NEMO PROPHÉTA IN PATRIA / Miroljub Todorović

поставио/ла Miroslav Lukić 01.09.2012. 14:59   [ ажурирано 26.04.2016. 07:08 ]
  (Pevci sa Bajlon-skvera i moja frka sa njima) 


B. A. P. BE­ŽI U BA­ROK

Taj sme­šni, mi­zo­ni­stič­ki strah od ma­ši­ne i du­še­bri­žni­štvo nad to­bo­že ugro­že­nim hu­ma­ni­zmom i „iskon­skim ljud­skim vred­no­sti­ma” u osno­vi je svih po­to­njih na­pa­da tra­di­ci­o­na­li­sta i neo­tra­di­ci­o­na­li­sta na sig­na­li­zam. Ta­ko će glav­ni za­go­vor­nik, an­to­lo­gi­čar i du­hov­ni vođ tra­di­ci­o­na­li­sta Bog­dan A. Po­po­vić iste go­di­ne te­a­tral­no iz­ja­vi­ti: „od­bi­jam da ovu umet­nost pri­mim, da je usvo­jim, da se njo­me ba­vim. Ne­ću čak ni da znam za nju. (...) Ra­di­je sta­vljam na gla­vu na­pu­de­ri­sa­nu pe­ri­ku s lok­na­ma, obla­čim čip­ka­stu ko­šu­lju sa ža­bo­om, pr­sluk i ogr­tač, na­vla­čim pot­ko­le­ni­ce sa pod­ve­zi­ca­ma i pri­zna­jem: Odoh ja na­trag u ba­rok!”14

Ovo klov­nov­sko pre­ru­ša­va­nje Bog­da­na A. Po­po­vi­ća pred sig­na­li­zmom ni­je osta­lo bez po­sle­di­ca. Po­sle pr­vog po­čet­nog šo­ka u kojem je ovaj, ka­ko sam se­be na­zi­va, sa­vr­še­no tra­di­ci­o­na­li­stič­ki na­stro­je­ni kri­ti­čar po­e­zi­je”,15 od­bio uop­šte da pri­mi i raz­ma­tra kom­pju­ter­sku umet­nost, na­ja­viv­ši pred sig­na­li­zmom svoj beg u ba­rok, on se de­li­mič­no pri­brao i u ese­ju Pe­snič­ka avan­gar­da da­nas — što je to?, ob­ja­vlje­nom dve go­di­ne ka­sni­je,16 po­ku­šao ne­što tre­zve­ni­je i smi­re­ni­je da od­go­vo­ri na to, po­naj­vi­še sa­mom se­bi, po­sta­vlje­no pi­ta­nje. Od­go­vor, na­rav­no, ni­je mo­gao bi­ti ni de­li­mič­no za­do­vo­lja­va­ju­ći, pre sve­ga zbog pred­ra­su­da i po­gre­šnih pred­sta­va ko­je Po­po­vić ima o avan­gar­di i sig­na­li­zmu kao nje­nom de­lu.

Sig­na­li­zam će ovaj kri­ti­čar sve­sti sa­mo na kom­pju­ter­sku i vi­zu­e­l­nu po­e­zi­ju, kao da mu dru­gi vi­do­vi sig­na­li­stič­ke po­e­zi­je ni­su po­zna­ti, i kao ta­kvog ga pot­pu­no, što su uosta­lom či­ni­li i nje­go­vi sled­be­ni­ci, eli­mi­ni­sa­ti iz knji­žev­no­sti, od­re­đu­ju­ći mu „bla­go­na­klo­no” da mo­žda mo­že, eto, pa­ra­lel­no da se raz­vi­ja s njom u ne­što dru­go, po­seb­no, ne­pred­vi­dlji­vo, ali ne­što što ne mo­že bi­ti knji­žev­nost, umet­nost, bar ne ona­kva ka­kvom je Po­po­vić za­mi­šlja.

I za Bog­da­na A. Po­po­vi­ća sig­na­li­zam je ne­hu­man. U nje­go­vim uši­ma kao da još uvek od­zva­nja Mi­ši­će­va je­re­mi­ja­da o čo­ve­ku ko­ga je is­ti­snuo elek­tron­ski „Baš Čo­vek”, ili ono, po­vo­dom sig­na­li­zma po­sta­vlje­no pre­pla­še­no Fin­ci­je­vo pi­ta­nje: „šta će bi­ti sa iskon­skim ljud­skim vred­no­sti­ma? “ „Ne odo­le­va­ju­ći — ka­ko sam ka­že — sop­stve­nom, ljud­skom i tra­di­ci­o­na­li­stič­kom gne­vu”17, i ola­ko iz­jed­na­ča­va­ju­ći ce­lo­kup­nu sig­na­li­stič­ku po­e­zi­ju s „na­uč­no-teh­nič­kom po­e­zi­jom”, on će je jed­no­stav­no kao „ne-po­e­zi­ju” eks­ko­mu­ni­ci­ra ti iz li­te­ra­tu­re, ve­ru­ju­ći da će se i u elek­tron­skoj eri na­ći pe­sni­ci „ko­ji će pro­du­ža­va­ti tra­di­ci­ju hu­ma­ni­stič­kog ko­mu­ni­ci­ra­nja.”18

„Za­stra­šen vi­di­ci­ma ko­je (mu) je na­uč­no-teh­nič­ka po­e­zi­ja otvo­ri­la”, Po­po­vić ne že­li da se po­mi­ri sa „de­hu­mi­ni­za­ci­jom po­e­zi­je” ka­kvu, po nje­mu, spro­vo­di sig­na­li­zam, od­re­kav­ši se „ne­kih nje­nih iskon­skih hu­ma­nih svoj­sta­va”.19

