МИСАО У АЛАСКОЈ МРЕЖИ

поставио/ла Miroslav Lukić 29.03.2014. 03:08   [ ажурирано 05.06.2016. 08:24 ]
  Чедомир ЉУБИЧИЋ


Мрешкала се у даљини благо заталасана Дунавска вода и чинила нестварним поглед на ужурбану градску вреву у којој отуђења сваке врсте постају све снажнија са сваким новим човеком у граду, са сваким новим покушајем робова потрошачког друштва да сопствену сујету обрадују најскупљим шминком.

 Време божићног поста, двојица дунавских аласа, Љубинко Балаћ и Буда Жижовић дочекали су са незапамћено ниским водостајем Дунава. Риба се олењила па им се, самим тим, мање заплитала у мрежу. Ипак, дан су, у просеку, завршавали са пет – шест килограма рибе. Запао их је мукотрпан посао. За такав излов морали су квасити руке и ноге, расплитати и ширити мреже по цео дан. Али, избор је свестан, неизнуђен, тврде да се исплати јер им је љуљушкање у чамцу поред здраве хране и просечне зараде доносило и душевни мир, какав се ретко где могао наћи у ужурбаном и помахниталом Београду. У малени чамац, између гомиле мрежа, којекаквог алата и Дунавских шкољки, дугогодишњи аласи сместили су и једну посебну драгоценост: античку амфору која се, нико не зна како, налазила у кући Љубинка Балаћа већ више од два века. И увек је побуђивала пажњу и палила знатижељу, пре свега, Буде Жижовића.

- Десет година радимо заједно, Љупче, а никако да ми кажеш шта ће нам сваки пут ова амфора? Није поштено што не желиш да ми причаш о њој.

- Није да не желим да причам о њој и њеном пореклу и околностима под којим је доспела у рибарску кућу мог далеког претка, него не знам о њој ништа осим што се у њој врло често нађе и понека уловљена мисао.

- Љубинко, ја сам мислио да си ти трезвен човек, са обе ноге на земљи, несклон маштаријама и губљењу времeна.

- Нису то, драги мој Будо, неважне ствари. Ти никад не приметиш да после сваког доброг улова, из амфоре извадим и неколико великих и значајних мисли, а то је зато што знам да треба ловити тако да рибама буде тесно, а мислима широко.

Буда је заћутао и наставио са расплитањем мреже и њиховим бацањем у дунавске дубине. Варљиво сунце давало је привид лепоте, хладни Дунав је запљускивао ноге, ледио прсте и пркосно стављао до знања да се до његовог богатства не може доћи на лак и брз начин.

Сумирање богатог улова и Љубинку и Буди је озарио лица задовољством које се не може сакрити. У мрежи се праћакало пет манића. То је једини речни бакалар који се може ухватити само три месеца у години када је температура воде нижа од десет степени, иако је Дунавска, она има укус морске рибе. Јединствена је и веома мудра. Појављује се зими јер њен главни непријатељ шаран, који је једе, тада одлази у кртог, дубока и муљевита места, да презими. У том кртогу сви шаранчићи се наређају једни на друге, као сардине, не мрдају и тако се греју до пролећа.

Како је почео да извлачи мрежу постављену претходне ноћи, узбуђење је кренуло да струји жилама Љубинка Балаћа. Хитро је одбацио рукавице да лакше повуче плен, не хајући што му вода - леди прсте. Недавно је купио и одело за рибарење на мору. Није јефтино, а рукавица има гомилу, па их опет не носи. Тврди да му нису потребне.

- Шта ће ми? Како онда да помилујем рибу? Са њом мора нежно, као са женом. Да се не повреди и не покида мрежу. Јашта да је хладно пријатељу кад сквасимо прсте, утрну и не осећам их. Кад помазим манића, једну од најлепших риба, топло ми је око срца. Река лечи све, ово је живот.

- Нема кечиге – растужено је приметио Дуда Жижовић.

- Штета?

- Чудна је та кечига – примети Љубинко Балаћ

-  То је риба која мигрира. Остаје нам само да молимо Бога да нам се врати.

- Невероватно је колико, нарочито, Београђани воле гулаш од филета кечиге.

Враћајући се из риболова Дуда и Балаћ су проговорили тек по коју реч. Дуди Жижовићу се учинило да се унутар античке амфоре боје цигле нешто мешкољи, а затим као да чује нешто што личи на птичији цвркут.

- Шта је ово Љубинко?

