Plus ultra‎ > ‎

IN MEMORIAM ALEN GINZBERG (1926-1997)

поставио/ла Miroslav Lukić 24.05.2014. 01:22   [ ажурирано 22.12.2017. 10:09 ]
ROBERT TILI

PREDGOVOR*

 

Juče je,u subotu, na šabas*,5.aprila,1997.godine, u svojoj 70.godini,umro američki književnik jevrejskog porekla,Alen Ginzberg (Allen Ginsberg),budista po verskom uverenju,odgojen,kako rekoh,kao pripadnik judaističke religije,od strane roditelja-jevrejskih izbeglica iz Rusije,pacifista, svojevremeno i anarhista, lider,u početku tzv.»bit»/beat/,a kasnije i hipi /hippy/ generacije, borac protiv rasne,verske,seksualne i inih segregacija, za sve vrste sloboda i oslobađanje,uopšte ljudskog ponašanje,volje i misli u dogme i stege ma kakve vrste. Predvodnik i saborac takvih veličina kakve behu mu kolege mu i poštovaoci,prijatelji i saradnici:

Džek Keruak,Nil Kesidi,Viljem Barouz,Karl Solomon,Lorens Ferlingeti,Geri Snajder,Gregori Korso,Majkl Meklur, preteče mu i poetski «uzori»-Kenet Reksrot i Viljem Karlos Viljems, potom Timoti Liri, Bob Dilan, dugogodišnji mu ljubavnik, pesnik Piter Orlovski, Alen Vots, Norman Oliver Braun, Adrijen Mičel,Džil Skot Heron,Imamu Amiri Baraka/Liroj Džouns, Vilhelm Rajh, Herbert Markuze, Ken Kizi,Bertrand Rasel, Oldous Haksli/Jack Kerouac,Neil Cassidy, William S. Burroughs, Carl Solomon, Lawrence Ferlinghetti, Gary Snyder, Gregory Corso, Michael McLure,Kenneth Rexroth, William Carlos Williams,Timothy Learry,Bob Dylan,Peter Orlovsky,Allan Watts, Norman Oliver Brown,Adrian Mitchell,Gill-Scott Heron,Leroi Jones,Willchelm Reich,Herbert Marcuse,da nabrojim samo neke u dugom vremenskom periodu od ranih 40ih minulog veka do smrti. Njegove,ili njihove.

Prvi puta sam ga gledao i slušao davne 1976.godine na jednom poetskom hepeningu u Amsterdamu.Kasnije sam ga lično upoznao u njujorškoj kultnoj knjižari u 37.ulici ,vlasništvu (i) izdavačke kuće braće Jovanović, ljubitelja umetnosti i poslovnih ljudi iz ovih naših krajeva, gde sam uglavnom provodio većinu vremena za vreme boravka u «Velikoj Jabuci» (juli-avgust, 1980.) razgledajući,listajući,čitajući i pazareći dela autora kojima sam (još) u to vreme bio inspirisan i očaran:francuske simboliste, nadrealiste,Sendrara/Blaise Cendrars/,Vijana/Boris Vian/,Kenoa /Raymond Queneau/,mađarske pesnike Jožefa Pilinskog/Pillinsky Janos/, Lajoša Kašaka/Kassak Lajos/ i Atilu Jožefa/Jozsef Atilla/,te Amerikance Selindžera/J.D.Selinger/, Selbija/Hubert Selbi/, slikara ,pesnika i urednika-Ferlingetija, dugogodišnjeg Ginsbergovog izdavača,prvog čoveka legendarne izdavačke kuće «City Lights» iz San Franciska,koja je i objavila sve bitnije knjige «bit» pokreta,pre svega Alenov «Urlik i druge pesme»/Howl And Other Poems/ i Keruakov roman «Na putu»/On The Road/ i Milera/Henry Miller/. Dedikovao mi je svoju zbirku «Sendviči realnosti», iz koje je i najveći broj pesama prepevan u ovom izboru njegove poetske ostavštine.

Godine 1982.nakon mog povratka iz JNA,ponovo smo se sreli,ovog puta u Sarajevu, tada je bio sa svojim novim ljubavnicima i prevodiocem na mađarski,Lajošom Nađ-Partijem(Nagy-Parti Lajos).Njegovi ljubavnici,dva mlada pripadnika Hare Krišne/Hare Krsh na/dali su mi inspiraciju da napišem kratku novelu,kasnije objavljenu u Švedskoj,na engleskom jeziku,mada naslovljenu na francuskom: «La poesie sonc but...»**Alen i ja nismo se puno družili tada.

