Прозори‎ > ‎

ПЕСМА ГОЛОГ ТЕЛА / Мома Димић

поставио/ла Miroslav Lukić 07.04.2014. 08:42   [ ажурирано 05.06.2016. 11:01 ]
  ваздуше ипак те је било довољно

                                                            Душан Стојковић, Пети елеменат

         

            Седам песничких збирки Душана Стојковића, сабраних у једну књигу под заједничким насловом Мало сунце, представљају целокупан и, највероватније, завршен (?) поетски опус овог изузетно марљивог савременог српског књижевног посленика, рођеног у Београду 1948. а од 1953. године па до данас житеља Младеновца. Поменимо одмах да је овај полифонични писац видније присутан у нашој књижевности тек током последњих десетак година, у првом реду као критичар и есејиста, антологичар и приређивач књига и зборника, најзад и као сарадник бројних угледних домаћих часописа и публикација.

            Седам његових песничких збирки, које се сада објављују први пут појединачно, али интегрално, настајале су од 1968. до 1985. године, дакле у време док је песник студирао књижевност и када је затим, на професионалном плану, почињао да се бави педагошким радом (у младеновачкој гимназији). Ових седам збирки захватају временски период од нешто више од два пута по седам година "дебелих крава", то јест богатих песничких жетви. Истовремено, оволико одлагање да се дела објаве подсећа ме на она богата, чак раскошна, довршена здања по нашим варошима и сеоским двориштима, у којима годинама не станује нико, на која су заборавили чак и њихови градитељи и власници. Међутим, и најовлашнији поглед на њих довољан је да се схвати да она ту нису нимало случајно, да је овде зацело реч о великим негдашњим наумима и заносима, и да је сасвим мало потребно па да се ставе у употребу, оживе и постану неоцењиво корисне.

            То да песник заћути, то јест престане да пише, или објављује поезију, није баш тако непознато и ретко. Заправо, овакав чин "нечињења" може да се схвати и као поетскији, и судбинскији, од доживотног истрајавања у истом, рутинском поетском кругу. Зар нисмо сведоци да у овим данашњим, наоко крајње "оскудним временима" мало ко одустаје од песничке хиперпродукције, чак и у највишим својим годинама, када би било природно очекивати смиреност и мудрост.

            Тако нас случај Стојковићевог нагло "пресеченог", или можда одавно већ довршеног песничког опуса, неминовно враћа на феномен једног Рембоа који се, након фасцинантног песничког оглашавања у најранијим младићким годинама, одлучио да остатак живота проведе у сасвим другој сфери, лутајући по свету и тргујући оружјем по Африци. Створивши Ламент над Београдом 1956. године на Кудон плажи, у свом енглеском егзилу, Милош Црњански (коме ће смрт доћи године 1977) "пресуђује" да му управо ова поема буде, поезије барем што се тиче, његова "лабудова песма". Нешто касније, један други српски песник одлучиће да најближи и најприроднији сусед речи "ватра" у наслову његове тестаментарне књиге буде "ништа". Иво Андрић је деценијама после дебитантских збирки Ex Ponto и Немири, прећуткивао себе као песника (стихове, једноставно, није уврштавао у своја "Сабрана дела"). У Андрићевој књижевној заоставштини, међутим, пронађено је довољно грађе барем за још једну песничку збирку (Шта сањам и шта ми се догађа). Драматичноа као да то заправо никога није дотицалодогодила су се и прерана песничка гашења једног Бранислава Петровића, Милована Данојлића или, нешто млађег, Раше Ливаде. Пре њих, од поезије су сасвим "одустали" Александар Тишма и Бошко Петровић, али су се, барем, у својим најзрелијим годинама издашно, баш као и Данојлић, посветили прози. Повређен јетким, изузетно заједљивим критикама поводом "(само)додељивања" Нобелове награде за 1974. годину, дотле толико обожавани шведски песник и академик Хари Мартинсон донео је застрашујућу одлуку: "казниће" своје земљаке и на шведском више неће објавити ни један једини редак. Ову своју апстиненцију од јавног оглашавања Мартинсон је трагично крунисао четири године касније: добровољно се преселио на "онај свет", то јест извршио самоубиство. Да не помињемо све оне друге изванредне поете (изванредно осетљиве) које је прекид писања, или објављивања, одвео право у "болест на смрт" и коначни суноврат.