- Мрести се мисао.

- Шта булазниш? Какво мрешћење мисли? Ти си полудео – згрануто је поскочио  са импровизоване столице од пивске гајбе са које је управљао мотором.

- То је птица Квецал.

- Шта је то? Ти си потпуно незрео, а имаш четрдесет и три године.

- Птица Квецал је егзотична птица из Јужне Америке. У овој амфори се створи кад се роди мисао, а она се рађа после улова сваке добре рибе која је, доле у дунавским дубинама, нешто вредела у свом рибљем окружењу.

- Извини Љубинко, али ја са тобом више не могу у рибарење. Продаћемо чамац и ја ћу наћи другог ортака.

- Смири се Дудо. Астеци су Квецала сматрали светом птицом и називали су га перната змија, а касније је изабран и као симбол на грбу Гватемале.

А  онда је Квецал излетео из амфоре и полетео пут прозрачног Дунавског неба. Како се више удаљавао, све више је за собом остављао недоумицу о видљивости тачке у којој се спајају плаветнило воде и плаветнило неба.

- Гледај Дудо! То је Квецал! Дугачка је око тридесет  сантиметара од чега три четвртине  отпада на реп. Глава и леђа су му зелене боје, а доњи део репа беле. Мужјак има јаркије боје од женке. Обитава у неприступачним прашумама Јужне и Централне Америке. Чак се и удварају женкама на занимљив начин. Изводе разне акробације у ваздуху, праћене продорним крицима.

- А где си ти то могао да видиш? Овде на Дунаву.

- Да, овде на Дунаву, када истовремено из амфоре излете мужјак и женка, односно мушка и женска мисао.

Буда је из ранца извадио пљоску са ракијом, потегао из ње, крстећи се, преврћући очима.

- Астеци их ниси ловили као младе, већ су хватали остареле примерке које нису убијали. Ишчупали би им два највећа пера и потом их пуштали на слободу.

- Астеци и њихове птице на Дунаву. Бог с тобом Љубинко. Заиста си или подетињио или полудео или, као што већ рекох, био си и остао незрео.

- Да ли ти, мој несрећниче, знаш  да је делта Дунава главна раскрсница миграцијских путева у Европи? Да ли ти, мој несрећниче, знаш да се на том подручју  додирују европски и азијски животињски свет? Можда је наш Јужно Амерички гост сазнао за Дунав пре него смо ми могли сазнати за њега? Овде живи више  од триста врста птица, између осталих и пеликани, ждралови, жиличарке, птице грабљивице и веома, веома ретка црвеноврата гуска. Ја незрео.

Квецал који је излетео из амфоре и, чинило се, потпуно нестао у непрегледној Дунавској ширини, вратио се до Љубинковог и Будиног чамца и изнад њихових глава одигравао неки потпуно тајновити плес. Након сваког покрета, у ваздуху су се стварала све уочљивија слова прерастајући у речи и читаве склопове реченица.

Зрење је сасвим друго него раст. Када нешто расте постаје све веће и све више га је. Када нешто више не расте, оно застаје, почиње да зри. Пре га је мање. Није веће, него све мање. Не иде напред, него назад. Меко зелено зрно жита постаје мрко и челично тврдо; зрно грожђа постаје прозирно, по опни попадне пепељаста роса. Кад човек први пут сазри, буди се у њему страст љубави, од дивљег детета постаје меки сањар; кад други пут сазри , напушта у себи постојећег крутог, глупог, глувог; када трећи пут сазри , напушта у себи тврдо, кости, мишиће, крв, тело. Први пут сазри за природу, други пут сазри за мудрост, трећи пут сазри за смрт.

- Прочитао си Будо Жижовићу?

- Ти си прочитао јер си умишљен, а ја јер сам већ сувише попио. Нема ту ничега. Само ваздух и ништа више.

У Љубинковој мрежи, поринутој у Дунав, нагло се осетило отежање улетањем нових, крупнијих комада рибе.

- Потпуно си нам уништио дан. Уместо да причамо о оним дивним девојкама које смо срели за оволико година на Дунаву, ти булазниш о некаквим птицама, мислима. Ако се не побијемо биће одлично – бесно просикта Буда Жижовић.

Љубинко је извадио мрежу и извадио шест повећих деверика и три штуке. Љубинко је гледао запањено. Други Квецал је излетео из амфоре, полетевши високо. За собом је оставио поруку:

Лепота младе жене  је врели дах који пржи. Ужасна је  то моћ која непрекидно гони жену: док сагори онај ко је гледа, сагори и онај ко је носи.

