Постхумно објављен, монументални роман Дан шести поетичка је сума књижевног опуса и животног искуства Растка Петровића

поставио/ла Miroslav Lukić 23.12.2014. 14:15   [ ажурирано 08.06.2016. 12:18 ]
= извор:  Предраг Ж. Петровић   ЕНЦИКЛОПЕДИЧНОСТ КАО ПОЕТИЧКИ МОДЕЛ РОМАНА РАСТКА ПЕТРОВИЋА 

докторска дисертација, Београд, 2012., стр. 4;  2207-216. - (напомена: наслов је уреднички).

Condition humain: Дан шести

„Све иде ка томе да се верује у постојање извесне духовне тачке са које живот и смрт, стварно и замишљено, прошлост и будућност престају да буду схваћени противуречно.”

Андре Бретон, Други манифест надреализма


Постхумно објављен, монументални роман Дан шести поетичка је сума
књижевног опуса и животног искуства Растка Петровића, од ратног повлачења преко Албаније до боравка у емиграцији у Америци. Готово да нема значајнијег ауторовог приповедачког, песничког, путописног или есејистичког текста који свој завршни одјек није добио у Дану шестом где врхуни Петровићева опсесија да  изрази тоталитет људске судбине спрам просторних и временских размера космичког трајања. Овај роман се с пуним правом може, у оном броховском смислу, назвати тоталним уметничким делом које имплицитно комуницира са целином књижевног, историјског, научног па и идеолошког искуства времена у коме је настало од авангардних поступака монтаже и симултанизма, Џојсовог тока свести и Хакслијеве контрапунктске композиције, Ајнштајнове теорије
релативитета, Фројдове и Јунгове психоанализе. Али Дан шести је, што се данас недовољно истиче, остао наш најбољи роман о Првом светском рату који је трагичним дешавњима националне историје дао универзални, свевременски смисао.
Због своје жанровске, стилске и језичке полифоније Дан шести је
енциклопедија књижевних поступака.437 Ипак, природу енциклопедичности овога романа најтачније и најлепше је изразио Милан Дединац. То је „дело громадно од неколико стотина страница, широко замишљено као што се компонују фреске и монументална платна, на моменте дато уздржано, скоро објективистички мирно, са жељом да се не пропусти ни један детаљ у природи, ни једна промена у човеку, или опет грађено само од великих комада, јаким потезима који у једном замаху  обухвате и небо и земљу, усковитлају људе и звери на Земљи и космичка тела у небесима, помешају Постање са Смаком света и сплићу стазе јаве са странпутицама и беспућима којима походе једино снови.”438 Такав монуметални распон, од микрокосмоса индивидуалне свести до кретања планета и звезда у великим
циклусима трајања универзума, захтевао је тоталитет приповедачких поступака,језичких могућности и композиционих решења. Сам Растко је у писму Дединцу упоредио свој роман са фреском или широким сликарским платном где је „човечанство у једној гужви” и „где су судбинска скраћења тако јака.”439 Као што се у Уликсу живот јунакâ у свом тоталитету успоставља унутар јасног временског оквира од приближно једног дана, тако је у оба дела Дана шестог судбина  Стевана–Папа Катића „скраћена”, сажета на неколико месеци током којих јунак проживљава целину идивидуалног бивања у космичком и митском хоризонту.
Петровић управо има свест о особености енциклопедичког поетичког модела у роману где се тоталитет живота не успоставља само обиљем детаља или информација, него приповедачком и композиционом целином заснованом на  постуцима симултанизма, монтаже и контрапункта, промишљеном систему асоцијација, лајтмотива, митских симбола и реминисценција који формирају  разуђену референцијалну и текстуалну мрежу / лавиринт.
Растков роман је најчешће називан монуметалном фреском или епопејом,
како то чини Дединац, док га Марко Ристић пореди са великом симфонијом.440
Можда му најбоље пристаје одређење којим Киш предлаже да се назову водећи или светски романи двадестога века – Condition humaine, људска судбина. Те епопеје модерног доба поетичко тежиште стављају на гносеолошка и метафизичка питања превазилазећи друштвено–историјске и националне оквире. „Примарни атрибут савремног романа јесте космополитизам; основна тема, садржај: људска судбина.”441

