Прозори‎ > ‎

МИЛИСАВ КАМЕНОРЕЗАЦ ИЗ УЖИЧКЕ ЧАРШИЈЕ И МИЈА ПАВЛОВИЋ ИЗ КОСМИЧКЕ ЧАРШИЈЕ

поставио/ла Miroslav Lukić 11.06.2011. 08:04   [ ажурирано 05.06.2016. 10:58 ]
Ових дана је изашао из штампе нови двоброј пожаревачког часописа "БРАНИЧЕВО" 3-4-2011

По­во­дом на­гра­ђе­них пе­са­ма Ми­је Па­вло­ви­ћа пу­сти­ла је „Ре­пу­бли­ка“, у свом про­шлом бро­ју на­пис у ко­ме је из­ра­же­на не­до­у­ми­ца: пи­сац члан­ка ве­ли да пе­сме Ми­је Па­вло­ви­ћа не раз­у­ме, и да га оне опо­ми­њу на тра­бу­ња­ња, не­ко­га чи­ка Ми­ли­са­ва ка­ме­но­ре­сца из Ужи­ца. Јед­но је пи­та­ње: ка­кве су по свом пе­снич­ком свој­ству пе­сме Ми­је Па­вло­ви­ћа. То је пи­та­ње књи­жев­ни жи­ри ре­шио на тај на­чин што је пе­сни­ка на­гра­дио и то са 100.000 ди­на­ра. Је ли жи­ри био у пра­ву? О то­ме ће се не­сум­њи­во ди­ску­то­ва­ти, јер на­ши књи­жев­ни жи­ри­ји ни­су не­по­гре­ши­ви.

Са­свим је пак дру­го пи­та­ње: ра­зу­мљи­вост по­е­зи­је и сте­пе­на ра­зу­мљи­во­сти би­ло че­га. Та­ко­зва­на ра­зу­мљи­вост сво­ди јед­ну по­ја­ву на пре­глед­ну фор­му­лу, на ге­о­граф­ску кар­ту за на­шу ори­јен­та­ци­ју у све­ту по­ја­ва. Мо­же ли се би­ло шта у све­ту све­сти на пре­глед­ну ме­ха­нич­ку фор­му­лу? На „ин­жи­њер­ски мо­дел“ – ка­ко је то хте­ла фи­зи­ка, све до лор­да Ра­те­фор­да, раз­би­ја­ча ато­ма. Чо­ве­чан­ство је ми­сли­ло да то мо­же и мо­ра би­ти. Да је ра­зу­мљи­ви, кон­стру­и­са­ни мо­дел је­ди­на ствар­ност, а не ори­јен­та­ци­о­на сли­ка ствар­но­сти. Чо­ве­чан­ство је би­ло уве­ре­но, у до­ба Су­ме­ра­ца: да зе­мља, слич­на по­га­чи, ле­жи на не­кој ве­ли­кој кор­ња­чи, ко­ја је упе­ри­ла но­жи­це у јед­но чвр­сто „ни­шта“. То је об­ја­шње­ње би­ло по­све до­вољ­но без­бро­ју му­дра­ца и про­ро­ка, из пам­ти­ве­ка. За то су об­ја­шње­ње и за ту кор­ња­чу на­ши да­ле­ки пре­ци про­ли­ва­ли крв и гу­ли­ли огла­ве са гла­ва про­тив­нич­ких.

Њут­на су ње­го­ви са­вре­ме­ни­ци те­шко раз­у­ме­ли. Сто го­ди­на би­ло је по­треб­но да га љу­ди схва­те. Њутн је сма­трао: да у ва­си­о­ни има са­мо је­дан је­ди­ни за­кон све­оп­ште гра­ви­та­ци­је из­ме­ћу че­сти­ца ма­те­ри­је. Лајб­ниц се с тим ни­је мо­гао сло­жи­ти. Ње­му је из­гле­да­ло за­ста­ре­ло да деј­ство си­ле иде кроз пра­зни­ну а на да­љи­ну. Ка­да је фи­зи­ка, за љу­бав Лајб­ни­ца, из­ми­сли­ла етер ко­ји, оба­ве­зно, ис­пу­ња­ва сва­ку мр­ву ва­си­о­не, љу­ди су, са олак­ша­њем, за­клик­та­ли: „Ура! сад раз­у­ме­мо све! Др­жи­мо се ете­ра, ко­ји је чврст, све­при­су­тан, и ко­ји са­оп­шта­ва треп­та­је с кра­ја на крај ва­си­о­не.“ Ајн­штајн је ба­цио и етер у ста­ро гвож­ђе.

