Приступ

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 09.02.2011. 02:15   [ Ажурирао/ла 05.06.2016. 06:57 Miroslav Lukić ]
Академија алхемије у оснивању
 Заштитни знак Академије алхемије
1

 

Према миту, Академ, атински херој, Диоскурима је показао, где је Тезеј сакрио њихову сестру, Хелену. Почетком четвртог века п. н. е.  Платон је своју филозофску школу – једну од бројних потоњих академија, основао у гају посвећеном Академу. Настава у Платоновој академији обухватала је поред филозофије, математику, астрономију и природне науке. Деловање Платонове академије имало је пет раздобља: Старија академија (платонистичко-питагорејска), Средња академија (школа грчког филозофа Аркесилаја), Нова академија (школа филозофа Карнеадеса), и  четврта и пета (еклектичке академије, Филон и Антиох).

Цар Јустинијан I, укинуо ју је као паганску установу 529. године, после хиљаду година постојања.

Академије су оснивали мецене, у античко доба, да окупљају научнике, књижевнике и уметнике, у Александрији. У  средњев веку академије су осниване спорадично и углавном на дворовима. Палатинска академија у Ахену на двору Карла Великог, академија у Палерму на двору Фридриха  I I, у доба хуманизма и ренесансе, у Италији, академије су се шириле као филозофске академије и оне које се баве проучавањем народног језика и народне књижевности.

Академија алхемије је чедо српског ренесанса, који је у извесном засенку скоро читав минули век. Та Академија није ни Француска академија у Паризу, ни Енглеско краљевско друштво у Лондону, ни Руска царска академија у Петрограду, ни Српска академија наука и уметности у Београду.

Изгледа да је као могућност  обелодањена пре дванаестак година, у  једном позамашном зборнику, штампаном као библиофилско издање. Реч је о Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, I, Београд: Заветине, 1998, 462 стр.; 30 цм. И о уводном тексту, Алманах алхемичара, штампаном на стр. 3-7.

 

 

2

 

Алманах алхемичара

 

Има ли данас на српском језику књижевног листа, часописа или алманаха, који се бави делатношћу алхемичара на начин вредан пажње и спомена? Колико уопште књижевне листове и часописе данас читају неки други људи, осим уредника и аутора који у њима објављуjу?

Није ли већина књижевних листова и часописа које смо читали последњих четврт века завршила, као реликти времена, на буњишту? Ко се више радује новим бројевима Летописа Матице српске, Књижевности. Књижевне речи, Речи? Да не набрајамо даље.

Пошто се код нас, када је реч о алхемији и алхемичарима, не може наћи нешто што је jасно, језгровито и тачно написано о томе, преузимамо и навоdимо неке делове из једног подужег есеја, правог зналца...



"3. Делатност алхемичара

Познавање елемената у алхемији само је средство делатности. Алхемија је сама активност. Назива се мортификација (умртвљивање), солуција (растварање), анимација (оживљавање), фиксација (учвршћивање), перфекција (усавршавање). Циљ делатности је продуховљавање прима материје. Алхемија није ништа друго до мистерија аше. После тоњења у материју у човеку је остала једна једина малена искра од древног и првог божанског бића, и у елементу је остало једно малено спиритуално семе. "Права алхемија почиње у човеку, наставља се материји и завршава у човеку", каже Беме. Права алхемија је када искра која се налази у човеку почиње да делује на семе које се налази у елементима, ослобађа их, продухови и уздиже. Ослобођени елеменат повратно делује на човека и сада подиже човека за једну степеницу. Човек опет потпомогне материју, она опет човека и тако даље: једно друго продуховљују, профињују, прочишћују, ослобађају, оживљавају, учвршћују. Где је материја омекшала, треба је очврснути. Где се укочила, треба је растворити. Али материја увек остаје материја, својим значењем и смислом пак увек је духовног значења и смисла. Јер коначно материја и елеменат не леже мртви у рудницима, брдима, радионицама, него су активни саставни делови света, друкчије речено, оно што чини брда, реке, јело, оруђа, звезде и човека.