Po­zna­ti is­tra­ži­vač isto­rij­ske avan­gar­de Re­na­to Po­đo­li pod­se­ća da su re­tro­grad­no na­stro­je­ni kri­ti­ča­ri sva­ku re­vo­lu­ci­ju u umet­no­sti de­fi­ni­sa­li kao ,,pro­ces de­hu­ma­ni­za­ci­je”. Pre­ma Po­đo­li­ju, još su po­čet­kom pro­šlog ve­ka bra­ni­o­ci kla­sič­ne umet­no­sti, u svo­jim su­ko­bi­ma sa ro­man­ti­ča­ri­ma, stal­no po­na­vlja­li ove sta­vo­ve o agre­si­ji no­ve umet­no­sti, nje­nom var­va­ri­zmu i ne­hu­ma­no­sti, su­pro­sta­vlje­nim čo­ve­ku, le­pom, hu­ma­nom, ko­ji su, pre­ma kla­si­ča­ri­ma, bi­li u osno­vi sta­re, kla­sič­ne knji­žev­no­sti i umet­no­sti.20

No, ne mo­ra se oti­ći ta­ko da­le­ko una­zad. Zar nas sta­vo­vi, reč­nik i re­ak­ci­ja B. A. Po­po­vi­ća, po­vo­dom sig­na­li­zma, ne pod­se­ća­ju na ono što se u na­šoj po­e­zi­ji de­ša­va­lo pe­de­se­tih go­di­na. Na osi­o­ne agit­ke žda­no­vi­stič­kog kri­ti­ča­ra Pu­ni­še Pe­ro­vi­ća: ,,mi da­nas pri­su­stvu­je­mo ne­vi­đe­noj i za­ču­đu­ju­će agre­siv­noj po­pla­vi ta­ko­zva­ne mo­der­ni­stič­ke knji­žev­no­sti...“21, ili Mi­la­na Bog­da­no­vi­ća, iz sa­da već isto­rij­skog na­pa­da na no­vu po­e­zi­ju: „šta sve ovo zna­či, ne kao sa­dr­žaj, jer ta­ko ne­što ni­šta ne zna­či, već kao po­ja­va? Je li to vra­ća­nje na već odav­no po­ru­še­ne i u ko­rov za­ra­sle po­zi­ci­je fu­tu­ri­zma ili nad­re­a­li­zma? Ili su to ne­ki no­vi sno­bu­nov­ni po­kre­ti ko­ji­ma se po­e­zi­ja u stva­ri apo­e­ti­zi­ra i an­ti­po­e­ti­zi­ra, što će pre sve­ga re­ći: odva­ja od čo­ve­ka i od ži­vo­ta, su­prot­sta­vlja čo­ve­ku i ži­vo­tu?“22

Ne­kri­tič­nost Bog­da­na A. Po­po­vi­ća, po­seb­no ka­da je u pi­ta­nju tra­di­ci­ja i od­nos po­e­zi­je pre­ma tra­di­ci­ji, još je ra­ni­je za­pa­že­na. Ta­ko će je­dan od pri­ka­zi­va­ča nje­go­ve pr­ve knji­ge Na­če­la i de­la na­pi­sa­ti, „da je pro­blem us­po­sta­vlja­nja mo­sto­va sa tra­di­ci­jom u to­li­koj me­ri ob­u­zeo auto­ra da on, ina­če vr­lo od­me­ren, di­sci­pli­no­van, ulju­dan, ra­ci­o­na­lan, skli­zne i sam u tra­di­ci­o­na­li­stič­ki ro­man­ti­zam,”23 Taj tra­di­ci­o­na­li­stič­ki ro­man­ti­zam i odu­še­vi­ja­va­nje či­nje­ni­com „da se da­nas, pr­ve go­di­ne osme de­ce­ni­je na­šeg ve­ka — ka­ko Po­po­vić ka­že — do­mi­nan­tan broj sa­vre­me­nih srp­skih pe­sni­ka ma­nje ili vi­še uče­sta­lo obra­ća tra­di­ci­ji i ma­nje ili vi­še sna­žno osla­nja na nju”, ovaj kri­ti­čar po­naj­vi­še is­po­lja­va u svo­joj an­to­lo­gi­ji Po­e­zi­ja i tra­di­ci­ja (Sa­vre­me­nik, broj 8-9, 1971). Tu on na­stu­pa kao ko­di­fi­ka­tor i neo­spor­ni vođ srp­skog pe­snič­kog tra­di­ci­o­na­li­zma.24

Sa­svim je on­da ra­zu­mlji­vo što Bog­dan A. Po­po­vić, i po­red ogrom­nog in­te­lek­tu­al­nog na­po­ra ko­ji je ulo­žio, ni­je mo­gao objek­tiv­no tu­ma­či­ti avan­gar­du, a još ma­nje sig­na­li­zam ko­ji se kon­kret­no i di­rekt­no su­prot­sta­vljao nje­go­vim tra­di­ci­o­na­li­stič­kim „na­če­li­ma”. U svom po­ku­ša­ju da od­re­di „šta je pe­snič­ka avan­gar­da da­nas”, Po­po­vić na­sto­ji, po­ma­lo na­iv­no, da nas uve­ri ka­ko je jed­na od osnov­nih, po nje­mu „tra­di­ci­o­nal­nih (sic!) od­re­da­ba avan­gar­de kao ta­kve” da što ma­nje eks­pe­ri­men­ti­še. Pi­tam se sa­mo ka­ko će ta­kva avan­gar­da „da ot­kri­va no­ve pu­te­ve”, ka­ko ,,da kre­i­ra de­lo va­lja­no po se­bi i u okvi­ru sop­stve­nog stva­ra­lač­kog me­di­ju­ma i sop­stve­nim ter­mi­ni­ma, ne­što do­sad ne­stva­ra­no, ne­za­vi­sno od do­sa­da­šnjih zna­če­nja i od njih raz­li­či­to”,25 ako ne is­tra­žu­je, ako ne eks­pe­ri­men­ti­še. Pri­ka­zu­ju­ći avan­gar­du i na­pa­da­ju­ći sig­na­li­zam Bog­dan A. Po­po­vić je mo­rao na­u­či­ti bar ne­ke osnov­ne, da ne ka­žem osno­vač­ke stva­ri u po­slu ko­jim se ba­vi, a to je: da je je­dan od ključ­nih vi­do­va avan­gard­ne po­e­ti­ke upra­vo eks­pe­ri­men­ta­li­zam.26

