Одломци из рукописа "Дванаесте књиге"

поставио/ла Miroslav Lukić 24.12.2013. 09:17   [ ажурирано 09.06.2016. 13:02 ]
Дванаест година после отмице и нестанка песника Филипа Сенковића (1949 - 2001)
...Деведесетих подухватио сам се драматизације КОЦКАРА  Ф. М. Достојевског. Прочитао сам брда књига, између осталих и "Град рулета", у којој су (поглавље "Спешњов") објављене књижевне успомене Достојевског о Спешњеву. Те успомене су одговор на шесто питање команданта руског затвора, које је писац написао скоро двадесет година доцније, у иностранству.

 

            "Николаја Спешњова сам срео на једном од састанака који су бивали петком код Петрашевског, незаборавне и за многе страховито немирне године Фебруарске револуције. Чудно и за мене судбоносно време! Ми смо у Петрограду са грозничавом напетошћу, чезнући и одушевљавајући се, пратили ток збивања које се одвијало пред нашим очима и којим је почињао препород човечанства. Сећам се дана када су по целом Петрограду проносили гласове да је цар, кад је са последњим депешама у рукама ушао у балску дворану к престолоноаследнику, рекао официрском кору гарде: " Господо, у Паризу је револуција, седлајте коње!" (То је , додуше, већ било превише, јер се показало да није тако лако спремити и упутити руску коњицу у Париз, упркос иначе страсној жељи Николаја Павловича да по примеру свога старијег брата уђе на белом коњу у престоницу Француске и доведе грофа Шамборског на француски престо).

 

            Петроград се тако променио да га је било тешко препознати. Све је обузео некакав занос одушевљења. (...)" (стр. 134 - 135)  

 

            (...)

 

            "После догађаја у Паризу сви су постали одважнији, одлучнији, строжи, говорили су оштрије о цару, и упорније тражили  корените реформе. Утицај Петрашевског који се залагао за извршење реформи мирним путем, - осетно је опадао, док се необично уздизао лични ауторитет Николаја Спешњова, неустрашивог негатора свих светиња, атеиста и терориста, који је све очарао својом уздржаношћу иза које се осећала необична снага.

 

            Томе су много допринеле и саблажњиве гласине о његовој непознатој и опасној активности на Западу, о блискости са револуционарном Пољском, о слободном учешћу у герилском рату Швајцарских кантона и о везама у  Паризу са главним вођама револуције - Лујем Бланом, Прудоном и чак са Жорж Сандовом. Све је то било врло нејасно, неодређено, по много чему противречно, али је баш та недореченост и несхватљивост у нашим  очима уздизала на неизмерну висину утицај ове тајанствене европске скитнице.

 

            Можда су га сматрали загонетним и зато што је узгред спомињао неке далеке и тајне организације које су већини нас биле непознате. У разговорима је помињао савез изгнаника, друштво за човекова права, секту праведника, тајни директориум, биро инсурекције, комитет друштвеног спаса, заверу равноправних, савез занатлија. Спешњов је говорио о древним хришћанским општинама, о језуитском реду, о италијанским сеоским заједницама, о комунама средњовековних јеретичких секти..." ( стр. 136)

 

(...)

 

            Достојевски је убрзо  постао члан мале партије Спешњова. На састанцима се неколико месеци пред хапшење Достојевског појавила нова личност - гардиски поручник Момбели. Достојевски је према том човеку осетио симпатију због његове патничке судбине, живог интересовања за поезију. Достојевског је Момбели наговарао да створи нешто велико, да напише  роман, и  приморао га да узме 500 рубаља у сребру...

 

            Спешњов је је у ствари био у Русији претеча бољшевика. Он је, у четири ока говорио, да треба подривати  тупи страх и бесмислену покорност који су вековима уливани народу. Тако поуздано, упорно и стално треба припремати терен... (стр. 141)

 

            Спешњов је говорио ( Петрашевском) : "Ти желиш да знаш да ли бих могао да убијем? Ван сваке сумње. Макар само зато да бих ти доказао да имам право да водим људе ка бољој будућности. Вође и реформаторе човечанства пре свега карактерише способност да могу да се одрекну библиских забрана и јеванђелских предрасуда и да  смело уништавају све који сметају победи њихове идеје. Они, иначе,  не би постајали великани, а ход историје би се прекинуо"...( стр. 142)

 

            Петрашевски је опоменуо Спешњова: " Ти, Спешњове, хоћеш да постанеш диктатор. А то је смрт револуције" (стр. 143).

 

            "Петрашевски је гледао право у лице саговорнику, ватреним, искреним, скоро наивним очима. Спешњов је мамио слушаоца непрозирним погледом грабљиве и лукаве звери која милује и опчињава своју жртву" (стр. 143).

 

 

            *

 

            "РУЛЕТ" - драматизација "Коцкара" -  никада није постављена. Редитељ је копију изгубио, а оригинал сам спалио.

 

            Тајна полиција је пратила Достојевског и била је добро обавештена шта је поручник Григорјев прочитао на једном априлском ручку код Спешњова. Ко је одао Достојевског да је прочитао на том ручку писмо Бјелинског, јер сви су ту били своји, сигурни људи?

 

            Тајна полиција је вешто убацивала своје агенте - провокаторе свуда. Они су деловали солидно у сваком погледу и тешко их је било прозрети. Зна се име хуље на основу чије је подле доставе ухапшен велики писац.

 

            *

 

            Отписано дело ме је научило нечему важном : да међу најбољим пријатељима, међу онима  који  су ме подстицали откако их знам потражим достављаче. Међу тим својим и сигурним људима, пронашао сам тројицу Момбела!

 

            О томе  би вредело написати књигу, новелу, или само есеј, смешан, наравно...............

 

Comments