Прозори‎ > ‎

ПОЕЗИЈА КАО СВЕДОЧАНСТВО ЗЛА И СРПСКОГ УСУДА

поставио/ла Miroslav Lukić 03.03.2011. 06:06   [ ажурирано 05.06.2016. 10:55 ]

Горан Ђорђевић: Мете на грудима, двојезично издање, српски и енглески језик (Превод на енглески Лазар Мацура), Смедеревска песничка јесен, 2010.

У престижној  двојезичној библиотеци  „Меридијани“ чији је издавач Међународни фестивал поезије „Смедеревска песничка јесен“ изашла је  збирка песама „Мете  на грудима“ (Targets on the Chests) угледног песника, аутора низа књига, приређивача, уредника, посленика културе и директора Смедеревске песничке јесени Горана Ђорђевића.. Као уредник  ове библиотеке српску поесзију је  обогатио поезијом  песника других језика и народа, даровно је поезију српских песника у препознатљивом руху библиотеке „Меридијани“ пренео у друге језике.

      Његова збирка, у средишњем циклусу, поетски промишља  страшну тему бомбардовања Србије  пролећа 1999.  цинично именовану као Милосрдни анђео.  Бездушно и безумно НАТО бомбардовање Србије, њених житеља и природе је и атак на парче ове планете  (фрагмент целине) које песник претаче у узвишену творевину људског духа и душе у песму. Пролошком, руком писаном , песмом „Нови мудраци“ песник упућује стихована питања   која опомињуће подсећају на одсуство свега што је иницирало да се  поетски  саопшти ова сугестивна песма. Сиховима есенцијалне запитаности песник песник пита „Нове мудраце“ шта очекујуте од „...одсуства разума / нови мудраци //Шта очекујете од  / од одсуства кућног прага / од убиства порекла / од сечења језика“.  Само руком, из душе писана песма може да изрази поетично питање  које доживљавамо као вапајно  пред претњом губитка кућног прага, убиства порекла, сечења језика. Сеже Ђорђевићев стих  и у прошлост,  подсећа и опомиње  на судбински драму  народа коју режирају „Нови мудраци“.

      Дело без душе је преточено у певање душе – у песму. Из страшног градива српске драме  настала је лирика епског набоја Мете на грудима.  У фусноти песник  пише да су у време НАТО агресије грађани носили натписе на грудима са речју Targets „што је прерасло у симбол отпора агресији широм света.“  Разуме се, написана на енглеском језику, она је  била порука народима тог језика,   да би као песничка тема у Ђорђевићевом делу стекла нова својства укључујући, с једне стране, оно што припада колективном трагично  искуство пред смртном претњом  невидљивих  (нечастивих) који с неба бацају смртоносне бомбе и песничке снаге да  свој лирски глас уклопи у певање које сведочи. Мета на грудима  је порука да је мета Човек. Симболика речита и опомињућа.  У њеном кругу се находи  ватра и пепео пакленог пролећа 1999...

      Песма по којој је збирка насловљена  Мете на грудима казује: „Старци и старице / с папирним  метама / на грудима// играју коло, певају / на путу и  мосту не посустају // Чему то, питају их / дописници неке стране  / телевизије у чуду.// Бранимо децу / од невидљивих лудака – убица / да нам деца од стпаха / сасвим не полуде.“ (пролеће, 1999.) Старци и старице, први стих лучно повезују свод песме са завршним стихом где  су деца брањена песмом.   Стихови редукованог исказа, слике с упориштем  у призорима живота и смрти обасјавају драму стварности у којој се човек песмом брани од претње зла, огња, смрти. Тај ритуал игре  је дубоко укорењен у човековој бити, а у овој песми  на чијем позорју су  и ...дописници неке стране / телевизије у чуду... предочава се дуалистичка слика страдалника с једне и посматрача с друге стране. Она речито казује о феномену зла и феномену рецепције зла  и одсуства људског као и деградације цивилизацијског развоја и хуманости. Песник нам те истине саопштава синтолијским стиховима кохерентног склопа речи. И сагласја описа и песничке сугестивности. 

