Plus ultra‎ > ‎

MOJA TUŽNA SUŠTINA / Alen Ginzberg

поставио/ла Miroslav Lukić 24.05.2014. 01:35   [ ажурирано 27.01.2017. 12:44 ]
Izbor, prepev, beleške Robert Tili

                          MOJA TUŽNA SUŠTINA

                          - ZA FRENKA O HARU -*

 

Katkad kada su mi oči crvene

popnem se na vrh zgrade RCA

  i posmatram svoj svet,Menhetn-

       moje građevine,ulice po kojima mi izgiboše koraci,

          mansarde,kreveti,gajbe bez tople vode u bojlerima

-pa Petu Aveniju ispod koju takođe nikada ne zaboravljam,

  sa svojim mravljim kolonama od automobila,malim žutim taksijima,ljude

     koji koračaju veličine mrlja od vune-

Panorane mostova,osvit ponad mašinerije Bruklina,

 sunce koje zalazi nad Nju Džersijem kada sam se rodio

    &Paterson gde sam se igrao s mravima-

moji kasniji ljubavnici na 15.ulici,

    moje veće ljubavi s Louer Ist Sajda,

    moje negdanje fatalne ljubavi daleko na

                                                     Brodveju-

tragovi se ukrštaju po ovim skrivenim sokacima,

moja povest sumirana,moja odsustva

         i ekstaze po Harlemu-

    sunce što sja na sve što posedujem

u jednom treptaju oka k horizontu

   u mojoj poslednjoj beskrajnosti-

      slučaj je voda.

 

Tužan,

            uzimam lift i silazim,

                       razmišljajući, i šetkaram po pločniku buljeći u lica i đozluke svih prolaznika.raspitajući se imal koga ko voli i koga

 zaustavljam se,zbunjen šoferšajbnom jednog automobila,

    stojim tako hladno kontemplirajući,

       saobraćaj šiba gore&dole niz 5.Aveniju i ti blokovi ulični iza mene

            i čekam trenutak kada....

 

Vreme je da se krene kući&zgotovi obed&slušaju ratne vesti romantične

                         na radio-aparatu

 

.......sva kretanja prestala su svi pokreti zamrznuti

& hodam u bezvremenu tugu egzistencije,

       nežnost proleće kroz zgradurine,

         moji vrhovi prstiju dodiruju lice stvarnosti,

   moje sopstveno lice prošarano suzama u ogledalu

nekog prozora-u predvečerje-

               u kojem nemam nikakvih želja-

za bonbonama-ili za odelima ili japanskim

      abažurom intelekta-

Zbunjen svojevrsnim spektaklom koji se odvija oko mene,

  Ljudi se upiru uz ulice

     s paketima,novinama,zavežljajima,kravatama,divnim odelima

ka svojim žudnjama

Muškarci,žene,zvižde po trotoarima

crvena svetla upaljena na svim časovnicima,ubrzajte to malo&

        odgovarajući pokreti na ivici-

 

I sve ove ulice koje vode do umnih

   raskršća,trube,bezdušno

                   po avenijama

poduprte neboderima ili ukoričene u straćare

   kroz toliko zastoja u saobraćaju

          i kola što vrište i motora koji zapomažu

sve je to tako bolno smešteno u ovaj nevini pejsaž,ovo groblje,

                ovu tišinu i mir

                           na mrtvačkom odru ili planini

                                  negdar davno viđenoj

nikada nanovo stečenoj ili poćeljenoj

                                    u umu koji tek će da se oformi

u kome ceo Menhetn kojeg sam video mora nestati.

 

*Američki pesnik/1926.-1966./ ,Ginzbergov ispisnik, kolega i prijatelj.          

 

 

             ZELENI AUTOMOBIL

 

 

Da imam Zeleni Automobil

   potražio bih i pronašao svog starog pajtosa*

   u kući njegovoj na Zapadnom okeanu.

   Ha!Ha!Ha!Ha!Ha!

