ESEJ O POETICI / Boško Tomašević

поставио/ла Miroslav Lukić 14.08.2012. 06:00   [ ажурирано 01.02.2017. 01:03 ]

(Kontrapoetika) 

Poetika je verzija pesništva, njegovo tumačenje. Ali poetika kao verzija pesništva u svom najširem značenju takode je verzija je­zika kao one suštine kroz koju se čoveku do svetljenja dovodi biv­stvovanje bivstvujućeg, Ako je pesništvo gotovo uvek pomalo iz­van jezika, poetika je u klasičnom njezinom odredjenju uvek u jezi­ku, u pojmu, u diskursu, u jednoj posve prirodnoj samosvesti toga o čemu govori. Poetika je grana filosofije. Ona je to upravo od svo­ga početka, to jest ona je to još u vreme nastanka Platonove Politeia (Država) i Aristotelove Peri poetikes.
Ovaj osej o poetici započinjemo da pišemo sa stanovišta nje­zine odbrane ali i sa stanovišta kritike i negacije njezine funkcije u okvirima onoga čemu je njeno postojanje namenjeno. S jedne stra­ne, ogled će biti apologija poetike kao one discipline koja danas može vršiti samo funkciju književnosti, to jest biti i sama književ­nost. Njezina apologija u tom smislu je i začetak njezine negacije, bu­dući da stanovište takve odbrane negira uobičajeni koncept svrhâ i funkcije poetike. Ako je poetika po svojoj klasičnoj definiciji jezik koji sve strâne književnosti, odnosno pesništva pokušava da obuhvati jedin­stvenom vizijom i opiše jedinstvenim vokabularom, onda će njezi­na negacija, izvesna kontraapologija, biti sadržana u nedostatku strogosti njezinog zasnivanja, u njezinom jeziku bez središta da bi, konačno, bila svedena na fenomenologiju pisanja, na arhepismo u kome se pisanje kao takvo pojavljuje I kao što Rolan Bart kaže da znanje napušta književnost, tako, na isti način, napušta i poetiku; ona više nije nikakva mathesis, već samo semiosis. Njoj, dakle, ni­je cilj nešto da kaže, već, posve obratno, cilj joj je da stvori. Poeti­ka više nije nešto što na mathesisu kataloga znanja zbira znanje o književnosti, već nešto što prema modelu nelinearnog rizomskog konekcionizrna piše o književnosti na način autorefleksije i autore­ferencije, prateći ideju o izvesnom manje-više beskonačnom mise en abyme procesa teksta u kome se nigde ne zatvara refleksivni prostor teksta. No, ovim što smo do sa­da rekli otišli smo suviše daleko unapred u pravcu onoga što tek treba da bude rečeno u ovom ogledu. Vratimo se, stoga, na početak i pokušajmo da prve stavove u ovom ogledu utemeljimo na klasi­čnom modelu viđenja poetike kao discipline. Izvesno je, naime, da dugujemo poštovanje dveipohiljadugodišnjoj istoriji evropske poetike.
Termin «poetika" unutar terena svoje primenljivosti i prakse sadrži barem tri značenja od kojih prvo označava izvestan sistemat­ski proveden diskurs o bîti književnosti izveden u nameri da bude postavljen kao nor­mativno-generativna direktiva. U drugom svom značenju ovaj ter­min se upotrebljava da označi izvesnu individualnu projekciju knji­ževnosti. Tada govorimo o Bodlerovom stilu, Prustovom pripove­dačkom umeću, značenju Kafkinih parabola, itd. Termin "poeti­ka" u tom slučaju primenjuje se da označi ,,izbor koji neki autor čini između svih književnih mogućnosti (tematike, kompozi­cije, stila)" (C. Todorov). Treće značenje ovog termina sadrži infor­mativno-komunikativnu crtu i odnosi se na normativne kodove ko­jih se drži neka književna škola (simbolizam, futurizam, akmeizam, nadrealizam, itd.). U prvom slučaju funkcija poetike je gnoseološ­ka, u drugom legislativna, u trećem informativno-komunikativna (manifesti npr.). Nevolja, ali i prednost ovog pojma, sadržani su u či­njenici da poetika jednovremeno označava i naučnu disciplinu i predmet. Sloga je bilo neophodno poetiku podeliti na teorijsku i imanentnu, pri čemu bi se prva odnosila na naučnu disciplinu, a druga na njen predmet. Teorijska poetika osla­nja se na književnu teoriju kao opštu disciplinu proučavanja knji­ževnosti i njenih principa kao i na estetiku kao opštu nauku o lepom.
 
 
Podsetimo se, stoga, ukratko na njezinu povest.
