ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ

Овде ће бити објављивани примери савременох стваралаштва писаца,
који указују на поступни и стварни раст.


ЛеЗ 0009226  


КРАЈ ОЛТАРА, ЦЕЛИ ЈЕДАН ЖИВОТ

поставио/ла Miroslav Lukić 12.04.2018. 11:28

Властимир Станисављевић


Годинама су улазили у цркву, готово и неверни, стајали сатима на литургији и скрушено помишљали на Бога, све само због ње.

А она је стајала испред олтара, на оној левој страни црквенога брода, који је одређен за жене, готово сваки пут у првим редовима, ближе олтару, али и више ка средини брода, скоро уз стазу која раздваја мушке и женске вернике, тако да су је сви мушкарци могли да виде.

Док је она стајала као жива светица, смерно, усправно, вижљасто и без икакве назнаке да јој колена ма и благо попуштају, дотле су се други у дугим сатима заједничке молитве „на служби“ помало и мешкољили да би брзо пренели тежину тела с једне на другу ногу.

Кад би био тмуран дан, каквих увек има на подручју где влада западно-европска голфска клима, а да је тада на централном полилеју био упаљен само мањи број горећих жаруљица, што би условљавало служење у полумраку, она се и тада видела, као да је само на њу, од свих присутних пред олтаром, падало неко божанско осветљење, да се могла уочити и из најудаљенијих ћошкова светиње, како смерно и непомично стоји утонула и потопљена у побожност која се на тај начин могла, значи, и да види.

Тад би се на њој уочавало оно што је знало да преовлада у њеној фигури: били су то нека плава, средње шишана коса, правилног обреза око главе, као нимб, и на, рекло би се природној плавуши, два извора светлости које је само искусно мушко срце знало да уочи, а која су заправо била њена два плава ока која су се довикивала са сунцем или билокојом обасјавајућом светлости која јој је ишла усусрет, а да се то могло видети из верничке нам  близине. Видело се како се те две светлости међусобно преливају благошћу као леком за далековидост. Од судара дошавшега зрака и зракова из њених плавих очију, у међусобном иницирању на буђење, светлуцао је цео целцат иконостас. Док она не би стигла у цркву, као да се иконостас није ни видео добро у полумраку који је владао, а људи су просто жалили, сматрали да и нису били у цркви, ако би се догодило да и она није била.

И тако је то трајало – целог живота. Народ је долазио да види како Бог милује младост. Али једнога дана ње више није било на њеном месту. Само се једно време, при крају, након толиких година, за цео живот безмало, приметило да је упркос долазећем светлу на њено лице, попануло и неко сивило са урезанима цртицама по кожи јагодица и око усана. Сви су се питали да ли је могуће да је ова жена тако брзо остарила, од јуче, или већ од скорашњих дана, колико се и примећивало. Ником није падало на ум да она ту стоји већ читав један живот. И сад кад је нема, свако искива своју причу о њеном нестанку. Многи су још годинама долазили само да би је видели, али њено место је било празно, и нико га није хтео да насели. Ниједна се жена није сматрала достојном да јој угази у стопе. Тих бројаних година смењивали су се чуђење и туга. Најпре су се људи чудила кад је нестала, а  потом су били тужни што је заиста више нема. Па и та туга је имала своју меру. Дошло је време да се очекивало да би се сад већ морала однекуда да појави. А пошто није, народ се опет чудио.

Све ове промене чуђења и туге, сменила је радост, кад је једне Свете недеље на њено место Бог послао повесма своје светлости, гримизне као боје залазећег сунца, па су верници готово могли да је виде као живу у том пламену, али је коначно било јасно да се више никада неће вратити на то место. Они који су покушали да сазнају где је нестала та жена, остајали су без одговора. Ни поп ни они који су стајали покрај ње нису јој никада познавали порекло, а целог живота, колико је стајала ту, мислили су да је добро познају.

Неко време ју је та божанска светлост замењивала на том месту, а онда се и она повукла, ископнела и ишчилила, као и она, без трага и гласа Но, народ је наставио да је тражи, долазећи у исту цркву, и упућујући свој радознали поглед ка том месту где су стајали најпре она па потоња светлост.