 

Trubnuo bih mu iz svojih kola pred vratima njegove kuće,

    u kojoj su mu žena i troje dečice

    ispruženi goli golcati

    na podu dnevne sobe.

 

On bi istrčao

   do mog auta natrpan herojskim bocama piva

    i vrišteći seo za volan

   jer je bolji vozač.

 

 

Hodočastili bismo na najviši vrh

    naših ranijih vizija Roki Planina

    Smejući se jednan drugom u naručju,

                 Dok naše oduševljenje nadvisuje najviše vrhove Rokija,

 

i nakon starih agonija,pijani s novim godinama

    krećući se ka snežnom horizontu

    dižemo u vazduh komandnu tablu s izvornim bibapom**

           vrelom batinom na planini

 

tako bismo napunili energijom oblačnu autostradu

     gde anđeli anksioznosti

     zanose se kroz krošnje drveća

             i urlaju iz motora.

 

Goreli bismo celu noć na  vršku fitilja daskovače

      viđenom iz Denvera*** u noćnoj tmini,

       neprirodni sjaj nalik šumi

       koji osvetljava najviši planinski vrh:

 

detinjstvo godine mladosti & večnost

      rastvorili bi se kao slatko drveće

      u noćima kakvog inog proleća

           i zapanjili nas ljubavlju,

 

jer skupa smo u stanju da vidimo

       divotu duša

        skrivenu kao dijamanti

               u časovniku sveta,

 

kao što Kineski čarobnjaci umeju

                 zbuniti besmrtnike

                 našom intelektualnošću

                    što skrivena je u izmaglici,

 

u Zelčenom Automobilu

    kog sam izumeo

    zamislio i predvideo

       na putevima sveta

 

stvarnijem od mašina

     na pokretnim trakama pustinje

     prisutnijem no autobus Grejhaund**** i

         bržem od telesnog mlaznjaka.

 

Denveru!Denveru! vratićemo se

     romoreći preko Gradova & Okruga Sagrađenih (a)leja

     koji hvataju sirotu smaragdnu vatru

         koja struji u posedu našeg auta.

 

Ovog puta (ot)kupićemo grad!

     Unovčio sam veliki ček u banci svoje lobanje

      ne bih li pronašao čudotvorni univerzitet tela

          nasred krova autobuske stanice.

 

Ali prvo ćemo se provozati po predgradskim stajalištima,

  kuglaonicama kladionicama džez-ćumezima apsanama

  budoarima pod Folsomom

                    do najmračnijih aleja Lorimera

 

odajući počast ocu Denvera*****

    nestalom na tračnicama pruga,

    uspavanom od vina i ćutnje

    posvećujući straćare njegovih decenija,

 

salutirajući odsečno njemu i njegovom svetačkom koferu

    od crnog vina, piti i

    razbijati slatke boce

                         na Dizele iz vernosti.

 

Onda polazimo vozeći se pijani po bulevarima

    gde armije marširaju i tihe parade

     ševrdaju pod nevidivljim

           stegom Stvarnosti-

 

bacamo se po ulicama

     u autu svoje sudbine

     delimo arhanđeosku cigaretu

         i pričamo jedno drugom svoja buduća i bivša žitija:

 

slave natprirodnih iluminacija,

      sumračne kišne pukotine vremena,

      velika umetnost naučena u osami

         i mi se otkucavajući razdvajamo nakon šest decenija...

 

 

i na asfaltiranom raskršću ,

         bavimo se jedan drugim kneževskom

          nežnošću još jedared, prizivajući

               slavne mrtvačke govore nekih drugih gradova.

 

Vetrobran pun suza

          kiša obilato kvasi naša naga prsa,

           klečimo zajedno u senci

             sred saobraćaja noćnog u raju

 

 

i sada obnavljajući usamljenički zavet

      vodimo jedno drugog u

       Teksas(u),odjedared:

                       Ja ovde više ne mogu nastaviti s pisanjem...

                                       . . . .

                                       . . . .

 

Koliko Subotnjih noći biće pretvoreno u pijanstva

       ovom legendom?

