Нови, јубиларни књижевни конкурс

Расписан 2012. године поводом тридесетогодишњице постојања "Заветина".
Видети више: Јубиларни књижевни конкурс "ЗАВЕТИНА"

Бешчасно срце / Петар Деспотовић

поставио/ла Miroslav Lukić 29.05.2013. 13:23   [ ажурирано 29.01.2017. 02:43 ]

Пети  рукопис одабран на Јубиларном књиж. конкурсу "Заветина"

Извукао се, још пре свитања, и отишао на море. Један сат веслања до оближњег острва. Овог пута, само је одвезао чамац другара који још спава, и одвеслао. По повратку, отићи ће до да га пробуди. ... Код кућеродитељи су приметили да га нема, а, касно поподне, приметиће и да је дошао. Без много времена и воље да мисле о његовом кретању, код толико друге деце и толиких послова. Уосталом, није први пут. Има га кад је ту, немакад је отишао.

А он је већ на песку; извалио се у хладовини стене ... Не зна шта да гледа, зашто је дошао; да ли ће кренути даље или овде остати. Поглед је уперио према небуистом под којим се сјурио кад је затворио дворишну капију, пролазио поред гробљанске ограде; и, чим су му ноге осетиле стрминупод којим је кренуо у трк: вијугајући све до обале, другара, чамца.

Под истим је за време свих пљуски весала, и сад на острву. Под њим се пита, и у њега гледа. ... Гледа му слику у мору; али у том лику, уосталом као ни горе, не види знака да је то окриље мајке Катарине, оца Митра, браће и сестара, нити других Славку значајних појединости. Ни знака да је приметило, уважило: иједан од гласова у кући, дворишту; иједан од одјека у каменитом окружењу. ... Ниједан није допро! Ни Славков поглед не допире: и када гледа горе, и када би покушао даотвори“: ту лелујаву површину испод. Можда због лошег расположења, које га је и довело на острво.

..................................................................................................................................................

... Ваљда је дошао да побегне од силне буке у кућишто је, изгледа, долазила једино до његових ушију. (Односно, за остале укућане представљала сплет прецизних путоказа у комуникацији, и није била бука). Рушила му је мир у души; заправо, спречавала и да се оформи; добије форму која ће највише личити на рупу без обода, горе, и њену слику, на површини мора.

..................................................................................................................................................

После сат-два у хладовини стене, расположење му се поправља и његов мир исцртава прве контуре једног погледа на свет, те се Славко нада да ће на крају дана тај бити чвршћи, а бука за уши, кад дође кући, нешто мања. Тек толико да је разумеу складу са количином смисла коју је из свог узнапредовалог мира у стању да извуче.

   (одломак из романа; почетак)


 Аутор, 23.05.2009.

Петар Деспотовић је рођен 12. 11. 1942. године у Београду, где је завршио гимназију, студирао социологију – и радни век провео (у једној банци).

Писањем се бави последњих двадесетак година, у слободном времену.

На интернету објављује приче, а од децембра 2009, у наставцима, и роман „Партија канасте“ (блог за књижевност „Кишобран“)....

    Овде је публикован одломак са почетка романа.

МОЈА ОСТАВИНА / Драгица Бека Савић

поставио/ла Miroslav Lukić 28.05.2013. 01:51   [ ажурирано 29.01.2017. 02:40 ]

публикован  рукопис књиге одабране на књижевном конкурсу  Заветина

Кучка

 

Њени су образи врели,

док те љуби у хаустору неком,

али она тебе не жели,

она је у свом свету далеком.

Њена је постеља врућа,

у њој се топи твоја снага.

Не можеш је довести до ганућа

и не можеш је звати, драга.

 

Са њом не можеш нежне снове ткати,

јер њене су руке грубе.

Она те никада неће спомињати,

док буде љубила неке друге.

 

Њена кожа је глатка,

као свила што на постељи шушка,

а њена уста нису слатка,

она ће заувек остати само кучка.

 

 



Драгица Бека Савић, (рођ. Слијепчевић,  10.10.1958. године у Сечњу, где je завршила основну школу и гимназију) Дипломирала на правном факултету у Београду. 

По занимању  је – судија.

Живи у Бачкој Паланци. 


И КАДА НЕ БИ БИО ОВАЈ СВЕТ, Слободан Бранковић

поставио/ла Miroslav Lukić 26.05.2013. 01:04   [ ажурирано 29.01.2017. 02:38 ]

Одабрано на Јубиларном књижевном конкурсу "Заветина" 2013

ШТА СЕ НАЈВИШЕ ЧИТА

 

Има нешто у написима на зидовима.

