Plus ultra

На адресу Едиције ЗАВЕТИНЕ стижу нови рукописи -песама, прича, романа. Те рукописе чита одговорни уредник. Будите стрпљиви, Ви који сте нам послали своје рукописе.
Овде ћемо штампати понешто од рукописа који стижу на редовне конкурсе ЗАВЕТИНА.
Више о томе можете сазнати на следећој интернет адреси...

MOJA TUŽNA SUŠTINA / Alen Ginzberg

поставио/ла Miroslav Lukić 24.05.2014. 01:35   [ ажурирано 27.01.2017. 12:44 ]

Izbor, prepev, beleške Robert Tili

                          MOJA TUŽNA SUŠTINA

                          - ZA FRENKA O HARU -*

 

Katkad kada su mi oči crvene

popnem se na vrh zgrade RCA

  i posmatram svoj svet,Menhetn-

       moje građevine,ulice po kojima mi izgiboše koraci,

          mansarde,kreveti,gajbe bez tople vode u bojlerima

-pa Petu Aveniju ispod koju takođe nikada ne zaboravljam,

  sa svojim mravljim kolonama od automobila,malim žutim taksijima,ljude

     koji koračaju veličine mrlja od vune-

Panorane mostova,osvit ponad mašinerije Bruklina,

 sunce koje zalazi nad Nju Džersijem kada sam se rodio

    &Paterson gde sam se igrao s mravima-

moji kasniji ljubavnici na 15.ulici,

    moje veće ljubavi s Louer Ist Sajda,

    moje negdanje fatalne ljubavi daleko na

                                                     Brodveju-

tragovi se ukrštaju po ovim skrivenim sokacima,

moja povest sumirana,moja odsustva

         i ekstaze po Harlemu-

    sunce što sja na sve što posedujem

u jednom treptaju oka k horizontu

   u mojoj poslednjoj beskrajnosti-

      slučaj je voda.

 

Tužan,

            uzimam lift i silazim,

                       razmišljajući, i šetkaram po pločniku buljeći u lica i đozluke svih prolaznika.raspitajući se imal koga ko voli i koga

 zaustavljam se,zbunjen šoferšajbnom jednog automobila,

    stojim tako hladno kontemplirajući,

       saobraćaj šiba gore&dole niz 5.Aveniju i ti blokovi ulični iza mene

            i čekam trenutak kada....

 

Vreme je da se krene kući&zgotovi obed&slušaju ratne vesti romantične

                         na radio-aparatu

 

.......sva kretanja prestala su svi pokreti zamrznuti

& hodam u bezvremenu tugu egzistencije,

       nežnost proleće kroz zgradurine,

         moji vrhovi prstiju dodiruju lice stvarnosti,

   moje sopstveno lice prošarano suzama u ogledalu

nekog prozora-u predvečerje-

               u kojem nemam nikakvih želja-

za bonbonama-ili za odelima ili japanskim

      abažurom intelekta-

Zbunjen svojevrsnim spektaklom koji se odvija oko mene,

  Ljudi se upiru uz ulice

     s paketima,novinama,zavežljajima,kravatama,divnim odelima

ka svojim žudnjama

Muškarci,žene,zvižde po trotoarima

crvena svetla upaljena na svim časovnicima,ubrzajte to malo&

        odgovarajući pokreti na ivici-

 

I sve ove ulice koje vode do umnih

   raskršća,trube,bezdušno

                   po avenijama

poduprte neboderima ili ukoričene u straćare

   kroz toliko zastoja u saobraćaju

          i kola što vrište i motora koji zapomažu

sve je to tako bolno smešteno u ovaj nevini pejsaž,ovo groblje,

                ovu tišinu i mir

                           na mrtvačkom odru ili planini

                                  negdar davno viđenoj

nikada nanovo stečenoj ili poćeljenoj

                                    u umu koji tek će da se oformi

u kome ceo Menhetn kojeg sam video mora nestati.

 

*Američki pesnik/1926.-1966./ ,Ginzbergov ispisnik, kolega i prijatelj.          

 

 

             ZELENI AUTOMOBIL

 

 

Da imam Zeleni Automobil

   potražio bih i pronašao svog starog pajtosa*

   u kući njegovoj na Zapadnom okeanu.

   Ha!Ha!Ha!Ha!Ha!

 

Trubnuo bih mu iz svojih kola pred vratima njegove kuće,

    u kojoj su mu žena i troje dečice

    ispruženi goli golcati

    na podu dnevne sobe.

 

On bi istrčao

   do mog auta natrpan herojskim bocama piva

    i vrišteći seo za volan

   jer je bolji vozač.

 

 

Hodočastili bismo na najviši vrh

    naših ranijih vizija Roki Planina

    Smejući se jednan drugom u naručju,

                 Dok naše oduševljenje nadvisuje najviše vrhove Rokija,

 

i nakon starih agonija,pijani s novim godinama

    krećući se ka snežnom horizontu

    dižemo u vazduh komandnu tablu s izvornim bibapom**

           vrelom batinom na planini

 

tako bismo napunili energijom oblačnu autostradu

     gde anđeli anksioznosti

     zanose se kroz krošnje drveća

             i urlaju iz motora.

 

Goreli bismo celu noć na  vršku fitilja daskovače

      viđenom iz Denvera*** u noćnoj tmini,

       neprirodni sjaj nalik šumi

       koji osvetljava najviši planinski vrh:

 

detinjstvo godine mladosti & večnost

      rastvorili bi se kao slatko drveće

      u noćima kakvog inog proleća

           i zapanjili nas ljubavlju,

 

jer skupa smo u stanju da vidimo

       divotu duša

        skrivenu kao dijamanti

               u časovniku sveta,

 

kao što Kineski čarobnjaci umeju

                 zbuniti besmrtnike

                 našom intelektualnošću

                    što skrivena je u izmaglici,

 

u Zelčenom Automobilu

    kog sam izumeo

    zamislio i predvideo

       na putevima sveta

 

stvarnijem od mašina

     na pokretnim trakama pustinje

     prisutnijem no autobus Grejhaund**** i

         bržem od telesnog mlaznjaka.

 

Denveru!Denveru! vratićemo se

     romoreći preko Gradova & Okruga Sagrađenih (a)leja

     koji hvataju sirotu smaragdnu vatru

         koja struji u posedu našeg auta.

 

Ovog puta (ot)kupićemo grad!