 

Објава Дана шестог:

„једна бурна и замршена повест”

 
Роман Дан шести спада међу она дела која „суочавају тумача с низом
претходних питања чије разматрање умногоме одређује сваку интерпретацију, како год да је усмерена.”442 Углавном је тако са постхумно објављеним књигама, али за разлику од Кафкиног Процеса, Музиловог Човека без својстава или Андрићевог Омерпаше Латаса Растков роман остао је довршен. То, међутим, не значи да је његова целовиост, поштовање ауторове воље, па чак и потпуна аутентичност текста, сасвим неупитна. Шест година након Расткове смрти у емиграцији у Вашингтону, први део романа је објављен у наставцима у београдском часопису Дело, од марта 1955. до јуна 1956. и остао готово незапажен. У целини је штампан
1961. године као четврта књига Расткових изабраних дела, са поговором Милана Дединца и библиографском белешком Марка Ристића, који се и највише старао о приређивању рукописа. Управо ова двојица Расткових књижевних сапутника оставила су драгоцене податке о дугом изгнанству и коначном објављивању романа. Међу тим информацијама и сећањима свакако се може прочитати и нешто више од биографских чињеница или текстолошких напомена. Оне отварају нека књижевна, поетичка и идеолошка питања која могу имати важно место у тумачењу
Растковог романа и разумевању времена када је писан али у којем није могао бити објављен.
Већ половином двадесетих година Растко је ношен мишљу да напише роман
о албанској голготи443, а аутобиографски осенчени мотиви рата присутни су у есеју „Општи подаци и живот песника” док су у поеми „Велики друг” развијени у лирски сиже. Почетком тридесетих, након објављивања Африке и Људи говоре, почиње интензивно да ради на роману насловљеном Осам недеља, што ће бити први део  касније уобличене романескне целине Дан шести. Како Дединац вели, Растко је крајем 1935. године предао тај рукопис издавачу, Геци Кону. Тако је почела „једна бурна и замршена повест”444 која ће се окончати тек једанаест година након Расткове смрти. У лирској евокацији „биљурнопрозрачног јутра” када се последњи пут видео са Растком који се упрвао спремао да крене на дипломатску службу у
Америку, Дединац не помиње разлоге због којих је рукопис романа остао
необјављен. О томе ће опширније и у једном сасвим другачијем, не лирском него полемичном тону писати Ристић, најпре у есеју Три мртва песника (1954), а потом  и у поменутој библиографској напомени уз Дан шести (1961). У идеолошком, памфлетском и, понајмање, књижевном обрачуну са својим бишим пријатељима,Црњанским, Растком и Елијаром, бескомпромисног става да „суза не зна за политику. Али ни политика не зна за сузу”, Ристић о Растку говори као песнику који је половином двадестих година кренуо пут „конформистичког склизнућа”,посато краљевски амбасадор „у служби једног трулог и сировог света” и умро  „одвојен од нас, мртав у ствари за нас још пре своје смрти (...) не додуше као наш политички непријатеља али ипак као емигрант.”445 Иако у Ристићевом читању
Растковг опуса има изуетних запажања и продорних анализа оне су углавном дате као доказ који треба да потврди тезу о тежини Расткове „издаје поезије”.
Индикативно је да почетка тог песничког „склизнућа” Ристић смешта у 1924. али не помињући есеј „Живо стваралаштво и непосредни подаци подсвести” из те године. Петровићева критика надреалистичке доктрине била је заправо почетак књижевног разлаза који друг Марко по сваку цену жели да измести у домен политике. Ристић заправо отвара питање о којем се у нашој књижевној и политичкој историји тек у новије време више и другачије говори – сукобима литеране левице и деснице током тридесетих година, оптужујући готово све модернисте (Црњанског, Ујевића, Бошка Токина, Ранка Младеновића, Тодора Манојловића и друге) да су, за разлику од надреалиста, изневерили „морални диктат поезије” и постали идеолошки и уметнички конзервативци. Расткова позиција је, међутим, нешто другачија јер његов „грех” је што је био „аполитичан, управо аналфабета у области политике.”446 Тим пре је већа Ристићева злурадост што може да објасни како је неопредељени Растко остао без подршке и оних за које је био недовољно друштвено и морално самосвесан и других за које је остао