Прочишћени и продуховљени елеменат не настаје из света, него се скупља на невидљивом месту и испољава скривено деловање. Зрачи : Греје, Глача, чисти. Прочишћени елеменат постаје аша, рајска супстанција која живи овде на земљи, пре свега у човеку, али не као индивидуална срећа и блаженство, него као присуство златног доба. Аша приближава свет његовом прастању, и оно није ништа друго до коначно стање. Алхемичари разликују примарну материју, материјалну земљу, змаја и последњу материју, обесмрћену земљу. Свако алхемијско дело, мисао, реч подиже целину земље, ако и не много, макар за длаку. Што више подижу дело, реч, мисао, они су тим већи. Тим више је у њима аше. Тим више је земља претворена у злато.

Сада не може да буде циљ представљање целокупног деловања алхемије. Чине то књиге као што су то дела Ал Јабира, Парацелзуса, Бемеа, Пасквалиса, Сен Мартена, да се не помиње Хермес Трисмегистос, поготово Табула Смарагдина. Овај пут нека само један пример прикаже природу активитета. Тај пример је : алхемијска топлота.

Већ је из до сада реченог разумљиво да топлота није само физичка, него и физичка, и биолошка, и космичка, и астрална; топлота је својство примарног стварања, спиритуално својство које свако разуме, ако помисли да постоји, не у пренесеном, него у дословном смислу топли поглед, топла реч, топли покрет, топли талас, топло осећање, топла боја, топли предео , слика, човек, молитва, однос. Хиндуско рађас , страсна делатност, гнездо топлоте; исто као и алхемијски сулфур. Топлота која је неопходна да би се свет претворио у злато, односно да се пронађе камен мудрости, средство којим ће се земља претворити у рај. У Египту се говорило да је у првом реду неопходна топлота да би неко створио саху , вечито тело, наравно, не тело човековог индивидуалног Ја, него тело човечанства, целе земље и целе природе. Човеково тело је сачувало спиритуалну - златну суштину своје изворности. Алхемичари су увек наглашавали да је људско тело од исте супстанције од које је и провидни, блистави, кристални камен мудрости. Други аутор каже : " У људском телу постоји нешто што је постојало у свету на почетку почетка, али што се потом изгубило из земље". Камен мудрости - рајска супстанција. Аша. Разуме се, опет није реч о телу индивидуалног Ја, него о телу универзалног и вечног човечанства.



"Одвој ватру од земље - каже Табула Смарагдина - танано од тешкога, пажљиво, с великом страшћу". Средство одвајања : топлота. И ако је сада реч о примени топлоте, немогуће је избећи расправу о методу којим се топлота савршено примењује. Овај метод : тумо . Тумо је тибетанска реч. Значи унутарњу топлоту душе. Према тибетанском туму извор топлоте човековог физичког тела није месо, није крв, није неки други орган живота. Када живо биће умре, топлота се удаљава из њега; као што Веда учи, повлачи се у срце и одатле одлети. Због тога се мртво тело хлади. Извор топлоте је такозвано ''посредно тело", астрално тело. То је оно које су алхемичари називали пећ и фуруна. Топлоту доводи у човека и у живот ово астрално тело. Њега астрологија назива Марс, алхемија сулфур. Ако неко жели да подробније упозна ово тело, нека чита Сведенборга, чија је мистична интуиција у овој области готово непогреишва. Тибетанска тумо - јога је ослобађање ове астралне топлоте и растапање људског бића на овој астралној ватри да би се " једно од другог могло одвојити танано од тешког".

Физичко тело се топи у астралној топлоти, али сг отопи и нервни систем, топе се успомене, представе; као последица загревања безвредне материје сагоревају и испаравају, и оно што у човеку остане, постаје све чистије и чистије : злато. Са неопходном праксом аскета може тако високо појачати астралну топлоту да се цело тело испуни нематеријалним жарењем. Ово жарење аскета може да распростре на целу земљу, чак и на цео материјални свет. Европљанин тумо сматра тек јога вежбом коју пустињаци примењују у високим планинама, за време зимских хладноћа како се не би смрзли на ужасном мразу. У деформисаном облику тумо је заиста то. Међутим, изворно је тумо таква алхемичарска делатност која астралну топлоту свесно примењује како би «двојила танано од тешког", не само човековом индивидуланом Ја, него и преко индивидуалног Ја у свету, и да свесно повећава : супстанцију.