Ноћ је већ увелико освојила Дунавско пространство. Буда је панично окретао ручицу мотора у коме више није било ни капи бензина. Крик који је из грла изаслао у етар следио би крв у жилама свима који би се, случајно, нашли на злосрећној Дунавској лађи. Љубинко Балаћ је сталожено сачекао оно за шта је знао да мора доћи. Живовић је скочио на Балаћа, удариши га песницом под браду. Чамац се усковитлао и право је чудо да су обојица остали на ногама. Након тог ударца, необјашњивом брзином је успео да Љубинку усади још један дубоки траг чврсте, чворновате песнице у стомак.

- Ти и твоје птице. Сад ћемо веслати до судњег дана.

Тада је Љубинко прикупио остатак снаге и са неколико шамара вратио Живовића на место крај мотора у којем није било бензина. Осећао је да се мрежа пуни новим примерцима риба.

Веслали су и ћутали. Није било бољег начина да изгладе неспоразум, да се кроз проветрену и окрепљену мисао, рођену у сопственим главама, врате у меандре у којима ће поново настала реч бити блага, помирљива, спремна да неприродну и пролазну нетрпељивост два стара друга претвори у жанр аласке приче којима је заборав најприкладније одредиште. Веслали су дуго, ноћ је постала хладна, а чамац је ушао у подручје где је ветар обећавао јачу разиграност над главама невољника. Мрежа се није померала, вукла се уз корито лађе као бродоломник који нема рачуна да троши последње остатке снаге да ускочи у чамац јер је он већ пун људи исте судбине.

Зора се под небеску окапницу довлачила својом устаљеном брзином, са свим својим наумима. За људе који жудно ишчекују дан – увек преспоро, а за природу – дисциплиновано, уобичајеног и непроменљивог преобликовања у још један нови дан, у још једну нову шансу коју ће неки искористити за општу добробит. Неки други ће бербу њених плодова сачувати само за свој тањир, а злосрећнима ће баш тај дан бити онај метак у шаржеру пиштоља који ће победнику у игри званој руски рулет напунити торбу са златом и новцем, заосталих иза оног који је прокоцкао све шансе.

Веслали су, не приметивши, једног Квецала који није излетео из Амфоре. Ходао је мирно ивицом чамца као да надзире вољу веслача да победе лоше околности. Није ни имао намеру да полети. Час је код Љибинка, а час код Буде Живовића мало подуже застао, погледао их у очи да би мрак обасјала мисао човека рођеног у мудрости.

Грчки мит  зна  и да се Еос, богиња зоре, заљубила у чудесно лепог Титона, и тражила је од богова: да њеног драгог учине бесмртним. Зевс јој је и обећао, али је предивни младић почео да се скврчава, да црни, бивао је све мањи и црњи, на крају се претворио у цврчка. Тако је Титон у облику цврчка постао бесмртан. Осећања богиње Еос остала су, међутим, неизмењена, она младића, у облику мале црне бубе, воли и данас, а младић песмом поздравља долазак зоре.

Усклађеним замајцем весла ломили су мрачне водене наносе, сваким новим метром видљивије, мирни, добро утопљени, веслачи су постајали сведоци промене када се мркли водени пут поново претвара у реку, са свим својим радостима, опасностима и страховима. И, заиста, однекуд са далеке супротне обале, одзвањала је нека неразумљива песма. Ни Љубинко ни Буда нису били склони да поверују грчком миту већ су слушање те, тобож, мелодије приписивали искључиво својој исцрпљености и зловољи. Само неколико тренутака касније, сунце се пробијало као савесни спаситељ који би то учинио и много раније да није било препрека са строго прецизираним временом трајања.

Ћутање приликом веслања као да је у мисаоним токовима аласа покушавало да измири не само догођени сукоб, већ и да приближи два потпуно супротстављена схватања реалности, маште, овоземаљског и оностраног. Исто то ћутање успевало је да повеже конце схватања о постојању људи којима је потреба да се сања у будном стању важна исто онолико колико и онима који рационално доживљавају земљу и воду и клањају се им се онда када су принуђени да борбу за живот издигну изнад свега оног што им не доноси материјализовану благодет.

