Опроштајно писмо Сервантеса (агента)

поставио/ла Miroslav Lukić 05.10.2011. 04:47   [ ажурирано 05.06.2016. 08:18 ]
одломак из најновијег романа Александра Лукића ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, 2011
................Иако ни­је из­гу­био ни­шта, осим го­ди­на, Про­па­ли пи­сац до­ђе на гро­бље, за­ми­шљен, као да за не­чим тра­га. Вра­та Ма­у­зо­ле­ја Cosa Nostra су за­кљу­ча­на. Али Чу­вар гро­бља има вре­ме­на на пре­тек, оти­шао је у ка­пе­лу по ори­ги­нал­ни кључ и док уда­ри дла­ном о длан као у ча­ро­ли­ји вра­та Ма­у­зо­ле­ја бе­ху от­кљу­ча­на. Ушао је у за­ду­жби­ну уцве­ље­ног си­на, у до­ско­ра­шњу ре­зи­ден­ци­ју бив­шег Аген­та по­ли­тич­ке по­ли­ци­је, као упла­шен гу­штер зе­лем­баћ. На јед­ном од сто­ло­ва че­ка­ше га као по­ру­че­на фла­ша же­сто­ког ко­ња­ка, и по­ру­ка на ли­сту хар­ти­је круп­ним сло­ви­ма ис­пи­са­на као по­ли­тич­ка па­ро­ла, ваљ­да да је по­гле­дом не про­ма­ши: За Ма­е­стра пер Пје­тра!

 

Ма­е­стро пер Пје­тро – или, ако ти је дра­же: Про­па­ли пи­шче Књи­ге без бу­дућ­но­сти! 

Да ти се Страх и тре­пет од же­не, по­да­је као ус­па­ље­на ву­чи­ца знам од са­мог по­чет­ка те ва­ше не­сва­ки­да­шње ве­зе. Не­за­ја­жљи­ва ку­ро­ждер­ка и спер­мо­ждер­ка, ће ти до­не­ти и ДО­СИ­ЈЕ МА­Е­СТРО ПЕР ПЈЕ­ТРО, ако то већ ни­је учи­ни­ла, али не и Бе­то­ве­но­ве уши, јер су оне от­пра­вље­не у си­гур­ни­је окри­ље; до­не­ће ти гра­ђу о апо­сто­ли­ма пер­ма­нент­не ре­во­лу­ци­је, о ње­ним бур­ним то­ко­ви­ма и ње­ном три­на­е­стом пра­се­ту. Јер сва­ка ре­во­лу­ци­ја има сво­је три­на­е­сто пра­се, ко­је кад оглад­ни про­жде­ре као кр­ма­ча свој окот. Ре­во­лу­ци­ја ме је од­ба­ци­ла ка­да сам јој био нај­по­треб­ни­ји; Ге­не­ра­ли­си­мус се по­пла­шио ста­рих ка­дро­ва, окру­жио се мла­дим ла­во­ви­ма, као и сва­ки фа­ра­он. На­пу­нио је ми­ли­о­не ка­ди­о­ни­ца та­мја­ном и њи­ме ока­дио ба­та­љо­не и пу­ко­ве на­ци­о­на­ли­ста од­ре­да. Окру­жио се оло­шем и про­ма­ше­ним љу­ди­ма, углав­ном глу­пљим од се­бе, не­му­зи­кал­ним. Што је и при­род­но за јед­ног осред­њег пар­тиј­ског апа­рат­чи­ка, ка­кав је го­ди­на­ма био. Уна­пре­дио ме је за ви­со­ког функ­ци­о­не­ра, због Бе­то­ве­но­вих уши­ју, ко­јих сам ус­пео да се до­ко­пам, али му оне не­му­зи­кал­ном ни­су по­мо­гле, па ми је те уши вра­тио, глув и аути­сти­чан чо­век, а ја сам се по­ста­рао да Бе­то­ве­но­ве уши оду да­ље, да слу­ша­ју зву­ке но­вих ци­ви­ли­за­ци­ја, као и њи­хо­вог про­па­да­ња, јер Бе­то­ве­но­вим уши­ма, том та­ко осе­тљи­вом ор­га­ну, ти зву­ко­ви ће из­гле­да­ти за­пра­во као нео­бич­на, уз­бу­дљи­ва, склад­на му­зи­ка. Ни­је мо­гао да чу­је бу­дућ­ност, јер ни­је схва­тио моћ Бе­то­ве­но­вих уши­ју; от­по­чи­њао је ра­то­ве, уме­сто да их за­вр­ша­ва, и све их из­гу­био, сви­ма је то ја­сно, за­то је вас­ко­ли­ки свет мо­рао да огра­ди та­кву лу­ду – са­те­рао га под зе­мљу, као хер­ме­ли­на. Ево ти те­ме! Због ње ни­сам спа­лио ДО­СИ­ЈЕ МА­Е­СТРО ПЕР ПЈЕ­ТРО. На­ста­ви да до­пи­су­јеш тај До­си­је! Али па­мет у гла­ву! Не опо­на­шај пост-мор­тем­ни­сте. Ни­је пра­во­пи­сна гре­шка: пост­мо­дер­ни­зам је мр­тво­ро­ђен­че! Иако га де­бе­ле кри­ти­чар­ске гу­зи­це ту­ма­че као књи­жев­ну мо­ду са­да­шњо­сти и бу­дућ­но­сти! У то­ме се, на­дам се, сла­же­мо. Јер, ми смо, др­жим, му­шкар­ци, а не по­во­дљи­ве би­бли­о­те­кар­ке!