Kao što je rečeno, ishodište zapadnoevropske poetike nalazi­mo u Platonovoj Državi i Aristotelovoj Poetici. Već na samom svom izvoru biće poetike bilo je podeljeno: na doktrinarno posma­tranje književnosti (Platon) i imanentno-naučno (Aristotel). U prvom slučaju književnost i pesništvo sagleda se s posve spoljašnjeg i pragmatskog stajališta kao ilustracija izvesnih opštijih naučnih i društvenih disciplina (sociologije, etike, teologije, prava, itd.). U drugom Aristotel definiše poetiku kao teorijsku disciplinu koju empirijska istraživanja, doduše, bogate, ali je u prin­cipu ne konstituišu. Aristotel je osnivač jedne teorijske i imanentne poetike kao posve samostalne discipline kojoj je izrada instrumena­ta za naučno promišljanje književnosti od primarnog značaja. Poj­movi kao »katarza», «jedinstvo radnje, vremena i mesta» behu osno­va svih budućih normativnih poetika od Horacija do Boaloa. Povest kasnijih poetikâ tekla je uglavnom Aristotelovirn tragom. Čuvena Horacijeva Poslanica Pizonima (Epistula ad Pisone) naslednik je Aristotelovih principa razumevanja književnog dela. Kao Aristote­lova Poetika za ranogrčku književnost, tako je Horacijeva za rim­sku imala normativni karakter. U doba Humanizma i Renesanse na­staju poetike koje se manje-više oslanjaju na Aristotelovu i Horaci­jevu: Skaliđerova, Patricijeva, Kastelvetrova, Vikoova. Na istim polazištima nalazi se i prva nemačka poetika koju je sastavio Martin Opic (M. Opitz: Das Buch von der deutschen Poeterey, 1624), potom Gotše­dova (Gotsched, 1730), Lesingova (Lessing), Klopštokova (Klop­stock), Herderova (Herder), potom poetike slavnih Francuza: Kor­neja, Boaloa, Rasina, Didroa, Molijera, Voltera. Doba predroman­tizma i romantizma dalo je, naročito u Nemačkoj, Francuskoj i En­gleskoj brojne poetike, između ostalih, Šilerovu, Geteovu, Vinkel­manovu, Šlegelovu, Šelijevu, Bajronovu, Kitsovu, Novalisovu, Kolridžovu, Vordsvortovu, Baumgartenovu, Poovu, Bodlerovu, itd., itd. Naravno, poetike s kraja devetnaestog i tokom dvadesetog veka su brojne. Da ne bismo bili u situaciji da ih samo taksativno navedemo upućujemo čitaoca na značajnu knjigu Lubomira Dole­žala Poetike Zapada (1990) u kojoj su dati osnovni podaci o kreta­nju zapadnoevropske poetike poslednjeg stoleća. Sve pobrojane te­orije (kao i one koje nismo naveli) evropskog Zapada, od Aristotela do Kročea, mogu se tipološki podeliti, kako je M. H. Ebrams pred­ložio, na mimetičke, pragmatičke, ekspresivne i objektivne teorije. Naravno, kao i svaka, i ova podela je uslovna i šematska. Ona pri­pada jednom sklopu proučavanja koje bismo nazvali: istorija poeti­ke. Samo u dvadesetom veku nastala su brojna dela koja po svom osnovnom metodološkom modelu pripadaju istorijama poetike: Sen­tsberi (1900-1904, tri knjige), E. Faral (1923), I.A. Ričards (1924), E. de Brijn (1947), E. R. Kurcijus (1956), M. H. Ebrams (1953), R. Velek, O. Voren (1949), N. Fraj (1969), Todorov (1980). Po­sebno u dvadesetom stoleću poetike su imale izuzetan razvoj: pome­nimo samo rezultate koje su dali ruski formalisti, češki strukturali­sti, nemačka morfološka škola, američka Nova kritika, francuski strukturalizam, američki postmodernizam. Teorijsko promišljanje književnosti u tim poetikama iznašlo je za sebe jednu specifičnu autonomiju koja, u krajnjoj liniji i u posebnom kontekstu, pokazuje stanje književnosti u vremenu episteme. Sama poetika mišljena je kao jedno povezivanje, kao jedan matrični oblik govora o bîti same književ­nosti, odnosno toga šta ona, književnost, u okrilju datosti jezika, jeste. 