Na kra­ju, ne pre­o­sta­je mi ni­šta dru­go ne­go da pre­po­ru­čim tem­pe­ra­ment­nom Bog­da­nu A. Po­po­vi­ću da, ume­sto što se fil­cu­je i že­sti či­ta­ju­ći sig­na­li­stič­ke ma­ni­fe­ste, ko­nač­no pro­či­ta i sig­na­li­stič­ku po­e­zi­ju, ne pla­še­ći se da iza sva­ke pe­sme sto­ji kom­pju­ter ili nje­gov lič­ni ko­šmar­ni pro­go­ni­telj (par­don! „in­va­der”), Sig­na­tvor. Ta­ko bi mo­žda mir­ni­je, ma­nje pa­te­tič­no, što zna­či i kri­tič­ki re­le­vant­ni­je, bez bo­ja­zni da će uči­ni­ti fa­tal­ne po­gre­ške, mo­ći da ka­že gde su se kri­le pra­ve mo­guć­no­sti, i ka­ko je do­šlo do „plo­do­tvor­nih pro­me­na u no­vi­joj srp­skoj po­e­zi­ji” kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na.

No, po­gre­ške su već uči­nje­ne. Sli­ka tog, po svoj pri­li­ci, naj­in­te­re­sant­ni­jeg pe­ri­o­da u po­slerat­noj srp­skoj po­e­zi­ji već je kri­vo­tvo­re­na od stra­ne ovog ne­u­mor­nog „hro­ni­ča­ra pe­snič­ke epo­he” i nje­go­vih neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­kih sled­be­ni­ka i bi­će po­treb­no do­sta vre­me­na, ma­sti­la i do­bre vo­lje da bi se usta­no­vi­la pra­va isti­na i la­žna sli­ka, ko­ja nam je da­ta, ko­li­ko to­li­ko po­pra­vi­la.


NE­ZNA­NJE I BA­VR­LJA­NJA PRE­DRA­GA PRO­TI­ĆA

Jed­na od osnov­nih za­blu­da (da li sa­mo za­blu­da?), tra­di­ci­o­na­li­stič­kih kri­ti­ča­ra tih go­di­na bi­la je, na ne­ki na­čin, sta­vlja­nje zna­ka jed­na­ko­sti iz­me­đu sig­na­li­zma i nad­re­a­li­zma, iz­me­đu sig­na­li­stič­kih i nad­re­a­li­stič­kih is­tra­ži­va­nja, ili mi­šlje­nje da je sig­na­li­zam ne­ka­kav na­sta­vak nad­re­a­li­zma, pa čak vi­še de­ce­ni­ja za­ka­sne­la ko­pi­ja nad­re­a­li­stič­kog po­kre­ta, po­na­vlja­nje nje­go­vih tra­ga­nja i ide­ja. To se već mo­glo pri­me­ti­ti u pret­hod­no na­ve­de­nim od­lom­ci­ma iz na­pi­sa Zo­ra­na Mi­ši­ća i Eli­ja Fin­ci­ja. Kri­ti­čar Pre­drag Pro­tić, me­đu­tim, u toj tvrd­nji mno­go je otvo­re­ni­ji i ,,si­gur­ni­ji”:

„To­do­ro­vi­će­va knji­ga Svi­nja je od­li­čan pli­vač pred­sta­vlja po­ku­šaj da se ono što ni­su ume­li da stvo­re nad­re­a­li­sti, bla­go­da­re­ći ra­ci­o­nal­nom i psi­ihič­kom auto­ma­ti­zmu, ostva­ri po­sred­stvom jed­nog po­sred­ni­ka kod ko­jeg se o psi­hič­kom auto­ma­ti­zmu ne mo­že go­vo­ri­ti. Re­zul­ta­ti do ko­jih je do­šao kom­pju­ter isto­vet­ni su, ili go­to­vo isto­vet­ni, re­zul­ta­ti­ma do ko­jih je do­šao nad­re­a­li­zam i tra­ga­nju za auto­mat­skim tek­stom.”27

Na stra­nu to što u po­me­nu­toj knji­zi uop­šte ni­je bi­lo go­vo­ra o kom­pju­ter­skoj po­e­zi­ji; za­pra­vo u či­ta­voj zbir­ci Svi­nja je od­li­čan pli­vač ne­ma ni jed­nog je­di­nog kom­pju­ter­skog ret­ka. Kad god sam ob­ja­vlji­vao tek­sto­ve ko­je sam do­bio uz po­moć elek­tron­skog ra­ču­na­ra, to sam uvek po­seb­no na­gla­ša­vao, sta­vlja­ju­ći uz pe­smu, ili ci­klus, i na­čin na ko­ji sam do pe­sme do­šao i ste­pen even­tu­al­ne in­ter­ven­ci­je. To se, uosta­lom, mo­že ja­sno vi­de­ti u knji­ga­ma: Sig­nal, Ki­ber­no, Al­gol.