Ка­жем то због оне не­сре­ће – би­бли­о­те­кар­ке; она је спрем­на и Ге­не­ра­ли­си­му­со­вој зад­њи­ци да апла­у­ди­ра, јер је оби­чан шљам епо­хе! По­же­лим да ти на­пи­шем ре­чи као при­ја­те­љу, иако вас све из ду­би­не ду­ше пре­зи­рем: Управ­ни­цу на­род­не би­бли­о­те­ке, и оста­ли пер­со­нал гро­бља Дра­ме, и те­бе и бран­шу ко­јој сво­јом обе­ле­же­но­шћу при­па­даш! Не­знат­не су раз­ли­ке из­ме­ђу Ге­не­ра­ли­си­му­са и свих вас, ми­ли­о­на бо­ље ре­ћи! Тре­ба­ло је ба­рем вас, ко­ји сте ми би­ли на до­хва­ту ру­ке, мно­го ра­ни­је, да по­стро­јим но­ћу уз Ма­у­зо­леј Co­sa No­stra, и да вас упу­цам по крат­ком по­ступ­ку! Сви сте ви олош! Ме­ђу­тим, не бри­нем; до­бро је што то не учи­них! Не­ко ће дру­ги да упр­ља ру­ке ва­шом кр­вљу.

Ме­не су од­у­век во­ди­ли нај­ча­сни­ји и нај­све­тли­ји иде­а­ли чо­ве­чан­ства и ње­го­ве бу­дућ­но­сти, а вас нај­ни­же стра­сти и по­ро­ци, ко­ри­сто­љу­бље и тзв. де­мо­крат­ски от­пор! Оста­вљам вас у том бр­ло­гу ра­та и де­мо­кра­ти­је да јед­ни дру­ги­ма ду­шу ва­ди­те, остр­вље­ни­ји од ле­ши­на­ра што кљу­но­ви­ма чу­па­ју цре­ва из црк­ну­тих ле­ши­на. Ужи­вај­те!

Од свих сам се да­кле опро­стио на свој на­чин, од по­је­бљи­ве ву­чи­це и од те­бе, ње­ног тај­ног дра­га­на! Осим од се­бе. За то има вре­ме­на!