     Unovčio sam veliki ček u banci svoje lobanje

      ne bih li pronašao čudotvorni univerzitet tela

          nasred krova autobuske stanice.

 

Ali prvo ćemo se provozati po predgradskim stajalištima,

  kuglaonicama kladionicama džez-ćumezima apsanama

  budoarima pod Folsomom

                    do najmračnijih aleja Lorimera

 

odajući počast ocu Denvera*****

    nestalom na tračnicama pruga,

    uspavanom od vina i ćutnje

    posvećujući straćare njegovih decenija,

 

salutirajući odsečno njemu i njegovom svetačkom koferu

    od crnog vina, piti i

    razbijati slatke boce

                         na Dizele iz vernosti.

 

Onda polazimo vozeći se pijani po bulevarima

    gde armije marširaju i tihe parade

     ševrdaju pod nevidivljim

           stegom Stvarnosti-

 

bacamo se po ulicama

     u autu svoje sudbine

     delimo arhanđeosku cigaretu

         i pričamo jedno drugom svoja buduća i bivša žitija:

 

slave natprirodnih iluminacija,

      sumračne kišne pukotine vremena,

      velika umetnost naučena u osami

         i mi se otkucavajući razdvajamo nakon šest decenija...

 

 

i na asfaltiranom raskršću ,

         bavimo se jedan drugim kneževskom

          nežnošću još jedared, prizivajući

               slavne mrtvačke govore nekih drugih gradova.

 

Vetrobran pun suza

          kiša obilato kvasi naša naga prsa,

           klečimo zajedno u senci

             sred saobraćaja noćnog u raju

 

 

i sada obnavljajući usamljenički zavet

      vodimo jedno drugog u

       Teksas(u),odjedared:

                       Ja ovde više ne mogu nastaviti s pisanjem...

                                       . . . .

                                       . . . .

 

Koliko Subotnjih noći biće pretvoreno u pijanstva

       ovom legendom?

        Kako će mladi Denver doći da oplače

        svog zaboravljenog seksualnog anđela?

 

Koliko će mladih momaka opaučiti crni klavir

        podražavajuči davni ispad rođenog sveca?

        Ili devojaka zid razuzdani pod spektrom njegovim srednjoškolsko

        melanholičnih noći?

 

 

Dok smo vreme smo u Večnosti

        u bledoj svet(l)osti radija ove pesme

         sedećemo iza zaboravljenih senki

             slušajući zagubljeni džez svih Subota.

 

Nil,bićemo istinski heroji sada

    u ratu što vodi se između naših kita i vremena:

    hajd mo biti anđeli svetske žudnje

        i odvesti svet u krevet sa sobom pre

                                                   nego što odapnemo.

 

Spavajući sami,ili u društvu

   devojke,vašarske ovce ili sna,

   ja ću podbaciti zarad nedostatka ljubavi,ti,nema te,zasićen:

           svi ljudi popadaše, očevi naši padoše još ranije,

 

ali  vaskrsnuti taj izgubljeni bljesak

    tek je trenutni čin svesti:

    nezastarevajući spomenik ljubavi

                   u mašti:

 

memorijal izgrađen od naših telesa

     potrošen od strane nevidljive pesme-

     ježićemo se u Denveru i trpeti

     kroza krv i zvezde oslepljivaće naše oči.

 

Eto,ovaj Zeleni Automobil:

      dajem ti ga u letu

      dar, poklon

          od imaginacije tek moje.

 

Otići ćemo vozeći se preko Roki Planina,

   nastavićemo da se vozikamo

   cele noći do svanuća

                             stare ljubavi,

 

onda natrag na tvoju cestu, dom

         kuću i tvoju dečicu

         i sudbinu slomljene noge

                i ti ćeš se skotrljati niz ravnicu

 

u rano jutro: i natrag

         u moje vizije, moju kancelariju

         i istočnjačku gajbu

                         vratiću se ja u Njujork.

 

 

 

*Radi se o Nilu Kesidiju.

 

**Vrsta džeza,popularna od sredine 40ih do kasnih 50ih godina minulog veka.

 

***Rodni grad Nila Kesidija.

 

****Najpopularniji autobusi u SAD,saobraćaju na veće daljine.

 

 

*****Otac Nila Kesidija,pijanac,avanturista i boem,nestao negde na meksičkoj pruzi.

 


 

                             ŠKRABARIJA

 

Reksrotovo* lice odaje svetlost ljudskog

      umornog blaženstva

Sedokos, raščupanih obrva

       brkovi benzinski,

       mlazovi cveća šikljaju iz njegove

                  tužne glave,

dok sluša Edit Pjaf **koja peva po ulicama

                  dok hoda kroz vasionu

                   s celim životom nestalim

                   i gradovima zbrisanim

                      gde tek je Bog Ljubavi

                            pre

                                ostao nasmešen.

             


 

*Kenet Reksrot/Kenneth Rexroth/-jedan od idola i uzora bitnika ,najbitniji pesnik tzv.»San Francisko Renesanse»,glavni organizator većine  večeri poezije i književnih sastanaka pisaca «bit-generacije»,stariji od svih.Prvi otkrio japanski haiku kao formu i približio je američkoj čitalačkoj publici koristeći je u svojim pesmama na samosvojan način i prevodeći izvornike.Umro 1982.godine u 77.godini.

 

**Legendarna francuska pevačica šansona i nekadašnja prostitutka, rođena 19.decembra 1915.godine,preminula 11.oktobra 1963.

 

 

 

            PLOČA SNA: 8.JUNI,1955.

 

Pijana noć u mojoj kući s

mladićem,San Francisko:ležim snevajući,spavam:

tama:

 

             Vratio sam se natrag u Meksiko Siti

i video Džoen Barouz* kako se naginje

unapred u baštenskoj stolici, ruke

na kolenima.Proučavala me je

bistrim očima i razoružavajućim osmehom,njeno lice

obnovljeno do tanane lepote

koju su tekila i so učinili stranom pre

no što je tane skončalo u njenom dekolteu**.

 

Pričali smo o životu do tada.

Dakle,šta sad Barouz radi?

U Severnoj je Africi***.

O,a Keruak?Džek još uvek skakuće

s jednakom bit-genijalnošću kao ranije,

notesi mu puni Buda.

Nadam se da će uspeti, nasmejala se.

Jel Hank**** još uvek u apsani ?Jok,

zadnji sam ga put video na Tajms Skveru.