сувише авангардан и национално неосвешћен. Роман о ратном повлечењу кроз Албанију Растко је остви издавачу Геци Кону али „овај га по савету Слободана Јовановића, није објавио баш због Албаније, због одвише мрачног и за српску војску, тобоже, незгодног приказивања албанске трагедије.”447 Неколико година касније Ристић додаје: „Геца Кон је рукопис најзад вратио Растку Петовићу, послао му га је у Америку, да га ”поправи”, то јест да га прилагоди мишљењима својих и Расткових добромислених и државотоврних саветодаваца, наиме како интересима свог изадвачког предузећа, тако и захтевима пишчеве дипломатске каријере. Тако се рукопис нашао у Америци и остао у рукама Растка Петровића све до избијања Другог светког рата, и даље, све до његове смрти, 1949. године.”448 Иако се Ристићево сведочанство мора прихватит с великом резервом јер у њој свакако има
личног и идеолошког анимозитета према Слободану Јовановићу,449 али и према Растку као краљевском дипломати, ипак је неспорно је роман био, мање или више отворено, цензурисан. „Мрачна” слика једног од најтрагичнијих догађаја новије српске историје није била у складу са званичном иконографијом апотеозе националног страдања. Не може се заобићи питање колико је Расткова монументална слика ратне голготе која се не завршева васкрсом отаџбине, прихватљива и новијој националној свести. Тема Првог светског рата у српском роману и даље се доминатно везује за Време смрти Добрице Ћосића, док је свако помињање, ако га уопште и има, Дана шестог само узгредно и „условно.”450 Нису само касно објављивање и закаснела рецепција разлози што Растков последњи  роман до данас није добио оно изузетно место које му припада, ни у историји
српске књижевности ни у самој читалачкој свести, него је тако вредован само повремно и од појединих критичара, попут Зорана Мишића. Могућност да роман приповеда о рату а да не буде национална, херојска или државотоврна драма,остала је и у Растково и у данашње време сувише смела, запараво авангардна замисао. Нешто од таквог доживаљаја рата Растко налази у Дневнику о Чарнојевићу Милоша Црњанског. Поводом другог издања те књиге из 1930. године пише како у њој „нема ни једног описа кампање и битке, нема патетичне трагике која поклапа судбину човека. Ни смрти ни несреће, ни епидемије, нису пластичне, бојене,подвлачене,” и закључује: „Па ипак је то савршено ратни роман.”451Колико је средином тридесетих година Петровићева визија рата,успостављена на поетичком искуству авангарде и приповедачким стратегијамаЏејмса Џојса, Вирџиније Вулф и Олдоса Хакслија, радикално другачија од књижевних и идеолошких видокруга тога доба, говори чињеница да је у време када је Растков роман одбијен, код истог изадавача, Геце Кона, објављена Српска трилогија (1934-36) Стевана Јаковљевића. Наравно, немамо намеру да овде говоримо о вредности једног на штету другог романа, него о два различита и поетички легитимна односа романа према историји, али од којих је само један у том тренутку третиран као идеолошки прихватљив и политички коректан. Тематска блискост првог дела Дана шестог, који се одиграва новембра и децембра 1915. године, са Српском трилогијом најочигледанија је у њеном другом тому, Под крстом (1936), који прати повлачње српске војске кроз Црну Гору и Албанију. Спрам