На­лиј се­би ду­плу ча­шу ко­ња­ка.

Жи­ве­ли!

                                СЕР­ВАН­ТЕС.“

 


Опро­штај­ну по­ру­ку Про­па­ли пи­сац пре­са­ви и угу­ра у џеп. Ко зна за­што мо­же да ус­тре­ба? Не по­ми­шља да на­ли­је по­ну­ђе­но пи­ће са сто­ла. Уоста­лом за та­кву од­лу­ку и не­ма вре­ме­на јер га ис­пред спо­ме­ни­ка Не­зна­ном ју­на­ку до­зи­ва Олим­пи­ја. Про­па­ли пи­сац иза­ђе пред вра­та Ма­у­зо­ле­ја и угле­да њу ка­ко му се од­ва­жно при­бли­жа­ва љу­ља­ју­ћи бо­ко­ви­ма.

– Гла­ва ти је бе­ља од смр­дљи­вог јар­ца! – Не мо­же да са­кри­је из­не­на­ђе­ње све­ти­ца.

– Свра­ћа ли Сер­ван­тес? – пи­та он.

– Јок! Звер се опро­сти­ла са сви­ма. Од­ла­зе­ћи са гро­бља је­два да ми ре­че: „Ми­ла, пу­ко­ти­ну мо­жеш да­ти пр­вом ко­ји на­и­ђе.“

Олим­пи­ја Чу­до­твор­ка је ухва­ти­ла за ру­ку Про­па­лог пи­сца и вид­но сме­те­ног по­ве­ла у ка­пе­лу.

– По­ка­жи ми ка­кве то књи­ге пи­шеш, ко­је не мо­гу по­пра­ви­ти свет, а због ко­јих ти је ко­са пре­ко но­ћи осе­де­ла!

У по­лу­мрач­ној ка­пе­ли она при­ђе сто­лу на ко­ме он пи­ше стра­ни­це не­за­вр­ше­не све­о­бу­хват­не хро­ни­ке, и уме­сто да поч­не да их ли­ста, осло­ни се о сто гу­зо­ви­ма и за­ди­же иона­ко пре­крат­ку сук­њу:

– Ти је­ди­ни ни­си ви­део бу­сен мог олим­пиј­ског хра­ми­ћа. По­гле­дај га! Ко­ли­ко су­тра и ко­са на тво­јој гла­ви мо­же би­ти та­ква!

Бог сам зна че­му се на­да и че­му се сме­је Бе­ло­ма­гиј­ска све­ти­ца, јер смех за­тре­се ства­ри у ка­пе­ли. Про­па­ли пи­сац окре­ну гла­ву у стра­ну, а она по­ву­че сук­њу. Иза­шли су из ка­пе­ле као љу­ди ко­ји су про­пу­сти­ли мно­ге во­зо­ве у жи­во­ту.

– Вра­ти­ла се Ан­ђе­ла Ро­за. До­ве­ла је му­жа осле­пе­лог од гра­на­те ис­под Ал­па. Узда се да уз моћ Бе­ле ма­ги­је и ле­ко­ви­ту во­ду Бе­лог по­то­ка не­срет­ник про­гле­да. По­ђи са на­ма, Ма­е­стро, мо­жда се и те­би од чу­да по­вра­ти цр­на ко­са ко­ја ти се до ско­ра пре­си­ја­ва­ла на гла­ви. ...........................

_______________________________________



Цена ове књиге у књижарама је 1.200,00 динара. Може се набавити у књижарама у Београду и Пожаревцу. Поруџбина директно  телефоном +381653006950 или мејлом miroslav7275@gmail.com подразумева попуст 50%. Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Mирослав Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном телегонском упутницом.... Ово је најједноставнији и најбржи начин да дођете до ма ког издања „Заветина“.  При том и најјефтинији. Ово упутство важи првенствено за физичка лица. 

Comments