А онда се догодило и највеће чудо које је очекивало вернике - оне  долазнике на литургију: упутивши уобичајен поглед на место крај олтара и покрај средње стазе што раздваја мушкарце и жене, имали су шта и видети: ту је сад стајала девојчица од својих петанест година, витка, природно плавe косе, лепша од свих, лепша и од „плавуше крај олтара“ која је већ читав један људски живот одсутна, једноставно, лепа као и Бог. Нико се ту није усудио да је бар сада пита ни ко је ни шта је ни одакле је. А она је редовно као права боготражитељка ступала смерно и заустављала се лакоћом газеле у свој усправни, и не крут, положај да одстоји недељну литургију и да се после причести повуче још достојанственије него што је и ступила унутра.

– Благо цркви, трајаће довека – рече неко кад људи узеше нафору и мало зажагорише, јер је то био знак да ће се и идуће недеље окупити, а свакако многи од њих да опет угледају витки стас како се у мислима, али и у гипким покретима светлости приближава Богу.

 

8. јан. 2016., други дан Божића, Париз, храм Светога Саве

ПРВИ ШАМАР ЗАБОРАВА НЕМА / Добривој Вујин

поставио/ла Miroslav Lukić 04.05.2015. 03:12   [ ажурирано 29.01.2017. 03:22 ]

из рукописа

 

Прва песма се не пише она се издише

на сва чула да се природа просто зачуди

одакле оволико силних метафора и конфета

живим и данас са својом првом песмом

када сам започео са лирским ниским страстима

веровали као из ведра неба севнуо је шамар

на широком пропланку левог ми образа

и још увек ми лепо стоје њени прсти

дубоко здружени не одвајајући се

у  огледало се најбоље огледају и читају

када се умивам хладим њихову усијаност

ту се ништа не може ни одузети ни додати

само се треба пазити где и како газиш

где друге коке подижу своје перје без ветра

јер моја је песма веома захтевна и права

кућепазитељка са двогледом у два смера

види када се око мене мотају туђе песме

раскокодакају се све у шеснаест до поноћи

она се неда преварити да је то обично окупљање

као у доба прохибиције са тајним улазом

кажем вам моја се песма неда преварити

када кренем на дужи пут примера ради што даљи

обавезно пада пољубац у леву пољану образа

са погледом локота на дугом ланцу поверења

како би ме дрчног и веселог подсетила

да први шамар заборава нема.

МИ ГУБИТНИЦИ ДОСАДНА СМО БАГРА

поставио/ла Miroslav Lukić 19.05.2014. 13:16   [ ажурирано 29.01.2017. 02:50 ]

песма уводник за светске новине / радивој шајтинац


МИ ГУБИТНИЦИ ДОСАДНА СМО БАГРА

 

Шта ће Светлу ово наше ?

Без обзира што смо понели,поднели и измислили

Сјединили се,опако скаменили ко државна здања

Ходамо,гледамо.дишемо,стењемо скоро истоветно

Постројен полукружни хор,непомичан

Отпоран на интонацију

 

С багром песму не почињи,

Откида руке маестрима

Зубима из ваздуха

Кад не прихвата као да растрже,кад је без слуха

Ко да је без икога и ичега

Кад је без смисла не можеш је надговорити

 

Мумла

Шта ће светлу ово наше ?

Вратимо се у прва и последња лица

Шта више сере лирски субјект

Цитирајмо битни прекор

А глад вас не напушта,боме ни жеђ не понестаје

Дан и ноћ кружи исти онај

Што горе шапће а доле пролива

 

Надам се ,надам

Дајте ви мени тај лирски субјект све ћу ја прогутати

Могу ја и лежећки,ко црв

 

Није багра ни за поређење

Ни за милост,ни за хаос,

То зија,гута уздах,очи исколачује

Цеди из у себи нечег

 

Шта ће светлу ово наше ?

 

Само,откуд врапца у крутој крагни

откуд тиче у леденом штирку

Блед бледи,лед ледени

Студен око туђег грла

 

Угинуће које греје

И први и последњи пут

 

Под гркљаном кључаница

Вреле капи,длаке,сиво перје

Свашта јарко изнад главе

 

Ста ће Светлу ово наше?


