Значење свега / Владимир Јагличић

поставио/ла Miroslav Lukić 20.09.2012. 03:24   [ ажурирано 04.06.2016. 22:50 ]
из истоименог рукописа прича

 

- Капакопо сипи мипи?

Хиљаде пута то смо, већ, чули. Презрели смо шaтровачки. Ушао је у моду преко Зоће, понављача који нам је дошао из града. Тако су рекли: из града. Нисам знао где је град. Сигурно, иза плавог брда. Ускоро је цела школа говорила на шатровачком:

- Јепедипи гоповнапа!

Не, ја и Миле Перац смислили смо наш говор, савршенији. Овај је ширио речи и оне су постајале брбљарија. А ми смо говорили сажето: разумели смо се само нас двојица, а често ни ми сами потпуно - наш језик није значио много, па је, у неку руку, значио све. А ко је икада разумео значење свега? Први је проговорио Миле Перац, док смо играли кликере. Пожуривао ме да одапнем стакленац, стиснут коленцетом скврченог палца, утакнутог у надстрешницу средњег и домалог прста (кажипрст је утезао кликер, а палац служио као окидач).

- Буји паји! - рекао је Миле Перац.

Знам да то није то рекао пожурујући ме, већ да ме поремети, како бих промашио рупу.

- Клај клај - одговорих ја спокојно.

И победоносно погледасмо један другога: открили смо, само наш, језик. А ја још и освојих плави петоперац: играли смо у по кликер.

 

То је Зоћа почео да прича како, у односу на градски живаљ, живимо сиромашки, и да смо, све у свему, последња беда свемира. Баш тако је рекао: ми Сабанћани смо последња беда свемира. Ја сам знао да град постоји, али никада нисам био тамо. Ми смо учили, из географије, да има разних градова: например Минск, или Улан Батор. Али, све некако нисам веровао да таква места постоје, већ да су, како ми то кажемо, више онако, приче ради, трла баба лан. Због тога сам на Зоћу гледао сумњичаво, као на пострањара. Он је био дођош из света преко плавог брда, а плаво брдо је тачка иза које престаје свет. Мислио сам о томе, брчкајући ноге у сеоском поточићу и  разговарао са Милетом Перцом.

- Тандара мандара - рекао сам, мислећи на Зоћу.

- Броћ - сложи се Миле Перац.

 

Миле Перац је, за разлику од мене, имао оца. Његов отац је био сеоски милиционер, а деца тако значајних људи знају више од нас осталих. Ја сам имао мајку Милену и чика Досу који је мојој златокосој мајци помагао да довезе и насече дрва за зиму: орао је, косио и жњео наше њиве, како ми то кажемо, напола. Остало је моја златокоса мајка могла и сама, и ја сам јој помагао. А зар је то тежак посао: пребацивати, за дан или два, ручним колицима (с полуиспумпаним точком), са њиве, кромпире у подрум, или убацити пшеницу, врећу по врећу, у пресеке? Мало се погуриш под џаком, мало и мајка помогне, потом се испаваш, и сутра си, како код нас кажу, ко нов; јесте, кашљеш због прашине у пресеку, али је низ грло спере извор-вода са Стублина. Кокоши нам редовно носе јаја, киша пада на биље изџикљало из земље, зими се грејемо у нашој блатари поред црне фуруне коју нам је поклонила баба Перка кад су јој синови купили нов бели шпорет смедеревац (сто пута нам је већ рекла да се преварила и да је фуруна боље грејала од шпорета!), а лети ти ни одело ни обућа не требају - идеш бос још од априла, па све до октобра! Лети и не једеш код куће: рађају шумске јагоде, па трешње, па гљиве, па печењаци, па лешници!

Да, али Миле Перац је имао тату милиционера, и није био срећан и богат као ми, остали. Схватио сам да све више и више мисли о нама у селу исто онако као градски понављач Зоћа. И Милетов отац Здравко мислио је као понављач Зоћа. Сигурно се жалио Милетовој мами, шнајдерки Радмили, а Миле је то чуо и забринуо се.

- Ђене ђене - рекох му, говорећи о нашем животу, и праћнух петама и чукљевима ноге у потоку.

Али, Миле Перац не одговори ништа. Сигурно се сложио, није хтео да троши речи. Само шибну лесковим прутићем по води. Мислио сам да смо се разумели: увек смо се одлично разумели.