Зналачки компонована  четири циклуса („Почетак недеље“, „Милосрдни анђео“,  „Слике“„Раскршће“) чине својеврсни крст певања ове поезије. И не само крст и раскршће, већ подсећа и на четир стране света, или четири канона асоцирајући и на симболику облика и броја четири. Тај крст удесно носи лирски јунак Ђорђевићевог певања српски народ.  Овај песник српског усуда свим  бићем живи и пева собом трагедију народа.  Са фактографијом доживљаја сплиће уверљиве песме документарне биографије колективног, породичног, личног и стваралачког живљења.

      Циклус  „Милосрдни анђео“ окупља песме „Православни гробови“, „Алексинац“, „Воз у Грделичкој клисури“, Мете на грудима“, „Ново брдо“, „Закаснели запис“, „Бочно светло“ „Прва слова“. Оне су својеврсни песнички извештај, о бестијалности силника и народу жртви  чији песник уз „Бочно светло“ док не екрану  светлуца упозорење „ВАЗДУШНА ОПАСНОСТ“ „Ослушкујући  лет фантома...“ стрепи колико за своје укућане толико и древни град, своје Смедерево.  Ноћно бдење „У соби са малим бочним светлом...“ где песник стрепи је аутентична  песма  сведеног израза  у којем је сваки стих  и слика  крик  који сведочи и казује о „ новим варварима“, о „чудовишту“, злотвору. У овом каталогу огољених слика стихова, као у песми „Православни гробови“ израња надгробна плоча са натписом...ОВДЕ ПОЧИВА БОГ...    Завршним, печатним стихом  песник поентира  фабулу песме, семантички  ниво се шири и отвара питања из категорије живота, вере, смрти и Бога.  Апокалиптичан слика  „полупаног Споменика или / Надгробне плоче / На коме пише / ...ОВДЕ ПОЧИВА БОГ    је слика страве која нам предочава злочин и над вечним спокојством мртвих за које нема других речи до песниковог  чина да избруси запис песму и  суочи нас са призорима  пред којима  и реч занеми.

      Ђорђевић песму гради од суштинских слика с пуно слуха,  лични доживљај  уздиже у сфере песничког сведочанстава. Већи број песама је допуњен фуснотама. Оне  снаже песнички текст  документарним чињеницама о мотиву,  о славној прошлости народа  и тла на који  „светски отпад слажу / нови варвари“...

      У српску поезију уноси тему злочина над  српским народом, песмом изражава стварност пакленог пролећа 1999. Иако је рат и насиље универзална тема Ђорђевићево певање има обележје и личног јер је из сопственог доживљаја и живота артикулисао теме ове поезије. У фактури  се находе судбински мотиви бурне историје  српског народа, њена „раскршћа“ и  тражења  које песник претаче у стихове песме „Преостали“.  Она реферише о песниковом приступу теми, као и  његовим запитаностима над свеколиким омеђеностима  да се речју изрази и стихом дочара тема песме, јер: „Како ископати довољно / дубоку рупу у папиру / да у њу искажем све / веселе и невеселе, / виђене или умишљене / слике, речи, молитве...// Путујем између / ретких острва, изнад/ потопљених понора / гласови из дубина / саборни дозивају...

      Ова песма кореспондира са  стиховима  песме „Бочно светло“  а са дистихом „Отац је јесењег понедељка / отишао из света у поезију“  поред казивања о песничком  чину стварања песме и  умешности да аутентичне  чињенице опесми предочава    метафизичку димензију песничког универзума. Јер, све што треба упамтити постаје песнича тема и претаче  се у песму. Не ишчезава већ настаје да траје у песми и врело је за нова певања. Аутор је од реалних топонима и стварних збитија  остварио поезију која трансценденталним спознајама  потрђује  њену универзалност. Посебно је у овом сажетом избору реперзентативна за Ђорђевићево песништво реперна, антологијска песма „Гроб над морем“.  Све је у овој поезији укорењено у  чињенице што се кроз песниково „лирско и филозофско ја“   умножавају и постају певање о усудности овог простора. У том певању се находи жива нит судбинског чиме песништво Горана Ђорђевића представља као посланицу  која сведочи.

                        Мирослав ТОДОРОВИЋ

Comments