Прозори‎ > ‎

Јосиф Бродски

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 16.11.2010. 02:58   [ Ажурирао/ла 05.06.2016. 08:35 Miroslav Lukić ]
Превео са руског В. Јагличић

Ходочасници

Сни и осећања моји, стоти пут,
воде ка теби - ходочасним путем
В. Шекспир

 

Крај капија и попришта,
крај барова и храмова,
крај гробаља и зборишта,
крај пијаца и сабора,
мимо света, туге, дреке,
мимо Рима, мимо Меке,
изложени сунцу спремно,
ходочасно иду земљом.
Погрбљена, хрома, лака,
одрпана, гладна свита:
очи пуне залазака,
срца пуна разасвита.
Пустиње је дим за њима,
букте зоре и креснице,
звезде буде њих у снима,
промукло им криче птице:
да остаће свет пређашњи,
да, остаће свет пређашњи,
заслепљиво снежан, прашљив,
и сумњиво нежан, лажљив,
остаће свет лажно брижан,
остаће свет вечан, зрачан,
можда вечно недостижан,
али ипак бесконачан.
И, дакле, ни словца јек
од вере у себе, Бога.
...И остаје, дакле, тек
илузије стаза строга.
И залазак над тлом бити,
расвит земљин бити, ко пре.
Продобриће њу војници.
Песници ће - да одобре.
 

1958.

 

Шест година касније
 

Толико скупа живесмо, да опет
други јануар уторку је писан,
да се обрва зачуђено пропе
као са стакла шофершајбне брисач -
  да с лица тугу отера - па мину
  незамућеном оставив даљину.
 

Тако смо дуго живели заједно
да знаде снег ко занавек да падне,
и, да не жмири капцима, обредно
ја их прикривах дланом, над њом наднет:
  без вере да ће ко их спасти, капци
  јурцаху као лептири у шаци.
 

Тако смо туђи били свакој вести,
да загрљаји у сну чврсто тесни
  обесмислише психоанализу;
да усне, знајућ на раме да слећу,
с мојим уснама пирећи у свећу,
  спајале су се, прилазећи близу.
 

Тако нас дуго заједништво веза,
да са тапета руже бледе боје
смењиваху се са честама бреза,
и јављао се новац код обоје,
  и месец дана тонући у море,
  заласци прете Турску да прогоре.
 

Тако смо дуго без полице књижне,
без икона на отоману били,
да троугао  - пре но што се диже -
би вертикала - њу су обновили
  стојећке знанци којих сада нема
  над сједињеним тачкама обема.
 

Тако сам дуго проживео с њом,
да смо од сенки сопствених за дом
  правили врата - радиш ли, ил спиш ли,
али та врата беху крута притом,
и прођосмо их скроз, ал смо, очито,
  у будућност на споредна изишли.
 
1968.

 

Мртва природа
 

Verra la morte e avra i tuoi occhi
C. Pavese

 
1
 

Људи и ствари - прени се,
окружују нас, зраком.
Обоје колаче зенице.
Боље живети с мраком.
 

На клупи: куд да пођем?
Седим, тако, и гледам
породицу што прође.
Сјај ми омрзну ледан.
 

Јануар. Зима с нама
(календар можеш отворити).
Кад ми омрзне тама
тада ћу проговорити.
 

2
 

Час је. Неће ме спутати.
Почећу, ма шта. Отворим
уста. Ја могу ћутати.
Али боље да говорим.
 

О чему? О ноћима, данима.
О ничем, јер сам се занео.
Или, ипак, о стварима.
Да, о стварима, а не о
 

људима. Они ће умрети.
Сви. Ни ја нећу дисати.
Јалов је труд то умети.
Као на ветру писати.

 
3
 

Крв ми је хладна, гробна.
Студенија јој студен
од реке, смрзле до дна.
Јер ја не волим људе.
 

Туђа ми спољашњост њихова.
Лицима приличи изгред:
према животу прикован
ненапустиви изглед.
 

Нешто, лицима, упорно,
противно уму здоме
што изражава удворност
ка непознато коме.



4
 

Ствари пријају. У њима
ни добра, ни зла страшног,
споља. А дубље има
изнутра - унутрашњост.
 