 

И ја сам се, помало, понекад, бринуо. Забринуо сам се тог пролећа за мог зеца Станимира. Станимир је закуњао, нити хоће да једе, нити се пење на зечице - и моја златокоса мајка је рекла да морамо одмах да га закољемо и скувамо, иначе ће црћи, после чега морамо да га закопамо. Ја сам сваки час прилазио његовом кавезу с дрвеним решеткама (кавез нам је, са шиљастим зупцима, спојивши два стара сандука, направио чика Доса; ја сам их поставио сламом коју сам, потом, мењао). Говорио сам Станимиру да се не плаши, да га нећу тек тако дати. Онда ми је мајка рекла да Станимира, кад куња, нешто много боли, а он не уме да прича, као ми људи, шта.

- Ако га скувамо за ручак, више га неће ништа болети, а теби ће у стомачету од зечетине  бити топло - рекла је моја златокоса мајка.

Тада сам схватио да те, кад умреш, више ништа не боли. То сам Станимиру и рекао, али га нисам утешио, јер је и даље куњао, и само би, оретко, мрднуо ушима, у знак да ме чуо и примио к знању. Молио сам Бога да се сложи с нашом одлуком да га скувамо за ручак, и да некако шапне Станимиру да се не љути: више га ништа неће болети.

Мајка је на ручак позвала и Милета Перца. Најпре је обарила зечетину, а онда је бутиће пропржила на масти и сипала нам, после ручка, у две чаше, сируп од вишње, уз извор-воду са Стублина.

- Њам њам - рекао је Миле Перац.

- Глоц глоц - сложих се.

Пуца зауши.



Јесте, и ја сам бринуо. Бринуо сам, кад је покосе, хоће ли ливада опет постати густа и миришљава, да ли ће лишће на шуми порујити или се озлатити, због чега поток лети пресушује, остављајући баричаста језерца пуна заробљених чикова, да ли ће жабе гаталинке, преконоћ, донети кишу, и често сам одлазио на тајна места, нарочито кад бих се забринуо, због тога што тамо одавно нисам био, да би ме могла заборавити. Никада ми на памет није пало да је очева плата мала: нисам имао оца. Али, Миле Перац јесте, и опет је рекао да је очева плата мала и да смо, све у свему, сиротиња, а да он зна како ће се обогатити.

- Зис - рекох му.

- Лиз гуз - немарно одговори Миле Перац.

- Џиги бау - успротивих се, уосталом реда ради.

- Лакој лане - рече он.

И додаде, да бу ме уверио:

- Дири дири дане.

 



 

Најпре су Милета Перца одвели са часа, код директора, а онда је у школу, видели смо кроз прозор, опет дошао Милетов отац, полицајац Здравко. Милетов отац је долазио и пре два дана, кад су открили да је у изложбеним витринама нестао стари новац. Тада је полицајац био љут. Прошетао је учионицама и припретио да ће сви који буду крили починиоца бити откривени и најоштрије кажњени, као и сам починилац. Сада је био збуњен, корачао је према директоревој канцеларији као кривац.

Шта се десило, Миле Перац ми је, касније, испричао кришом, да не зна нико.

Али, наравно, дознали су сви.

Док је трајала школска приредба, Миле Перац је отворио изложбену витрину у ходнику, пред директоревом канцеларијом, и извукао неколико хиљадарки старог новца. Нестанак тих папирнатих хиљадарки нико не би приметио, било их је много. Али, Милету су се допали и новчићи, њих је било само десетак, а он је узео, да се не примети, пет или шест. Да је узео један или два, можда се не би приметило Али, он је узео пет или шест, и приметило се. Историчарка Олга, која је прикупљала стари новац од ученика и њихових родитеља, дигла је, већ сутрадан, после школске свечаности, узбуну да су нестали, како је рекла, римски новчићи. Чудна ми чуда што су римски - били су зарђали и излизани, толико сам их пута видео. Позвали су сеоског полицајца, а он је сутрадан, од своје куће, код директора донео пуне шаке старог новца и замолио да се читав  случај, јер није наступила никаква штета, заборави.

Ја и Миле Перац одлучили смо да побегнемо преко света.

- Фију! - рекао сам и показао Милету Перцу према плавом брду.

Заиста смо трчали до краја света. Све до плавог брда. То јест, до једног шљивара за који нисмо знали чији је. Веровао сам да припада самом Господу Богу, толико је био леп, дворедан. Требало је и њега да претрчимо. Али, сувише смо се уморили, попадали смо на земљу од умора, и пред вече се једва довукли кући. Ко се не би уморио кад трчи све до краја света. Нико у селу није појма имао да смо одмакли толико далеко, приближивши се ивици. Али, преко света нисмо могли.