Касније, нарочито у средњем веку, кад је за загревање коришћена пећ саграђена, од

цигала, тумо је обрнут : топлота је оживљавана у материјалној природи и злато су хтели да топе из материје. С гледишта како се и на који начин повећава аша на свету, између два поступка нема разлике. Циљ је један : истопити злато. Психологија тибетанског тума и материјалне хемије средњовековних алхемичара истоветни су по смислу: ослобођењем топлоте свет треба : претворити у фрашу, у злато.



4. Прављење злата и камен мудрости

Трећи део алхемије је учење о злату и мудрости. Злато није ништа друго до праматерија од које је свет у почетки био у првом стварању. Овај први свет је прасвет.

Творчево прво стварање дило је од злата. Не од физичког злата. Физичко злато није нита друго до материјални облик древног и првог стварања. А какво је било ово стварање свако може то да разуме ако помисли на тихо, топло и смирено, коначно и ненадмашно лепо блиставило, на онај особено тешки мир који је благ и зрео као уље, као нектар, као светлост, односно као злато.

Камен мудрости је оно универзално и непролазно знање које чува тајну прављења злата. Али не мора бити само знање него и материја, јер у материјалној природи

мора да постоји и материја која тачно одговара ономе што је универзално знање у свету духа. Камен мудрости је она материја под чијим додиром се елементи враћају на своје место, успоставља се изворни поредак и враћа се древни први свет. Истовремено, камен мудрости је животни еликсир, здравље, живот, магично средство бесмртности.

Циљ алхемије је прављење злата и проналазак камена мудрости. Делатност може бити унутарња и спољашња; унутрашња делатност непрекидно делује на спољашњу и повлачи је за собом ; спољашња делује на унутрашњу и уздиже је.Две делатности се међусобно покривају, међусобно допуњују, узајамно потпомажу и

спољна се повезује са унутрашњом, унутрашња са спољном. Јер приликом стварања унутарњи и спољни свет нису били раздвојени : постојало је јединство, као што су једно били природа и дух, тело и душа, живот и бивство.



5. Не стварати предметну културу

Нема бољег примера од алхемије да би човек разумео : шта је у древном добу био смисао људске делатности и њен циљ и њена природа. Делатност историјског човека се назива рад; то је оно делање чији је циљ одржавање Ја, његово увећавање, моћ, његов иметак, слава. Тако је у историјском времену земљорадња, трговина, ратништво,

државништво, васпитање, учење, обука било све рад, тако је постало рад свака делатност изузев једино уметности. Уметничка делатност је једина која је сачувала и одржала изворни смисао делатности : остала је духовна служба која улепшава свет. Изворно је сваки рад био неговање , и никада није имао значај опстанка, а још мање индивидуалног ћара. Ако се из делатности изгуби изворни поступак неговања, нестаје и сакрална прожетост, а с њом заједно губи се и смисао делатности. Због тога је потребно да коначно и рад остане бесмислен. У древности је делатност била таква врста неговања каква се данас може видети једино код генијалног човека, који с побожношћу, са страшћу, с метафизичким акцентом, ' на живот и смрт чини оно што чини, и зна да резултат његовог дела не припада њему, него тиме он доприноси уздизању и продуховљењу света. Повећавању аше. Коначном искупљењу света.

Делатност која се у историјско доба ограничила само на једну врсту људи, у древна времена је општа. Свако је био на генијалном ступњу свога бивства као што је данас уметник. Делатност је имала смисла само као неговање. Само и једино као култ. Култ је био све што је касније постало рад : земљорадња, трговина, државништво, ратништво. Култ је неговање, образовање, висок ниво бивства, и поредак средстава и предмета створених за одржавање овог нивоа : основне културе. Инспирација сваке делатности је била : начинити свет лепишм, праведнијим, племенитијим, цветнијим, богатијим. Увећавати ашу. Продуховљавати природу. Уздићи свет тамо где је био, одакле га јг човек срозао : уздићи га у златно доба.

Алхемија је оно древно знање које учи о свесном истицању милости, грчки haris, латински grata.То је злато које је запретено и измешано у свету, другим ргчима аша. Алхемија ово златно бивство загрева, издваја, чисти, ослобађа, учвршћује. Алхемија је неговање и култ који хинду мит назива праделатност коју обављају богови : бућкање је мешање океана млека да би се издвојио путер - аша, злато, чисто бивство. То је основно уверење које стоји иза сваког дела праделовања.