A kako je Keni*****?Oženjen,naljoskan

i sav zlaćan na Istoku.Nove

ljubavi na Zapadu-

                         Onda sam znao

da ona tek je san:i ispitivao je-

Džoen,kakvu vrstu znanja poseduje

mrtvac?možeš li još uvek da voliš

svoje smrtne poznanike?

čega se sećaš u vezi nas?

                                  Ona

se onesvestila predamnom-narednog trena

ugledao sam njen kišom obliveni nadgrobni spomenik

u pozadini nečitkog epitafa

pod slomljenom granom malenog

drveta u divljoj travi

nikad posećenog vrta u Meksiku.

 

 

*Džoan Barouz/rođena Volmer 1923.-1951./bila je najistaknutija predstavnica kruga pisaca okupljenih oko njenog kasnijeg muža Viljema,Alena Ginzberga,Džeka Keruaka i ostalih iz «bit generacije».

 

**Radi se o njenom bizarnom ubistvu:pijani Viljem Barouz i nadrogirana Džoen imali su običaj da igraju igru «Viljema Tela»-on bi joj na glavu stavio kakav predmet,i uvek,ma koliko pijan bio,pištoljem ga «skidao» iz prve.Bio je obuzet oružjem,strastveni sakupljač oružja i odličan strelac.No,6.septembra,1951.to mu nije pošlo za rukom.Promašio je metu na njenoj glavi i usmrtio je na licu mesta.

 ***Barouz se skrivao u Londonu, Meksiku i Tangeru,u Maroku,gde je,uz pomoć Keruaka i Ginzberga kao lektora,pisao svoj najpoznatiji roman koji će ga proslaviti-«Goli ručak»/Naked Lunch/.

 ****Herbert Hank bio je sitni lopov i diler,uličar sa stilom koji je kasnije i postao pisac,a koji je drugovao s piscima «bit-generacije»,i čak mu se pripisuje zasluga za «krštenje» celog pravca.Keruak ga je opisao u romanu «Na putu»,a jedno vreme je živeo u Ginzbergovom stanu, i kada je nailazila racija,u odlasku,opelješio Ginzbergu ceo stan,premda ga je upravo on upozorio i nagovorio na beg.Kasnih 40ih se družio i živeo s Barouzovima,u Teksasu,gde ga je Viljem pozvao da piše i gaji marihuanu na njegovom i Džoeninom imanju.

 

*****Ken Kizi-sjajni američki prozaista,idejni tvorac tura Zelenog Autobusa u kojem su Nil Kesidi,on,Timoti Liri,»Veseli Zajebanti» i rok-grupa «Grejtful Ded» obilazili Kaliforniju i Zapadnu obalu SAD i eksperimentisali s halucinogenima,pre svih LSD-jem.Tvorac je mnogih romana,od kojih je ubedljivo najpoznatiji «Let iznad kukavičjeg gnezda»,koji je i ekranizovan, i par zbirki poezije.

 

 
 

                   PSALAM III

 

Bogu: da obasja sve ljude.Počevši sa Zanesenom Cestom.

Neka Zapad i Vašinton budu pretvoreni u

viša mesta, trgove Večnosti.

Obasjaj  zavarivače u brodogradilištima briljantnošću

njihovih buktinja.

Neka upravljač dizalicom podigne ruku iz čiste radosti.

Neka liftovi škripe i brbljaju,penjući se i silazeći

u strahopoštovanju.

Neka milost cvetnog smera bude pozvana u oko.

Neka ispravni cvet nagovesti svoju svrhu u ispravnosti-

da traga za svetlošću.

Neka vijugavi cvet nagovesti svoju svrhu u vijugavosti-

da traga za svetlom.

Neka vijugavost i ispravnost nagoveste svetlost.

Neka Radio NBC* bude eksplozija svetla.

Hranim se Tvojim imenom kao bubašvaba mrvicom kolača-ova

bubašvaba je sveta.

 

*Najslušanija radio stanica onog /Ginzberg je pesmu napisao u Sijetlu,1956./vremena.

  

 

                                 SUZE

 

Sad već plačem svo vreme.

Plakao sam celim putem dok sam išao ulicom koja vodi od Vobli Dvorane u Sijetlu do svog stana.

Ridao sam slušajući Baha.

Plakao sam gledajući srećno cveće u svom stražnjem vrtu, plakao sam  zarad

tuge sredovečnih voćki.

 

Sreća postoji.Ja to osećam.

Plakao sam radi svoje duše,plakao sam za dušom sveta.

Svet ima divnu dušu.

Božje pojavljivanje je da bi se propratilo plačem.Prelećući srce

Patersona*.

 

*Rodni grad Ginzberga,u saveznoj državi Nju Džersi/New Jersey.

 

                     SPREMAN ZA MUVANJE

 

Za Meksiko!Za Meksiko!Ravno dole niz golubljesivu autostradu, pored

      policije Atomskog Grada,pored popaljene granične rampe do kantina

      iz snova!

Stojeći na sunčanom velegradskom platou,strani princ

na ulici,dolari u mom džepu,sam,slobodan-

genitalije i uski kukovi i butine snažne pod kožom i

svilom.

Muzika!Taksiji!Marihuana u straćarama!Drevni seksi parkovi!

Kontinentalni bulevari u Americi!Savremeni centar

za dolar!Grube farmerke u najskupljem hotelu centra grada!A evo i

tvrdog tamnog kurca za frtalj dolara!

Pijanstva!i duge noćne šetnje niz smeđe ulice,oči,prozori,autobusi,

domaći gutljaj u tami iza Katedrale,izgubljeni trgovi i gladni takosi,

teleća glava odsečena skuvana i metnuta sa strane s mesom,

i potamneli unutrašnji krovovi i šatori Pijace Lopova,ulica presečena

ulicom,nagi hipsterski lavirint,krađe,sieste,odmori,fieste,zapažanje

marimbi i bubnjeva, kupovanje ničega

izuzev slomljenog aluminijumskog čajnika s lutkom u njemu čija ruka

joj viri iz usta.

Haha!Šta ja to želim?Promenu samotnosti,spektre pijanstva u paranoičnim taksijima,strah i ženstvenost neznanih ljubavnika

što nailaze baš tu za uglom praznim tamnooki i gledaju me kako

sam to obavljam

pod svežim radosnim

mesecima.