        Kako će mladi Denver doći da oplače

        svog zaboravljenog seksualnog anđela?

 

Koliko će mladih momaka opaučiti crni klavir

        podražavajuči davni ispad rođenog sveca?

        Ili devojaka zid razuzdani pod spektrom njegovim srednjoškolsko

        melanholičnih noći?

 

 

Dok smo vreme smo u Večnosti

        u bledoj svet(l)osti radija ove pesme

         sedećemo iza zaboravljenih senki

             slušajući zagubljeni džez svih Subota.

 

Nil,bićemo istinski heroji sada

    u ratu što vodi se između naših kita i vremena:

    hajd mo biti anđeli svetske žudnje

        i odvesti svet u krevet sa sobom pre

                                                   nego što odapnemo.

 

Spavajući sami,ili u društvu

   devojke,vašarske ovce ili sna,

   ja ću podbaciti zarad nedostatka ljubavi,ti,nema te,zasićen:

           svi ljudi popadaše, očevi naši padoše još ranije,

 

ali  vaskrsnuti taj izgubljeni bljesak

    tek je trenutni čin svesti:

    nezastarevajući spomenik ljubavi

                   u mašti:

 

memorijal izgrađen od naših telesa

     potrošen od strane nevidljive pesme-

     ježićemo se u Denveru i trpeti

     kroza krv i zvezde oslepljivaće naše oči.

 

Eto,ovaj Zeleni Automobil:

      dajem ti ga u letu

      dar, poklon

          od imaginacije tek moje.

 

Otići ćemo vozeći se preko Roki Planina,

   nastavićemo da se vozikamo

   cele noći do svanuća

                             stare ljubavi,

 

onda natrag na tvoju cestu, dom

         kuću i tvoju dečicu

         i sudbinu slomljene noge

                i ti ćeš se skotrljati niz ravnicu

 

u rano jutro: i natrag

         u moje vizije, moju kancelariju

         i istočnjačku gajbu

                         vratiću se ja u Njujork.

 

 

 

*Radi se o Nilu Kesidiju.

 

**Vrsta džeza,popularna od sredine 40ih do kasnih 50ih godina minulog veka.

 

***Rodni grad Nila Kesidija.

 

****Najpopularniji autobusi u SAD,saobraćaju na veće daljine.

 

 

*****Otac Nila Kesidija,pijanac,avanturista i boem,nestao negde na meksičkoj pruzi.

 


 

                             ŠKRABARIJA

 

Reksrotovo* lice odaje svetlost ljudskog

      umornog blaženstva

Sedokos, raščupanih obrva

       brkovi benzinski,

       mlazovi cveća šikljaju iz njegove

                  tužne glave,

dok sluša Edit Pjaf **koja peva po ulicama

                  dok hoda kroz vasionu

                   s celim životom nestalim

                   i gradovima zbrisanim

                      gde tek je Bog Ljubavi

                            pre

                                ostao nasmešen.

             


 

*Kenet Reksrot/Kenneth Rexroth/-jedan od idola i uzora bitnika ,najbitniji pesnik tzv.»San Francisko Renesanse»,glavni organizator većine  večeri poezije i književnih sastanaka pisaca «bit-generacije»,stariji od svih.Prvi otkrio japanski haiku kao formu i približio je američkoj čitalačkoj publici koristeći je u svojim pesmama na samosvojan način i prevodeći izvornike.Umro 1982.godine u 77.godini.

 

**Legendarna francuska pevačica šansona i nekadašnja prostitutka, rođena 19.decembra 1915.godine,preminula 11.oktobra 1963.

 

 

 

            PLOČA SNA: 8.JUNI,1955.

 

Pijana noć u mojoj kući s

mladićem,San Francisko:ležim snevajući,spavam:

tama:

 

             Vratio sam se natrag u Meksiko Siti

i video Džoen Barouz* kako se naginje

unapred u baštenskoj stolici, ruke

na kolenima.Proučavala me je

bistrim očima i razoružavajućim osmehom,njeno lice

obnovljeno do tanane lepote

koju su tekila i so učinili stranom pre

no što je tane skončalo u njenom dekolteu**.