Култ се може препознати по томе што је оно што тражи присутно. У култу се појављује злато и претвара се у стварност. Претвара се у стварност на једној јединој малечној тачки света : али неопозиво и вечно. И култ се може препознати по томе што он зна за себе : ово дело се збило управо сада у овом тренутку, на овом месту и на овај начин једном и заувек за сваког човека и у име свих људи. Свако дело или одговара Сфинги, или не одговара ; у сваком делу делује цело човечанство; свако дело или уздиже или обара свет - или доноси светлост, или таму. Јер, "довољно је ако један једини човек одговори Сфинги". И ако неко у усамљеним планинама , у напуштеној пећини замисли истину, истина више никада не може да нестане са земље. Култ је она делатност када индивидуални човек постане свестан да у њему живи универзални човек и да делује, и да универзални човек има један једини циљ : повратак у златно бивство. Сваки ударац мотком, сваки потез пером, свака реч учитеља, свако наређење државника, свако кување јела, сваки убрани цвет је или аша или није аша : или је култ, или рад - или је свесно прихваћена страст, или ропство - или се њиме увећава процват света, или прождиру блага света. Прва жртва је дело, каже Бадер. И жртва постаје човеков анђео чувар. Жртва бди над човеком и бди над народима и над светом : "љубав сребрног погледа". Вглика култура извире из ове љубави: "Само из љубави према природи, а не из себичних и кратковидих, прорачунатих користољубивих поступака". Култ даје човеку меру која се нг може преиначити, на којој му се увек могу измерити дела. " Када год човек измери своја дела при светлости ове мере, умножава благослов света" - каже Заратустра. Ахура Мазда се оеако обраћа човеку: " Видим вас растворене у мени, а ви у себи видите мене марљивог". То су речи алхемичара. Човек растворен у Богу, као со у мору ; Бог је у човеку активна и творачка сила, као потајна ватра у сумпору, скривени укус у соли, срозано рајско бивство у злату.



6. Подизати ниво заједничког блаженства

Најтеже је на свету не стварати предметну културу, него уздизати ниво заједничког блаженства.

Не треба се усмерити на стварање предмета, него на подизање нивоа заједничког бивства. Ако се односи на стварање предмета, онда је култура, као резултат ове делатности, само споља и предметна ; у том случају делатност је само рад ; онда је активна личност само индивидуално Ја и циљ је одржавање Ја, његовог имања и моћи. Ако је делатност усмерена на подизање нивоа заједничког бивства, онда је резултат универзалан ; онда је делатност култ ; активна личност је универзални човек; циљ је успостављање изворног поретка света.

Алхемија је оваква култна делатност : алхемичар је универзални човек који не жели да ствара предметну културу, него жели да, подиже ниво заједничког блаженства. Заједничко блаженство је оно што означава иранска реч аша, што алхемија назива златом, оно што разни митови називају сатја - југа, или рај, или еденски врт, или Елизијум. Ово заједничко блаженство је оно што човек треба да оствари. Тиме што своје способности, које је добио својом делатношћу, снагом, стваралачком енергијом, знањем, користи у своју корист : тиме одржава себе, повећава своје Ја. То је постало резултат судбоносне забуне и збрке, чије последице му се лупају о главу. Делатност је деградирана скроз на ја - циљ, обезвредила се, згаснуо је у њој космички карактер. Престала је да буде универзална, престала је да буде култ. Алхемија учи човека да стваралачка снага, знање, делатност не служе за одржавање и материјално умножавање, али чак ни за стварање предметне културе, него једино за оно како Иранци кажу : повећавање аше , или како каже алхемија : за прављење злата. Оно што човек чини у материјалној природи није ништа друго до бућкање путера у океану млека, то је оно што сваки човек, у сваком тренутку непрекидно обавља заједно с боговима. То је сакрална делатност. То је култ. То је смисао земљорадње, трговине, ратништва, васпитавања, учења, кувања. То је права алхемија. "Оно што је човек изнутра изгубио, каже Сен Мартен, мора поново да прибави својом активношћу у спољњем свету". Оно што је изнутра изгубио, то је мир, вечни живот, владавина над земљом и блиставило божанског смисла ; то треба поново да прибави својом делатношћу у материјалном свету. Свака делатност која поново прибави ма и само једно једино зрнце овог древног блаженства - подиже заједничко блаженство човечанства. Ова делатност може бити и одговор Сфинги ; може бити и усамљена истина у пећини; може бити плетење корпе од врбовог прућа на обали реке; може бити орање, вртларство, битка, песма, васиишавање, кување, шивење, владање народом. Ако је то таква делатност, онда је култ аше. Ако само ствара предмете, ако само изграђује машине, ако само одржава своје сопствено бивство, ако само умножава своје имање, култ, није аша, не уздиже блаженство света, и зато је ова активност празна, бесмислена, узалудна, небитна : не ствара злато. Само је рад. Циљ