            Не знамо шта би поезија добила да, када је о наведеним песницима реч, муза није заћутала. Душан Стојковић, пак, понајмање би могао да се жали како је остао недоречен и неостварен песник. Ових седам његових збирки, од којих су неке, рецимо то одмах, прворазредне, могле би увек у томе да га демантују. Препуштајући песника његовој већ одавно усвојеној дистанци према самом писању поезије, свакако би упутније било запитати се због чега се он то као песник оглашава на велика врата, тек сада?

            О чему је, заправо, овде реч? Због чега и ко му је то раније онемогућавао? Материјални услови? Пренаглашена стидљивост? Општи суноврат нашег издаваштва? Претерано поверење у такозваног будућег читаоца? Свеколика разочараност у поезију? Није ли у питању можда цензура? Казна? Или му је ипак омилило да буде једноставно тако књижевни номад? Или га је под своје узео неки пробитачнији посаао? Политика? Сам живот?

            Одговора зацело има више. Као што је, уосталом, мноштво и тих питања. Најближи сам уверењу да је код Душана Стојковића, насићеног до грла властитом поезијом, у једном, пресудном часу преовладао врсни зналац, тумач па и критичар поезије. Властита визија и стваралачки опити уступили су у његовом случају место увиду у бројне туђе песничке објаве, ревносном утирању пута ка издашној баштини и новим плодовима светске књижевности, непосреднијем контакту себе - читаоца (и "критичара с пинцетом") с токовима, и соковима, како светске тако и домаће поезије, па чак и оне "најуже", завичајне. Једноставно, Стојковић је у себи открио тај осетљиви критички медиј, и он га је, у деценијском континуитету, задржао у сфери омиљених му поетика и песника с којима је, ето, колико до јуче, делио оно чувено "братство по несаници". Случај сличан ономе кад неки фудбалер или кошаркаш након завршене играчке каријере постане спортски тренер. Он сам више не игра али је још увек "на терену", са својим најбољим играчима.

            И, тако са Душаном Стојковићем збило се оно што се заиста ретко догађа у нашем књижевном животу: читав његоов песнички опус, свих седам збирки, понеће исту, 2004 годину као датум свог првог објављивања! Ево тих наслова: Инструменти сунца, Смртија, Три поеме, Пети елеменат, Was ist das, Приватни Зоо врт и Производња (б)лудила.

            А ми који, ево, одшкрињујемо тих седам доскора чуварно скриваних, можда у дугим тренуцима и заборављених, ризница, као њени првочитачи, чинимо то свесни повластица којима бивају награђивани безазлени читаоци, при том неоптерећени седиментима претходног јавног живота готово свих ових песама као и, за сада непостојећом широм њиховом рецепцијом, тумачењима и критичарским спекулацијама, рангирањима... Препуштамо се искључиво њиховим аутохтоним зрачењима и вредностима тог тајновитог (можда гдегде и нагриженог) блага што га је у вртлоге заборава умало понео, у времену његов давно саграђени, и сад ево, напокон пронађен, поринут брод.

            Песник Малог сунца је изразити песник интелекта, poeta doctus, песник културе, код ког преовлађује објективизација чулних и личних доживљаја, као и превласт димензије универзалног и космичког стања, над оним што је "гордо песниково ја" и непосредно искуство. Стојковић је, према томе, песник укупне, и не само људске, егзистенције, њених многоликости и распрострањености. За разлику од песника окренутих свом завичају, родослову или тзв. малим стварима, он је заокупљен универзалијама: с једне стране усложњавањем слике света, а с друге довођењем света на (пра)елементе, телесну твар и честицу, на језгро и азбуку живљења и (не)постојања. Песник сагледава и прима живот, цивилизацију и читаву свемирску констелацију као нешто што је дато, неминовно, а не као пуку путању, и механизам прогреса, развојну нит с одређеним и коначним циљем. Његова слика света не садржи божанско избављење нити друге теолошке елементе. Песме су ово готово паганске: говоре о човековим сунчаним узлетима и, још више, о дрхтајима тела услед доживотног разлагања праћеног инструментима и показатељима умирања, у неизбежном суноврату ка "рупи небеској". Ово би била основна значењска матрица физичког (и метафизичког) постојања човековог, како га види Стојковић, света уклештеног, ипак, између два "ништа", два непостојања као у свој насушни рам. Једино искупљење је у оном "малом сунцу", његовом физикусу и благородности, и у томе што је оно, упркос свему, у средишту света, и што нас не само греје и рађа као својеистина, кратковекесунчевиће, него и помаже да спознамо себе саме у "мраку пећине" и у "срцу ноћи".