***

ИНВОКАЦИЈА  ДЕМОГРАФСКОГ АСТЕРОИДА

НОЈЕВА КОШТИЦА                  

                             

(Визуелни рефрен)

 

Замислити,не сањати

Поћи с најмањом,најблажом одлуком

Не зависити ни од умора ни од буђења

Убити се ко човек

Бацити одавде са деветог спрата,покупити погледом

Следеће

 

Бледољубичасасте гране бадема

Изнад  малих клозетских кровова

И бетонских стаза,псе који се требе од досаде

Музику која цури кроз даске и отвор на настрешници

Жену која радосно чучећи пиша на травњаку

С погледом који тражи

Топлу ,жуту речицу

Ретки облаци ко трагови лепка

Каблови и жице преко кречних јама

Гајбе и флаше испред гараже

 

 

Осе око великих врбових пупољака

Дете с медом на образима и човек

Упоран с муштиклом и цигаретом

Без филтера

Савитљивом

 

Антене, кабине,главуџе

Отете виле

Отплаћени бициклови

Знани и незнани

И нико  неизбежан

 

Тестамент на кухињском столу

Исписан на полеђини утрошеноводеног рачуна

Стиснутих реченица

Између формулара и бројки

Кусур од пијаце,

кључ од подрума

 

Није све у оку,не пресуђује само поглед

Али неће бити времена да се у паду дохвате

Ни гласови ,ни звуци

 

Струјаће око главе ваздушне струготине

И пад ће бити траљав,

И главом и стопалима,истовремено

Врећасто трапаво

Неугледно,чак неописиво

Замирисаће крв,бол ће кренути

Од чела и ноздрве

Капци који су све ово досад скупљено

Поклопили благовремено

Остаће скоро нетакнути

 

Ненадано,неочекивано

Без трунке свести

Икаквог светла

И пређашње живог разлога

Експлодиреће онај мирис

Који се осети само оним путем из устију

Под сопстведним а не овим спољним непцима

 

Немим преображајем,призваним новорођењем

Отвориће се  прапочетна семенка

 

Живот касни,тамо су још цветови

Боје,полен и неизвесна топлота

 

Смрт је коштица

 

За љубитеље горког афоризма

Таман да станеш сав и самоизбачен

Да ти је јасно а не тесно

Да слике не пресуђују

Јер и ти си ништа,

 

Мрља намерног колебања

Између страха и самоспасења

Извештај о дневној тамници

Њеним кључевима који те

Заглушном звоњавам протерују из коже

 

А ето сада,коначно,коштица ко арка

Господар си разлога који не трпи више ни питања

Ни одговоре

Нити си ти  у неизвесности

Нити она у теби

Расбашкарен ко сунашце,ко језгро

Неповратан и јестив

Сад си у свему у праву

Све знаш непомичан

 

Могу и одозго и одоздо само да ти се диве

Чисте од мраза и паучине

Живописно самоусмрћеног

Сачувају  за невину

Ах,невину,посластицу

 

...


БЕСЕДА НАД ЧИНИЈОМ ЗЛАТА / Зоран М. МАНДИЋ

поставио/ла Miroslav Lukić 19.05.2014. 11:22   [ ажурирано 29.01.2017. 02:48 ]

примљено  16. маја 2014

БЕСЕДА НАД ЧИНИЈОМ ЗЛАТА

У млеко разблаженог злата
Мајка је потапала све зелено што смо
Имали у кући
Очеву зелену официрску доламу
Малолетни зелени страх од слабих
Оцена из математике
Пространу зелену дворишну башту са
Малим зеленим вртом у којем су
Заједно одрастали
Зелени лук са зеленом салатом и
Зеленим купусом
Зелени листови белог карфиола са
Зеленим грашком и са још зеленијом кором
Младих краставаца
Нагнута над зеленом чинијом млека
Разблаженог злата
Мајка је прецизно језиком ослобођеним од
Метафоричког хаоса говорила
Шта ће ко бити и то не само у
Овом и у оним другим животима
Узгред замоливши у једној пажљиво
Монтираној дигресији да
Не плачемо над њеним сандуком
Ако се говори другима онда други
Треба да плачу кад доживе изговорено
Важно је изрећи наизуст оно што је само
Твоје
Подвлачила би у својој беседи мисао уз
Панично упозорење да
Туђа мисао води у пакао језика
Кроз мучионице чистилишта без воде
Сапуна и ручника
Без могућности да се језик језиком опере
Откуд толико неразблаженог злата у њеним
Речима
Мислио сам и питао
Откуд то царство млека разблаженог звуком
Њеног тела и духа њене суштине
Беспрекорно оивичене бескрајним
Пољем умишта