Konstantujmo, stoga, još jedanput: pojam «poetika» star je onoliko koliko je star Aristotelov spis Peri poetikes (O poetici). Čitava anglosaksonska tradicija poetikâ, bilo da je reč o Samjuelu Džonsonu (S. Johnson), Rejnoldsu (Reynolds), Drajdenu (Dryden), Vordsvortu (Wordsworth) ili Kol­ridžu (Coleridge), sledi Aristotelovu Poetiku. Poetika kao što je Ričardsova (I. A.Richards: Principles of Literary Criticism, 1924) ili Velek-Voreno­va (Wellek/Waren: Theory of Literature, 1949) jesu posve zaka­sneli primerci poetikâ koje sadrže tragove Aristotelove Poetike. Već posle Prvog svet­skog rata u delima ruskih formalista imamo jedno posve novo viđe­nje poetike koja se sada definiše pre svega kao dar jezika i upućena je pre svega na široko polje gramatike poezije ali i na poeziju gramatike. Drugim rečima, ova poetika je upućena na semiotiku. Odatle put vodi do češkog, a potom do francuskog strukturalizrna. U kasnim šezdesetim godinama 20. veka Rolan Bart nameće jedan postmoderni koncept poetike čiji naglasak više nije utvrđivanje (upućivanje
na) znanja o književnosti, već potvrdjivanje sumnje u sopstveni zadatak. Poetika je sada semiosis koja sumnja u svoje le­gislativne funkcije i "obaveze" uprkos tome što sebe smatra sve na­učnijom. Francuski strukturalisti znali su, name, veoma dobro ono što je i sam Baumgarten znao, definišući svoju estetiku kao inferiornu gnose­ologiju. Tako, primera radi, Bartov Uvod u strukturalnu analizu priča ukazuje s jedne strane na nivoe na kojima neki tekst i njegovo izlaganje operiše ali, s druge, ova se strukturalistič­ka poetique ispoljava, kako je to izvrsno primetio Volter L. Rid (W. L. Reed), kao "romanizacija tradicionalne poetike". Paradoks ove poetique je u tome što koliko god je više bila zaokupljena naučnim holizmom, utoliko je više razvijala i sprovodila romanizaciju sop­stvenog diskursa. Dakako, poznati su i obrnuti slučajevi da roman (na primer Alen Rob-Grije u Ljubomori) kroz svoj sopstveni tekst razvija vlastitu poetiku i na enciklopedijski način uključuje u sebe primere drugih poetikâ i raspravlja o njima. Taj postupak poznat je i u kasnoj Renesansi (Servantesov Don Kihot i u XVIII veku Sternov ro­man Tristram Šendi). Svejedno, ta činjenica u svakom slučaju više potkrepljuje našu tezu o tendenciji savremene poetike da ista ide u pravcu osamostaljivanja, postajući umetničko delo, nego što je opovrgava. Primeri Don Kihota i Tristrama Šendija samo podstiču pitanja o zajedničkom poreklu lepe književnosti i njene poetike. To poreklo je zamišljena tačka u kojoj bi mogli da se seku zraci pre­lomljeni kroz ukupnost jezika, kroz logos. Nije li - navedimo ovde Keneta Berka – rečeno da «približavanje pesmi u operacijama poetika jeste istovremeno i približavanje pesmi u terminima koje je stvorila ona sama». Poetika koja reguliše pravila jeste samo drugo ime za pravila koja sâm pesnik implicitno u svojoj praksi definiše i reguliše, iako sâm toga nije svestan. U tom smi­slu može nam dobro da posluži i primer Poove (E. A. Poe) Filosofije kompozicije u kojoj sâm pesnik, sada svestan svoje "zakonodavne" funkcije, to jest funkcije koja mu se nameće prilikom stvaranja pe­sme, ide unatrag i osvešćuje, na diskurzivan način, stvaranje jedne svoje pesme. E.A. Po, kao samosvestan pesnik, istovremeno je i poetičar pa stoga, pišući svoju Filosofiju kompozicij,e nastupa kao philosop­hus aditus artifici. Poov esej je aristotelovski u duhu ali postmoder­nistički u postupku. Takodje, Poov esej stoji u srcu svake filosofije jezika koju, tek danas, praktikuje Žak Derida. U savremenom ključu tzv. Postmoderne misli zadatak poetike može biti samo alegori­ja. Za poetičare, izvesno je, moglo bi da se kaže ono što je Anatol Frans u Epikurovom vrtu rekao ustima svoga junaka za metafiziča­re: ,,Neobičnim nekim udesom metafizičari (čitaj: poetičari ­prim. B.T.), koji su uvereni da su umakli iz sveta prividnog, primo­rani su da žive večito u alegoriji. Ti nužni pesnici oduzimaju boju antičkim bajkama ... Oni stvaraju belu mitologiju". Ovaj navod, podsetimo, koristi Žak Derida na početku svoje rasprave Bela mito­logija. U savremenom smislu reči, u smislu, dakle, koji mi ovde predlažemo, pojam «poetika» bi bio, uistinu, samo bela mitologija ko­ja skuplja i reflektuje književnost Zapada, ali sada tako što se opredelila da bude ,,sistem principa" pa se u corpus književ­nosti Zapada upisala belim mastilom, i to kako u svojim radovima zaokupljenim naučnim holizmom, tako i u delima koja