            Стојковићева поезија је непрестана вибрација, вртложна фуга о чудесном плазу ватре што нас је издахнуо и створио, о земљи коју миришемо властитом смрћу, о суровом свету око нас којим "смрт веје као песма". Поезија је то о свету којим владају коначни закони, о свету који се удваја и даље умножава према првобитној матрици. Сам песник је ту ускључиво у улози сведока, записничара. О томе најбоље казује Стојковић у песми "Писар": писах слово / крвљу / мишљу / страхом / голим телом, и, још експлицитније, на другом месту: Моја граматика биће граматика слободе, али и граматика тела.

            Мало сунце је својеврсна песничка енциклопедија: у првом плану Стојковићевог певања је увек систематизована грађа, градиво, азбучник, појмовник, нека од темељних карика наших знања, систем препознавања, стрепње, наслућивања. Попут какве универзалне читанке, његове збирке поглавља обухватају и физику, и билологију, и астрологију; затим митологију, науку о симболима, математику, логорологију, танаталогију... И парадоксално, ова тематска разуђеност, и фундираност, даје управо компактност појединачним збиркамасве је код овог песника елемент у оквиру једног ширег плана и система. Песме настају, према ширем једном концепту, у низовима, "у гроздовима", као својеврсна кристализација унутар већ осмишљеног језгра, као што се истородни елементи сакупљају око електричне катоде поринуте у хемикалију. Једном покренута, зањихана, ова песничка клатна, ови вртуљци ројећих слика, израза и асоцијација настављају се у недоглед, зракасто, у неслућеним правцима. Ту своју песничку алхемију Стојковић суверено демонстрира у надахнутој поеми "Брод. Црни брод који одлази", где стихови експресионистички живо бризгају, попут вртоглавих филмских секвенци, пуних набоја и мистике, попримајући тајновитост и мекоту морских трава.

            Душан Стојковић ниједног тренутка не пренебрегава своје песничке учитеље и побратиме било да се они помаљају из тмине народног појања или да припадају корпусу класичне светске или домаће поезије. Његове песме често су пастиши осведочених песничких громада. У првим својим збиркама он неретко експериментише у духу песничких идиома Миодрага Павловића и Васка Попе (при чему му је, чини се, овај други ипак ближи). И друге песнике он уноси у своје стихове поименце, наводи их, парафразира, коментарише као нешто што само собом постоји, и што је ствар заједничког наслеђа и послања. Уосталом, ниједна ученост и није ствар појединца, а Стојковић је, као што рекосмо, учени песник.

            Језик овог песника, међутим, најчешће је наш употребни, свакодневни језик, приступачан и пријемчив, често и жаргонски, опчињен уметнутим речима у телу дужих речи и сложеница, баш као и искошеним вишезначјем појмова (често обележеним заградама и унутар самих речи). Али и кад се стих ломи степенасто, у цикцак, као код Мајаковског, или кад се конструише од безречних звездица, квадратних тачкица и танких крстића, као што ће се десити на крају седме (и последње) збиркеиза које настаје оно витгенштајновско ћутањејезик Стојковићев никада не сведочи о појединачним и свакодневним реалијама него се уграђује у ауру општег, митског, метафизичког. Песник поваздан говори у име категорија, у име (и уместо) свих, подједнако заступајући читав полис у ком су и он сам, и читалац, и све животиње, биљке и камење које помиње, део целине: свега...

            Особени вид језичких и песничких кристализација код овог песника су и његове честе метафооре. Поменућемо најпре (тек неколико њих): сунчаније: "облистала сунца", "гонг сунца", "попацсунце", "купине очију", "фруле кише", "месо неба", "зрно земље", "часовник срца", "азбука воде", "око неба", "гротло чајника", "склопљен лепет очију", "торови тела", "оркестар сувих гранчица"... А затим и те далеко опорије: "кијање грана", "трње светлости", "вихорни ексери", "нарамци мрака", "пољубацпогубац", "камени залогаји", "црне овце смрти", "вуна мрака", "лишај смрти", "замирисати смрћу", "азбука умирања", "смрти упљувак"...