 

Pričali smo o životu do tada.

Dakle,šta sad Barouz radi?

U Severnoj je Africi***.

O,a Keruak?Džek još uvek skakuće

s jednakom bit-genijalnošću kao ranije,

notesi mu puni Buda.

Nadam se da će uspeti, nasmejala se.

Jel Hank**** još uvek u apsani ?Jok,

zadnji sam ga put video na Tajms Skveru.

A kako je Keni*****?Oženjen,naljoskan

i sav zlaćan na Istoku.Nove

ljubavi na Zapadu-

                         Onda sam znao

da ona tek je san:i ispitivao je-

Džoen,kakvu vrstu znanja poseduje

mrtvac?možeš li još uvek da voliš

svoje smrtne poznanike?

čega se sećaš u vezi nas?

                                  Ona

se onesvestila predamnom-narednog trena

ugledao sam njen kišom obliveni nadgrobni spomenik

u pozadini nečitkog epitafa

pod slomljenom granom malenog

drveta u divljoj travi

nikad posećenog vrta u Meksiku.

 

 

*Džoan Barouz/rođena Volmer 1923.-1951./bila je najistaknutija predstavnica kruga pisaca okupljenih oko njenog kasnijeg muža Viljema,Alena Ginzberga,Džeka Keruaka i ostalih iz «bit generacije».

 

**Radi se o njenom bizarnom ubistvu:pijani Viljem Barouz i nadrogirana Džoen imali su običaj da igraju igru «Viljema Tela»-on bi joj na glavu stavio kakav predmet,i uvek,ma koliko pijan bio,pištoljem ga «skidao» iz prve.Bio je obuzet oružjem,strastveni sakupljač oružja i odličan strelac.No,6.septembra,1951.to mu nije pošlo za rukom.Promašio je metu na njenoj glavi i usmrtio je na licu mesta.

 ***Barouz se skrivao u Londonu, Meksiku i Tangeru,u Maroku,gde je,uz pomoć Keruaka i Ginzberga kao lektora,pisao svoj najpoznatiji roman koji će ga proslaviti-«Goli ručak»/Naked Lunch/.

 ****Herbert Hank bio je sitni lopov i diler,uličar sa stilom koji je kasnije i postao pisac,a koji je drugovao s piscima «bit-generacije»,i čak mu se pripisuje zasluga za «krštenje» celog pravca.Keruak ga je opisao u romanu «Na putu»,a jedno vreme je živeo u Ginzbergovom stanu, i kada je nailazila racija,u odlasku,opelješio Ginzbergu ceo stan,premda ga je upravo on upozorio i nagovorio na beg.Kasnih 40ih se družio i živeo s Barouzovima,u Teksasu,gde ga je Viljem pozvao da piše i gaji marihuanu na njegovom i Džoeninom imanju.

 

*****Ken Kizi-sjajni američki prozaista,idejni tvorac tura Zelenog Autobusa u kojem su Nil Kesidi,on,Timoti Liri,»Veseli Zajebanti» i rok-grupa «Grejtful Ded» obilazili Kaliforniju i Zapadnu obalu SAD i eksperimentisali s halucinogenima,pre svih LSD-jem.Tvorac je mnogih romana,od kojih je ubedljivo najpoznatiji «Let iznad kukavičjeg gnezda»,koji je i ekranizovan, i par zbirki poezije.

 

 
 

                   PSALAM III

 

Bogu: da obasja sve ljude.Počevši sa Zanesenom Cestom.

Neka Zapad i Vašinton budu pretvoreni u

viša mesta, trgove Večnosti.

Obasjaj  zavarivače u brodogradilištima briljantnošću

njihovih buktinja.

Neka upravljač dizalicom podigne ruku iz čiste radosti.

Neka liftovi škripe i brbljaju,penjući se i silazeći

u strahopoštovanju.

Neka milost cvetnog smera bude pozvana u oko.

Neka ispravni cvet nagovesti svoju svrhu u ispravnosti-

da traga za svetlošću.