Можда се највише чита

Од свега објављеног!

 

Не само полицијски аналитичар,

Понекад и пролазник у журби застане

Пред кривудавим ретком.

 

Понешто се и препричава

Од онога што се успут чита

А не мора.

 

Извините научници, књижевници, новинари...

Добитници награда, хваљени и слављени,

Али, тако је.

Чак и анонимус, коме није ни стало до ауторства,

Преко ноћи постане звезда.

 

Оно најбоље - не брише се.

Џаба се кречи.






Слободан Бранковић бави сe научним и књижевним  радом.Докторирао је историју као културу. Као универзитетски професор и научни саветник, предаје и истражује историју културе и цивилизације.
Објавио је велики број радова на српском и страним језицима.
По књизи „Независност слободољубивих“, друго издање, снимљен је истоимени документарни Филм (Карановић).
“Европска Србија и свет”, последња објављена књига на српском, у припреми је издање на страним језицима.
Песме су му објављиване у часописима и новинама, зборницима, збиркама, антологијама...Збирке: “Балада о белом креденцу”, “Писма из Србије, траг пера косовог”, “Brev fran Serbien/ Писма из Србије“(двојезично, на шведском и српском), 
„Тапија” (у припреми за штампу; забрањена РЕЧ).“Балада о белом креденцу” - књига песама одабрана је својевремено на књижевном конкурсу “Заветина” поводом  двадесетпетогодишњице оснивања, између стотинак других рукописа...

Прва књига Соње Ковачевић

поставио/ла Miroslav Lukić 22.05.2013. 14:31   [ ажурирано 29.01.2017. 02:35 ]

ЧЕКАМ ДА ПРОГОВОРИМ

ЕХО / 14.12.2012г.

 

Самоће то чује се одбројавање

минути сати ко дамари што туку

о клатно вечности

времена док мук се одбија

у себи од многих једна ја

у трену том пролазна

несигурно и титраво

ко по реци лака одбачена ствар

почињем да плутам

......

клицањем од семена

плод да најављујем

ко у сну без гласа довикујем

у загрљај да ме узму

тамна њедра река

па ко у колевци дете

да ме њишу само њишу

валовима ко рукама

увис да ме дижу

увис још више

док од некад и сад

врха и дна

њихање разлику не избрише.

..........................................................

Соња Ковачевић је учествовала на Јубиларном књижевном конкурсу "Заветина" 2013.  под псеудоним "Есон Јаос", дакле под именом једног од њених поетских јунака. Њена књига је прва припремљена за публиковање. Соња је дуго чекала да проговори, дословно.


Ауторка С. Ковачевић  (фотодокументација "Заветине, мај 2013)

Резултати Јубиларног књижевноуметничког конкурса 2013.

поставио/ла Miroslav Lukić 16.05.2013. 11:03   [ ажурирано 29.01.2017. 02:31 ]

расписаног поводом 30 година постојања „ЗАВЕТИНА“


   Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ   расписало  је  током 2012. Године  јубиларни  књижевноуметнички конкурс за публиковање читавог низа електронских књига: за 3 књиге  песама, 3 рукописа романа, 3 рукописа приповедака, 2 рукописа књига огледа, 2  рукописа књига есеја, 2 рукописа књига књижевних критика, 2 рукописа полемика, 1 рукопис уметничких сећања, сведочења, 2 рукописа превода или препева страних  аутора на српски језик, 1 рукопис избора из рукописне заоставштине српског писца,  2 рукописа из необјављиваних сакупљених збирки народне поезије Срба или Влаха,  2 рукописа албума слика, 20 документарних филмова о другој и другачијој Србији  не дужих од 15 минута, 3 документарна и креативна филма не дужа од 45 минута.

Конкурс је расписан под одређеним условима и трајао је скоро годину дана.

Рукописе је читао и бирао управник Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ. Стигло је на конкурс, не само из Србије него из Европе и читавог света -  62 рукописа (углавном рукописа  збирки песама, проза, афоризама), и 6 кратких докуменраних филмова. Само су  12  од пристиглих 62 рукописа испуњавали и унапред постављене формалне услове  конкурса и они су ушли у ужи избор. Ниједан од приспелих документарних филмова  није одабран да буде публикован на Каналу ПЛАНЕТА Заветине: YouToube.