Јаковљевићеве ромнасиране историје чији спознајни интерес тежи „апсолутној аутентичности,”452 односно репортажној хроници веродостојних, у писаним и усменим сведочењима потврђених, догађаја, јасно је да Растков роман није ратни или је заправо „савршени ратни роман”, како је приметио поводом Црњанског.453 Однос према историји у првом делу Дана шестог не заснива се на уметничком транспоновању фактографске грађе или на фикционалзацији веродостојних сведочења, него на приповедачкој артикулацији антрополошке и онтолошке дубине ратне трагедије која надилази историјско и постаје катаклизмичко, митско дешавање.454 У тој митској дубини дезинтегрише се иденентите поједица и његова културом успостваљен свест о прирпадности нацији,отаџбини и друштву. Док натуралистичке сцене смрти, глади и болести у Српској трилогији увек чувају снажан емотивни патос националног страдања и апотеозу жртве, у Растковом роману оне добијају значење дехуманизације, изједанчавања човека са животињом и повратак у стање првобитног чопора. Од ратне трилогије Стевана Јаковљевића, која је имала велику успех код читалачке публике и прилична опспорвања код критике, могао би се успоставити директни поетички континуитет до приповедачки и комозицино сложенијег Ћосићевог романа Време смрти. С друге стране, Растков роман, поетички самосвесно лишен националног и патриотског тона, остао је у време када је написан прећутно цензурисан и до новијег времена скоро непрочитан.Овакав Растков третман националног у књижевности био је једним делом већ заснован хронотопском и језичком апстракцијом романесконог света у претходној књизи Људи говоре. Али за разумевање тог питање важан је есеј „Да наша књижевност буде уистину наша” (1930), прозашао из Петровићевог тумачења фолклорне башине и „језичког генија”, о чему је писао средином двадесетих година. Разматрајући однос националног или расног и универзалног или општечовечанског у уметности и књижевности Растко наглашава да се ове две категорије нипошто не искључују јер расно је само посебан облик испољавања општељудског. Поседовати националну свест, припадати одређеном народу, племену или раси значи „захваљујући линији порекла, или живота у средини једнога племна, имати извесне специфичне особине које помажу да се схвати и примени оно што је иначе апсолутно и општечовачанско.”455 Наши уметници, сматра Растко, греше када расност покушавају да изразе имитирајући фолкорни израз, односно развијаући само тематску или језичку орнаменталност а занемарујући онај квалитет осећања, доживљаја и вредности које припадају човеку уопште. Као што је Хамлет надасве представник човечанства, па тек онда дански принц и драмска креација енгеског писца, а мајка Југовића грандиозна уметнички лик и величанствени тип српског народа управо зато што је на првом месту мајка, тако и данашњи књижевни ликови своју расност морају да испољавају у универзалном квалитету. „Подвлачимо да ће најраснији пиосац на језику нашега народа бити не онај писац који у своје дело нагомилава све по чему се наш човек разликује од других људи,” закључује Растко, „већ онај који дâ све оно што је у нашем човеку општељудско, али што је особеније, јаче и замршеније но код других.”456 Већ у недовршеној поеми Вук јасно је испољена Петровићева тенденција да нациналном фолклору да униврзалну сиболкику или како је приметио Зоран Мишић, „да наше митове учини васељенским, и васељенским мерама премери нашу митологију.”457 У концепцији расног у књижевности свакако се може наћи поетички путоказ за разумевање Петровићевог покушаја да нациналну трагедији из Првог светског рата види као катаклизну цивилизацијких и космичких размера, дакле не да поништи или занемари нацинално него да га преведе у униврзалну односно у митску раван. Међутим, управо Растков есеј о расном у уметности важан је и за његово позицинирање у идеолошким и политичким сукобима који су се средином тридесетих година водили поводом уметности. Иако у тим полемика није учествовао, своје ставове изразиће у ликовној критици коју је тада писао за Политику, не прихватајући ни нациналну струју предвођену групом „Зограф” ни социјално ангажововане ствараоце окупљене око загребачке „Земље”. И сликарству коју је своју инспирацију налазило у средњем веку као и оном заинтересованом за друштвене теме, Растко замера да нема свест о модерном и аутентичном ликовном изразу него се служи старинским и превазиђеним уметничким техникама који у савремном добу делује анахроно. Инсистирајући на „интренациналном сликарском језику у коме се расност и личи елемент мешају само као акценат сликања” Растко Петровић својим погледима на уметност формираним у духу естетике Бато Лавуара битно разликовао од ставова тадашње левичарске и десничарски оријентисане критике.458 Јасно је зато да роман у коме је желео да једно, у том тренутку још живо, ратно искуство приповедачки и језички артикулише у духу „постуликсовске” поетике остао неприхватљив за тадашњу, идеолошким сукобима обузету, књижевну јавност. Међутим, то не значи да у енциклопедијској ширини Дана шестог нема наглашених идеолошки профилисаних гласова. Такав је у првом делу романа Смеђи Петар, антипод главног јунака Стевана Папа-Катића. Пасионирани читалац Марксовог Капитала и нихилистчки бунтовник против буржоског друштва, Смеђи се сећа како је као дечак, док му је мајка требила вашке, читао новинске наслове унатрашке, симболично обзнањујући свој котра–став према свету. Расправу о класним неједнакостима и дистрбуцији друштвеног богатства коју у ратном повлачењу воде Петар и Стеван, приповедач коментарише овако: „Ма која мишљења бранили и исповедали, ма чему стремили са својих седамнаест година, у дну обојице била је стална, очајна жудња: живети, живети. Сачувати то! Живети.”459 ....