1983.godine,posetio je Beograd,i tu smo provodili najviše vremena skupa,od kada smo se upoznali. Bilo je to mahom u stanu moje tadašnje prijateljice,sjajne književnice, performera, prevoditeljice ,izrađivačice batike i šta sve ne, Nine Živančević, koja danas živi u Parizu. Ona se tamo definitivno preselila nakon dugog vremena provedenog u Ginsbergovom «Naropa»Institutu, u američkoj saveznoj državi Kolorado, posvećenom i «krštenom» po njegovom najdražem prijatelju i bit-kolegi,Džeku Keruaku. Nakon što je izgradila zavidnu reputaciju u omanjem ali uglednom krugu ljubitelja savremene poezije u SAD,pretežno Njujorku,Nina se preselila u Pariz,prethodno se razvodivši dvaput. U njenom beogradskom stanu u ulici Jakšićevoj,tik koji korak od mog tadašnjeg stana, i Filozofskog fakulteta u Knez Mihajlovoj,bili su i David Albahari,takođe književnik ovdašnji «na privremenom radu» u Kanadi, Ninin prvi (bivši) suprug,tada već razveden od nje,prevodilac i bluz-muzičar Zoran Petković,Alenov tada aktuelni ljubavnik,pesnik Piter Orlovski i budući, gitarista i pesnik mlađe generacije,Stiven Tejlor /Steven Taylor/.Delove dugog intervjua kog mi je tada dao, i koji je u ovoj knjižici naveden,koristio sam u raznim prilikama i prodao čak u četiri tada vrhunska srpska,beogradska,jugoslovenska književna časopisa: «Književna Reč», «Vidici»,«Književne Novine», «Student» i novosadskom «Uj Symposion»-u. Bio je to i intervju koji mi je doneo najveći honorar, i najviše honorara u mojoj tada još kratkotrajnoj novinarskoj karijeri. No,pošto je Alen Ginzberg,uz američkog slikara i pesnika,Edgara Estlina Kamingsa /e.e.cummings/, i autor kojeg sam najviše prevodio,barem s engleskog jezika, tu mojim honorarima ni približno nije bio kraj.

Gotovo svi ti prepevi takođe se nalaze u ovoj knjizi.

U tim dnevno-celonoćnim raspravama i divanima ,dijalozima i monolozima bez kraja i konca,Alen i ja smo raspredali apsolutno o svemu  o čemu jedan mlađani srednjoevropski budući intelektualac ,kojeg zanima sve ,od istorije Kelta,preko belgijske strip-škole do izvorne mađarske narodne muzike i jedan legendarni svetski sveznadar i pesnik «bez mane i straha», upućen u sve od izvornog afroameričkog bluza preko slikarstva i poezije Viljema Blejka do komparativne religije, zen-budizma i kabalističkih tajni iz judejske tradicije. Alen je tada vodio «blickrig»*** protiv teških droga, svih droga,u stvari, kako mi je kasnije priznao,pristavši tek na pokoji džoint u smiraj dana,a ja «rovovski rat» s alkoholom, kog sam okončao tek pre pola godine, te smo obojica bili često netolerantni,promenljivog raspoloženja,razdražljivi i smušeni,ali brbljivi i skloni otvorenim razmenama mišljenja o svim mogućim temama koje bi nam padale na pamet,od imanentnosti «više sile» u poeziji Lao-Cea, do značenja pojave kikirikija na platnima Salvadora Dalija, osećajući neku nevidljivu ali nesumnjivu bliskost dva tako naizgled različita i po godinama i životnom iskustvu udaljena ljudska bića.

Kasnije se više nismo sre(ta)li, ali smo krenuli s redovnom prepiskom:ja sam mu slao duga pisma iz Holandije (1985.), Mađarske (1986.) i Nemačke (1987.), on meni kratka, začinjena crtežima i krokijima u stilu crteža s zidova Altamire ili indijanskih znakova po kori drveća,jq njemu kolaž-razglednice i «mail-art» poeme,uz pomoć svog dragog prijatelja, sada već pokojnog Slavka Matkovića, a on meni prvi ,rukom ispisani primerak poeme o mostu Margitinom,pisanu u Budimpešti,1995. Simptomatično je da je odseo u hotelu koji je bio u istoj ulici gde sam i ja živeo za vreme svog jednogodišnjeg boravka u Mađarskoj, (Kapošvar,Budimpešta,Sent-Gothard,1986.) u budimpeštanskom 2. kvartu .