Neka vijugavi cvet nagovesti svoju svrhu u vijugavosti-

da traga za svetlom.

Neka vijugavost i ispravnost nagoveste svetlost.

Neka Radio NBC* bude eksplozija svetla.

Hranim se Tvojim imenom kao bubašvaba mrvicom kolača-ova

bubašvaba je sveta.

 

*Najslušanija radio stanica onog /Ginzberg je pesmu napisao u Sijetlu,1956./vremena.

  

 

                                 SUZE

 

Sad već plačem svo vreme.

Plakao sam celim putem dok sam išao ulicom koja vodi od Vobli Dvorane u Sijetlu do svog stana.

Ridao sam slušajući Baha.

Plakao sam gledajući srećno cveće u svom stražnjem vrtu, plakao sam  zarad

tuge sredovečnih voćki.

 

Sreća postoji.Ja to osećam.

Plakao sam radi svoje duše,plakao sam za dušom sveta.

Svet ima divnu dušu.

Božje pojavljivanje je da bi se propratilo plačem.Prelećući srce

Patersona*.

 

*Rodni grad Ginzberga,u saveznoj državi Nju Džersi/New Jersey.

 

                     SPREMAN ZA MUVANJE

 

Za Meksiko!Za Meksiko!Ravno dole niz golubljesivu autostradu, pored

      policije Atomskog Grada,pored popaljene granične rampe do kantina

      iz snova!

Stojeći na sunčanom velegradskom platou,strani princ

na ulici,dolari u mom džepu,sam,slobodan-

genitalije i uski kukovi i butine snažne pod kožom i

svilom.

Muzika!Taksiji!Marihuana u straćarama!Drevni seksi parkovi!

Kontinentalni bulevari u Americi!Savremeni centar

za dolar!Grube farmerke u najskupljem hotelu centra grada!A evo i

tvrdog tamnog kurca za frtalj dolara!

Pijanstva!i duge noćne šetnje niz smeđe ulice,oči,prozori,autobusi,

domaći gutljaj u tami iza Katedrale,izgubljeni trgovi i gladni takosi,

teleća glava odsečena skuvana i metnuta sa strane s mesom,

i potamneli unutrašnji krovovi i šatori Pijace Lopova,ulica presečena

ulicom,nagi hipsterski lavirint,krađe,sieste,odmori,fieste,zapažanje

marimbi i bubnjeva, kupovanje ničega

izuzev slomljenog aluminijumskog čajnika s lutkom u njemu čija ruka

joj viri iz usta.

Haha!Šta ja to želim?Promenu samotnosti,spektre pijanstva u paranoičnim taksijima,strah i ženstvenost neznanih ljubavnika

što nailaze baš tu za uglom praznim tamnooki i gledaju me kako

sam to obavljam

pod svežim radosnim

mesecima.

 

 

               BAROUZOVOM* DELU

 

Postupak ima da bude mesnat

bez ikakvih simboličkih odora,

trenutnih vizija &trenutnih zatvora

kao što su neke već viđene,

tu i tamo.

 

Zatvori i vizije u delu ima da se predstave

s ekskluzivnim opisom

koji će se slagati s opisima

recimo Alkatraza** ili Ruže***.

 

Ogoljeni je ručak za nas

sasvim prirodna stvar,

mi se trpamo sendvičima stvarnosti.

Međutim pošto su alegorije izuzetno raskupusane,

ne skrivajte ludilo.

 

*Radi se o Viljemu S. Barouzu,dakako.

 **Zloglasni zatvor u zalivu San Franciska,u Kaliforniji,SAD, važio za najčuvaniji zatvor na svetu,površine 90 000 kvadratnih metara,koji je zatvoren 1963.godine i otad je turistička atrakcija.

 ***Aludira se na poemu Viljema Blejka velikog vizionara,pesnika,alhemičara i slikara,koji je inspirisao mnoge umetnike nadrealizma i dadaizma,ali i Ginzberga,u velikoj meri.

