Plus ultra‎ > ‎

Ч Е Т И Р И С М Р Т И, кратке приче / Жана Живаљевић

поставио/ла Miroslav Lukić 10.04.2010. 07:29   [ ажурирано 27.01.2017. 12:33 ]

Ове приче су настајале током  година које су прохујале. Истине ради, од 2003. до 2010-е. Слутило се да ће их бити одређени број, колико и животних драма које су ме инспирисале и побудиле да  их забележим. Та сећања су напор да се оправдају на први поглед, али само на први поглед крајње бесмислени животи и судбине. Испоставиће се да су они календари постојања.

Било је их је на самом почетку свега четири и отуда назив збирке, који се упорно, годинама наметао као, саливен, те је и опстао, одолевајући као ретко шта  једном времену несталнијем од свих претходећих. И, верујем, будућих..

Своју споровозност у литератури правдам избором назјахтевније форме. Приче које су пред читаоцима мој су избор и покушај оправдања за вишедеценијски кукавичлук и успешно бекство од судбине, којој на крају, на жалост или на срећу, ипак нисам успела умаћи.

Заувек

 

Улазим у сан. Отворена врата момачке собе, кроз кишу звука. ''Пинк флојд'' наравно. ''Ко се родио у кући бола?'' Знам, јасно ми је, али тада док сам сањала било ми је непознато.

Улазим као кроз завесу у атмосферу једног сунчаног поподнева и на кревету видим опруженог витког момка, неодређених црта, нетипичног у односу на све представе које сам имала, сасвим обичног. Глава ти је окренута вратима, дубоко утонуо у звук, негде си далеко и чекаш мене, знајући да сам ту. Осећајући моју близину…

Све се распршава и постаје млеко завесе, коју љуља ветар кроз сунце. Кроз прозор гледам у стару трешњу, коју сам намирисала у цвату, вођена далеким путима, којима си ме дозвао болом повратника. Умакао си ми за дан, али ти бејах на трагу. И знала сам откуда патња, која те чини поетом.

Кроз брежуљке, тонули смо наизменично у долине, упорно се мимоилазећи.

Онда си ти тражио мене, са перона на којима сам чекала твоје присутво да препознам. Тада ме ниси стигао, већ сам отишла далеко.

И онда када су животи постали своји, гледали смо се куртоазно, случајни, слободни у белини писама и својих сања, а заправо далеки и непознати стварно.

Питам зелене капије својих београдских станова из којих су вирили снови – зашто су ме заветовале речи? Питам духове зашто су рекли то име и оно се остварило после оних проречених седам година. И питам – зашто нисмо ништа добили? Зашто је Африка остала за други пут? Да ли зато што си ми лепо рекао да не узимам први? Или зато што си ми рекао да чекам? ''Бити стрпљив, то је све''.

Петровданско вече

 

“Прослављаш ли свој други рођендан?” – глас са друге стране телефонске слушалице није заборавио давни догађај, којему има и десет година.

Васкрсава у сећању најнеобичнији Петровдан 2000. године.

Повела децу на реку. Била је недеља и одмакле су даље од свих уобичајених плажа да приуште догађај за памћење. Отишле на најудаљенију и најпознатију Бисер плажу на Сави у Бољевцима.

Док су усамљени и тихи рибари понешто распремали око једног локала, мајка је распоредила децу по трави у сенци богатих врба: мали завежљај с бебом спустила на ћебе, док су се девојчице погуркивале и играле.

У једном тренутку дохвати се тврдих воћних бомбона и послужи их, док је и сама отворила једну и стрпала у уста. Бомбона лако склизну низ грло у душник и ту се све удобније намештала, док сасвим није запушила довод ваздуха. Мајка поче да се брине, преплави је паника. Једним брзим погледом проценила је удаљеност људи, сигурност бебе од обале, владање старије деце, која су почињала да се зацењују гледајући је како шишти да ухвати ваздух. Схвати да се није шалити, поче да млатара рукама не би ли привукла пажњу оних људи који су нешто радили око ресторана и очај је сколи и ослаби сасвим. Виде своје прсте како подрхтавају од страха и немоћи, док је ваздуху било тесно као у фрули. Виде своје поплавеле нокте. Очајнички покуша да себи у грло гурне прсте, уради и стој на шакама да несрећна бомбона испадне, смири се и утиша сасвим, али је ваздух оклевао и није више могла да га усиса. Паде на ћебе, док је очима гледала да упозори најстарију сестру да припази на остале (у њеном одсуству)…Бомбона се покрену, склизну, запара црева, а ваздух крену као шмрком да гуши. Гутљај по гутљај, као жедан из пустиње кад без мере пије воде, поврати се у живот и на овај свет.

Када су се паковали назад и лагано ходали, заустави их жена с бунарском водом, која је приметила да се нешто догодило. “Је ли вам добро, госпођо, одморите на клупи под дрветом?” – понуди. Она прихвати, деца се размилеше и отвори душу неком одраслом.

Кад су кренули даље, преко пута сеоске продавнице погребне опреме најстарија девојчица, кикоћући се  рече: “Могли смо данас да будемо овде муштерије”.

Петровданско вече пред зградом. Мрак се полако навлачи на недељу. Кроз прозоре породична идила. Тишина, одмор, припреме за радну недељу. Чека децу да дођу из игре. Њихова им кућа пуста и празна. И стоји сама док гледа у туђе прозоре. Свак је отисао својим путем. Само она чека да се породица окупи.

Comments