културе у древности : подизати заједничко блаженство човечанства ; а средство културе је : на свим подручјима човековог живота култна делатност. Алхемија је учење које говори о овој делатности".

(Бела Хамваш,  Култ и култура, Крагујевац, Кораци, 1 - 2 / 1993, стр.)



У овим речима Беле Хамваша садржан је програм овог јединственог Алманаха, који ће у

нашој средини таква каква јесте, прве године и неколико следећих, деловати као атак на

машту. Оснивачи овог Алманаха незадовољни су многим стварима у нашој култури и књижевности - ту тако мало има самопрегора! Погледајте културне рубрике

наших дневних листова са тиражима који нису за подцењивање, без обзира да ли је

реч о «Политици", "Демократији", "Дневнику»,"Блицу", или нашој "Борби", или

већ неком другом листу - колико ту има ствари цветоносних, лепих и истинитих,

колико има покушаја да се оне врате у онај круг коме изворно припадају? Колико се ту ствари развијају ствари у њиховој потпуној стварности?

Погледајте књижевне часописе, све одреда, прилоге у њима и тзв. књижевну критику, начин вредновања - и осетићете брзо колико се историјски човек удаљио од древног доба, од изворног стања.

Или погледајте шта и кога објављују најмоћнији издавачи код нас данас!

Погледајте колико има савршено направљених лутака и пуњених фазан!

Где су они, чије рукописе нико не објављује?

Где су они ствараоци који се не помињу, чак нигде?

Где су они које мимоилази све, књижевне награде, антологије?

Има ли земље у којој има више књижевних награда и мање битних стваралаца?

Где су они који не припадају клановима и групама, формираним по генерацијским себичностима и ограниченостима, идеолошким афинитетима, савршеној мимикрији,

наводним поетичким сродностима .

Где су они чије књиге (свуда) прећуткују?

Докле ће нам солити памет они који гомилају мртве и преживеле околности и односе, као што даноноћно мењају своје рубље? Докле ово труло стање које се наталожило и не миче се, које се одупире божанској експанзивности и не сарађује са њом?

Докле ћемо да се вртимо у руинама старога чадора?

Ми знамо оно што је Емерсон знао : "Свака изгорела књига или кућа, просвећује свет; свака ућуткана или угушена реч одјекује светом. Чим се истина увиди, враћа се душевно здравље и размишљање, како код гомиле, тако и код појединца.

Варалице варају сами себе, мутиводе муте против себе. Онај који у друштвеном животу искључује друге, не види да сам себе искључује из уживања, које хоће да присвоји".

Присетимо се старих истина : У природи је духа да присваја себи све ствари. Исус и Шекспир су фрагменти духа и Емерсон их је већ одавно љубављу победио, и уврстио их у своју душевну имовину.

Не занима нас површна и слаба критика, већ Творилац, или Песник који казује, одређује и репрезентује лепоту. Он је.монарх и стоји у средишту. Јер свет није нико украсио и окитио, него је од почетка леп. Бог није створио само неке лепе ствари, НЕГО ЈЕ Лепота СТВОРИЛА ВАСИОНУ. За то ни песник није трпљени и ограничени владарчић, него цар у своме сопственом праву.

Важан нам је дух и прогрес човечијег живота. Важнији су од смрти и пролазности.