Is­pod na­slo­va knji­ge, u ovom slu­ča­ju, sta­ja­la je sa­mo op­šta od­red­ba „sig­na­listička po­e­zi­ja”. Ci­klus pe­sa­ma ko­ji Pro­tić sma­tra i ana­li­zi­ra kao kom­pju­ter­ski ni­je do­bi­jen ni uz ka­kvu po­moć ra­ču­na­ra, Pro­ti­ću (i ne sa­mo nje­mu, u istu zam­ku upa­li su još ne­ki pri­ka­zi­va­či i kri­ti­ča­ri) bi­lo je, me­đu­tim, do­volj­no to što je po­e­zi­ja ko­ju je imao pred so­bom bi­la neo­bič­na, pot­pu­no van onih tra­di­ci­o­na­li­stič­kih „na­če­la”, ka­no­na i to­ko­va ko­je on po­zna­je, pa da je od­mah pro­gla­si „kom­pju­ter­skom”, okr­pi, po­plju­je i isto­vre­me­no is­tre­se svu svo­ju mr­žnju i žuč pre­ma avan­gar­di­zmu, is­tra­ži­va­nju i eks­pe­ri­men­tu uop­šte jer: „eks­pe­ri­men­ti ima­ju iz­me­đu osta­log i tu svr­hu da po­ka­žu šta je mo­guć­no i šta ni­je mo­guć­no i ko­li­ke su gra­ni­ce tih mo­guć­no­sti od­no­sno ne­mo­guć­no­sti”,28 eli­mi­ni­šu­ći je na taj na­čin sa po­lja li­te­ra­tu­re. To či­ne (po­red B. A. Po­po­vi­ća i Pro­ti­ća) i osta­li tra­di­ci­o­na­li­stič­ki kri­ti­ča­ri, pro­gla­ša­va­ju­ći u ce­li­ni sig­na­li­stič­ku po­e­zi­ju ostva­re­nu u je­zi­ku za kom­pju­ter­sku, pa sa­mim tim čak i za „ne­a­u­tor­sku”. Ovim iz­ra­zom (ter­mi­nom), kao no­vim pri­lo­gom na­šoj te­o­ri­ji knji­žev­no­sti, pro­sla­vio se Mi­lan Kom­ne­nić.


SIT­NI STEP MI­LA­NA KOM­NE­NI­ĆA

Mo­ra se od­mah pri­zna­ti da Kom­ne­nić sa za­vid­nom mi­mi­kri­jom, ne­što lu­ka­vi­je, pa, mo­glo bi se re­ći, i in­te­li­gent­ni­je za­stu­pa i bra­ni po­zi­ci­je pe­snič­kog tra­di­ci­o­na­li­zma, od­no­sno ono što de­fi­ni­še kao „mo­der­no ose­ća­nje tra­di­ci­je”. Ta­ko će ovaj kri­ti­čar i pe­snik pa­te­tič­nim us­kli­kom: „Sa­klo­ni me, go­spo­de, du­ha sta­ri­nar­ni­ce, po­hle­pe ko­lek­ci­o­nar­stva!” za­po­če­ti pred­go­vor u svo­joj an­to­lo­gi­ji No­vi­je srp­sko pe­sni­štvo.29

U ob­ja­šnja­va­nju Kom­ne­ni­će­ve po­zi­ci­je po­mo­ći će nam već iz­re­če­no mi­šlje­nje o po­de­li srp­skog tra­di­ci­o­na­lizma na „pro­sve­će­ni i re­gi­o­nal­ni”.30 U pro­sve­će­nom tra­di­ci­o­na­li­zmu, ko­ji za­stu­pa Kom­ne­nić, do­la­zi­lo bi do pro­ži­ma­nja i „me­ša­nja mi­to­lo­ških i na­ci­o­nal­nih iz­vo­ra” na evrop­skom pa i ši­re svet­skom pro­sto­ru, dok bi re­gi­o­nal­ni tra­di­ci­o­na­li­zam, či­ji su za­go­vor­ni­ci: Bog­dan A. Po­po­vić, Pre­drag Pro­tić, Slo­bo­dan Ra­ki­tić i dru­gi, upu­ći­vao knji­žev­ni­ka na uže, re­gi­o­nal­ne iz­vo­re.

No, to ne zna­či da su po­sta­vlje­ne sa­svim ja­sne i stro­ge gra­ni­ce iz­me­đu re­gi­o­nal­nog i pro­sve­će­nog tra­di­ci­o­na­li­zma, oni se če­sto do­di­ru­ju i pre­pli­ću. To nam, uosta­lom, po­tvr­đu­je i sam Kom­ne­nić ka­da za po­je­di­ne pe­sni­ke iz svog kru­ga ka­že da su „se­žu­ći do naj­du­bljih slo­je­va mi­ta, le­gen­de, du­hov­ne taj­no­vi­to­sti, ma­ter­nje me­lo­di­je, do sud­bin­ske ga­me svog pe­snič­kog na­sle­đa (...) bez stra­ha i za­zo­ra, usko­či­li u ko­lo evrop­skog pe­snič­kog du­ha”. Isto ta­ko po­du­da­ri­će se mi­šlje­nja Kom­ne­ni­ća i Pro­tića, iz­re­če­na čak slič­nim ga­fer­skim reč­ni­kom, ka­da je reč o nad­re­a­li­zmu i ze­ni­ti­zmu. Za Mi­la­na Kom­ne­ni­ća „naš nad­re­a­li­zam je u bu­rek­džij­skoj va­ro­ši te­žio sa­lon­skoj dr­sko­sti da bi se po­klo­nio fran­cu­skoj nad­re­a­li­stič­koj bu­lu­men­ti”, dok je ze­ni­ti­zam „uza­lu­dan” i „sme­šan” po­ku­šaj „da se na­met­ne­mo sve­tu (...) po­kli­kom bar­ba­ro­ge­ni­ja ko­ji je tre­ba­lo da do­ne­se ta­vor­sku sve­tlost sa bal­kan­skog tla.”