Још једно ново јутро, запамћено, виђено, записано, предањем закатанчено у колективну свест, игнорисало је жалопојке, надобудност, звучне јадиковке, шоњаво самосажаљење. Засијало је новом снагом, као ниједно јутро пре њега, и својим светлуцавим кристалима наде и веровања у људе засу Дунавско пространство изненадном веселошћу. И лица Балаћа и Жижовића су се пресвукла у осмехе и жељу за разговором.

- Добро, можда сам претерао када сам рекао да си подетињио, полудео и да си незрело дериште у кожи маторог коња. Знам, да свако има право да од свог живота начини шта хоће, ако то не угрожава другога.

- Реци ми искрено – рече Љубинко Балаћ, гласом начетим неумереном употребом дуванског порока.

- Шта?

- Да ли си видео поруке настале услед игре Квецаловог репа?

Будино лице је поново добило тамније нијансе и поново је из ранца извукао пљоску са ракијом. Испио је два дугачка гутљаја. Понудио је Љубинка, чији је гутљај био толики тек да овлажи грло и малим пропламсајем ватре огреје утробу.

- Видео сам – невољно се Буда Жижовић одважио на одговор који је Балаћу унео нови талас снаге у тело. Одложио је весла и извукао мрежу. У њој, копрцала се повећа ловина крупатице и смуђа.

- Видиш, није да нас неће.

- Видим, али није препоручљиво ловити на овакав начин сваке ноћи.

- Ово је ванредна ситуација, шта да се ради? Виша сила.

- Није виша сила, него твој неодговорни осећај за време – поново је Буда, љутитим гласом, заоштрио разговор.

- Ти си инсистирао да идемо даље. Нисмо морали. Знам ја где ћемо наћи кечигу, само мора да се плови мало дуже. Јеси тако говорио? Јеси ли?

- Јесам. Али шта ти је фалило, осим што смо разменили по неколико удараца.Направили смо више него добар излов, огрејали се ракијом и уживали у слободи.

- Могли смо понети и вино.

- Могли смо, али нисмо имали довољно хране која би испратила могућности нашег испијања. Када седнемо за сто испред твоје куће, заборавићемо и Дунав, и Квецала, и ову ноћ, а причаћемо о вину – видно орасположен и склон помирљивим тоновима, Буда Жижовић је одвајао крупатице од смуђева.

Тада се једна несташна риба, осредње величине, измигољила из мреже и довукла до амфоре у којој је нешто почело да се мрда, нараста, а затим и излеће. Квецал је изводио свој понирући и уздижући плес изнад Будине главе. Порука је била читка и видела би се и из авиона.

 Свако вино је индивидуално. У сваком вину живи непоновљиво особен и непатворен геније. Геније је материјализован облик уља. Његова маска. Сваки део женског тела има посебан мирис, и он се не може побркати с другим. Зашто? Јер га насељавају  други демони. Вино је пиће са спиритуалним  садржајем уља. У сваком вину станује по анђелак који не умире када човек попије вино, него се нађе међу безбројним мноштвом малених вила и анђела који станују у човеку. Када човек пије, долазак малог генија дочекују они који се већ налазе унутра с песмом и кишом цвећа. Мала вила је очарана и од радости се готово пали. Човека обухвата овај пламен задовољства и он је очаран. Против тога нема одбране. Зато кажем: чаша вина је салто мортале атеизма.

   - Ја ово не могу да издржим. Морам да попијем? – рече Жижовић, нервозно вадећи пљоску са ракијом.

- Зар ниси све попио?

- Нисам. Имам још пуну војничку чутурицу оне ракије од претпрошле године.

- Уууу, њу је пекла Божја рука.

Климајући главом, Буда се  сложио са тврдњом Љубинка Балаћа и сасуо у себе последње остатке из модерне пљоске, добијене од неког рођака са путовања у Америку.

Још два Квецала су истовремено излетела из амфоре боје цигле. Мушки и женски. Испрва се мушки Квецал удварао женки на начин који је Љубинко Балаћ већ описао  Буди Жижовићу док је он био у стању потпуне слуђености изговореним речима. Истовремено су залепршали пред одлазећи марш према Црноморском сливу и ваздухом зашарали натпис који је био исписан најскупљим налив – пером.

Пијење је као најближи сродник љубави. Вино је као течни пољубац.

Дан се се све сигурније ближио подневу када су коначно Балаћ и Жижовић стигли до Земуна. На обали су риболовци лечили депресију дубоким погледом у воду.

- Сутра ћу поринути онај мој прави бродић. И идемо у Голубац, на најшири ток. Морамо наћи кечигу.