implicitno sadrže (svoju) poetiku. Poetika se u tom slučaju pojavljuje kao trag sličnosti i ona sada hita između dva znaka logosa, od kojih jedan označuje drugog. Drugim rečima, kako smo već naglasili, unutar odsustva svakog utvrđenog središta, kakva je književnost, unutar, dakle, odsustva subjekta i autora, poetika se gubi u semiosisu. Čita­ti poetiku kao skriveni semiosis znači čitati je u prelaženju dvaju znakova logosa, pri čemu je između oba morala biti i ostati veza "prirodne nužnosti, analogijskog sudelovanja, sličnosti". Poetika, iako je u svojim pionirskim danima do neprepoznavanja skrivala taj duh sličnosti sa primarnim pismom (književnošću), u svojoj jezgri i name­ri uvek je sadržavala sa književnošću više srodnosti no što je bila spremna da prizna. Hoteći da bude teorija, i to prvenstveno legislativna teori­ja koja se zanima za principe i sisteme funkcionisanja književnosti, poetika se sve više približavala naraciji, sve joj se više vraćala, po­kazujući u svojim novijim predstavljanjima (radovima) da je «stvar­no konstruisano značenje sastavni deo onoga što se predstavlja». U delima postmodernih poetologa koji su istovremeno i romanopisci (Akrojd, Roa Bastos, Gream Svift) poetika nije predstavljena kao naučna disciplina, već kao komunikacijska povezanost između ono­ga što se govori i onoga kome se govori (priča), i to u okviru kon­teksta koji je i teorijski i fikcijski, i društveni i intertekstualni. Da­kle, ako se u okviru primera zadržimo na tekstovima Rolana Barta, njegovi radovi pre svega pričaju, prepričavaju život fikcije u roma­nu, ali istovremeno lociraju sebe u "središte izvesnog broja priča koje još nisu završene" i u kojima jedna tako koncipirana poetika vidi svoju šansu. Uistinu, jednu i po deceniju kasnije takva poetika dobila je svoju projekciju u radovima Zaka Deride, koji će u svojim tekstovima počesto pomešati žanrove, videći svaki tekst samo u nje­govoj (genetskoj} neodređenosti, u, kako kaže, «seminalnoj pustolo­vini traga». I dok su Aristotel, kasnije Poup i Drajden, potom Boalo sanjali o «spokojnom temelju» pesništva, postmoderni poetičar afir­miše utvrđuje jednu beskonačnu tekstualnost, koja više nije okrenuta prema poreklu i zakonu žanra, već prema, uslovno rečeno, jednoj metaforičnosti, prema tropologiji čiji je izvor i uvir sadržan u me­tafizičkom (ali i u lingvističkom) pojmu Logosa. Pokazalo se da je nemoguće pojmovima poetike vladati kako spolja, tako ni iznutra, da nije moguće ovladati suštošću ni teorijskog, ni praktičkog diskursa književnosti, budući da je sve jezik. Jer, doista, kako kaže Džordž Štajner, «biblioteka na vavilonskom tor­nju, koju je Borhes precizno alegorijski zamislio, ta biblioteka ko­ju drugi nazivaju Svemirom, Sva književnost (Eshil, Dante, Šekspir, Tolstoj, kao i umetnici koji još nisu rodjeni) jeste postojeći latentni ži­vot u pukoj mehaničkoj ukupnosti jezika». U toj ukup­nosti jezika prebiva, dakako, i poetika. Ona, doduše, ima svoje me­sto u vremenu episteme stoga što joj koren počiva u diskurzivnom jeziku i čija episteme, u pogledu principa njene mehaničke ukupnosti, nije sklona podelama. No, u vreme postmoderne koja svaki tekst sagledava pod znakom autonomije i vidi ga beskona­čnim i čije je središte, navodno, svuda a početak i kraj nigde, i sam tekst poetika prilagodjava se tokom poslednjih dvadesetak godina tim tokovima. U takvoj situaciji koja svaki tekst vidi izvan nekoga cen­tra, i sam poetički tekst je izvan nekakvog svog pretpostavljenog okupljajućeg središta. Stoga nećemo pogrešiti ukoliko i  tekst nekih savremenih poetika budemo smatrali strukturom "bez središta", odnosno napro­sto tekstom. U trenutku dok na primerima postmodernističkih po­etika uočavamo taj gotovo prirodni (i očekivani) zaokret, mi više nego sa običnom radoznalošću konstatujemo da se zbog odsustva centra smisao pojma "poetika" sada sâm otisnuo u jezičnost s predznakom lepe književnosti, oslobo­den od same stvari na koju je ciljao. Njegov smisao, naime, kreće na drugu stranu, tematizujući sada "postmodernu zainteresovanost za radikalno neodređenu i nepostojanu prirodu tekstualnosti i subje­ktivnosti koje se smatraju neodvojivim pojmovima" (L. Hačion). Veoma dobri primeri za to su, kako smatra Linda Hačion, "tekstualna razgranatost Deridinog načina pisanja ili maštoviti fragmenti iz Bartovih kasnijih dela" koji podjednako pripadaju koliko teoriji, toliko i književnosti. Oni su deo «opšteg kretanja protiv te­orije, a prema pripovesti» (R. Rorti). 