Ka­da ana­li­zi­ra sa­vre­me­no pe­sni­štvo, Kom­ne­nić pri­me­ću­je da po­sto­ji „pa­ra­le­li­zam iz­me­đu kon­zer­va­tiv­nog na­či­na mi­šlje­nja i mo­der­nog, čak avan­gard­nog du­ha u srp­skoj po­e­zi­ji”, da bi od­mah za­tim; do­sle­dan svom opre­de­lje­nju, us­tvr­dio da su po­je­di­ni pe­sni­ci u svo­jim stva­ra­lač­kim fa­za­ma „bi­li čas kon­zer­va­tiv­ni­ji čas mo­der­ni­ji”, od­no­sno da se „kon­zer­va­ti­van duh ne po­ka­zu­je sa­svim po­gu­ban pre­ma je­zič­koj in­ven­ci­ji.”

Svo­je shva­ta­nje po­e­zi­je Mi­lan Kom­ne­nić je te­o­ret­ski iz­lo­žio i pe­snič­kim pri­me­ri­ma obra­zlo­žio u već po­me­nu­toj an­to­lo­gi­ji No­vi­je srp­sko pe­sni­štvo, gde će za ge­ne­ra­ci­ju pe­sni­ka ko­joj pri­pa­da, ko­ju naj­o­bim­ni­je za­stu­pa, i za ko­ju je po­zvan kao „naj­kom­pe­tent­ni­ji” pri­ka­zi­vač, za­be­le­ži­ti, s ni­jan­som pre­ba­ci­va­nja, da je „od­li­ku­je mar­lji­vo pri­kla­nja­nje is­ku­stvu mo­der­ne pe­snič­ke mi­sli u sve­tu, dok se svest o sop­stve­noj pe­snič­koj tra­di­ci­ji kod ovih pe­sni­ka za­pa­ža ne­što ka­sni­je.“

Za­ni­mlji­vo je da u oba tek­sta (pred­go­vo­ra) u svo­jim an­to­lo­gi­ja­ma kao i u po­le­mi­ci s Eli­jem Fin­ci­jem (De­lo, broj 3, 1970) Kom­ne­nić, na iz­ve­stan na­čin, ko­ke­ti­ra sa kom­pju­ter­skom, zna­kov­nom, kon­kret­nom i gra­fič­kom po­e­zi­jom. Ta­ko će u dru­gom iz­da­nju an­to­lo­gi­je, opet de­fi­ni­šu­ći svo­ju ge­ne­ra­ci­ju, re­ći da se „osim sme­lo­sti ko­ja po pra­vi­lu od­li­ku­je sve mla­de pe­sni­ke” mo­ra „uka­za­ti na po­vre­me­ne po­ku­ša­je ko­ri­šće­nja kom­pju­ter­skih mo­guć­no­sti u po­e­zi­ji, na po­ja­vu zna­kov­ne, kon­kret­ne i gra­fič­ke po­e­zi­je. Za sa­da, me­đu­tim, o sve­mu to­me mo­že­mo go­vo­ri­ti sa­mo kao o zna­ko­vi­ma jed­nog vre­me­na ko­je je du­bo­ko pod­ri­lo te­me­lje usta­lje­nih shva­ta­nja po­e­zi­je” (pod­vu­kao M. T.).

Još jed­nom je Kom­ne­nić ko­ke­ti­rao s no­vom po­e­zi­jom i sa sig­na­li­zmom. Do­go­di­lo se to na za­gre­bač­koj pro­mo­ci­ji an­to­lo­gi­je No­vi­je srp­sko pe­sni­štvo, a či­tav raz­go­vor za­be­le­žen je u tek­stu Tko je tko u no­vi­jem srp­skom pe­sni­štvu, ča­so­pis Pi­ta­nja broj 13/14, 1970. go­di­ne.

U uvod­nom iz­la­ga­nju, na toj kni­žev­noj ve­če­ri, Kom­ne­nić će u po­tre­bi­ti iz­raz ko­ji po svo­joj „ori­gi­nal­no­sti” za­slu­žu­je da uđe u cvet­nik non­sen­sa, da ne ka­žem hu­mor­nih glu­pa­re­nja, na­še kul­tu­re. Evo te re­če­ni­ce: „ Ta­ko­đe, u po­sled­nje vre­me u skla­du s br­zim raz­vo­jem mas-me­di­ja u Sr­bi­ji po­sto­ji ten­den­ci­ja ka kon­kret­noj, kom­pju­ter­skoj, ki­ne­tič­koj, sig­na­li­stič­koj itd. po­e­zi­ji, ko­ja za­pra­vo pred­sta­vlja ne­a­u­tor­sko pe­sni­štvo” (pod­vu­kao M. T.).

