Божја визура - поклон књига за месец октобар

поставио/ла Miroslav Lukić 01.10.2012. 01:56   [ ажурирано 09.06.2016. 13:08 ]
Мирослав Тодоровић УЧЕЊЕ СТАРОГ ВОЋЊАКА  или  ОЧИ  ПУНЕ ТУГЕ

Недељу дана  сам се почетком септембра борио  у старом воћњаку са „незваним дивљим, илегалним житељима“. Виде нема домаћина па се уселили у воћњак:  купина, коприва, глог,   брезе, буја народ шуме, грана  се багрем.  И храст је овде нашао станиште, дивља трешња уз јабуку питому се  привила. Самоникло   руком ветра посејано буја дрвеће. Јаблани се јаблан, а  домаћа стабла  већ суше Без бриге домаћина и гласова људских  воћњак нестаје ...И као што каза Борхес „песма се сама пише“  ја стекох песму  „Дан у запуштеном воћњаку.“

Воћњак је метафора и симбол. Асоцира, шири гране  на све стране. Метафора за језик, кућу, државу...Језик – Воћњак. Шта све није непозвано ушло у српски језик. У време избора  пролетос стиже у  село реч кохабитација. Али се не прими. Свака туђа реч у воћњаку српског језика је мука домаћину. А њих је све више. Закоровљују. Засењују. И језик постаје колонија великих језика. Воћњак је и књижевност. Заборавља своје тло, своје језик све више је ехо тзв. великих, жртва помодности. Али ко за то хаје? Више нико озбиљан за књижевност  и не пита.

О томе размишљам док самотан уљуђујем стари воћњак у завичају. Да продише, да прогледа. Чудим се како је једар коров, како су дошљаци,  стабла цера, граба, ено и букве, ево јавора, стигли ниoткуд, снажни, кипте од једрине.  Самоникли свикли на све недаће, бујају. Домаћа се суше, навикле на човека и  његову бригу, на људску руку,у људском склоништу  изгубиле имунитет, ослабиле.

 Не старaш ли се о њиви запарложи се, подивља, коров је сколи и готово. Тако ти је и са нама, намножило се много коров људи, чујем на ариљској пијаци. Тешко ће   сe  то истребити. Богме, тешко. Ето, кукољ, људи, коров људи на све стране. А ти се чудиш што је вако... Требим  коров у воћњаку чистим, да помогнем да воћњак прогледа. Старе, добре, сорте се више и не гаје

Ново време, нове сорте, нови обичаји. Оне старе  нови стручњаци сматрају да су сељачке, а заборављају како је та јабука дочекивала пролеће, мирисала, била сочна румена. Живеле без хемије.  Ушле у  песму: Ево ову румен јабуку...И ђевојке су некад  биле румених образа. „Девојка, девојка ко; румена јабука / Их, ха, хај млад јунак ја...“ Нове сорте  мора да се бране хемијом. И воће са на неки начин дрогира,   постало је  зависник, од хемије. Још није никло, није листало, треба га шкропити препаратима. У њима нови вирус који не да да се биљка одбрани. Прскај не дозволи му да предахне. Нова јабука нема укус, али је  лепа. Споља гладац...Не мирише, не трули, неће је  ни црв,  ни оса, ништа...Као да је пластична.  Сада задоцнело опомињу да се треба  спасавати од хемије „треба органска храна, стајњак...“ А хемија у храни је узроковала и нове болести. Али кога за то брига? Ти пуцаш од муке, њима пуца прслук за твоју бригу.

Крчим у старом воћњаку, да прогледа, да продише  у тишини скоро празног села. Чујем: гракће гавран, на главу ми слеће кос, сеница  ми с астала мрве односи. Већ пети дан нико да прође, нема ко ни да ми  дође.  Самота  и туга  ( „Животе мој , моја туго, докле ћемо тражити један другог?“)  виде се  на  фотографији из воћњака. Очи пуне туге.Пита  мој  списатељ Добрило Ненадић (ставих слику на фејс бук): „Што си тако тужан, чича Миркане, само што у плач ниси бризнуо, ко те је уцвелио де то ми реци?...

-Уцвелио ме је мој животић, добри чича Доле, ево како из старог вотњака мотрим самотан завичајне пејзаже прекривене малињацима. А, ниоткуд гласа, али о томе пером, ако л  ми пође за руком. Сада се с муком привикавам на гр-АДСКИ "живот у Ниш-та...