 

 

               BAROUZOVOM* DELU

 

Postupak ima da bude mesnat

bez ikakvih simboličkih odora,

trenutnih vizija &trenutnih zatvora

kao što su neke već viđene,

tu i tamo.

 

Zatvori i vizije u delu ima da se predstave

s ekskluzivnim opisom

koji će se slagati s opisima

recimo Alkatraza** ili Ruže***.

 

Ogoljeni je ručak za nas

sasvim prirodna stvar,

mi se trpamo sendvičima stvarnosti.

Međutim pošto su alegorije izuzetno raskupusane,

ne skrivajte ludilo.

 

*Radi se o Viljemu S. Barouzu,dakako.

 **Zloglasni zatvor u zalivu San Franciska,u Kaliforniji,SAD, važio za najčuvaniji zatvor na svetu,površine 90 000 kvadratnih metara,koji je zatvoren 1963.godine i otad je turistička atrakcija.

 ***Aludira se na poemu Viljema Blejka velikog vizionara,pesnika,alhemičara i slikara,koji je inspirisao mnoge umetnike nadrealizma i dadaizma,ali i Ginzberga,u velikoj meri.

 

 
 

                         ČITULJE

  

Poseta V.K.V* oko 1957.

pesnici Keruak** Korsou*** Orlovski****

na sofi u dnevnom boravku

svi zapitkuju i svi

su postavljali umna pitanja

i upadali jedno drugom u reč a

oronuli Vilijams je upro prst

kroz prozor i razgrnuo Glavnu Ulicu:

«Nakupilo se puno žgadije

tamo napolju!»

 

Lunjajući noću po asfaltiranoj cesti kraj

Nemačkog Instruktora s Đozlucima

zaustavih se kad mi reče

V.K.Vilijams je mrtav,pa još s akcentom

pod drvećem Benaresa.Upitah

Vilijams

mrtav?Pun

entuzijazma i klošarskog iskustva

pod Velikim Roncem Karme.Stajao sam na Tremu

Međunarodnog Doma Pripojenih Bungalova

ruku pod ruku s insektima što zzzzzzuje uokolo

i oko električnih sveća

čitajući medicinski posmrtni bilten u «Tajmu»,

čitulje:»tamo vani,među vrapcima i iza kapaka»

tamo je Vilijams u Velikom Roncu*****.Nije mrtav

kao što su mrtve mnoge stranice reči uređene strašću

njegovih nagoveštaja izražena kroz usta krotke dece

što postaju čista suprotnost čak i u Bengalu.Otkud onda

taj život koji se šunja iz njegovih rukopisa?Blejk

je oživeo kroz njegove pisaće mašine napumpane iskustvom,

i jesu li mu to odista bile poslednje rečiima li čega Crnog

                                                                  tamo,kod vas

tamo napolju u tapaciranim spavaćim sobama kuća sa

                                                                  zabatom čisto drvo

boga mi u Rutfordu?Nije da me ne zanima šta je rekao

                                                             jako me zanima,

možda nije bilo ničeg u domenu govora

od onog što je posetilo njegove misli

posle tupog udara&moždanog tuluma na koji je osuđen?

Kad bih odlučio da se molim  za spokoj njegove duše u

                                                           Bardo Thodolu******

Bio bi možda zatečen čuvši neočekivane vibracije

Tuđinskog bože smiluj se.

Tih i neotkriven pune tri sedmice dana.Odjedared sam video

                                                         I Pasaik*******

I Gang,kako popuštaju njegovoj pobožnosti,

Jer hodao je umornim nasipom uporno&molio se

Boginji u reci,sam ju je smislio,

tek neka druga Ganga-Mama.Jahanje na staroj

i zarđaloj Rolandovoj podmornici********,po talasima parketa

Muzeja u Patersonu,to,brate moj,umesto neki tamo kineski krokodil ili afrički

i njegova rapava leđa.

Hvaljeni budite,O,DA,Anđeli s levog krila!Jer je ulični

pesnik sada već košćura pod trotoarom

i nema više takvih starih duša blagih i umilnih

i ženomrzilačkih i samonasebegledajućih koje bi vas spazile

 

ta,šta biste vi hteli,mešu tim dripcima tamo napolju?

 

*Pesnik Viljem Karlos Vilijams ,jedan od stubova američke poetske moderne,Ginsbergov prvi idol,mentor i učitelj,čija je poema «Paterson»umnogome odrediula Gimnzbergov poetski Welltanschaung/svetonazor.

**Džek Keruak

***Američki bit-pesnik Gregori Korso

****Bit-pesnik,svirač bendža i tadašnji Ginzbergov ljubavnik,Piter Orlovski.

*****Aluzija na lamaističko učenje o seobi duša kroz telo drugih bića,nakon izvesnog vremena provedenog u vanvremenoj «državi»-Bardo Thodol.

******Vidi *****

*******Grad u državi Nju Džersi,omiljeno sastajalište Vilijamsa i Ginzberga.

********Džon Filip Roland/John Philip Rolland/je izumitelj praktične podmornice.Poslednje dane proveo je u istom kraju u saveznoj državi Nju Džersi u kom se rodio i Ginzberg.

IN MEMORIAM ALEN GINZBERG (1926-1997)

поставио/ла Miroslav Lukić 24.05.2014. 01:22   [ ажурирано 22.12.2017. 10:09 ]

ROBERT TILI

PREDGOVOR*

 

Juče je,u subotu, na šabas*,5.aprila,1997.godine, u svojoj 70.godini,umro američki književnik jevrejskog porekla,Alen Ginzberg (Allen Ginsberg),budista po verskom uverenju,odgojen,kako rekoh,kao pripadnik judaističke religije,od strane roditelja-jevrejskih izbeglica iz Rusije,pacifista, svojevremeno i anarhista, lider,u početku tzv.»bit»/beat/,a kasnije i hipi /hippy/ generacije, borac protiv rasne,verske,seksualne i inih segregacija, za sve vrste sloboda i oslobađanje,uopšte ljudskog ponašanje,volje i misli u dogme i stege ma kakve vrste. Predvodnik i saborac takvih veličina kakve behu mu kolege mu i poštovaoci,prijatelji i saradnici:

Džek Keruak,Nil Kesidi,Viljem Barouz,Karl Solomon,Lorens Ferlingeti,Geri Snajder,Gregori Korso,Majkl Meklur, preteče mu i poetski «uzori»-Kenet Reksrot i Viljem Karlos Viljems, potom Timoti Liri, Bob Dilan, dugogodišnji mu ljubavnik, pesnik Piter Orlovski, Alen Vots, Norman Oliver Braun, Adrijen Mičel,Džil Skot Heron,Imamu Amiri Baraka/Liroj Džouns, Vilhelm Rajh, Herbert Markuze, Ken Kizi,Bertrand Rasel, Oldous Haksli/Jack Kerouac,Neil Cassidy, William S. Burroughs, Carl Solomon, Lawrence Ferlinghetti, Gary Snyder, Gregory Corso, Michael McLure,Kenneth Rexroth, William Carlos Williams,Timothy Learry,Bob Dylan,Peter Orlovsky,Allan Watts, Norman Oliver Brown,Adrian Mitchell,Gill-Scott Heron,Leroi Jones,Willchelm Reich,Herbert Marcuse,da nabrojim samo neke u dugom vremenskom periodu od ranih 40ih minulog veka do smrti. Njegove,ili njihove.

Prvi puta sam ga gledao i slušao davne 1976.godine na jednom poetskom hepeningu u Amsterdamu.Kasnije sam ga lično upoznao u njujorškoj kultnoj knjižari u 37.ulici ,vlasništvu (i) izdavačke kuće braće Jovanović, ljubitelja umetnosti i poslovnih ljudi iz ovih naših krajeva, gde sam uglavnom provodio većinu vremena za vreme boravka u «Velikoj Jabuci» (juli-avgust, 1980.) razgledajući,listajući,čitajući i pazareći dela autora kojima sam (još) u to vreme bio inspirisan i očaran:francuske simboliste, nadrealiste,Sendrara/Blaise Cendrars/,Vijana/Boris Vian/,Kenoa /Raymond Queneau/,mađarske pesnike Jožefa Pilinskog/Pillinsky Janos/, Lajoša Kašaka/Kassak Lajos/ i Atilu Jožefa/Jozsef Atilla/,te Amerikance Selindžera/J.D.Selinger/, Selbija/Hubert Selbi/, slikara ,pesnika i urednika-Ferlingetija, dugogodišnjeg Ginsbergovog izdavača,prvog čoveka legendarne izdavačke kuće «City Lights» iz San Franciska,koja je i objavila sve bitnije knjige «bit» pokreta,pre svega Alenov «Urlik i druge pesme»/Howl And Other Poems/ i Keruakov roman «Na putu»/On The Road/ i Milera/Henry Miller/. Dedikovao mi je svoju zbirku «Sendviči realnosti», iz koje je i najveći broj pesama prepevan u ovom izboru njegove poetske ostavštine.

Godine 1982.nakon mog povratka iz JNA,ponovo smo se sreli,ovog puta u Sarajevu, tada je bio sa svojim novim ljubavnicima i prevodiocem na mađarski,Lajošom Nađ-Partijem(Nagy-Parti Lajos).Njegovi ljubavnici,dva mlada pripadnika Hare Krišne/Hare Krsh na/dali su mi inspiraciju da napišem kratku novelu,kasnije objavljenu u Švedskoj,na engleskom jeziku,mada naslovljenu na francuskom: «La poesie sonc but...»**Alen i ja nismo se puno družili tada.

1983.godine,posetio je Beograd,i tu smo provodili najviše vremena skupa,od kada smo se upoznali. Bilo je to mahom u stanu moje tadašnje prijateljice,sjajne književnice, performera, prevoditeljice ,izrađivačice batike i šta sve ne, Nine Živančević, koja danas živi u Parizu. Ona se tamo definitivno preselila nakon dugog vremena provedenog u Ginsbergovom «Naropa»Institutu, u američkoj saveznoj državi Kolorado, posvećenom i «krštenom» po njegovom najdražem prijatelju i bit-kolegi,Džeku Keruaku. Nakon što je izgradila zavidnu reputaciju u omanjem ali uglednom krugu ljubitelja savremene poezije u SAD,pretežno Njujorku,Nina se preselila u Pariz,prethodno se razvodivši dvaput. U njenom beogradskom stanu u ulici Jakšićevoj,tik koji korak od mog tadašnjeg stana, i Filozofskog fakulteta u Knez Mihajlovoj,bili su i David Albahari,takođe književnik ovdašnji «na privremenom radu» u Kanadi, Ninin prvi (bivši) suprug,tada već razveden od nje,prevodilac i bluz-muzičar Zoran Petković,Alenov tada aktuelni ljubavnik,pesnik Piter Orlovski i budući, gitarista i pesnik mlađe generacije,Stiven Tejlor /Steven Taylor/.Delove dugog intervjua kog mi je tada dao, i koji je u ovoj knjižici naveden,koristio sam u raznim prilikama i prodao čak u četiri tada vrhunska srpska,beogradska,jugoslovenska književna časopisa: «Književna Reč», «Vidici»,«Književne Novine», «Student» i novosadskom «Uj Symposion»-u. Bio je to i intervju koji mi je doneo najveći honorar, i najviše honorara u mojoj tada još kratkotrajnoj novinarskoj karijeri. No,pošto je Alen Ginzberg,uz američkog slikara i pesnika,Edgara Estlina Kamingsa /e.e.cummings/, i autor kojeg sam najviše prevodio,barem s engleskog jezika, tu mojim honorarima ni približno nije bio kraj.

Gotovo svi ti prepevi takođe se nalaze u ovoj knjizi.

U tim dnevno-celonoćnim raspravama i divanima ,dijalozima i monolozima bez kraja i konca,Alen i ja smo raspredali apsolutno o svemu  o čemu jedan mlađani srednjoevropski budući intelektualac ,kojeg zanima sve ,od istorije Kelta,preko belgijske strip-škole do izvorne mađarske narodne muzike i jedan legendarni svetski sveznadar i pesnik «bez mane i straha», upućen u sve od izvornog afroameričkog bluza preko slikarstva i poezije Viljema Blejka do komparativne religije, zen-budizma i kabalističkih tajni iz judejske tradicije. Alen je tada vodio «blickrig»*** protiv teških droga, svih droga,u stvari, kako mi je kasnije priznao,pristavši tek na pokoji džoint u smiraj dana,a ja «rovovski rat» s alkoholom, kog sam okončao tek pre pola godine, te smo obojica bili često netolerantni,promenljivog raspoloženja,razdražljivi i smušeni,ali brbljivi i skloni otvorenim razmenama mišljenja o svim mogućim temama koje bi nam padale na pamet,od imanentnosti «više sile» u poeziji Lao-Cea, do značenja pojave kikirikija na platnima Salvadora Dalija, osećajući neku nevidljivu ali nesumnjivu bliskost dva tako naizgled različita i po godinama i životnom iskustvu udaljena ljudska bića.