U di­sku­si­ji ko­ja se po­seb­no raz­vi­la oko ovih pro­ble­ma, Kom­ne­nić je do­sta du­go i kao pra­vi li­ra­fon, šmin­ker­ski igrao po ža­ru, ko­ji je sam se­bi pro­suo pod pe­te, na­gla­ša­va­ju­ći stal­no ka­ko on ne sma­tra „ova­kvu po­e­zi­ju autor­skim či­nom”, ka­ko za nje­ga te pe­sme ni­su „autor­ske pe­sme”. Na­vod­no to je „jed­nim de­li­om ma­šin­ska po­e­zi­ja a dru­gim de­lom pre­o­bli­ko­va­ni pro­dukt ma­ši­ne gde su bi­le vr­še­ne ma­nje ili ve­će in­ter­ven­ci­je auto­ra. Na kra­ju, pri­te­šnjen pi­ta­nji­ma i ne­dvo­smi­sle­nim do­ka­zi­ma, Kom­ne­nić je, bez pre­ve­li­ke in­te­lek­tu­al­ne ekvi­li­bri­sti­ke i sit­nog ste­po­va­nja u sti­lu da je on „pa­si­o­ni­ra­ni pra­ti­lac te vr­ste ra­da” i to­me slič­no, za­u­zeo svo­je pra­vo sta­no­vi­šte, ko­je je, uosta­lom, pri­kri­va­ju­ći ga fra­za­ma kao što su: „no­vi­je”, „mo­der­no pe­sni­štvo” itd., imao i ra­ni­je, ozna­čiv­ši pe­sme u svo­joj an­to­lo­gi­ji kao „kla­sič­ne pe­sme”, od­no­sno pri­znav­ši da one ob­u­hva­ta­ju jed­no „kla­sič­no pod­ruč­je is­ka­za.”

U da­ljem raz­go­vo­ru sa­svim lo­gič­no se is­kri­sta­li­sa­lo da je i nje­go­va an­to­lo­gi­ja, kao i mno­ge dru­ge, „sa­mo još je­dan do­kaz o za­vr­še­no­sti jed­nog pu­ta”, i da pred­sta­vlja ko­di­fi­ka­ci­ju ono­ga što se stva­ra­lo u okvi­ri­ma već is­pi­ta­nog pod­ruč­ja „kla­sič­ne”, od­no­sno tra­di­ci­o­nal­ne li­te­ra­tu­re. Od­mah za­tim, kao za­vr­šni uda­rac, usle­di­lo je i di­rekt­no pi­ta­nje Mi­la­nu Kom­ne­ni­ću ka­kav je nje­gov od­nos kao, sa­da već po­tvr­đe­nog, „kla­sič­nog kri­ti­ča­ra pre­ma jed­noj ne­kla­sič­noj” u ovom slu­ča­ju sig­na­li­stič­koj po­e­zi­ji. Kom­ne­nić je sa­mo mo­gao po­no­vi­ti ono što je pre to­ga re­kao, po­ku­ša­va­ju­ći svo­jim ter­mi­nom „ne­a­u­tor­ska po­e­zi­ja” da dis­kva­li­fi­ku­je sig­na­li­zam i na taj na­čin ga is­klju­či iz li­te­ra­tu­re, pri­zna­ju­ći isto­vre­me­no u pot­pu­no­sti svoj po­raz, da on ,,s pa­žnjom i sim­pa­ti­ja­ma” pra­ti „te po­ku­ša­je be­ga iz spo­me­nu­tih re­zer­va­ta kla­sič­nih pe­snič­kih ob­li­ka” (...)31

Ta­ko je kri­ti­čar, an­to­lo­gi­čar i pe­snik Mi­lan Kom­ne­nić, pri­hva­ta­ju­ći ko­nač­no bez za­zo­ra svo­ju pra­vu ulo­gu stva­ra­o­ca i ko­di­fi­ka­to­ra jed­ne „kla­sič­ne” to jest tra­di­ci­o­nal­ne po­e­zi­je32 još u pr­voj po­lo­vi­ni 1970. go­di­ne, uz ne­se­bič­nu po­moć svo­jih is­pi­ti­va­ča, že­leo on to ili ne, tač­no utvr­dio gra­ni­cu iz­me­đu tra­di­ci­o­na­li­zma ko­me i sam pri­pa­da, i no­ve, avan­gard­ne sig­na­li­stič­ke po­e­zi­je. Ta po­e­zi­ja pu­sti­la je svo­je ko­re­ne znat­no ra­ni­je; ali je upra­vo tih go­di­na iza­šla iz ta­me u ko­ju su je gur­nu­li, s jed­ne stra­ne ste­ril­nost, osnov­na ne­pi­sme­nost i to­tal­no po­manj­ka­nje slu­ha za no­vo na­ših knji­žev­nih kri­ti­ča­ra, a s dru­ge stra­ne-upor­na ćut­nja, strah pred još ne­po­zna­tim, ili ne­do­volj­no po­zna­tim, li­te­rar­nim i ši­re umet­nič­kim fe­no­me­ni­ma. Na ovaj na­čin Kom­ne­nić je, po­na­vljam, hteo ili ne hteo, tač­no po­ka­zao: ko je, ka­da, i na ko­ji na­čin, na­pu­šta­ju­ći bez ostat­ka i osvr­ta­nja „re­zer­va­te kla­sič­nih pe­snič­kih ob­li­ka” i, što je još va­žni­je, stva­ra­ju­ći no­ve po­et­ske for­me i iz raz­bi­je­nog ob­li­ku­ju­ći nov pesnič­ki je­zik, pa ma­kar i uz po­moć ta­kvog Mo­lo­ha kao što je kom­pju­ter, iz­vr­šio pre­lom, pre­vrat, otvo­rio sa­svim no­ve i do ta­da ne­pred­vi­đe­ne i ne­pred­vi­dlji­ve pu­te­ve srp­skoj po­e­zi­ji.