- Поринућеш Топчидерску ноћ? Знаш да није ремонтован.

- Да ти то није дошапнуо неки Квецал из амфоре који нема муда да изађе јер је схватио да је у Земуну. Ремонтован је пре месец дана и може и на Антлантик, ако хоће. А неће.

Путовање Топчидерском ноћи  било је као путовање авионом у односу на чамац. Мреже су остале исте као и одела и рукавице. Ни амфора није била заборављена. Аласи су забацили мреже, још на почетку путовања, али се нису обазирали на улов. У бродској кабини су пили, мезетили и причали о разним стварима.

- Знаш шта Балаћу?

- Шта Жижовићу?

- Мислим да ниси луд. Тај Квецал зна зашто лепрша, али ми није јасно чије он мисли исписује тим својим лепим репом.

- Залепршаће и о томе нешто, надам се.

- Него, да се ти и ја лепо договоримо око једне важне ствари на овом путовању.

- Кажи Жижовићу.

- Ово путовање треба да доживимо као празник уживања у послу који волимо. Обећај ми да ћемо причати само о женама, ма шта ове твоје птице исписале по небу.

- Слажем се.

Две ракијске чаше сударише се у наздрављајућем одзвону попут милозвучја црквених звона која означавају крај рата.

С времена на време, Љубинко Балаћ је вадио мреже из Дунава. У првој је угледао гомилу гргеча, болена и младице.

Буда се опустио у бродској кабини и, тек, крајичком ока је приметио излетање Квецала из амфоре. Није му било јасно како је дошао до закључка да је птица, а заправо мисао, женска.  

 

Мој живот је такво власништво које у целини никада не могу поседовати, односно он никада не може бити потпуно мој. Ја нисам свој. И што се више трудим да поседујем самога себе, све мање сам свој. Приватно власништво јесте оно што ми могу одузети. Да ли ми могу одузети живот? Да. Шта је оно што ми не могу одузети? Спасење.

 

Буда Жижовић је све задовољније уживао у топлој бродској кабини, уз суво месо, црни лук, меснату сланину и чварке док је, мерачки, испијао ракију, погледа усмереног ка неуморном и пожртвованом Љубинку Балаћу. Још су били, поприлично далеко од Голубца, а Балаћ је извукао једну мрежу пуну као око. Задовољно се смешио. Амфору полегнуту на бродске даске, свечано је усправио и ставио је на почасно место у заветрини. Излетео је један необуздани Квецал, жељан слободе, а још више женке и тек, површно и на брзину, написао.

На земљи увек треба да буде један будан сањар, иначе би свет потонуо у ноћ.

Пристижући на најшири ток Дунава у Србији, Буда се одлучио да изађе на палубу. За оно кратко време колико се Љубинко нашао у бродској кабини није успео да оствари своје обећање да ће причати о женама. Учинило му се да је за то дошла згодна прилика када се је Љубинко Балаћ извадио мрежу са прегршт кркуша.

- Сећаш ли се оне моје Антонине, балерине?

- Сећам се.

- Чини ми се да у ниједној жени, ни пре ни после ње, нисам видео особу која је говорила искључиво очима. Ми заправо, нисмо ни говорили. Само смо се гледали и све нам је било јасно, у сваком тренутку за тих чаробних шест година.

Тада се у амфори завртело нешто много снажније него до тад. Излетео је још један Квецал, обрушивши се на главу Буде Живовића. Тај, некако, посебни Квецал није ништа исписивао по ваздуху, већ је оно што је требао да поручи игром репа пренео у двогласје Љубинка Балаћа и Буде Жижовића:

Привлачност лепе жене не осећа само мушкарац, лепом, односно жени диви се и жели је исто тако и жена као и мушкарац, јер је лепота позитивна животна сила, велика чињеница живота.

Без рукавица, прозеблих прстију, Љубинко и Буда вадили су кркуше, потајно се надајући великим комадима дуго сањане рибе.

- А сећаш ли се ти Будисаве, оне моје црне муње?

- Сликарке Настасије Вукасовић?

- Ње.

- Ко се ње не би сећао.

- Пред њеном лепотом све моћне војске би положиле оружје. Пред њом сам дотицао волшебне сање, пред њом досезао небеске лире, љубио лепоте постојање, смиривао метеже и немире.

- Браво песниче! – усхићено је загрмео Буда Жижовић.