            Указујући овако на издвојене тематске карактеристике и стилска својства Стојковићеве поезије, било би, свакако, неправедно заобићи и поједине његове (целе лепе) песничке домете, све оне песме које су нас у првом, другом или трећем читањупривукле својом аутохтоном вредношћу: "Писар", "Галеби", "Мртваци", "Посетиоци луднице", "Љубавна", "Мост", "Деоба ручка", "Четрдесет година потом", "Приватни Зоо врт", "Лабуд", "Овца", "Тројански коњ", "Остарели кловн", "Мртвац", "Пут", "Ништа се не да изменити", "Други пишу твоју смрт", "Какве је боје ништа", "Снивак", "Зверињак", "Производња (б)лудила"... И наравно, у целини, поема "Брод. Црни брод који одлази", која својом свежином, еросом и набојем слика далеко надилази све код нас толико разглашене дијалекатске поеме. Ипак, нећу, од ових песама, ниједну да посебно препоручим, како се то код нас уобичајило у оваквим приликама, за будуће антологије, пошто не бих желео да се мешам у посао и самог Стојковића, пасионираног антологичара. Није згорег, међутим, поменути да овај мој избор (уз четири часна изузетка) одудара од његовог властитог избора од једанаест својих песама колико их је, 1999. године, унео у антологију младеновачких песника Речи у излогу града.

            Тражећи разлог што ове или неке друге песме Душана Стојковића нису и раније изашле на видело (и естетичку проверу), морали бисмо опет да зачепркамо по оном већ апсолвираном комплексу, враћајући се на песникову скромност као врсту аутопоетичког става, и жуђени небески мир у односу на спољашњи свет и успех: Песма сам, ево њеног гласа, / могу да се инатим да занатим да атим / нећу можда ни да се објавим / виду песме смета бол на јави.

            Већ у првој Стојковићевој збирци, Инструменти сунца, сусрећемо се са песничким експериментима али истовремено и савршеним владањем језиком модерне поезије, као и снагом опсервације универзалног. Песник се, видимо, опредељује за својеврсни сунцослов, за прослове самог сунца, у сасвим оригиналној "litentia sоlare". Сунце је за њ други појам за слободу, прапочетак, свеопшти логос илити реч, из које је, како сведоче древне свете књиге, све и настало. Уз то, сунце, односно моћни његов мач светлости и непрестани његови ватрени ускликтаји, непосредни су погон сваког летења, уопште благотворног излагања целог тела некаквој сили насушне слободе, чијом помоћи не опстаје једино човек, већ и галеби, цврчци, гуштери, камење. Оно (сунце) ослобађа нас сваке стиске идолопоклонства. Као део "његове фамилије", ми се са сунцем опходимо најприсније; имамо широк спектар најразнороднијих појмова и симбола, баш као што то показује Стојковић у песми "Тужбалица": "сунце брате", "сунце вуче", "сунце сине", "сунце светло", "сунце црно", "сунце око", "сунце злицо", "сунце змијо", "сунце храно"... Из песме у песму песник следи разнолике сунчеве мене и наличја његоваонај "тврди сјај" и "љуту ватру" његову, насељену већ будућим тминама, па и атомима смрти, свим оним чиме је заокупљена и његова Смртија (Смрт и ја), али и збирке које ће убрзо, видећемо, уследити. Опомињући себе, али и све нас, Стојковић пева: Иди мален испод сунца / мало сунце...

            Најснажнија стиховна радијација песника Душана Стојковића испољава се, као што рекосмо, у његовој поеми "Брод. Црни брод који одлази", написаној почетком седамдесетих, и одмах запаженој (па и награђеној) на песничком фестивалу у Врбасу. Дуги песнички дах, непрестано језичко мрешкање, кристална огољеност слика спонтаност лирске нарације, неуздржани дијалог са Сопственом Смрћуоткривају нам раскош и богатство полифоничног Стојковићевог певања. Барокне искре надреализма ту још нису утихнуле, неваскрсли реализам још је на километарској удаљености. Поема оличава симболику брода, васпостављање кретања, одлажења, отискивања од обале, излажења из луке. Црни брод Стојковићев није ни она "Пијана лађа" Рембоова, нити Брод лудака Ен Портерове, премда им се укрштени знаци и обриси могу назрети. У тражењу подударности упутније је пустити се до античког "Арга" и Одисеја, а што се тиче опсега песничког језика необузданих и неочекиваних слика, узор су могли бити Сен Џон Персови Морекази или пак Витменове Влати траве. Митски архетип грађења брода и разастирања једара пред полазак, расклапа се пред нама у безброј својих димензија, слојева, значења, у слици која је прозрачна али и сасвим отелотворена, очишћена од свих других метафора. Песник се, видимо, непрестано обраћа својој сапутници званој моја смрт, што би могло да се слободно, и несметано, преименује и у мој живот. Црни овај брод опскрбљен је до пуцања и распуцавања (постоји израз "пун ко брод") свеколиким људским (морнарским) искуством о "страшном ничему", том исходишту и увиру свих ствари (намерно не кажемо Божјих) под капом небеском. Управо између те две међе, два ничега, између тих двеју обала догађа се чудесна пустоловина нашег путовања, за којеа то ће се тек на крају испоставитиникада нисмо ни имали улазницу. У зениту, дакле, свога певања Стојковић је опчињен метафором путовања, сновидним његовим замасима и смислом, свим оним баснословним и сладострасним доживљајима Поласка, развијањем једара, осунчаним морнарима на палуби, гордошћу капетана, разбукталим Еросом. Брод одлази, брод "стално одлази"; биће да услед тога "слике лепоте не могу бити ни направљене" већ искључиво доживљене!

