Plus ultra‎ > ‎

Виталиј КАЉПИДИ (1957)

поставио/ла Miroslav Lukić 31.01.2014. 02:08   [ ажурирано 27.01.2017. 12:38 ]

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Виталиј Каљпиди родио се 1957. го дине у Чељабинску. У својој седамнаестој години био је искључен с прве године књижевног института "као идеолошки незрео". Радио је као утоваривач, ложач итд, живео у Перму и Свердловск, а од 1990. године поново у Чељабинску. Прве стихове објавио је 1987. године. од тада је штампао пет збирки песама, књигу изабраних стихова "Трепавице" (1997), и добио награду Академије руске савремене књижевности. Ради као уредник, уредио је многе књиге из области културе уралског региона (антологија уралске прозе и поезије, часопис "Немодерне белешке" итд).

+  +  +

 

Рецимо, умро си тек, прах завртложен,

у ходнику, падом тела је граница

зрака који продре кроз застор - не може

да сегне, али ће. Лепо се, без птица,

 

за прозором ваздух стврдну од чуђења,

под погледом твојим, што се натраг, наднет,

вратио у тебе, по одразу клена

у окну - још није, ал ће бити сажет

 

њиме ваздух - кратко, да ли да проплаче,

твој смеђеок поглед уздрхта јер схвати -

без скоро злаћане и фине рожњаче

та два-три тренутка мораће - чекати

 

остаде још мало. Велика природа

у плен сопствен пиљи. Велим ти, при крају:

не успори корак на улазу, ходај,

и не бој се - бићеш још данас у рају.

 

Преосталима ћеш, одатле, помоћи,

рецимо, не гласом што верно поздравља,

не руком, не знаком, чак ни поштом ноћи

што се у сну јавља,

 

ал смоћи ћеш снаге - знам твоју дораслост...

Ти си, ипак, умро. И тајна, све немља,

твоја, ћути изнад земље тако јасно,

живети од страха да почиње земља:

 

и звезде шуморе ко влаће небеско,

и газове газе млека свог под мраком

матере-дојиље са лева - на десно,

и деци за њима пливати је лако.

 

Подне

 

Сан бумбара, с туром у раскоши, расте,

и цврчка ужасна песма јавом пробде,

и не кошевина, већ коси лет ласте,

не види се, али присутан је овде,

 

и у прединсектни мрак се спушта, к луци,

у путању штурка што је кривудава,

Исус, и долећу према њему звуци -

падају на кончић, хитински, гудала.

 

Он мрви пустињом пустошно пуст пад

да нов дан настане у свој светли час -

погинувши (њиним мерилима - млад)

на девет сантима далеко од нас.

 

Јесен сећања на оца

 

Житка јесен и сланог лишћа магле мемљиве,

киша, која понавља пловне наборе етра,

сакрише међу нама, браздама лепоте земљине,

муке јесењег света.

 

Њише се живот. Одлећу старице. Отац

догризе до краја плави медењак суицида,

слине и крв (ништа више?) остави бегунац, отад,

сину, да не зарида.

 

То њему сухо је врело је у подземним котловима,

то њему влажно је нежно је у ћошкастоме рају,

то њему страшно је у мојим људским сновима,

то бол и страх још трају.

 

Боли час белим, час рујним, час плавим, час плаши,

болн без боје, јечи ко беба којој се не спава,

чита на птичји начин седамнаести том наших

породичних проклетстава.

 

Ево он седе, налик мом нерођеном сину,

у хаљи девојчице, с гуменим чизмицама, у студи

под дотиче дланићем. Бацнем му мандарину -

што не плачем, ко махнит, већ се будим?

 

...али се будим, иње нежности по лицу лети,

навиком, мора бити, као прилив стихова,

јер што сам звао оцем на овој планети,

беше то што управо заборавих, изнова.

 

* * *

 

...а душа над гробом маниром дирижабла виси,

час тежи пасти, час се држи у тропрсту спремном

усколицог анђела који застаде, шкрге да прочисти,

јер запрљаше се оне у полету ванземном.

 

По вртовима мртваца још криволови плач, то јест спомен

наших лепљивих фантазија и четрдесетодневних даћа.

И зуји над столовима са закуском невидљив плам нездомљен,

и зове мртваце што гризу земљу -  не да им иловача.

 

Не ридајте за њима, не довикујте им у снежна леђа,

не вуците их натраг напором сопствене воље

и не постављајте на њиним путима мине спомена - међа

на којима се спотичу, које до урлања их боле,

 

по вртовима мртваца, где шпартају земаљске осе

и кидају ветрови амалгам огледалног биља, пред умор,

где огледални листови, кад јесен обујми земни посед,

слетајући, немају снаге да збаце - ни сенке, ни шумор.

 

О вртови мртваца, где огледални пљускови роваре:

то сузе живих су потекле, не стидећи се застареле битке,

на заумну гору, где се линије секу ко утваре,

на земљи - паралелне, а овде - верујете ли - житке...

 

О, лете мртваци тунелом Великог гнева,

увивши се, ко у кожу, у огањ ванземних пострадања;

иза - ничега нема, а испред, тачније, једва мало с лева,

почињу димити се - не магле - кроз маглу надања...

 

* * *

 

Слагаћу, за свој сусрет с мртвим

човеком испод земље наше,

да нежан је, да се не мрви,

да није жидак попут каше.

 

Слагаћу му да, озго, људи

опет живе у густом влаћу,

и да влакнасту варе студ, и

у устима снег бодљив жваћу,

 

да за пакост и зло не знају,

и да се смеју од свег срца,

да децу себи осликају

с писаљком лепом крв што врца,

 

да су брбљали ко пијанци

јуче, без смисла, сви, пред крај:

сутра ће ино-планетарци

доградити под земљом рај,

 

да нису криви (рашта?!) мртви,

а живе грех да не обузима.

И да су рибе - топле крви,

па им све кипти за ушима.

 

Друго, жене су, правим ликом,

гадуре - ко да им одоли:

јер, као прво, од нас нико

не зна престати да их воли.

 

Рећи ћу - није васкрсење

лаж, него смртни грех, и закон,

природни процес неизмењен,

обавезан за све и сваког -

 

да васкрснемо, са сузама,

не осетивши уз руб стазе,

како сва земља, тлом над нама,

шкакља нам чела и образе.

Comments