Obojica smo verovali u natprirodno,parapsihološke pojave,karmu,predestinaciju,reinkarnaciju, entelehiju i sijaset inih pojava i stvari.

Ne znam od čega je umro.Nisam ni znao da je od ma čega bolovao,mada je bio neizlečivi hipohondar.Pisao je da već dugo ne konzumira kafu,šećer,so,meso, a alkohol nikada nije pio,niti je pušio. Početkom 90ih prestao je da koristi i lake droge. Uvek mi je govorio,ne bez doze prekora, kako su svi veliki književnici koji su umrli mladi,umrli od alkohola-Rembo,Edgar Alan Po,Dilan Tomas,Džek London,Džek Keruak,Ernest Hemingvej,ili od –posledica preterivanja u piću.

«A oni koji su umereno koristili droge,živi su i dan-danas»-dodavao je sa svojim smeškom zagonetnog i ciničnog,uvek pomalo radoznalog Bude. Izuzetak beše «guru» njegove,bit-generacije i drag mu prijatelj,Viljem Barouz, koji je bio ovisnik svih mogućih droga,od lakih do onih najtežih,a uz to je i pio kao smuk.****

Uzori mu, prijatelji i sledbenici behu mnogi: od pomenutog Lao-Cea,Li-Taj-Poa,Viljema Blejka/William Blake/i Volta Uitmena/Walt Whitman/,preko pomenutog Viljema Karlosa Viljemsa do Boba Dilana i «naslednika mu»,Peti Smit/Patty Smith/,Čarlsa Bukovskog/Charles Bukowsky/ i(li)Toma Vejtsa/Tom Waits/. Veliki je uticaj pretrpeo i od klasične hinduističke literature,veda, haiku-poezije,klasične kineske poezije, renesansne poezije, prvenstveno francuskih i italijanskih pesnika, kabalističkih teoretičara ,alhemičara i gnoseologa do radova još mladog Kastanede /Carlos Castaneda/. O zenu da i ne govorimo.

Alen Ginzberg je rođen u gradiću Nuark/Newark/,državi Nju Džersi,3.juna,1926.godine. Njegov otac Lui beše pesnik lokalne reputacije i srednjoškolski nastavnik. Mati mu,Naomi (kojoj je posvetio knjigu-poemu «Kediš*****»),bila je ubeđeni komunista i aktivni član komunističke partije SAD.

Za Džeka Keruaka Alen je bio-svetac/:»sveti Karlo Marks»-kako ga je prikazao u romanu «Na cesti»/. Po mišljenju starog cinika i mizantropa Barouza,bio je «iskompleksirano jevrejsko žgepče koje se u sve pomalo razumevao,ali osim ljubakanja s balavim protestantskim lepotanima ,ništa vredno i konkretno nije umeo da radi.»

Za mene je Alen bio prijatelj.Jedan od retkih,jer sam poznanika uvek imao puno.

I čast mi je da sam i ja njemu bio prijatelj.Ili barem bliski,mladi poznanik.Ili sam barem ja to tako shvatao.Sada to nije ni bitno.

Uz prepev kratke Alenove pesme na kraju ovog teksta, nastale davne 1961.godine,kada je potpisnik istog bio tek dvogodišnjak, opraštam se s njim, rečima, stihovima, iz dela velikog pesnika i ne samo njegovog uzora Volta Uitmana,kojima sam se oprostio i od još jednog svog dragog prijatelja, Slavka Matkovića: «Zbogom, i doviđenja, kapetane, moj kapetane...»

                                       

                                            U Subotici,6. aprila,1997.

 


*Subota, na jidišu-dan kada se u ortodoksno jevrejskim obiteljima ne radi ništa,čak niti vatra ne pali.

** «Poezija bez kraja...»

***Pojam iz Drugog svetskog rata, «munjeviti rat»,kojim su Nemci nameravali porobiti Evropu (i svet).

****Viljem Barouz (1914-1997) je zaista živeo dugo.Umro je 2.avgusta iste godine kada i Ginsberg,ali u 83.godini života.

*****Kediš je jevrejska molitva za mrtve.

Comments