Kasnije se više nismo sre(ta)li, ali smo krenuli s redovnom prepiskom:ja sam mu slao duga pisma iz Holandije (1985.), Mađarske (1986.) i Nemačke (1987.), on meni kratka, začinjena crtežima i krokijima u stilu crteža s zidova Altamire ili indijanskih znakova po kori drveća,jq njemu kolaž-razglednice i «mail-art» poeme,uz pomoć svog dragog prijatelja, sada već pokojnog Slavka Matkovića, a on meni prvi ,rukom ispisani primerak poeme o mostu Margitinom,pisanu u Budimpešti,1995. Simptomatično je da je odseo u hotelu koji je bio u istoj ulici gde sam i ja živeo za vreme svog jednogodišnjeg boravka u Mađarskoj, (Kapošvar,Budimpešta,Sent-Gothard,1986.) u budimpeštanskom 2. kvartu .

Obojica smo verovali u natprirodno,parapsihološke pojave,karmu,predestinaciju,reinkarnaciju, entelehiju i sijaset inih pojava i stvari.

Ne znam od čega je umro.Nisam ni znao da je od ma čega bolovao,mada je bio neizlečivi hipohondar.Pisao je da već dugo ne konzumira kafu,šećer,so,meso, a alkohol nikada nije pio,niti je pušio. Početkom 90ih prestao je da koristi i lake droge. Uvek mi je govorio,ne bez doze prekora, kako su svi veliki književnici koji su umrli mladi,umrli od alkohola-Rembo,Edgar Alan Po,Dilan Tomas,Džek London,Džek Keruak,Ernest Hemingvej,ili od –posledica preterivanja u piću.

«A oni koji su umereno koristili droge,živi su i dan-danas»-dodavao je sa svojim smeškom zagonetnog i ciničnog,uvek pomalo radoznalog Bude. Izuzetak beše «guru» njegove,bit-generacije i drag mu prijatelj,Viljem Barouz, koji je bio ovisnik svih mogućih droga,od lakih do onih najtežih,a uz to je i pio kao smuk.****

Uzori mu, prijatelji i sledbenici behu mnogi: od pomenutog Lao-Cea,Li-Taj-Poa,Viljema Blejka/William Blake/i Volta Uitmena/Walt Whitman/,preko pomenutog Viljema Karlosa Viljemsa do Boba Dilana i «naslednika mu»,Peti Smit/Patty Smith/,Čarlsa Bukovskog/Charles Bukowsky/ i(li)Toma Vejtsa/Tom Waits/. Veliki je uticaj pretrpeo i od klasične hinduističke literature,veda, haiku-poezije,klasične kineske poezije, renesansne poezije, prvenstveno francuskih i italijanskih pesnika, kabalističkih teoretičara ,alhemičara i gnoseologa do radova još mladog Kastanede /Carlos Castaneda/. O zenu da i ne govorimo.

Alen Ginzberg je rođen u gradiću Nuark/Newark/,državi Nju Džersi,3.juna,1926.godine. Njegov otac Lui beše pesnik lokalne reputacije i srednjoškolski nastavnik. Mati mu,Naomi (kojoj je posvetio knjigu-poemu «Kediš*****»),bila je ubeđeni komunista i aktivni član komunističke partije SAD.

Za Džeka Keruaka Alen je bio-svetac/:»sveti Karlo Marks»-kako ga je prikazao u romanu «Na cesti»/. Po mišljenju starog cinika i mizantropa Barouza,bio je «iskompleksirano jevrejsko žgepče koje se u sve pomalo razumevao,ali osim ljubakanja s balavim protestantskim lepotanima ,ništa vredno i konkretno nije umeo da radi.»

Za mene je Alen bio prijatelj.Jedan od retkih,jer sam poznanika uvek imao puno.

I čast mi je da sam i ja njemu bio prijatelj.Ili barem bliski,mladi poznanik.Ili sam barem ja to tako shvatao.Sada to nije ni bitno.

Uz prepev kratke Alenove pesme na kraju ovog teksta, nastale davne 1961.godine,kada je potpisnik istog bio tek dvogodišnjak, opraštam se s njim, rečima, stihovima, iz dela velikog pesnika i ne samo njegovog uzora Volta Uitmana,kojima sam se oprostio i od još jednog svog dragog prijatelja, Slavka Matkovića: «Zbogom, i doviđenja, kapetane, moj kapetane...»

                                       

                                            U Subotici,6. aprila,1997.

 


*Subota, na jidišu-dan kada se u ortodoksno jevrejskim obiteljima ne radi ništa,čak niti vatra ne pali.

** «Poezija bez kraja...»

***Pojam iz Drugog svetskog rata, «munjeviti rat»,kojim su Nemci nameravali porobiti Evropu (i svet).

****Viljem Barouz (1914-1997) je zaista živeo dugo.Umro je 2.avgusta iste godine kada i Ginsberg,ali u 83.godini života.

*****Kediš je jevrejska molitva za mrtve.

Виталиј КАЉПИДИ (1957)

поставио/ла Miroslav Lukić 31.01.2014. 02:08   [ ажурирано 27.01.2017. 12:38 ]

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Виталиј Каљпиди родио се 1957. го дине у Чељабинску. У својој седамнаестој години био је искључен с прве године књижевног института "као идеолошки незрео". Радио је као утоваривач, ложач итд, живео у Перму и Свердловск, а од 1990. године поново у Чељабинску. Прве стихове објавио је 1987. године. од тада је штампао пет збирки песама, књигу изабраних стихова "Трепавице" (1997), и добио награду Академије руске савремене књижевности. Ради као уредник, уредио је многе књиге из области културе уралског региона (антологија уралске прозе и поезије, часопис "Немодерне белешке" итд).