Mi bismo radije rekli da su oni deo opšteg kretanja prema pisanju kao takvom, pa su samim tim i deo opštijeg kretanja književnosti prema pripovesti. Takva tenden­cija pokazuje, en general, znake odustajanja od «pokušaja da sve strane našeg života obuhvatimo jednom vizijom i opišemo ih jedinstvenim vokabularom» (R. Rorti). Jer, šta je zapravo bio cilj klasične poetike? - Upravo to da sve strane književnosti obuhvati jedinstvenom vizijom i da jednu «strukturu bez središta» kakva je književnost opiše jedinstvenim rečnikom. Poetika je htela da bude izvestan metavokabular književnosti, normativni kôd koji se uspostavlja u okvirima izvesne književne škole ili, naprosto, kôd koji u svom najširem odredenju obuhvata svaku unutrašnju teoriju književnosti. Vratimo se za trenutak unazad, to jest na polazišta kojih se drži klasična poetika. Zapitajmo se da li je poetika kao eminentna teorijska disciplina koja formuliše «opšta svojstva svakog književnog dela», odnosno "dubinska svojstva književnog diskursa", odnosno ono što je "invarijantno" u književnosti, uspela da definiše vrednosti koje jasno govore šta je to što jedno književ­no delo čini umetničkom i estetskom pojavom? – Izvesno je da nije. S druge strane, i nasuprot prethodno izraženoj sumnji, zapitajmo se, takodje, da li je ijedna poetika predložila opšteprihvatljiv recept «kako da se stvori ono što će biti umetnički vredno», a da u tom predlogu ne dominira puki opis? I na ovo pitanje moramo da odgovorimo negativno. Problem vrednosti jedno je od najuverljivijih spotičućih mesta u sveopštoj istoriji poetikâ. Ako se, primera radi, ustvrdi da vrednosni sud o jednom delu «zavisi od strukture toga dela» (C. Todorov) to bi zna­čilo u daljem toku analize baviti se tautologijom. S druge strane, sama struktura dela nije jedini činilac koji utiče na vrednosni sud o delu. U najmanju ruku, u okrilje suda o vrednosti morao bi da se uključi i čitalac dela. Stoga jedna teorija čitanja postaje ovoga tre­nutka u istoriji poetike jedna od konstitutivnih strana poetike. Poš­to je jasno koliko je poetika već u svojoj jezgri zavisna disciplina, čija se zavisnost proteže na čitavo polje estetike, književne teorije, nauke o književnosti, semiotike, semantike, lingvistike i drugih srodnih di­sciplina koje su, takodje, potom podređene ili nadredene jedna drugoj, pitanja jasne definicije vrednosti (ako je tako nešto uopšte moguće sačiniti) još uvek ostaju nerešena. Narav­no, mi nikako ne možemo da zaboravimo impresivnost takvih ma­sivnih poetičkih zdanja kakva su Kajzerova ili Ingardenova, ruskih formalista, čeških strukturalista ili novokritičara. S druge strane, moramo biti pažljivi i oprezni kada su u pitanju ta monumentalna poetička zdanja, jer baš u njima se nastanjuje Bergsonov ili Kročeov duh skepse koji govori da nijedna poetika kao izvesna opšta teorija nije mogu­ća. Jer traženje toga šta su bitne strukture i specifična svojstva (literarnost) u delima književne umet­nosti vodi, hteli mi to ili ne, osporavanju kvalitativne specifičnosti dela, njegovih individualnih karakteristika. Osim toga - ovde se sa­da držimo Bergsonove opomene – dok traži neke opšte književne strukture, svojstva ili pojave u književnosti, odnosno "otkrivajući neke opšte veze među komponentama i momentima dela" (Ingar­den), ne udaljuje li se poetika od prirode dela stoga što ono može da bude dato upravo i samo u .. umetničkoj intuiciji". Pojam "opšte književue strukture" jeste samo jedna vrsta intelektualne (ra­cionalizujuće) sheme, "manje ili više opšte, ali istovremeno manje ili više udaljene od stvarnog oblika samog dela" (R. Ingarden). Na osnovu ovih tek nabačenih pitanja može se reći da filo­sofija umetnosti i teorija saznanja tek treba da stvore jedan temelj na kojem bi, eventualno, mogla da se razvije poetika kao