 

NEO­TRA­DI­CI­O­NA­LI­STI ILI­TI KU­GA EN­CEN­SBER­GE­RI­JA­NA

Le­gi­tim­ni na­sta­vljač tra­di­ci­o­na­li­zma ge­ne­ra­ci­je še­zde­se­tih go­di­na (i pret­hod­nih, na­rav­no — tra­di­ci­o­na­li­zam je neo­spor­no od­u­vek bio vla­da­ju­ći tok u srp­skoj li­te­ra­tu­ri ko­me se ona po­sle svih šo­ko­va po­no­vo i za­hval­no vra­ća­la)33 je­ste svo­je­vr­sni neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­ki esta­bli­šment či­ji su glav­ni pred­vod­ni­ci kri­ti­ča­ri Ja­smi­na Lu­kić i Mi­o­drag Pe­ri­šić. Oba ova kri­ti­ča­ra se sa već oform­lje­nom neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­kom ide­o­lo­gi­jom in­ten­ziv­ni­je ja­vlja­ju u knji­žev­nim gla­si­li­ma kra­jem se­dam­de­se­tih go­di­na.

Nji­ho­va po­zi­ci­ja ot­kri­va se već po to­me ka­ko se ovi te­o­re­ti­ča­ri ,,no­ve po­e­zi­je srp­ske” od­re­đu­ju pre­ma eks­pe­ri­men­tu. Jer dok polj­ski pe­snik i kri­ti­čar Ju­li­jan Kor­nha­u­zer po­ku­ša­va, po­vo­dom sig­na­li­zma, da od­re­di me­sto i ulo­gu eks­pe­ri­men­ta u stva­ra­lač­kom pro­ce­su „kao spe­ci­fič­nog stva­ra­lač­kog po­stup­ka” ko­ji se opi­re sva­kom knji­žev­nom ste­re­o­ti­pu i kon­ven­ci­ji ne­iz­be­žno ih ru­še­ći (što, na­rav­no, u sig­na­li­stič­koj po­e­zi­ji pod­ra­zu­me­va i stva­ra­lač­ku grad­nju), do­tle Ja­smi­na Lu­kić i Mi­o­drag Pe­ri­šić go­vo­re o to­me ka­ko pe­sni­ci svoj je­zik ne bi tre­ba­lo da „op­te­re­ću­ju ne­po­treb­nim eks­pe­ri­men­ti­sa­njem”34 jer po nji­ma pe­snič­ki eks­pe­ri­ment pred­sta­vlja „pro­iz­volj­nost” i sa­mo „pu­ku že­lju za igrom.”35

Osnov­ne po­stav­ke neo­tra­di­ci­o­na­li­sta, ko­je se od­no­se na po­e­zi­ju, ve­o­ma ma­lo se raz­li­ku­ju, tek mo­žda za ko­ju ni­jan­su, od onih „na­če­la” ko­ja nam je već iz­lo­ži­la nji­ho­va pret­hod­ni­ca (B. A. P., Pro­tić, Kom­ne­nić). Ta­ko će neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­ki kri­ti­ča­ri od svo­jih pe­sni­ka, da bi nji­ho­vi pro­iz­vo­di re­zul­ti­ra­li „ne­sva­ki­da­šnjom po­et­skom lu­cid­no­šću”, tra­ži­ti „ne­pre­ten­ci­o­znost, stva­ra­lač­ki oprez i mu­dru skrom­nost”, uz upo­zo­re­nje da „pri­vat­no i efe­mer­no” ne sme­ju da uz­di­žu „na rang po­et­skog do­ži­vlja­ja”. „No­va srp­ska po­e­zi­ja “, ka­ko je vi­de nje­ni kor­mi­la­ri mo­ra bi­ti okre­nu­ta „fun­da­men­tal­nim te­ma­ma (smrt, isto­ri­ja, knji­žev­na tra­di­ci­ja).36

Na­ši neo­tra­di­ci­o­na­li­sti u svo­jim ne baš če­stim, i vi­še, re­kao bih, kroz zu­be, na­pa­di­ma na avan­gar­du osla­nja­ju se, uglav­nom, na mno­go buč­ni­jeg isto­mi­šlje­ni­ka, ne­mač­kog pe­sni­ka, Han­sa Mag­nu­sa En­cen­sber­ge­ra. Ovaj „svim ma­sti­ma pre­ma­zan za­ka­šnje­nik — ka­ko ga ve­što por­tre­ti­ra je­dan nje­gov su­na­rod­nik — ko­ji se ko­ri­sti sta­rim i naj­sta­ri­jim na­sled­stvom, ško­lo­van na sa­vre­me­nim uzo­ri­ma dva­de­se­tih i pe­de­se­tih go­di­na”37 sa svoj­stve­nim „agi­ta­tor­skim du­hom” i „gnev­nom ra­do­šću an­ga­žo­va­nog ka­ri­ka­tu­ri­ste”, ob­ru­šio se, iz­me­đu osta­log i na avan­gar­du, ka­ko ovu no­vi­ju pe­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na (kon­kret­na i vi­zu­el­na po­e­zi­ja, en­for­mel, ta­ši­zam), ta­ko i onu isto­rij­sku (fu­tu­ri­zam, eks­pre­si­o­ni­zam, da­da­i­zam, nad­re­a­li­zam).