Дух, јер у њему постоји - како вели Емерсон - "дубљи факат, него што је поравнање, а то је његова природа. Дух није изравнање него живот. Дух постоји. Под целим овим узбурканим морем околности, чије се воде приливају и одлевају у потпуној равнотежи, налази се амбис праве суштине. Суштина или Бог није само једна сразмера или део, него целина. Суштина је неизмерна афирмација, која искључује сваку негацију. Суштина држи саму себе у равнотежи, и прима у се све сразмере, делове и време. Отуда потичу : природа, истина и врлина. Порок је исто што и одсуство или немање ових особина. Ништавост и неистинитост, могу додуше служити као велика ноћ или као сенка, на којој се као на позадини оцртава жива васиона, али ипак они нису у стању ништа изеести или урадити, јер су ништа. Не могу учинити ни зла ни добра. Штетни су толико, у колико је горе не бити него бити".

Не размишљамо докле ће трајати ово што почиње, и колико ће годишта изаћи алманаха.

Што не значи да подцењујемо време и околности, судбину и смрт.

Наступиће године које ће садржати дубоку, лековиту силу, која се скрива испод сваког факта. Оно што изгледа и што је било ненадокнадиви губитак, вероватно беше прилика за поравнање. Ми гонимо ђаволе, као и анђеле, само зато да арханђели дођу.

А Смрт? "Смрт драгог пријатеља, жене, брата, љубавника, што изгледа најпре као страшан губитак, поприми некако касније облик неког саветника или генија , јер то обично изврши преокрет у нашем животу ; заврши епоху детињства или младости ; прекине уобичајено занимање, газдинство или начин живљења, и тако удеси формирањг новог живота, који је повољнији за образовање и развитак карактера. Она удеси стварање нових одношаја и веза и удеси деловање нових утицаја, који се у идућим годинама покажу врло важни. Тако човек или жена, који би иначе остали сунчани вртни цвет, који нема доста земље за свој корен, а сунце превише пржи његову главицу, постанг падом зида и немаром баштована шумским дрветом, које даје хлада и плода суседству на далеко у наоколо".

Да, овај алманах покрећемо јер се не клањамо свему староме као идолу. Јер верујемо у богатство духа, у његову праву трајност и свуда присутност. Јер верујемо да у данашњем дану има доста силе,која се може такмичити и преобразити ону лепу или ружну јучерашњицу. Не седимо, не плачемо узалуд. Устали смо и пошли напред, увек напред! ...

 

3

 

Неке тобожње енциклопедије алхемију представљају као псеудонауку. Која обухвата древна знања о хемији и вештине које су имале за циљ да од простих метала добију злато помоћу камена мудрости. Диоклецијан ју је забранио због појаве фалсификовања новца, а Арапи су је из Византије пренели у Европу до 9. века. Ако је веровати енциклопедистима, од 4. – 15. века алхемичари су били заокупљени тражењем еликсира младости, а од 16. века припремањем лекова.Многи научници, филозофи и лекари бавили су се алхемијом. Према енциклопедистима, алхемија је претеча модерне хемије, а то је тачно као и тврдња да коњ има пет ногу!

 

Шта је, у ствари, алхемија?Ко су алхемичари­­­­? Има ли алхемичара међу Србима уметницима 19. и 20. века? И овог 21. века?

Има ли алхемичара међу блиским народима, Румунима, Русима, Мађарима, Грцима?

Може ли један алманах да буде платформа за груписање живих српских, балканских, европских алхемичара?

Има још много, најмање хиљаду питања. Треба да их поставите колико данас, сутра, ви који долазите, ви који сте дошли...

Мађари имају свог алхемичара, који је најреалније представио делатност алхемичара. Белу Хамваша.

Румуни су имали свог алхемичара, оног што је написао ове речи  – не о алхемији, него о љубави: „Љубав је искушење дављења, искушење дубине. Због тога је налик смрти. Тако се објашњава који осећај краја имају само еротске природе. Волећи, силазиш до корена живота, до кобне свежине смрти. Нема тих муња које би удариле у те загрљаје, а прозори гледају ка простору да би могао да се бациш кроз њих...Љубав исијава са оне стране човека; осваја га и руши...“ Сиорана.