naučna disciplina. Ovako, svaka poetika ne samo što je partikularna po svo­jim dostignućima već, šire gledano, njena su «dostignuća» u pogledu razumevanja književnih dela fundirana tek na manje ili više dobro organizovanim tačkama gledišta koje počivaju više na intuitivnim nabačajima a gotovo neznatno na racionalnim. Uostalom, nije li još 1922. godine Zi­gmund Lempicki u raspravi pod naslovom O pitanju opravdanosti čiste poetike (u: Spomen-knjiga u čast K. Tvardovskog, 1922), pi­šući o čistoj poetici nagovestio da prava poetika treba da bude «izvestan deo ontologije književnog dela. Ali - deo, ne celina, jer on­tologija je opšta nauka koja nastoji da otkrije .. šta sadrži ideja dela književne umetnosti uopšte», dok je poetika više empirijska disci­plina,  i «njene su granice uže od granica ontologije, i svedene su na ono što je faktički realizovano u delima književnosti" (R. Ingarden). Kada je Roman Ingarden pisao rad Definicija poetike i njen odnos prema filosofiji književnosti i nauci o književnosti, onda je on, uisti­nu, i sam bio rascepljen između ontologije književnosti koju je re­alističkim očima video kao disciplinu koja valja da bude usmerena samo na ono što se faktički javlja u delima književne umetnosti. Stoga delo Romana Ingardena predstavlja pravu dramu savremene nauke o književnosti koju je ovaj poljski naučnik doživeo tako što je s jedne strane imao ideal kome je težio (na fenomenološkim prin­cipima zasnovati jednu opštu teoriju bitnih struktura, svojstava ili faktički postojećih veza u delima književne umetnosti), a s druge što je bio dovoljno realan da sagleda da poetika može biti samo analitika onoga što faktički već egzistira u delu književne umetno­sti, pa da samim tim nikako ne može biti normativna. Ukoliko se pak složimo da je normativna poetika moguća, onda je njoj, kao i svakoj normativnoj nauci, potrebna i izvesna teorijska na­uka koja će je obrazložiti. Normativnoj poetici kako bi mogla da bude obrazložena potrebna je teorijska poetika. Ukoliko načas na­pustimo ovaj začarani krug, onda sa pogledom uprtim u normativnu po­etiku valja da se zapitamo čemu uopšte unu­tar normativne poetike služi podela na dve grupe normi, i to na: a) objektivno formulisane nor­me i b) na subjektivno formulisane norme (podela je Ingardenova, ­prim. B. T.), imajući u vidu da se objektivno u književnosti ne da definisati. Sâm Ingarden je, reklo bismo, bio romantičarski orijentisan op­timista kada je oduševljeno tvrdio da izgledi da se izgradi jedna normativna poetika leže u odgovarajućoj teorijskoj nauci. Ingardenov optimizam bio je samo deo opšteg optimizma u na­uci uočljivog u Huserlovim Logičkim istraživanjima a zasnovanom na verovanju da svaka pojedinačna nauka, pa time i nauka o književnosti, može biti obuhvaćena jedinstvenom vi­zijom, imati jedinstveni naučni jezik i vokabular za čije je postojanje neophodan, opet, jedan drugi vokabular - metavokabular koji će pak voditi ,,računa o svim mogućim vokabularima". Traganje za totalite­tom, uistinu, može biti predmet naših stremljenja, ali u domenu na­uke totalitet je jedna fikcija i pripada poznatim totalizu­jućim strategijama koje proizvode vladajuće metavokabulare. Ukoliko je traganje za totalitetom suvišno i ukoliko ovo gledište primenimo na poslove istraživanja književnog dela, onda je logično da se pretpostavi, kako to čini Derida, da književni diskurs nema utvrdjenog središta (njegovo odsustvo  podrazumeva od­sustvo subjekta i odsustvo autora) i da sve počiva na strukturi, konfiguraciji i odnosima, onda diskurs poetike, te­orijske ili normativne, svejedno, ni sâm ne može da zasnuje izvestan apsolutni centar, jer bi takvo zasnivanje «središta» u «strukturi bez središta» kakva je struktura književnog dela bilo problematično i podrivalo bi same temelje teorije.
