БЕЛИ ПУТ‎ > ‎

ТОМАШЕВИЋ, МАНДИЋ -добитници књижевне награде ДРВО ЖИВОТА

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 06.05.2011. 02:08   [ Ажурирао/ла 01.02.2017. 00:01 Miroslav Lukić ]
Из Образложења
 Томашевић

ЧИТАЊЕ, ПИСАЊЕ, И МУКА 

Побеђени немају пријатеља, сматра Сази. Та мисао ми се врти у памети, као и пет реченица при крају  романа Бошка Томашевића (скромно крштеног) Нико, нигде (UNUS MUNDUS, Ниш, бр. 37/2010, стр.197-347): У књигама које је написао догодило се много тога како је записао, много пре него што их је био записао. Нису му донеле никакву славу. Биле су то што су морале да буду: књиге. А књиге се не пишу ради славе. Него стога да буду... (стр. 346). Зоран М. Мандић самоћу доживљава (и опева) као извор заразе (в. Мандићеву песму Самоћа, у књизи Бог у продавници огледала, Интелекта, Ваљево, 2010, стр. 17) Притиснут оним што га одвлачи од читања и писања, Мандић, како вели, не успева да чита Макијавелија и / Емерсона... Из неке велике муке се оглашава, тврдећи: «Човек не припада ником» (песма  Поглед са исповедаонице, стр. 13). Привиђа му се очев кишни мантил из 1950-те... Опседа га смрт, и човек  који мора  да се ослободи: / митова, илузија, кланова, / превара, догми». Тишти га сазнање да има песника «који ни после / 40 година / писања поезије не знају о чему се / заправо ради у њој, у меандрима њене / магије за чије разумевање је потребна / посебна поезија, речи које не постоје, / или још увек / нису пронађене». У истој песми овај шесдесетогодишњак опомиње: Смрт се не одгађа. Размишљајући о смрти оца – и Мандић, и Томашевић, нагињу се над бездане, до којих ретко стижу толики извикани савремени и ловорикама овенчани, како у српској, тако и у европској поезији. Присећајући се тренутка када је први пут угледао свога оца много година доцније када му је отац умро, Матан – јунак  Томашевићевог романа-првенца- покушава да расветли бразду тога сусрета. «Бразду тог сусрета, детаљи те бразде, никада неће моћи да буду, попут фотографске плоче, поново осветљени. Мрља стоји надамном, а тишина је велика. Ваљда је то мрља и ваљда је то тишина титравог логоса Оца и Сина. Ваљда је то било то, како су ме, касније, у оним великим школама, на које се попишам, учили» (стр. 343). Писање два тако различита писца, Томашевића и Мандића, долази из велике и скоро неизрециве муке постојања. Пишући о ником, нигде, Томашевић је  у  позном грчу срочио својеврсни реквијем светој породици – Оцу, Сину и Мајци,  Богу,  дотакавши дно горке судбине и трагичности сеоба, и  амбис Живе књиге  коју сваки писац носи у себи....

.....Свој роман Томашевић је датирао (Innsbruck, 14. novembar 2006. – 1. mart 2009), књигу Бог у продавници огледала, Мандић је написао «претходних година», али као да су оба писца своје књиге потајно писали (а сигурно и носили) читавог досадашњег живота. Томашевић је, суочивши се се са смрћу, довео у питање Бога, као индиректно и Мандић, који га «налази» у «огледалима».

Мандићу се Бог привидео у продавници огледала, како мирно обилази рафове са бомбоњерама. Био је то некакав мандићевски Бог без кравате, који је песника подсећао на његовог  рано преминулог оца. Томашевићев роман-првенац доводи својим исходом  у питање постојање Бога, као што и Мандић, обележен раним губитком оца (као и релативно прераним губитком старијег брата), сумња у идеју Бога. И једном и другом писцу је нешто битније, важније, можда је то схватање истине. Верујем да писци – Мандић и Томашевић -  не траже толико истину да би је дубље сакрили, мада није сасвим искључена и таква једна могућност.

Да ли је Бог крвник трагичних судбина Томашевићевог и Мандићевог оца? Да ли је Бог кривац?

Истине које би најмање желели да чују ова два песника јесу оне које би им највише користиле да су их знали (пре него што су написали књиге, о којима је овде реч).

Од чега постају дијаманти? Иго је знао да се дијаманти налазе само у тмини земље, а истина само у дубини мисли.

Ако су већ одлучили да траже истину, да ли ова два песника, знају и да је поднесу?

И Мандић, и Томашевић, баве се оним што неки зову чар, а што Орен Арнолд описује као унутрашњи посао. У трагању за лепотом, која у српској књижевности још увек спава дубоким сном, ова два писца стрпљиво и упорно стреме хармонији -  како би рекао Питагора – између парног и непарног. Непарно је ограничено, парно неограничено...Није далеко дан, када ће вредност Томашевићевог романа бити схваћена на прави начин, то јест као наставак оних незаборавних прозних традиција Црњанског, то јест као лепо и стварно надилажење обожаваних претходника. Томашевићев роман се чита од почетка са отпором, али касније, током читања, када се дође до парних и неограничених партија, то почиње да буде нешто што служи на понос савременој прозној уметности данас. Видљиви гребени ерудиције на појединим местима у овом штиву могу одбити књижевне сладокусце, али без те ерудиције не би ни била могућа извесна контура плодне синтезе, која превазилази најбоља остварења српске прозне уметности у минулом веку. У сваком случају, пре него што се појави као књига, ово часописно издање треба да буде подвргнуто строгом и бескомпромисном редакторском захвату...

Тамо, у књизи Бог у продавници огледала, где непарно превладава парно, не престаје чар, или унутарње пословање.

Comments