Сретнем  10 септембра у цик зоре, човека с ловачком пушком,  ја се изненадих он зачуди. -Има ли зечева? Нема, сатре све хемија. Како, кобајаги незнам, па  ја минуле године видех зеца како протрча између ових малињака?  Пита: Откуд  ја овде? Врати се тако, као и ја, понеки пензионер, не задржи се, оде. Видимо се на Дивљаци, и у Ариљу. Не препознајемо се, него већ оседели  после десетлећа упознајемо. Како нам је знамо, али о томе не причамо, него се хвалећи тешимо. Негде у јулу заустави ме у Ариљу старица. Не познајеш ме, пита зачуђено. А ја  се сетим како  je  Црњански уочи повратка у домовину рекао: - Страшно ми је да се вратим у Београд после толико година. Најтужније ми је што ћу видети све оне некада лепе жене - сада бабе. Старица, моја ђачка  симпатија. Вукао је за кике, негда. Како ли тек ја   изгледам у њеним очима? И моји исписници повратници  исто замишљени. Где си био, где младост оставио те сада свој животић матор  овде давиш. И да хоћеш нешто да урадиш немаш с ким.  Свуда задоцнили, доцно прогледали. Немаш више  у селу  коме, ако имаш, да платиш нешто да се уради. Њиве зарастају у коров, шума се враћа на своје раније поседе. Тамо где смо негда сејали сада је шума, где смо брали кукуруз сада скупљамо печурке. Док и њих хемија не затре.

 Падају ми на ум речи Поглавице Сиетла: „ Шта снађе земљу - снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу - пљује на себе самога. Земља не припада човеку - човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човјек творац разбоја живота, већ је само влакно у њему. Што учини са разбојем - чини са собом...“

Оживи село само у време брања малина. После месецима пусто. Село се тули. У Политици, 13. мај 2012. пише: „За 15 година нестаће још 1.200 села у Србији, а већ  је 1900 напуштено.“ А ја се вратио да под старе дане копам, пишем, тешим  да писац емигрира у самоћу, да је „књижевност најдубља приватна ствар живота“. А од живота ни трага. У селу поготову. Пишем   и о томе, кварим артију. Отписује ми песник Винко Шелога: „ Да је живот земљоделаца лак и леп, села се не би празнила, остајала пуста. Речи село, сељак, су погрдне, сељаци презрен друштвени слој.

И ово што тренутно има живота на селу, има највише захваљујући радницима из пропалих фабрика и држећим пензионерима, који лакше преживљавају и троше време на очевини. Да је друштву стало до пољопривреде не би је ни уништавао, не би сељаке деградирало и пролетеризовало. Приче о развоју пољопривреде, великој шанси Србије је само једна од демагошких, политикантских причица... Рад и стварање никада у Србији, у њеној историји, нису били темељна друштвена и морална вредност, па ни данас. Отаџбину је много лакше бранити од непријатеља ( и домаћих издајника), него обрађивати! Ко год може бежи од рада у државну службу. Зато је у земљи Србији много цењенији слој гуслара и патриота по занимању, него „обичних“ радника и зналаца. Већи град и виши положај удаљенији су од земље и рада, од живота, али су зато важнији и плаћенији за Управу и Отечество.

Кад поумиру ови који су се родили на селу, који нису напуштали село, а то ће се неминовно десити, ко ће обрађивати земљу у Србији? Кинези?“

Не треба бити Митар Тарабић из Кремана па видети на шта ће ово изаћи и шта ће нас све још снаћи. Хоће ли нас бити за под шљиву, када су нам се и шљиве осушиле.У  Библији Пророк Озеј каже: „Изгибе народ мој, јер је без знања!..  А због чега ми  сироти нестајемо,  зар је наше  незнање толико силна ала која нас гута?


Врли Имењаче, за-почињем октобар овим јавом и поздравом. Божју визуру у ПДФ дарујем, преко Заветина, онима који још  прате поезију и тако хране и одржавају душу. / Мирослав из Трешњевице

 

 

Леонид Трефолев (1839 – 1905)

 

ОПАНЦИ*

 

Песниче мој, не мисли, дичан,

 да песништва си  владар прави.

Важнији је од тебе чича

што опанке од лике прави.

 

Плетете оба, али дело

једно на друго вам не личи.

Перо ти није разумело

све чим се младеж данас дичи.

 

Без душе – стих је напор страћен.

Сва твоја „дела“ сни заводе.

А опанци су чврсти: браће

милиони у њима ходе.

 

Изговоре не тражи лепе!

У пећ ће „дела“ да ти оду...

А опанци кроз руске степе

бољитак носе нашем роду.

 

Без трага неста сав твој дрхтај,

римован, залуд горд и сјајан...

А опанак свој траг оцрта,

траг прозаичан, али трајан.


__________________

    * Шаљем и ову песму-опомену руског песника свима нама, ради подсећања.


Comments