            Највећи искорак с осведочене филозофскоалегоричне поетске трасе Стојковићеве представља збирка Was ist das (у преводу с немачког: Шта је то). Само наслов збирке дат је на немачком, и ту и тамо понеки стих. У стилу документарном и фактографском нижу се призори и доживљаји логораша у једном нацистичком лагеру негде у Немачкој, током Другог светског рата. Иначе, све песме говоре о једној аутентичној личности, којој је збирка и посвећена"мом оцу, броју 66781"личности која је (без)условни казивач читаве те страдалне (и страдалничке) историје. Ту се негде песник и зауставља, барем што се тиче ближих података, то јест одговора на питање о, рецимо, имену свог главног јунака, о називу самог места збивања и о дужини трајања голготе. Овим својим лирским романом (или рециталом) с безименим јунаком, с инвентаром и прегледом покрадених година његових, свих његових губитака, оскудица и клонућа, али истовремено и титраја људске наде што се шкрто огласи дубоко у пепелишту милиона пострадалих на овај или сличан начин, о разјареној, немилосрдној фабрици смрти у самом његовом средиштиу ("Смрт је мајстор из Немачке" подсетиће нас немачки песник Паул Целан у својој Фуги смрти). Свеједно је да ли је у овим песмама хроникама реч о Аушвицу, Маутхаузену, Треблинки, или неком другом с тако богате мапе Хитлеровог и Ајхмановог царства смртиу свима њима се годинама догађала иста страшна пошаст, и из свих њих је и сам Господ одступио и нестао, и то "брже но што се и дим онај отуд вио".

            Понеки драгоцени лични детаљ о лирском јунаку збирке Was ist das ту и тамо ипак проблесне. Помињу се неке "старе бање", вероватно асоцирајући на то да је страдалник био по занимању лекар, или корисник тих бања; затим, цитирају се писма кући, у којима он жуди да још једном прошета, са женом, окупан сунцем Теразијаон "човек скројен по мери живота"... Ни овде Стојковић не може без својих уметничкоинтелектуалних асоцијација на, рецимо, Кафку (који је деценијама раније наслутио баш овакве погроме), на Шагалове летеће људе; па онда на сиромашне логорске библиотеке с десетак књига, у којима се чита једино о Нибелунзима, или на сиромашно логорско позориште у ком се играју Фејдоове фарсе на најгротескнији начин, на атмосферу у којој све врви од паукова Свидригајлова и бркатог Ничеа... Али, после тога брзо се пребацујемо опет у голу, сурову, логорску стварност и свакодневни ритуал као што је "умивање", "магацинзамена веша" или "деоба ручка". Ту ће наш лирски јунак пронаћи спасење једино у оном ирационалном, као у каквој топлој причи о страдалништву испричаној филмским језиком једног Тотоа, Роберта Бенинија или, пре свих њих, Чарлија Чаплина: Ја сиромах који једем од подне до подне / хватам и комадић сунца / у металну посуду / нека има шта да чалабрцне / моја глад / док чекам у дугом реду...

            Као песник културе (у оном њеном најширем значењу), разумљиво је што се Душан Стојковић у својој по редоследу настанка претпоследњој збирци (Приватни Зоо врт) позабавио и нашим биолошки најближим суседима. Уосталом, сваки већи и културнији град у свету има свој Зоо врт. Исто тако, песници, и уопште писци, склони тананим алегоријама и симболима, не могу у ово модерно, па и сурогатно време без тога царства својих лабудова, албатроса, носорога, кукаца, шева или чак и понеког врапца. Стојковића не задовољава, међутим, само то да остане љубитељ, поштовалац, посматрач или недељни посетилац (с купљеном улазницом) свих тих животиња и птица у градском зоолошком врту. Он је више од тога поседник, власник, ослобођен свих спољашњих, ефемерних условности при контактима с животињама, условности као што су: "радно време", масовно тискање пред кавезима, оборима и акваријумима, улазнице, ограничења у храњењу животиња. Он је, дакле, алегорично посматрано, поседник свих животиња, њихов старалац врт је само његов: обделавам га како хоћу / узвици / крици / све је моје. Суштина је, дакле, у савршеном односу и у пуној одговорности. У том обручу животињства песник не налази само забаву, пуку доколицу, пролазна задовољства, већ оно што представља искушење и изазов сваког уистину мислећег бића: борбу за опстанак, бол, па и саму "смрт као једину јаву".