 

4

Међу Румунима се родио и песник ових редова, тј. дефиниције неумирања:

 

СВЕ ШТО НЕ РАЗУМЕМ

 

Све што не разумем, убија ме.

То је покојница која наставља

Да тражи објашњења,

А не прима их,

И упорна је,

Јер ни на другом свету

Не можеш да живиш

А да не схваташ.

Дакле, умиреш и тамо,

И тако се рађаш,

Изнова, изнова,

Да би могао да схватиш

Оно несхватљиво:

Ето, то је дефиниција неумирања.

Овог песника предлажем за члана Академије алхемије.

 

5

Као Оснивач, имам право да предложим онолико чланова  колико имам прстију на овој десној руци којом пишем. То је песник први добитник највише књижевне награде Едиције ЗАВЕТИНЕАмблем тајног писма света, аутор између осталог, и ове песме:

 

ОГЛЕДАЛО

 

Бумбари су се угнездили у мојој глави

Огледалу продочног човечанства

Које деценијама одступа са овог света

У вапајима, ај, ај, ај!

 

Писци сценарија вапе за таквом

Буњуелском атмосфером.

Поступним распадањем.

 

Зидови свлаче малтер

Прозори одбацују стакла,

Врата ландарају са првим ветром.

 

Чекрк се окреће, око сопствене осе.

 

Празна кофа израња из дубине бунара

У лаком светогрђу. То се моја глава нуди

за први кадар твог немог филма, читаоче.

 

6

О  једном другом песнику, што се старећи повлачио у себе као пуж, судио сам пре извесног времена и пресудио на основу  неких потоњих не нарочито убедљивих  фрагмената сећања, што припадају сасвим супротном жанру, од онога у којем је тај песник  ковао и исковао себе. Тај песник висине и планина, живота и смрти, савезник првих виђења и алхемичар у  битним раздобљима повратка успостављања изворног поретка света, понекад сличан божанском јатаку, неговао је култ поезије и подизао ниво заједничког блаженства, чак и онда када се чинило да је залутао у крајевима одавно обраслим маховином и заборавом (Ртањ, источна Србија).

 

Нису у планини становали бози

планина је за њих била сто

трпеза нешто већа

од софре смртних

широки простор врха

раван за језеро

                        да се див напије

да му се дода и сјајан ћуп меда

на пладњу да га чека месо

скинуто са сазвежђа

                                   не зна се кога

 

наук планина:

богови једу са њих у пролазу

понекад се налакте

одрже савет

поједу неки батак

и оду у просторе нама потпуно стране

па их ми тражимо

                         као преполовљени патуљци

у сну

 

Нису у планини становали бози

Ал и данас над обронком се

Окрепе и ослушну:

да ли се јавља божански јатак.

 

Ако су Срби икада имали, после Николе Тесле, некога да предложе за највишу књижевну награду на свету, онда је то, пре свега, овај песник, који је и сада, једини кандидат српске књижевности за Нобела.

 

7

Има још један песник, кога би се вредело присетити, пре свега што је постао алхемичар по цену по коју нико не би у српској књижевности, а ни балканској  хтео да то постане. Аутор ових редова.

На једном титравом спруду

Као на обалама океана,

Спајајући таласе и даљине

Чекао сам сто година

На писмо Немилог анђела.

Стигло је после хиљаду и сто година

С краја света: жиг аустралијски.

Поцепао сам га не прочитавши.

Гребући кашичицом

Дно посудице с кафом

Која је одавно понестала.

Варајући друге,

варају себе.

Вампирице и сабласти.

 

 

8

Упражњено је одавно место Беле Хамваша, кога ћемо изабрати ускоро? ...



Тих неколико песника које предлажем (Ана Бландиана, Александар Лукић, Миодраг Павловић, Белатукадруз...) као прве чланове и алхемичаре и примере уметника који не стварају идоле предметне културе. То су још увек живи песници, које не занима површна и слаба критика. То су алхемичари и творци, песници који казују, одређују и репрезентују лепоту. Свако је од њих монарх и стоји у средишту. И они су одувек знали: свет није нико украсио и окитио, него је од почетка леп. Бог није створио само неке лепе ствари, него је Лепота створила васиону.....

ĉ
БЕЛА ТУКАДРУЗ,
10.02.2011. 07:48
Comments