Preispitajmo ovu našu konstataciju malo poblize, dovodeći u blizinu jedna drugoj dve kvalitativno različite društvene pojave ka­kve su jezik i književnost. Najbolji način da to učinimo jeste putem posredovanja lingvističke stilistike čiji predmet proučavanja jeste, kao što je poznato, jezički umetnički stil konkretnog umetničkog dela. Kako možemo da govorimo o funkciji i delatnosti lingvistič­ke stilistike kada u metodološkom i teorijskom pogledu proučava­nje književnog stila upravo objedinjuje dve različite društvene po­jave, naime, i jezik i književnost, pri čemu smo sam jezik u domenu lingvističke stilistike primorani da posmatramo u dvostrukoj optici: s jedne strane kao jezik koji je društvena kategorija i, s druge, jezik kao stil u književnom delu? Očigledno, takvoj širini pogleda koga za se­be rezerviše lingvistička stilistika nedostaje metodološke moći koja bi bila u stanju da objedini sve partikularne činjenice književnog stila, a da ove potom konstituišu teoriju posebnog pesničkog jezika. Mi, naprosto, na osnovu prostog iskustva možemo da priznamo da pesnički jezik uistinu postoji, ali je nemoguće zasnovati jednu opštu te­oriju pesničkog stila na lingvističkoj stilistici, jer ova za predmet izu­čavanja nema samo umetničke strukture književnog dela, već okvirima njene kompetencije pripada i čitava oblast načina korišćenja jezika uopšte. Mi, stoga, valja da unutar lingvističke stilistike stvorimo jednu njenu poddisciplinu koja će se zvati stilistika umetničkih dela. Medjutim, sama stilistika umetničkih dela prouča­va stil umetničkog dela na najmanje dve ravni: na komunikativnoj i na estetskoj. Književno-umetnički stil oslanja se znači i na druge vido­ve jezika, ne samo na estetsku. Stoga je nužno da se postavi pitanje: kako i na koji način objediniti sve moguće vidove izučavanja književnosti unutar jedne sveobuhvatne teorije književnosti a da prethodno druge poddiscipline ko­je učestvuju u konstituisanju teorije nisu same sebe u dovoljnoj me­ri definisale i omedjile polje svojih operacija. A nisu ga omedjile sto­ga što u biti svoga predmeta izučavanja sadrže jezik koji je u principu jedna obesredištena struktura pa je, u konkretnom slučaju jedne teorije književnosti ili jedne poetike, uvek na delu jedan jezik o jeziku. Uistinu, kako veli Klod Levi-­Stros, teško je, primera radi, zameriti nekom lingvisti koji pišući gramatiku jednog jezika nije «pritom popisao totalitet reči koje su izgovorene otkada taj jezik postoji ili što nije upućen u sve verbal­ne razmene koje će se još obaviti dok jezik bude postojao». Hteli ne hteli, zamerka sličnog usmerenja može da se uputi i  izučavaocu stilistike umetničkih dela, kao i izučavaocu lingvističke stilistike, i, takodje, onome koji pokušava da stvori disciplinu koja bi se vodila pod imenom jedne opšte teorijske poetike. Nagon za totalizacijorn je, vidimo, uistinu beskoristan a putevi ka realizaciji te totalizacije u vidu neke generalne (teorijske) poetike praktično su neostvarljivi. No, ukoliko neka totalizacija, nekakvo uopštavanje nema smisla - nije to stoga, kako kaže Žak Derida u tekstu Struktura. znak i igra u diskursu humanističkih nauka, "što se beskraj polja ne može da obuhvati, već zato što priroda polja, naime, jezik, isključuje totalizaciju: to je, u stvari, polje igre, to jest poi­grište beskrajnih zamena u okviru jednog konačnog skupa. Ovo polje omogućuje te beskonačne zamene samo zato što je ono konačno, to jest zato što, umesto da bude preveliko, njemu nešto nedostaje, to jest središte koje remeti i utemeljuje igru izmenjivanja. Moglo bi se reći da to kretanje igre, omogućeno nedostatkom i odsustvom središta i porekla, jeste kretanje suplementarnosti . Ne može se odrediti središte ni iscrpiti totalizacija zato što se znak, koji zame­njuje središte, koji ga nadomešta i u njegovom odsustvu zauzima njegovo mesto, kao znak pridodaje, uvek se iznova nadovezuje kao suplement". Ovaj opširan citat iz Deridinog spisa pokazao je meha­nizam zašto je i na koji način totalizacija beskorisna i nemoguća. Ako poetiku (kao i svaku teoriju) shvatimo kao pokušaj totalizacije književnog polja koje se nastoji da obuhvati «jed­nim pogledom ili konačnim diskursom», onda se uistinu, beskorisnost (i neogućnost) poetičke totalizacije sastoji u tome što priro­da polja nad kojim poetika želi da bude gospodar, naime književ­nost, isključuje totalizaciju. Tom polju nedostaje središte koje bi omogućilo jedinstvenu viziju (totalizaciju) koja bi u tom slučaju mogla biti opisana jedinstvenim vokabularom i, kako je već uobičajeno, mogla bi, uistinu, da se nosi ime poetika.