       (.....................................................)

 

437 Први део Дана шестог Ђорђије Вуковић назива „енциклопедијском творевином обликованом помоћу различитих стилских поступака” („Романи Растка Петровића”, Огледи о српској књижевности, Београд, 1985, 145).

438 Милан Дединац, „Преведено са успомена”, поговор у: Растко Петровић, Дан шести, Београд, 1977, 616.

439 Исто, 627 (подвлачење је наше).

440 Можда пре него са фреском, Дан шести, а понајпре његов први, ратни део, могао би да се због авангардне технике и односа према миту упореди са Пикасовом сликом Герника, настајалом у приближно исто време када и овај роман и која је, како вели Жан–Луј Ферије, „најбоље изразила тоталитет модерног човека” (Лазар Трифуновић, Сликарски правци у XX веку, Београд, 1994, 58).

441 Danilo Kiš, „Sudbina romana”, Varia, priredila Mirjana Miočinović, Beograd, 2007, 202.

442 Драган Стојановић, Лепа бића бића Иве Андрића, Београд, 2003, 215.

443Александар Дероко у својим сећањима бележи како му је Растко за време путовања по североистоку Црне Горе, у околини Плава, тако интензивно причао о преласку преко Чакора да се Дероку чинило да је „тада ваљада у глави почео да пише, или већ и писао, своју велику 'Албанију'– тако се прво звао роман, после 'Дан Шести' ” (А. Дероко, „Месец дана с Растком у Паризу  и још по нека сећања”, Летопис Матице српске, књ. 423, св. 5, Нови Сад, 1979, 933).

444 Милан Дединац, „Преведено са успомена”, поговор у: Растко Петровић, Дан шести, Београд,

1977, 614.