+  +  +

 

Рецимо, умро си тек, прах завртложен,

у ходнику, падом тела је граница

зрака који продре кроз застор - не може

да сегне, али ће. Лепо се, без птица,

 

за прозором ваздух стврдну од чуђења,

под погледом твојим, што се натраг, наднет,

вратио у тебе, по одразу клена

у окну - још није, ал ће бити сажет

 

њиме ваздух - кратко, да ли да проплаче,

твој смеђеок поглед уздрхта јер схвати -

без скоро злаћане и фине рожњаче

та два-три тренутка мораће - чекати

 

остаде још мало. Велика природа

у плен сопствен пиљи. Велим ти, при крају:

не успори корак на улазу, ходај,

и не бој се - бићеш још данас у рају.

 

Преосталима ћеш, одатле, помоћи,

рецимо, не гласом што верно поздравља,

не руком, не знаком, чак ни поштом ноћи

што се у сну јавља,

 

ал смоћи ћеш снаге - знам твоју дораслост...

Ти си, ипак, умро. И тајна, све немља,

твоја, ћути изнад земље тако јасно,

живети од страха да почиње земља:

 

и звезде шуморе ко влаће небеско,

и газове газе млека свог под мраком

матере-дојиље са лева - на десно,

и деци за њима пливати је лако.

 

Подне

 

Сан бумбара, с туром у раскоши, расте,

и цврчка ужасна песма јавом пробде,

и не кошевина, већ коси лет ласте,

не види се, али присутан је овде,

 

и у прединсектни мрак се спушта, к луци,

у путању штурка што је кривудава,

Исус, и долећу према њему звуци -

падају на кончић, хитински, гудала.

 

Он мрви пустињом пустошно пуст пад

да нов дан настане у свој светли час -

погинувши (њиним мерилима - млад)

на девет сантима далеко од нас.

 

Јесен сећања на оца

 

Житка јесен и сланог лишћа магле мемљиве,

киша, која понавља пловне наборе етра,

сакрише међу нама, браздама лепоте земљине,

муке јесењег света.

 

Њише се живот. Одлећу старице. Отац

догризе до краја плави медењак суицида,

слине и крв (ништа више?) остави бегунац, отад,

сину, да не зарида.

 

То њему сухо је врело је у подземним котловима,

то њему влажно је нежно је у ћошкастоме рају,

то њему страшно је у мојим људским сновима,

то бол и страх још трају.

 

Боли час белим, час рујним, час плавим, час плаши,

болн без боје, јечи ко беба којој се не спава,

чита на птичји начин седамнаести том наших

породичних проклетстава.

 

Ево он седе, налик мом нерођеном сину,

у хаљи девојчице, с гуменим чизмицама, у студи

под дотиче дланићем. Бацнем му мандарину -

што не плачем, ко махнит, већ се будим?

 

...али се будим, иње нежности по лицу лети,

навиком, мора бити, као прилив стихова,

јер што сам звао оцем на овој планети,

беше то што управо заборавих, изнова.

 

* * *

 

...а душа над гробом маниром дирижабла виси,

час тежи пасти, час се држи у тропрсту спремном

усколицог анђела који застаде, шкрге да прочисти,

јер запрљаше се оне у полету ванземном.

 

По вртовима мртваца још криволови плач, то јест спомен

наших лепљивих фантазија и четрдесетодневних даћа.

И зуји над столовима са закуском невидљив плам нездомљен,

и зове мртваце што гризу земљу -  не да им иловача.

 

Не ридајте за њима, не довикујте им у снежна леђа,

не вуците их натраг напором сопствене воље

и не постављајте на њиним путима мине спомена - међа

на којима се спотичу, које до урлања их боле,

 

по вртовима мртваца, где шпартају земаљске осе

и кидају ветрови амалгам огледалног биља, пред умор,

где огледални листови, кад јесен обујми земни посед,

слетајући, немају снаге да збаце - ни сенке, ни шумор.

 

О вртови мртваца, где огледални пљускови роваре:

то сузе живих су потекле, не стидећи се застареле битке,

на заумну гору, где се линије секу ко утваре,

на земљи - паралелне, а овде - верујете ли - житке...

 

О, лете мртваци тунелом Великог гнева,

увивши се, ко у кожу, у огањ ванземних пострадања;

иза - ничега нема, а испред, тачније, једва мало с лева,

почињу димити се - не магле - кроз маглу надања...

 

* * *

 

Слагаћу, за свој сусрет с мртвим

човеком испод земље наше,

да нежан је, да се не мрви,

да није жидак попут каше.

 

Слагаћу му да, озго, људи

опет живе у густом влаћу,

и да влакнасту варе студ, и

у устима снег бодљив жваћу,

 

да за пакост и зло не знају,

и да се смеју од свег срца,

да децу себи осликају

с писаљком лепом крв што врца,

 

да су брбљали ко пијанци

јуче, без смисла, сви, пред крај:

сутра ће ино-планетарци

доградити под земљом рај,

 

да нису криви (рашта?!) мртви,

а живе грех да не обузима.

И да су рибе - топле крви,

па им све кипти за ушима.

 

Друго, жене су, правим ликом,

гадуре - ко да им одоли:

јер, као прво, од нас нико

не зна престати да их воли.

 

Рећи ћу - није васкрсење

лаж, него смртни грех, и закон,

природни процес неизмењен,

обавезан за све и сваког -

 

да васкрснемо, са сузама,

не осетивши уз руб стазе,

како сва земља, тлом над нама,

шкакља нам чела и образе.

Ч Е Т И Р И С М Р Т И, кратке приче / Жана Живаљевић

поставио/ла Miroslav Lukić 10.04.2010. 07:29   [ ажурирано 27.01.2017. 12:33 ]

Ове приче су настајале током  година које су прохујале. Истине ради, од 2003. до 2010-е. Слутило се да ће их бити одређени број, колико и животних драма које су ме инспирисале и побудиле да  их забележим. Та сећања су напор да се оправдају на први поглед, али само на први поглед крајње бесмислени животи и судбине. Испоставиће се да су они календари постојања.

Било је их је на самом почетку свега четири и отуда назив збирке, који се упорно, годинама наметао као, саливен, те је и опстао, одолевајући као ретко шта  једном времену несталнијем од свих претходећих. И, верујем, будућих..

Своју споровозност у литератури правдам избором назјахтевније форме. Приче које су пред читаоцима мој су избор и покушај оправдања за вишедеценијски кукавичлук и успешно бекство од судбине, којој на крају, на жалост или на срећу, ипак нисам успела умаћи.

