БЕЛИ ПУТ‎ > ‎

На обалама Лете, стање је непроменљиво, иначе / Александар Лукић

поставио/ла Miroslav Lukić 08.07.2013. 13:49   [ ажурирано 31.01.2017. 12:01 ]
Песме из циклуса ПИР. Штампане у једном од последњих бројева "Треће Србије" (16 - 20/ 24 октобар 2005)

НА ОБАЛАМА ЛЕТЕ
 
Са крова мртвог дома у селу у ком сам рођен,
вире летве, рогови укрштених мачета, где – где,
ветар понео црепове одозгоре и како то бива
спарује их са земљом, пред мојим носем, уинат.
Сви моји драги нису међу живима, хоћу рећи
не живе овде, поред смокава у јесен кад пљују
плодове са грана.
 
На обалама Лете, већина је њих.
 
Упропаштена позивом који сам одабрао
упркос противљењу породице.
Како су пророковали – зар је морало тако
да се деси. Смем се заклети да бих и данас
понаособ могао цитирати сваког од њих,
по јасном сећању; као да гледам у стакленке
натакнуте на коц.
 
Звезде са неба јутро брише. Саксија за резеду,
на трему куће говори о покојницима поузданије
од завидљивих комшија. Чак и од мене, брижног
да им на време због њиховог негдашњег уздања
у вечност подигнем споменике, какав је ред.
 
У амбарима – склоњене старудије, неће завршити
на ђубришту; поглед кроз прозор дома упућен
споља, онеспокојава – уселиле се гугутке и на
орманима свиле гнезда. Некадашња дневна соба
прави је кокошињац.
 
Остах без пљувачке. Од призора.
Осећао сам се постиђено, мало је то рећи.
Пета колона, на свом имању.
 
Будућност – тешко је појмити
да може бити икоме лек.
 
На обалама Лете, у самом приобаљу
тискају се моји драги родитељи, захваћени
сугребом. У напуштеном дому под стрехом
где смо се крили у време киша. Стојим ја
градитељ голубарника и реченица.
 
Подигао сам родитеље на рогове,
а они ми све опростили, чим сам ту –
просут туш – задељано дрво уз међу.
 
На веранди пред мрак, кад се сунце
неопозиво дави за хоризонтом, док сенке
умиру у напуштеним судовима,
они  ми машу као путници са прекоокеанског
брода; ја потрчим према њима у сусрет,
у загрљај, али узалудно; јегуље измакну
са једне обале преместе се на другу.
 
 
Мртви дом.  Ето шта је остало на крају
од свега што ме је охрабривало у младости.
Колевка бачена у јарак, предата неминовном
зубу времена. Предата ђубришту на милост
и немилост.
 
Мртав свакако нисам. Мислим бар тако,
од живота ошамућен. Понекад ми се чини
да се рвем са речима на обалама Лете.
Са онима што настоје да провале врата
и са онима што избегавају да се објаве.
Усамљеност јача дух. Кад погледам за собом,
или којим случајем испред себе, не жалим
што сам такав избор учинио.
 
На обалама Лете, стање је непроменљиво, иначе.

Фотографија песника А. Луића из Кадиза, Шпанија. Из личног архива песника...


ДОБОШ НА ВЕТРУ – УВОД У ТРАГЕДИЈУ
 
Сисе нечије жене пробијају из грања.
Из зеленог лишћа плодови брадавица,
зрелих мушмула, обзнањују се, споменице
титоистичке чесме, намах, узми или остави.
Пиј до миле воље. Женски светац, гуштер
слободних назора сопственик државне
територије боји троугао заузет на брзину.
Хероина не чује жамор мангупа опчињених
њеним храмом или се претвара.
 
Нико не примећује одрану животињу
окачену за ноге, о грану близу земље,
са њушком пободеном у суварке. Нити да
сунце греје животињски леш, од самог јутра,
прљећи га жешће од фењера. Леш се надуо
обешен, прети да пукне. Добош на ветру.
 
Јамб несвакидашњег догађаја
сведен у реченицу «то је нека жена»
на данашњи дан, недовољан је
да се разуме тренутак свега што се збило.
 
Причати насумице, да је обнажена жена
побегла у природу из луднице није уверљиво.
Мангупи са брковима увијеним у федере,
нису дошли џабе на светковину.
 
Сви су се изређали на њој.
Не љубећи је у уста, не хајући да плаче.
 
Запенушани револуционари оверили су
мушкост баш тако. На парове разбројс.
 
Крчили су пред собом

у име народа. 

Comments