Унутар ствари - прашина.
Прах. Црвоточац ран.
Стенице. Ларве. Трина.
Непријатност за длан.
 

Прашина. Сјај обично
само прашину зари.
Чак ако херметично
затворене су ствари.
 
5
 

Стари креденац, споља,
и изнутра, кад спи,
исти ко богомоља,
Нотр Дам де Пари.
 

Недра креденца: тама.
С епитрахиља четка
прашину не чисти. Сама
ствар неће (због поретка),
 

прашину збацити с плесом,
низ лук ко веђе стрм.
Јер прашина је месо
времена; плот и крв.
 

6
 

У задње време то ја
спавам сред бела дана.
Очито, смрт ме моја
искушава зарана,
 

приноси, да ли дишем,
устима огледало
ко што ја носим све више
небивство на свет пало.
 

Непокретан сам. Два бедра
хладњикава ко лед.
Венозна плавет једра
у мрамор прелази блед.
 

7
 

Изненађењем зрачења
збира углова пречих,
ствар остаје ван значења
светског поретка речи.
 

Ствар не стоји. Не стари,
не креће се, сем силом.
Ствар је простор ван ког ствари
нема, нити је било.
 

Ствар можеш спалити, малне
одбацити у кратер.
Спискати. Притом, ствар не
виче: „Јебем ти матер!“
 

8
 

Стабло. Сен. Земља мами
под дрветом корење.
Скврчени монограми.
Глина. Леје. Камење.
 

Корени. Преплет. Свод.
Камен, чији лични товар
ослобађа од
датог система окова.
 

Некретан. Ни семенци
отргнути, ни врежи.
Сенка. Човек у сенци,
као риба у мрежи.
 

9
 

Ствар. Суру боју добише
ствари. Обрис се придода.
Сутон. И нема више
ничега. Мртва природа.
 
Смрт ће доћи, већ слеће
на тело, што се мази
са смрћу ко да приспеће
жене ће да одрази.
 

Апсурд је, лаж је да ће
лобањи коса доћи.
„Доћи ће смрт и имаће
твоје очи“.
 

10
 

Христу говори матера:
- Син си, ил Бог будући?
Распет, на крст си натеран.
Како да одем кући?
 

Како ћу врх прага свог,
до краја не схвативши:
син си мој, ил мој Бог?
То јест - мртав, ил жив си?
 

Одговор доби спреман:
„Мртав, ил жив, тај спој
разлике, жено, нема.
Син ил Бог - ја сам твој“.
 
1971.
 

Божићна романса
 

Евгенију Рејну, с љубављу
 

Плови у тузи необјашњивој
сред цигли где се зид оцрта,
моћан брод неки, неустрашиво
с Александријског допро врта,
ноћна светиљка (свод преслика,
налик на ружу жуту, строгу),
над главом својих миљеника,
крај пролазећих ногу.
 

Плове у тузи необјашњивој
сомнабул, пчелињи зуј, пијанац.
У престоници ноћ - страшљиво
начини фото-снимак странац,
и излази већ на Ординку
такси - путници болни, снени -
мртваци стоје, у том снимку,
с летњиковцима загрљени.
 

Плови сред туге необјашњиве
песник печални поред кућа,
са керозинском тезгом сливен
тугује облушни пазикућа,
љубавник лепушкаст, престарели,
жури улицом недомашивом,
воз младенце кроз поноћ сели -
плови у тузи необјашњивој.
 

Плови у магли замоскворечној,
пловац-случајник тужном рутом,
нагласак јеврејски чујеш течно,
на степеништу тужно жутом,
од љубави до нерадости:
Нова година, пред васкрс: и
плови лепојка, страст разноси,
ал с тугом својом не раскрсти.
 

Плови у оку хладно вече,
с вагона дрхте пахуљице,
мразни ветар, блед ветар сече -
црвене длане обгрлиће,
и мед ватара ноћних роси,
и ноћ мирише слатком алвом:
Бадњачар ноћни пирог носи
над главом.

 
Нова година твоја - нови
вал што је с градског мора пропет,
с необјашњивом тугом плови
као да живот поче опет,
ко да ће сјај и слава, песмом
стићи, уз хлеб, са срећним даном,
и зањихати живот десно,
зањихан левом страном.
 

28. децембра 1961.

 


 


Comments