Да ли пи­сац „Ми­ли­са­ва ка­ме­но­ре­сца“ раз­у­ме да­на­шња схва­та­ња у фи­зи­ци? Да ли он раз­у­ме Хај­зен­бер­го­ву из­ја­ву: „Ни­че­га не­ма, а све би­ва.“ Та по­след­ња из­ја­ва Хај­зен­бер­го­ва ли­чи на под­мла­ђи­ва­ње Хе­ра­кли­та, оног пре два­де­сет и ви­ше ве­ко­ва. А ко је икад раз­у­мео Хе­ра­кли­та у ста­рој ужич­кој чар­ши­ји?


Вра­ти­мо се по­е­зи­ји. Тре­ба ли она да бу­де ра­зу­мљи­ва, то јест да про­ту­ма­чи свет, и ње­го­ве по­ја­ве у ја­сним раз­го­вет­ним фор­му­ла­ма, ма­кар се свет и не мо­гао све­сти на њих? Зар не­ма без­број не­ја­сних сно­ва? Зар ни­су ви­ша чул­на опа­жа­ња до­би­ла об­лик ја­сно­сти са­мо на­кнад­но, ве­ков­ном на­ви­ком на­шом да ства­ра­мо ја­сне си­ту­а­ци­о­не обра­сце, по ко­ји­ма ће­мо се ори­јен­ти­са­ти у ствар­но­ме све­ту? Ка­ко да се ја­сно из­ра­зи за­мр­ше­но ми­ли­јард­ско тре­пе­ре­ње, ко­је прет­хо­ди ства­ра­њу сва­ке прак­тич­не, чул­не сли­ке у на­ма. Јер чу­ла су нам да­та са­мо ра­ди жи­вот­не прак­се.

Да не ду­љим. Та­ко­зва­ног „не­ја­сног“ ису­ви­ше је у све­ту. Пре­ма са­да­шњем ста­њу на­у­ке свет се и не да све­сти у ја­сне и пре­глед­не фор­му­ле. Свет ни­је низ ме­ха­нич­ких спра­ва, уре­ђа­ја, сли­ка, цр­те­жа и мо­де­ла. По­е­зи­ја и умет­ност до­ча­ра­ва­ју ду­шев­на ста­ња, ко­ја мо­гу би­ти и ја­сна, и ма­ње ја­сна. Глав­но је да са­ма по­е­зи­ја бу­де „прет­ход­ни под­стрек на­шем ду­шев­ном ра­ду“.

Пи­та­ње је, да­кле: да ли је не­чи­ја по­е­зи­ја ус­пе­ла да бу­де тај чул­ни и ду­хов­ни под­стрек – ка­ко твр­ди и тра­жи Ва­ле­ри. По­е­зи­ја рас­по­ла­же, за та­кво шта, рит­мо­ви­ма, сли­ка­ма и без­бро­јем чул­них на­го­ве­шта­ја. Ако је по­е­зи­ја ус­пе­ла да нас до­ве­де у на­дах­ну­ти плес чул­них по­да­та­ка, она је по­сти­гла оно што се од ње тра­жи.

Да ли је Ми­ја Па­вло­вић пра­ви пе­сник те вр­сте? Ва­ле­ри и Ели­от ве­ли­ки су не­сум­њи­во. Је ли Ми­ја Па­вло­вић зби­ља ве­ли­ки? Је ли пу­ки ими­та­тор? Он се мно­го угле­да на Ели­о­та. Ели­от је и груб и пре­фи­њен. У Ели­о­то­вим рит­мо­ви­ма жу­бо­ре пра­ста­ре пе­снич­ке слут­ње па се на­гло и нео­че­ки­ва­но раз­ја­ре у нај­чи­сти­ју ма­ђиј­ску ле­по­ту. Ма­ђи­ја ни­ка­да ни­је би­ла по­све ра­зу­мљи­ва. Она је од­у­век зах­те­ва­ла из­ве­сну не­ја­сност, да би мо­гла што си­гур­ни­је деј­ство­ва­ти. Сва­ко до­ба тра­жи сво­је ма­ђи­је, бар у умет­но­сти. Не ве­ру­јем да их је оно, у нас у до­вољ­ној ме­ри на­шло у Ми­ји Па­вло­ви­ћу. Али о том по­том. Зо­ран Ми­шић ми­сли да је Ми­ја Па­вло­вић зби­ља ве­ли­ки, зби­ља наш Ели­от. Он је то и на­пи­сао. У „Но­вој ми­сли“. Про­блем тре­ба кре­ну­ти са те мр­тве тач­ке.

(2. фе­бру­ар 1954.)


Станислав ВИНАВЕР

Comments