После нашег неуспелог бекства, Милета Перца родитељи седам дана нису пуштали да изађе из куће - да му се у селу не би ругали. А кад су га пустили из куће, нас двојица се опет нађосмо на потоку.

- Штуц муц цврц - рекао сам прекорно.

- Миц миц - признаде Миле Перац.

- На миц! - нисам одустајао.

- Заврзаврзаврзла – хукну он покајнички, гледајући воду.

Дабоме: био је срећан, богат као и ја, само није знао.

 

Кад је чика Доса избацио последњу лопату, неколико комшија подиже мајчин чамов сандук на конопац и поче га, постепено, сантиметар по сантиметар - равномерно са оба краја, спуштати у раку.

Наше је гробље на лепоме месту, окренуто шуми и сунцу. Изјутра се чини да сунце придржавају крошње. Онда фотографије од порцелана забљеште, и секу зраке, и расипају их даље. Моја мајка нема порцеланску фотографију, али има крстачу. А крстача је као човек који руке шири у сусрет. Главу су окренули чело гробљанског храста, или, како ми то кажемо, записа, због хладовине, а ноге према излазећем сунцу, сигурно зато што се ноге брже хладе. Ако се буде устајало из мртвих, као што је рекао наш поп Гиле, онда ће то бити у зору, кад огране сунце изнад нашег гробља. Све удате жене покопане су поред својих мужева, али моја мајка се није удавала, и њен гроб је био упола мањи од осталих. Због тога ми је било мало криво. Дошла је њена сестра из Лозовика, Милка, коју сам ретко виђао, заплакала је. Пришао сам јој и рекао језиком којим смо ја и Миле Перац говорили са пострањарима:

- Тетка Милка, зашто плачеш? Маму сад више ништа не боли.

Хтео сам да јој испричам све што сам знао о зецу Станимиру, али ме чика Доса ухвати за руку и рече:

- Док будеш у дому, ја ћу и даље да радим ваше њиве. Напола.

- Вала нећеш - сикну тетка Милка. - Није Лозовик преко света.

Све дотад сам мислио да јесте.

Миле Перац није рекао ништа, само ме загрлио.

 

Осам година сам провео у Дому. Долазио бих у двориште, кад год бих могао - пуштали су ме да окопам врт, или покосим травуљину око куће. Или да отерам ласице и кртице које су се увлачиле у фиоке и пећ. Лети сам остајао по неколико дана - док дотраје хране коју бих понео са собом. Једном су ме пустили на две недеље код тетке у Лозовик, али сам се отуда вратио брже него што сам отишао: чак је и домски јеловник бољи од теткиног. А тетак се и не трезни. Пола мог и мајчиног имања хтели су да продају, спречио их чика Доса, машући неким папирима.

Директор дома ме, пред одлазак, примио, рекао ми да сам сада пунолетан, да сам завршио средњу школу, постао свој човек, и да треба да се постарам о себи. Рекао ми је, такође, да треба да будем срећан, јер многи немају куд, а ја имам очево имање и колибицу, имам где да се склоним од кише, да преноћим и да се огрејем. Помоћи ће и шеф месне заједнице, за почетак, али надаље морам да наставим сам, да кренем за својом срећом. Шта има шеф месне заједнице да помаже, мислио сам, он ни себи не може да помогне, сваки дан је пијан. Не знам зашто је говорио да треба да будем срећан. Ја сам већ био срећан, и нисам имао рашта да тражим срећу.

Отишао сам, одмах, да обиђем поточић, шумарак, ливаду крај Шареника, шуму поред шљивара чика Досе - јер сам се уплашио да су ме заборавили. Стајао сам, мало - три минута? пет? - и на мајчином гробу. Почупао сам паламиду и штирак, а вилину косицу оставих, као златни чуперак моје мајке. Земља улегла, дрвени крст одавно пао, ваља урадити опсег. Чиме? Догодине, кад зарадим. Каменорезац Богић има кућу одмах испод гробља. Грицкао сам травку и пљуцкао у страну.

У дворишту затекох једну тиграсту жуту мачку. Била је неповерљива, два пута је мјаукнула гледајући ме испод ока, а онда ми допустила да је мазим прстом по главичорку. Било је касно пролеће, трава је ђикала, ваљало је покосити двориште, да се не увуку змије. Гледао сам ка накривој појати, питајући се да ли су ми украли косу. Ако нису, ваља је наоштрити брусом. Где беше брус? Седео сам на прагу уз жуту тиграсту мачку. У двориште, на полуразваљене вратнице, уђе кракат момак. О рамену му коса.

- Цвик цвик - рекох.

- Тип топ - рече Миле Перац.


Comments