БРИСАЊЕ БИОГРАФИЈЕ

Учинити од себе оно што се попут
Касете да извадити из брлога детаља
Од оног кога заводе у књиге дошлих
Отишлих, несхваћених и отпуштених
Осуђених и болесних
До свих начина на којима се подиже нож
Ставља у уста хлеб
Узима жена
Пише или преводи песма
У извесном смислу значи сачињавање
Списка
Свих значењских и филозофских
Непотребности
Кињење због незнања имена и дужина путева
Којима вода испод пролази и пењење се изнад
У око као у какав океан
У сиву мрежу на реакцију нетрпељивог
Оног који се одупире и не престаје
У питању је спас биографије
Од силног замора њених рачуна
Знакова и мера којима се једна мери
Другом
Као тек пристигли парадајз на
Сељачкој пијаци изван града
На периферији умишта
Сести у столицу без украсног наслова
Мислити на касету
Коју треба извадити из брлога детаља
Међу којима се не разазнају од прахова
Крхотина и љуспица
Загубљених између умишта и
Недосегнутог

НИШТА СЕ НЕ ЗНА

Ништа се не зна док се
Не пристигне
Док рука не дотакне кваку која
Једнако отвара спољна и унутрашња
Врата
Егзит
На домак сензације што израња из
Подсвести
Просањаног у пролазу
Између поседа лицемерних верзија
Знања у ни у чему
Дораслог аутономији незнања
Скривеног у благовести
Резервисаног за оно што се не зна
Што се никад не зна
Ништа се не зна док се не пристигне са
Дипломом Смрти
Краљицом свих узимања
Субјектом међу лакомисленим објектима
Кисеоника
Међу којима есејисти руже тачку и
Удварају се ружно другим знацима
Интерпункције


ОКРУГЛО ПИСМО ЕУКЛИДУ И БРАТУ
 

Брату Душану

 
Све је тако округло
На врху кугле
Као у њеном подножју у
Библиотекама скривеним у мраку
Катакомби
Поређаних једна поред друге
Као станови

Као стогови

Као непосредне стварности чије су
Збиље сложене у данима
Што се прате попут природних
Бројева

 
Округло је двориште и њених
Комплексних бројева
Округлије од кругова на води и
Метастазичних округлина сенки
Слика о којој је реч потпуно је
Округла

 
Њено трајање је кружно и
Представља
Круг добро одмереног цртежа у

У коме је човек током историје свог
Настанка
 

И многих сурових ратова
Стављао речи

Одвајао их запетама по начину

Дисања и чувао од себичног
Царства тачака
Које увек на крају приносе друге на
Жртвеник
Окончавају дах


Пресецају речи на пола по слабинама
По уклетом резу сугласника
Змија је иста округла када се окоми
Када катапултира поскока из себе са
Округлим отровом и уједом округлим
наше округло кретање округљује нам и

Мисли

Округлу песму диктира
Чак и усред Маљевичевог квадрата на чију
Адресу шаљем ово округло писмо


Највећем мастодонту геометрије
Еуклиду и мом рођеном брату
Душану као
Најпоузданијем сведоку

 

ДУХ ПЕСМЕ

 
Дух песме је најближи
Духу ватре
Пламти и дими се

Својим лицем продире у погледе
Начичкане на сликама видика и
Оног што се зарива у његов пламен у
Дим његов
 

Све је с њим повезано у свести
Знаног и незнаног
Свесног и подсвесног
Смисленог и бесмисленог
Лепоту казаног мери тежином ружних
Речи

Укрцаног попут слепих путника на
Брод
Који плута несагледивим океаном
Језика


Нико за језик нема
Толико дара као што га он
Носи у сваком делићу свог постојања
 

Умни кажу да је питању
Фасцинација
 

Пророчка


Пренапрегнута сама собом

Сопством засебности ваздуха

Везама у неизрецивом

Поверењу нерођене

Плашљиве артикулације

Гласа

Који попут гласне мембране трепери

Не зависећи од никога и ичије

Моћи

 

1-4 of 4