            Неоспорно је да је животињски род, по свему, и сликовитији и разноврснији од човечјег. О томе понајбоље сведоче басне. Њихову стварну, али и симболичку морфологију и карактерологију, па и митологику, Душан Стојковић сагледава без дистанце, саосећајно, с пуним уважавањем. Мада тек понека животињска врста има животни век дужи од човековог, велика већина се, готово по рођењу, примиче сопственој смрти. Уз то, њихов живот протиче без икаквог притворства и мимикрије. Ни њихова зато смрт није претворена у симбол, већ стварна, и само једна.

            Распрострањено је однекуд, међутим, уверење да се у сваком човеку у последњим тренуцима његовог живота / пре но што ће издахнути, у мозгу, као какав убрзани филм, "одврти" читав његов пређашњи живот. Уколико се нешто слично догађа (нема никог ко би то емпиријски потврдио), био би то сувише сентименталан, да не кажем вашарски и ритуалан чин, заправо срцепарајућа представа растајања с властитом душом. Будући непрестано у царству слика, посебно кад су у питању најзначајнији па и најчовечнији његови тренуци, како на јави тако и у сну, човек замишља да се, ето, и у овим тренуцима, тренуцима умирања, односно током тих неколико последњих секунди којим човек још располаже, као некаквим резимеом, сажетком, укупном збирном сумом слика појединац милосрдно дарује ништа мање него сликом (илити сличицама) сопственог живота, властитог Ја. Али, и ово, као и све друго што не може да се егзактно утврди, и потврдипрепуштено је песницима и њиховим метафорама.

            Нимало случајно, Душан Стојковић читав свој досадашњи песнички опус крунише једном фуриозно убрзаном сликовницом свих својих пређашњих доживљаја и укупног живота, у седмој последњој својој збирци Производња (б)лудила. У тој књизи реквијему сливају се уједно први и последњи његови песнички дамари, све вибрације, сва нервоза крвотока, пре но што ће се винути тамо гореа и куда би другде"смрти под облаке"! Сизиф закотрљаног камена смртикако бисмо метафорично назвали овог песникату се пење последњи пут уз раније, иначе, толико пута освајану стрмину брда. Кад се испне на његов врх, престају све његове патње, окончава се и његово стварање. Над њим ће ту засијати само још она рупа небеска, празнина што је досад прогутала толике звезде (и још их вазда неуморно гута). Реч је овде о амнезији времена, најчупавијем оном мраку, магији говора где је све дословно окачено о ескер Ничега. И песник је сам већ "становник ничега", лудник и блудник којим се недогледна шупљина оглашава. Није то, дакако, она весела и разуздана празнина каква беше колико још до јуче. А тако рећи до малочас бејасмо још у друштву оног кловна што шминку и не скида / а лице му је њоме екцемски / окупирано, или оног другог Ероса коме се се и деца смеју. Али, ево, ни кловна ни Ероса више нема! Ни болести, ни излечења. Уследиће нешто најпресудније: заборав и крај лудилу са свим боговетним њиховим менама и узалудностима. И муња лудила спласнула је над водама. Све сенке склопљене су у једну, попут оног кишобрана што би да се искраде у недељно поподне. Сви кошмари и сва комешања збрана су и сплетена у једну тачку крајњу. У оно што се наслућивало још од самог почетка!

            Ниједна ранија збирка Душана Стојковића није толико суспрегнута и херметична као што је ова последња Производња (б)лудила. Али песник ни овог пута није сам, иако је очигледно у питању церемонијал опраштања. Уз њега је, и у последњем часу, његово мало сунцеизабрани песници његови, са својим порукама, од Хомера па до ововремених. Ту је, дакако, и он сам са својим осмоструким шеснаестооким виделом што гасне и у песму претвара. Последњу.

 

У Београду, августа 2004.

                                                                                                                       

Comments