Одабрани су следећи рукописи за публиковање:

 

ЧЕКАМ ДА ПРОГОВОРИМ / Соња Ковачевић (песме, афоризми, фрагменти),

ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ / Никола Александар Марић,  рукопис песама,

МОЈА ОСТАВИНА / Драгица Бека Савић, збирка песама,

БЕШЧАСНО СРЦЕ / Петар Деспотовић,  рукопис романа, и

И  КАДА  НЕ БИ  БИО  ОВАЈ  СВЕТ / Слободан Бранковић, песме

 

Одабрани рукописи ће бити публиковани као дигитална  и непрофитна издања Сазвежђа ЗАВЕТИНА најкасније до почетка београдског Сајма књига 2013. године. На  сајтовима Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, по одлуци модератора конкурса. То јест – на Веб  сајту, уз подршку GOOGLaЗАВЕТИНЕ Ново Сазвежђе.

Овом овде. 

ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ / Никола Александар Марић

поставио/ла Miroslav Lukić 13.12.2012. 08:23   [ ажурирано 29.01.2017. 02:28 ]

 Јубиларни књ. конкурс Заветина

Берђајев, женственост, средњовековље

А она женскост коју види
држи у једној руци Богодете
у другој скиптар царства
изливајући са песмом девства
воду живота на људе
У смени дана и ноћи
Том обреду задатом
У самом корену Поезиса
Плови философ у незнани
И неизмерни му крај
Док извире Ново средњовековље
Он полако скида приземно
Са вечите женствености
И даје јој првенство
У наступајућој ноћи цивилизације
Он сам одлуком већ живи
Наступајуће доба, верује, пророкује
На дати му призор лепи се зло
Које недри и обузима свет
И плаши га као дечака
Христос је и даље живот
Атмосфера чудесног јављања
Распињачи и даље реже
Уједају га за руку чудотворку
А он их храни надом
У смени дана и ноћи
Тој причи старој као свет
Човек сачињен од мисли
Плови у пророчки му откривено доба
И стеже га самоћа
Међу толико гласова подигнутих

 

 

 

 

 

 

 ЛеЗ 0009220 

 

  аутор

Цариград, Пут, Тарковски

 

Малаксавам у добру

Како стати себи на пут

Кад мудрост изостаје

Из дана у дан

 


Елита чува приграбљена блага
За будућност лоше промишљену
И тражи нове тапије
Од младог и суровог освајача
 
И док им се главе котрљају
Презир међу победницима
Расте и сваки мрзи себе
И из те мржње на другог креће
 
На путу лежи пас
Са звездом падалицом у оку
И живот засађен по инерцији
Помера удове ка сигуном логу
 
А путници  уморни и лењи
Јер дотакли су свој циљ
Као код Тарковског
Седе на речном острву и ридају
 
Жеље беху испуњене и лажне
На месту сваког задовољења
А под водом је Црква
И Робинзони у њој пусти су
 
Допире возглас патмоског откривења
Заједно са урликом вука
И сан један преточен у песму
Водич страда и спава као мртав
 
Ко ће да опева град
Ако се он не пробуди
И жељу да крвљу се плати
Кирија хуљадугодишње намере
 
Ко ће да упали ватру
Кад зиме наступе и страхови
Почну да куљају из рупе
Коју остави дан тај у времену

UZVISUJUCI PAD / Eson Jaos

поставио/ла Miroslav Lukić 17.11.2012. 05:25   [ ажурирано 29.01.2017. 02:26 ]

stihovi učesnika književnog konkursa ZAVETINA
 
Otkačio se
sasvim normalno
u svoje vreme očekivano
bez trzaja
onako neosetno
i lebdeci
čas ovamo
čas onamo
kao na valovima čun
stigao na
zemljano odredište
sa grane list
sasušen i žut.
U moru šuštavom
smežuranih sebi sličnih
telo svoje uvelo
položio je i on
kao zalog budućeg
 na grani lista
novog zelenog
Prirode amanet
 u delicu omeo je
slucajnog prolaznika hod
sto  na djonovima vlaznih svojih cipela
neplanirano  poneo je
lisca zgnjecenog
debeo zuti sloj
 

ah
rec
ko kamen
na rec slazem
u bezdanu cutnje
od tisine temelje polazem
stepenice od reci ja stvaram
da se uspnem bogu do oltara
 pa cuteci kad pred njega stane
dusa moja tada samo nek uzdahne

1-7 of 7

Comments