Заувек

 

Улазим у сан. Отворена врата момачке собе, кроз кишу звука. ''Пинк флојд'' наравно. ''Ко се родио у кући бола?'' Знам, јасно ми је, али тада док сам сањала било ми је непознато.

Улазим као кроз завесу у атмосферу једног сунчаног поподнева и на кревету видим опруженог витког момка, неодређених црта, нетипичног у односу на све представе које сам имала, сасвим обичног. Глава ти је окренута вратима, дубоко утонуо у звук, негде си далеко и чекаш мене, знајући да сам ту. Осећајући моју близину…

Све се распршава и постаје млеко завесе, коју љуља ветар кроз сунце. Кроз прозор гледам у стару трешњу, коју сам намирисала у цвату, вођена далеким путима, којима си ме дозвао болом повратника. Умакао си ми за дан, али ти бејах на трагу. И знала сам откуда патња, која те чини поетом.

Кроз брежуљке, тонули смо наизменично у долине, упорно се мимоилазећи.

Онда си ти тражио мене, са перона на којима сам чекала твоје присутво да препознам. Тада ме ниси стигао, већ сам отишла далеко.

И онда када су животи постали своји, гледали смо се куртоазно, случајни, слободни у белини писама и својих сања, а заправо далеки и непознати стварно.

Питам зелене капије својих београдских станова из којих су вирили снови – зашто су ме заветовале речи? Питам духове зашто су рекли то име и оно се остварило после оних проречених седам година. И питам – зашто нисмо ништа добили? Зашто је Африка остала за други пут? Да ли зато што си ми лепо рекао да не узимам први? Или зато што си ми рекао да чекам? ''Бити стрпљив, то је све''.

Петровданско вече

 

“Прослављаш ли свој други рођендан?” – глас са друге стране телефонске слушалице није заборавио давни догађај, којему има и десет година.

Васкрсава у сећању најнеобичнији Петровдан 2000. године.

Повела децу на реку. Била је недеља и одмакле су даље од свих уобичајених плажа да приуште догађај за памћење. Отишле на најудаљенију и најпознатију Бисер плажу на Сави у Бољевцима.

Док су усамљени и тихи рибари понешто распремали око једног локала, мајка је распоредила децу по трави у сенци богатих врба: мали завежљај с бебом спустила на ћебе, док су се девојчице погуркивале и играле.

У једном тренутку дохвати се тврдих воћних бомбона и послужи их, док је и сама отворила једну и стрпала у уста. Бомбона лако склизну низ грло у душник и ту се све удобније намештала, док сасвим није запушила довод ваздуха. Мајка поче да се брине, преплави је паника. Једним брзим погледом проценила је удаљеност људи, сигурност бебе од обале, владање старије деце, која су почињала да се зацењују гледајући је како шишти да ухвати ваздух. Схвати да се није шалити, поче да млатара рукама не би ли привукла пажњу оних људи који су нешто радили око ресторана и очај је сколи и ослаби сасвим. Виде своје прсте како подрхтавају од страха и немоћи, док је ваздуху било тесно као у фрули. Виде своје поплавеле нокте. Очајнички покуша да себи у грло гурне прсте, уради и стој на шакама да несрећна бомбона испадне, смири се и утиша сасвим, али је ваздух оклевао и није више могла да га усиса. Паде на ћебе, док је очима гледала да упозори најстарију сестру да припази на остале (у њеном одсуству)…Бомбона се покрену, склизну, запара црева, а ваздух крену као шмрком да гуши. Гутљај по гутљај, као жедан из пустиње кад без мере пије воде, поврати се у живот и на овај свет.

Када су се паковали назад и лагано ходали, заустави их жена с бунарском водом, која је приметила да се нешто догодило. “Је ли вам добро, госпођо, одморите на клупи под дрветом?” – понуди. Она прихвати, деца се размилеше и отвори душу неком одраслом.

Кад су кренули даље, преко пута сеоске продавнице погребне опреме најстарија девојчица, кикоћући се  рече: “Могли смо данас да будемо овде муштерије”.

Петровданско вече пред зградом. Мрак се полако навлачи на недељу. Кроз прозоре породична идила. Тишина, одмор, припреме за радну недељу. Чека децу да дођу из игре. Њихова им кућа пуста и празна. И стоји сама док гледа у туђе прозоре. Свак је отисао својим путем. Само она чека да се породица окупи.

tračak nade / Tonka Lovrić

поставио/ла Miroslav Lukić 23.03.2010. 01:42   [ ажурирано 26.01.2017. 10:44 ]

Na stalni književni konkurs Edicije ZAVETINE skoro svakdonevno pristižu vrlo zanimljivi rukopisi, sa raznih strana bivšr Jugoslavije, Evrope, Amerike, čak i iz Rusije...

iščekivanje

 poruka mira                                           

 će uskoro odlepršati

 

expectation

the message of peace

is soon going to fly away

 

 

haiku: Tonka Lovrić

fotografija: Andrea Lovrić

prijevod: Andrea Lovrić
 

 

 

gusta magla                                         

samo je ljubav                                 

izišla na vidjelo

 

dense fog

only the love

has come to sight

 

haiku: Tonka Lovrić

fotografija: Andrea Lovrić

prijevod: Andrea Lovrić

 

 

prevrtljiva zima                                         

ljubi

ledenim usnama

 

 

fickle winter

kisses

with her lips of ice

 

haiku: Tonka Lovrić

fotografija: Andrea Lovrić

prijevod: Andrea Lovrić

 

 
 

tračak nade

zagrljena

ljubav i ljubomora

 

 

ray of hope

love and yealousy

in a hug

 

 

haiku: Tonka Lovrić

fotografija: Andrea Lovrić

prijevod: Andrea Lovrić
 
 
 

na putu

jeseni samo

sjetna sjećanja

  

on the autumn path

only

sad memories

  

haiku: Tonka Lovrić

fotografija: Andrea Lovrić

prijevod: Andrea Lovrić

 

 

skrušene molitve

na trnovitim

stazama

 

humile prayers

on thorny

roads

 

haiku: Tonka Lovrić

fotografija: Andrea Lovrić

prijevod: Andrea Lovrić

 

 

snježna kraljica

dotakla

sve na putu

 

snow queen

touched

everything on the way

 

 

haiku: Tonka Lovrić

fotografija: Andrea Lovrić

prijevod: Andrea Lovrić

1-5 of 5