Nemogućnost da poetika postoji oživljava jedan drugi napor, naime napor za ustanovljavanjem kontrapoetike. Kontrapoetika ni­je nešto što je suprotno poetici, već poetika koja ustanovljava pro­tivpoetiku. Dakle, opet, u svakom slučaju, izvesnu poetiku. Bila bi to poetika koja, doduše s negativnim predznakom, pokušava ne da nadomesti, već da iscrpi polje smisla postojanja poetike kao discipline. No, i ta­ negativna poetika nije poetika prvostepenog označenja, ona se ne suočava direktno s književnim delom, već s poetičkim tekstovima o kojima razmišlja na autonoman način i koji su već po srodstvu povezani s pojmom poetike. Stanje takozvane postmoderne epi­steme, odnosno, preciznije, stanje postmodernističkog gledanja na uslove pod kojima se zasniva nauka koja promišlja sopstveni status unu­tar, recimo, društvenih nauka pa, dakle, i nauka koje za svoj predmet ima izučavanje načina pojavnosti umetnosti i umetničkih dela, naginje antiscijentizmu. Dok su u vreme vladavine strukturalizma književna teorija i nauka o književnosti, pa dakle i poetika, imale prioritetno mesto i dobijale prioritetne zadatke, u doba  «tekstualiza­cije» književnosti, u vreme kada se svaki književni rad posmatra sa­mo kao tekst i ima status teksta čiji karakter neprestano ide u pravcu rekon­tekstualiziranja prethodnih tekstova, to jest stavljanje tih tekstova ­prethodnika u nove kontekste, objavljujući na taj način jednu bes­krajnu tekstualnost - književna nauka se nalazi u igri bez izvesno­sti. Ova igra nije tek stvar pukog trenutnog stanja, niti je pokazatelj nekakve trenutne iznemo­glosti nauke o književnosti, već govori mnogo više. Otkriva, naime, da se došlo do saznanja da je priroda književnog polja takva da isključuje svaku tota­lizaciju, svako teorijsko uopštavanje književnih postupaka, a u cilju stvaranja književnih teorija ili poetika. Ironija scijentizacije književnosti leži u činjenici da naj­elementarnije poruke nauke o književnosti, a to znači i poetike, ni­su «najelementarnije» u smislu ,,njihove blizine književnim stvarima kakve one jesu, nego samo u smislu da su bliže nama" (R. Rorti). Reči postaju autoriteti tamo gde bi trebalo da vladaju rezultati empirije. Te re­či i njihov sistemski poredak, te takozvane ,,konačne" reči ne razot­krivaju ništa od onoga što bi trebalo, tobože, da bude njihov cilj, re­cimo - šta je i u čemu leži bit književnosti, no su u funkciji jedne večito promenljive epi­steme unutar, već po definiciji stabilnog poretka u naukama. Taj idealizam i utopizam sci­jentistički orijentisanog čoveka u protivrečju je sa promenljivom epistemom književnosti kao umetnosti. Ta vrsta protivrečnosti koja postoji izmedju sistema nauke i književnosti kao umetnosti zasluživala je našu paž­nju u ovom radu. Izvesna vrsta prevladavanja protivrečnosti već se dogodila u senci Hajdegerove «Gelassenheit», "sposobnosti da se ne teži moći, sposobnosti da se ne želi prevladati" ono što se ne može da prevlada.
Ako bismo sada, posle svega što je rečeno u ovom radu, po­novo hteli da se vratimo na početak i kažemo da se do prave sušti­ne književnog dela može doći samo estetskom analizom (na primer Jan Mukaržovski: O savremenoj poetici), onda bismo morali znati bar to da mi nikada nismo na početku i da svaki povratak sam po sebi nije jednak činu postajanja onome za čim se teži. Poetika, iako nepostojeća nauka, ipak teži da se ustoliči, Ti pokušaji su, rekli smo, beskonačni. Rezultati nisu vidljivi u perspektivi sagledavanja i razumevanja književnih dela, no u sagledavanju samog statusa po­etičke discipline. No, govoreći bez ironije, i to su rezultati koji se moraju poštovati.

(1997) 

Comments