445 Marko Ristić, „Tri mrtva pesnika”, Prisustva, Beograd, 1966, 258.

446 Marko Ristić, „Tri mrtva pesnika”, Prisustva, 276. Сличне примедбе Растку ће још 1935. упутити

управо Душан Матић у полемичком тексту „Сумрак или последње расветљавање модрнизма”, чији је коаутор и Александар Вучо. Замерајући српским модернистима на изостанку „свести оизвитопрености постојећих идеолошких вредности једне класе у распадању” Матић и Вучо праве њихов каталог, помињући на крају и: „развартног и ултра–шовинистичког Милоша Црњанског,талентованог али збуњеног Растка Петовића и диполоматски шагринираног Иву Андрића” (Zli volšebnici: polemike i pamfleti u srpksoj književnosti, knjiga treća, priredio Gojko Tešić, Beograd, 1983,188).

447 Marko Ristić, „Tri mrtva pesnika”, Prisustva, 286.

448 Исти, „Библиографска белешка”, у: Растко Петровић, Дан шести, 632.

449 В. о томе одредницу „Јовановић, Слободан” у: Marko Ristić, Knjževna politika, Beograd, 1979, 282.

450 Marko Nedić, „Transformacije savremnog srpskog istorijskog romana”, у: Историјски роман, зборник радова, ур. Миодраг Матицки, Београд, Сарајево, 1992–1996, 350.__

451 Растко Петровић, „Милош Црњански”, Есеји и чланци, Београд, 1974, 202.

452 Света Лукић, „За ново читање документарне прозе Стевана Јаковљевића”, у: С. Јаковљевић, Српка трилогија, књ. 1, Београд, 1987, 7. У разговору са Синишом Пауновићем аутор вели о књзи каже и ово: „Иако је писана непосредно, нико досад није демантовао ниједан став, што само потврђује њену веродостојност” (Исто, 16). Међутим, ово инсистирање на веродостојности, који деле и аутора и сам приповедач романа, читаоци су схватили као својеврсни изазов, па су примедбе ипак стизале због тога што су неки учесници ратних збивања, знани и незнани, заобиђени илинедовољно поменути. Десетак година након Јакољевићеве смрти појавила се чак и књига Косте Димитиријевића Јунаци Српске трилогије говоре (1971) у којој су тројица ратника, прототипови јунака романа, доводили у питање веродостојност приче. Сличне примедбе на аутентичност ликова и догађаја упутиће Добрици Ћосићу потомци историјских личности приказаних у роману Време смрти. В. о томе: Д. Ћосић, „Писмо Уреднику”, у зборнику Историјски роман, 32.

453 Вредно је пажње да у једном интервјуу из 1964. године Црњански, говорећи о својим пробелима са издавањем књига у међуратном периоду, управо као пример помиње и необјављени Растков и објављени Јаковљевићев роман. „Одлуку о чему да пише и шта да штамоа, писац не доноси само под притиском подсвести, него и према приликама у којима живи и према ситуацији какв је код издавача. (...) У то доба, један роман растка Петровића уопште није штамшан, годинама. А једини роман који је штампан, цео, била је Трилогија Стевана Јаковљевића” (Miloš Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbinu, priredio Zoran Avramović, Beograd, 1992, 62).

454 Дединац се сећа Растковог напора да у роману продре што дубље у смисаоне слојеве приче и ликова. „Данас сам огромно урадио”, вели Растко, „Само, морао бих још дубље да захватим, Али, не умем, не могу...А, видиш, Достојевски – он би тек одатле пошао...” (Милан Дединац, „Преведено са успомена”, 615).

455 Растко Петровић, „Да наша књижевност буде уистину наша”, Есеји и чланци, Београд, 1974, 184.

456 Исто, 190.

457 Зоран Мишић, „Растко Петровић”, Критика песничког искуства, Београд, 1996, 238.

458 Лазар Трифуновић, „Уметничка критика Растка Петровића”, Књижевно дело Растка Петровића,зборник радова, ур.Ђорђије Вуковић, Београд, 1989, 133.

459 Растко Петровић, Дан шести, Београд, 1977, 87. Према овом изадњу наводе се сви одломци из  Дана шестог са бројем странице у загради у основном тексту.

 

 

 


Comments