Ne že­lim ov­de de­talj­ni­je da raz­ma­tram En­cen­sber­ge­ro­ve kraj­nje ne­ga­tiv­ne po­gle­de na avan­gar­du, ko­ju on, po­seb­no ovu po­sle­rat­nu, po­sma­tra is­klju­či­vo kroz Ke­ru­a­ko­vu re­če­ni­cu: „Bu­di uvek ble­sa­vo od­su­tan du­hom!“ (ne ula­ze­ći u to da li se „bit ge­ne­ra­ci­ja” uop­šte mo­že sma­tra­ti ne­ka­kvom avan­gar­dom). Ni­ti nje­gov po­ku­šaj da u knji­žev­noj avan­gar­di vi­di jed­nu vr­stu fa­ši­za­ci­je li­te­ra­tu­re do ka­ri­ka­tu­re pre­na­gla­ša­va­ju­ći zna­čaj grup­nog, ma­ni­fest­nog, ne­ga­tor­skog i ni­hi­li­stič­kog (po­zi­va­ju­ći se opet na jed­nu ne­su­vi­slu Ke­ru­a­ko­vu re­če­ni­cu u sti­lu „uda­raj što du­blje mo­žeš”), ili pak, isu­vi­še ma­šu­ći po­je­di­nim ne­ga­tiv­nim nad­re­a­li­stič­kim sek­ta­škim is­ku­stvi­ma kao da su to od­li­ke sve­ko­li­ke avan­gar­de.

Broj­ni su En­cen­sber­ge­ro­vi sta­vo­vi o to­me ka­ko je avan­gar­da „stvo­re­na pre­ma po­gre­šnom mo­de­lu”, ka­ko pred­sta­vlja „sa­mo­volj­no, sle­po kre­ta­nje”, ka­ko je srod­na sa „to­ta­li­tar­nim (po­li­tič­kim) po­kre­ti­ma”,38 ka­ko „shva­ta se­be kao eli­tu”, ka­ko je „blef, beg una­pred, i ko­joj se glav­ni­na pri­klju­ču­je iz stra­ha da ne za­o­sta­ne“; on­da o nje­noj to­bo­žnjoj „in­du­stri­ja­li­za­ci­ji” , „mi­li­tant­no­sti” (u na­šim pri­li­ka­ma, i po sve­mu što sam ov­de iz­lo­žio, i što ću iz­lo­ži­ti, mno­go su mi­li­tant­ni­ji tra­di­ci­o­na­li­zam i neo­tra­di­ci­o­na­li­zam), „jed­no­smer­no­sti” itd, itd. 39 Za­i­sta, ova­kvi po­gle­di, da u po­tre­bim En­cen­sber­ge­rov iz­raz, „de­pri­mi­ra­ju svo­jom na­iv­no­šću“. Sa­mo či­nje­ni­ca da ovaj „pred­vod­nik li­te­rar­nog pro­sve­tI­je­nja” pi­še svoj na­pad na avan­gar­du ne­gde po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na, da­kle ka­da se no­va po­sle­rat­na avan­gar­da tek bu­di­la i for­mi­ra­la, (još je da­le­ko od svog za­maj­ca: kon­cep­tu­a­li­zam, fluk­sus, spa­ci­ja­li­zam, po­e­sia vi­si­va, sig­na­li­zam, body art, mail-art, per­for­mans, etc), ka­da se još ni­su mo­gle sa­gle­da­ti sve po­sle­di­ce nje­nih in­spi­ra­tiv­nih i da­le­ko­se­žnih šok te­ra­pi­ja ko­ji­ma je otva­ra­la sa­svim no­ve pro­sto­re i mo­guć­no­sti knji­žev­no­sti, sli­kar­stvu, te­a­tru, mu­zi­ci i umet­no­sti uop­šte, spa­ša­va ga kri­ti­čar­skog šar­la­tan­stva.

Ali za­to ne spa­ša­va nje­go­vog tra­ban­ta i pa­ra­fra­ze­ra Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća ka­da na­kon to­li­ko go­di­na, po po­ja­vi ovog na­pa­da, i po­sle sve­ga što se u me­đu­vre­me­nu u avan­gar­di de­ša­va­lo,40 eks­pli­cit­no us­tvr­di da En­cen­sber­ge­rov esej Apo­ri­je avan­gar­de sa­dr­ži ne­ko­li­ko slo­je­va tre­zve­ne isto­rij­ske ana­li­ze poj­ma i kon­kret­nih knji­žev­nih po­kre­ta avan­gar­de s po­čet­ka ve­ka do naj­bli­že pro­šlo­sti, ka­da se za avan­gar­du pro­gla­ša­va „kon­kret­na po­e­zi­ja, knji­žev­nost be­at ge­ne­ra­ci­je, ta­ši­zam, se­ri­jal­na i elek­tron­ska mu­zi­ka”, go­to­vo sva­ki „eks­pe­ri­ment” či­ja je „in­he­rent­na vred­nost rav­na nu­li”.41

Tu bi se mo­glo re­ći da Pe­ri­šić, kao što to, ina­če, u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma obič­no i bi­va, čak pre­va­zi­la­zi svog uči­te­lja.42

 


Tekst Signalizam i srpsko pesništvo sedamdesetih godina objavljen je u časopisu Književnost, 1986. godine u četiri nastavka, brojevi: 5, 6-7, 8-9 i 10. Iste godine objavljen je i u knjizi Pevci sa Bajlon-skvera i moja frka sa njima, Novo delo, Beograd, 1986.- 82 p. ; 20 cm. ISBN: 8673530180


*

videti više:

https://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/vodic-za-nepo-koleblive-i-radoznale-duhom/nemoprophetainpatriapevcisabajlon-skveraimojafrkasanjima

Comments