 

 
 

                         ČITULJE

  

Poseta V.K.V* oko 1957.

pesnici Keruak** Korsou*** Orlovski****

na sofi u dnevnom boravku

svi zapitkuju i svi

su postavljali umna pitanja

i upadali jedno drugom u reč a

oronuli Vilijams je upro prst

kroz prozor i razgrnuo Glavnu Ulicu:

«Nakupilo se puno žgadije

tamo napolju!»

 

Lunjajući noću po asfaltiranoj cesti kraj

Nemačkog Instruktora s Đozlucima

zaustavih se kad mi reče

V.K.Vilijams je mrtav,pa još s akcentom

pod drvećem Benaresa.Upitah

Vilijams

mrtav?Pun

entuzijazma i klošarskog iskustva

pod Velikim Roncem Karme.Stajao sam na Tremu

Međunarodnog Doma Pripojenih Bungalova

ruku pod ruku s insektima što zzzzzzuje uokolo

i oko električnih sveća

čitajući medicinski posmrtni bilten u «Tajmu»,

čitulje:»tamo vani,među vrapcima i iza kapaka»

tamo je Vilijams u Velikom Roncu*****.Nije mrtav

kao što su mrtve mnoge stranice reči uređene strašću

njegovih nagoveštaja izražena kroz usta krotke dece

što postaju čista suprotnost čak i u Bengalu.Otkud onda

taj život koji se šunja iz njegovih rukopisa?Blejk

je oživeo kroz njegove pisaće mašine napumpane iskustvom,

i jesu li mu to odista bile poslednje rečiima li čega Crnog

                                                                  tamo,kod vas

tamo napolju u tapaciranim spavaćim sobama kuća sa

                                                                  zabatom čisto drvo

boga mi u Rutfordu?Nije da me ne zanima šta je rekao

                                                             jako me zanima,

možda nije bilo ničeg u domenu govora

od onog što je posetilo njegove misli

posle tupog udara&moždanog tuluma na koji je osuđen?

Kad bih odlučio da se molim  za spokoj njegove duše u

                                                           Bardo Thodolu******

Bio bi možda zatečen čuvši neočekivane vibracije

Tuđinskog bože smiluj se.

Tih i neotkriven pune tri sedmice dana.Odjedared sam video

                                                         I Pasaik*******

I Gang,kako popuštaju njegovoj pobožnosti,

Jer hodao je umornim nasipom uporno&molio se

Boginji u reci,sam ju je smislio,

tek neka druga Ganga-Mama.Jahanje na staroj

i zarđaloj Rolandovoj podmornici********,po talasima parketa

Muzeja u Patersonu,to,brate moj,umesto neki tamo kineski krokodil ili afrički

i njegova rapava leđa.

Hvaljeni budite,O,DA,Anđeli s levog krila!Jer je ulični

pesnik sada već košćura pod trotoarom

i nema više takvih starih duša blagih i umilnih

i ženomrzilačkih i samonasebegledajućih koje bi vas spazile

 

ta,šta biste vi hteli,mešu tim dripcima tamo napolju?

 

*Pesnik Viljem Karlos Vilijams ,jedan od stubova američke poetske moderne,Ginsbergov prvi idol,mentor i učitelj,čija je poema «Paterson»umnogome odrediula Gimnzbergov poetski Welltanschaung/svetonazor.

**Džek Keruak

***Američki bit-pesnik Gregori Korso

****Bit-pesnik,svirač bendža i tadašnji Ginzbergov ljubavnik,Piter Orlovski.

*****Aluzija na lamaističko učenje o seobi duša kroz telo drugih bića,nakon izvesnog vremena provedenog u vanvremenoj «državi»-Bardo Thodol.

******Vidi *****

*******Grad u državi Nju Džersi,omiljeno sastajalište Vilijamsa i Ginzberga.

********Džon Filip Roland/John Philip Rolland/je izumitelj praktične podmornice.Poslednje dane proveo je u istom kraju u saveznoj državi Nju Džersi u kom se rodio i Ginzberg.

Comments