-  Поред ње сам сваки дан био опијен лепотом. После извесног времена та лепота је остала што је и била али је попримила карактер вина, а вино доставља истину док охлађени шампањ лечи последице. Дан без вина, дан без сунца. Нешто мање од четири године ниједан мој дан није био без сунца.

Буда се на време сажалио на већ уморног Љубинка Балаћа и из воде извадио мрежу.

- Види ово! Види ово!

- Сомићи и уклије.

- Даааа, батоооо.

Наједном је небо изнад Дунава било царство Јужно Америчких птица. Ниједна од домаћих врста није била ни близу те, сада омеђене територије, испуњене Квецалима, који су излетали из амфоре као пчеле из кошнице. Иако их је било много, уредно усаглашеним плесом репова, исписивали су заједничку мисао људи, неба, воде и птица.

Можда се на трагу лепоте жене и у жени буде исте привлачности. Завођење, драж и чар делују свеобухватно; толико су еротични да делују и преко оквира полова. Жена и сама уме да се диви својој лепоти. И деца усхићено посматрају лепу жену; вероватно и животиње не могу да избегну ову очаравајућу силу. Лепа одећа значи бити привлачан као жена. Леп предео је магнетичан  магнетизмом женске еротике. Музика, боја,цвет, зграда, песма само су утолико лепи уколико подсећају на љубавну чар која струји из жене.

Наједном створена ужурбаност Балаћа и Жижовића која је у себи носила смесу панике и страха била је, пред вађење мреже затегнуте до пуцања, најсличнија  извођењу пенала у судбоносној фудбалској утакмици. Балаћа је обливао зној због зебње да промаши гол, а Жижовићев страх од примљеног гола био је јачи од погледа у мрежу у којој је лежало мноштво кечига.

Радосни загрљај уз благо поскакивање, Љубинка Балаћа и Буду Жижовића поново су привели судбини нераскидивог пријатељства којег може створити или рад који ће омогућити преживљавање или рат у коме је глава пријатеља једнако важна колико и сопствена.

Амфора је усправно стајала на даскама палубе, без назнаке да ће се у њој, икада више, запатити нека нова мисао. Стајали су, Балаћ и Жижовић, још читав минут крај амфоре да би се скрушено окренули и пошли ка бродској кабини у којој су отпочели припрему за прављење гулаша од филета кечиге. Одабрали су вино, распоредили послове, пијуцкали и, с времена на време, погледали у амфору. Изнад кревета Буде Жижовића стајала је урамљена фотографија балерине Антонине, док је изнад кревета Љубинка Балаћа урамљени осмех сликарке Настасје Вукасовић одашиљао мирисе путеног раја у смртничком врту.

Квецал их је погледао равно у очи, просто се залепивши на стакло прозорске кабине да би полетео ка последњој  женки излетелој из амфоре, која је била, већ, поприлично далеко.

Траг мисли чувеног мудраца дуго се задржао у ваздуху.

Женско тело поседује бескрајно више уља и управо је због тога лакше, ређе, генијалније, коначно и спиритуалније него мушко тело. Чаробност женске фигуре управо је директна последица безграничног богатства бујних уља. Да, ако неко жели да прибави сразмерно много непосредних искустава о уљима, тај не може уопште да изостави жену. Нека удахне само мирис женских усана и нека га само мало проанализира шта у њему постоји: лукавост, брбљање, изазов, злоба, отров, подлост, жудња. Све су то мали генији који кипте у мирису усана.

Дошавши надомак београдског - Дунавског акваторија, атмосфера у бродској кабини Топчидерске ноћи постала је знатно смиренија, са много мање екстатичних излива задовољства. Гулаш од филета кечиге се појео, вино попило. Али, амфора се поново задрмусала. Излетела је из ње прелепа женка Квецала, са много јаркијим бојама које иначе не припадају женкама ове Јужно Америчке птице.

Квецал је спорим летом творио на небу слику у облику књиге - уље на платну Дунавске орасположујуће ведрине. Љубинку Балаћу се учинило да је то нека од слика Настасје Вукасовић, из периода у коме се припремала за једноставан живот самотног ствараоца, без пријатеља, родбине, мушкарца и порода.

На дну слике богатог колорита, збиралишту вриштећих боја које собом носе страст ненаметљиве педагогије и старовремска светлост мудрачке дубине, стајала је читко исписана посвета, примеренија књизи него слици:

 

С, поштовањем

Бела Хамваш.

 

                                                       

Comments