PLAGIRANI PLAGIJATOR ILI PATAŠON-PRELAZ MIODRAGA PERIŠIĆA / Miroljub Todorović

поставио/ла Miroslav Lukić 05.09.2012. 06:20   [ ажурирано 04.06.2016. 11:29 ]

Ali, za­to je po­treb­no pro­ko­men­ta­ri­sa­ti ne­ke tek­sto­ve dru­gog Pe­tro­vi­će­vog kri­ti­ča­ra, ov­de već do­sta spo­mi­nja­nog Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća, čo­ve­ka ko­ji je pre­u­zeo ve­o­ma „ča­snu” ulo­gu po­li­cij­skog is­tra­ži­te­lja, is­tre­blji­va­ča onih ko­ji, po nje­go­voj oce­ni, sle­de ili kra­du ovog sig­na­li­stič­kog epi­go­na.

Da se ukra­de­no gr­če­vi­to i sa mno­go ve­ćom do­zom ner­vo­ze ču­va po­ka­zu­je i na­rod­na mu­drost iz­ra­že­na kroz po­slo­vi­ce. Tu po­ma­lo ker­ber­sku ner­vo­zu is­po­ljio je Mi­o­drag Pe­ri­šić u svom tek­stu Na te­re­nu pe­sni­štva, ob­ja­vlje­nom pre vi­še go­di­na u Knji­žev­nim no­vi­na­ma.72. U ovom tek­stu, ko­ji bi tre­ba­lo da po­slu­ži kao ne­ka­kva dvo­stru­ka mre­ža ili zid za ka­mu­fla­žu i od­bra­nu već do­bro utre­ni­ra­nog epi­go­na i pla­gi­ja­to­ra Pe­tro­vi­ća, nje­gov zmaj ču­var Mi­o­drag Pe­ri­šić op­tu­žu­je mla­đeg pe­sni­ka Du­ša­na Vu­kaj­lo­vi­ća­ ni ­ma­nje ni vi­še ne­go da je pla­gi­rao nje­go­vog paj­da­ša. Pla­gi­ra­ni pla­gi­ja­to­r! Eto far­sič­ne te­me za bu­du­će knji­žev­no-isto­ri­čar­ske sla­do­ku­sce.

Pre­ma Pe­ri­ši­će­vim rečima, Vu­kaj­lo­vić u svo­joj zbir­ci Spra­ve za mu­če­nje „pre­sli­ka­va i for­mal­nu struk­tu­ru Pe­tro­vi­će­vog Svra­ba”, za­pra­vo, ka­ko to ovaj kri­ti­čar po­ku­ša­va „po­et­ski” da za­vr­ne, ula­zi u „na­pu­šte­nu ko­žu” nje­go­vog pu­le­na, od­no­sno „usva­ja ne­po­no­vlji­vi ri­tam Gla­ve na pa­nju, Pro­me­ne i Svra­ba, kon­struk­ci­ju sti­ha i sa­mo Pe­tro­vi­ću svoj­stve­na sin­tak­sič­ka re­še­nja.“73

Vi­de­li smo gde je i ka­ko ovaj dum­ba­roš „usvo­jio”, od­no­sno pri­svo­jio, taj za nje­go­ve kri­ti­ča­re sa­da „ne­po­no­vlji­vi ri­tam”, „kon­struk­ci­ju sti­ha” i no­va „sin­tak­sič­ka re­še­nja”.

Iz­me­đu osta­log Pe­ri­šić će pe­sni­ku Vu­kaj­lo­vi­ću pre­ba­ci­ti da je pla­gi­ja­tor i za­to što kao Pe­tro­vić „ci­klu­sne ce­li­ne obe­le­ža­va rim­skim bro­je­vi­ma”.74 Za­mi­sli­te!? I ovom či­nje­ni­com ko­ju je u svom paj­kan-po­stup­ku, gde je sva­ka reč tvr­da ko gu­mi-štru­dla, jer mi se ov­de ni­ka­ko ne na­la­zi­mo „na te­re­nu pe­sni­štva” već na te­re­nu li­te­rar­no-po­li­cij­ske is­tra­ge ko­ju je­dan kri­ti­čar spro­vo­di sa kraj­njom i ci­nič­nom bez­ob­zir­no­šću, što je, ina­če, svoj­stve­no Mi­o­dra­gu Pe­ri­ši­ću, ka­ko bi se do kra­ja sa­kri­lo epi­gon­stvo i vi­dlji­va he­te­ro­no­mič­nost Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća uka­zi­va­njem na nje­go­ve to­bo­žnje epi­go­ne. I tom, da­kle, na­da­sve sme­šnom tvrd­njom, ko­ja ni­je ni­šta ma­nje kr­viš ša­la­baj­zi­ja od one Kom­ne­ni­će­ve o „ne­a­u­tor­skoj po­e­zi­ji”, Pe­ri­šić kru­ni­še svo­ju kri­ti­čar­sku pan­du­ri­ja­du. Jer, pre­ma re­či­ma ovog „kra­lja Mi­la­na” nje­gov de­ko­va­ni cu­cek „Mi­lu­tin Pe­tro­vić (je) pe­snik su­per­i­or­ne i ori­gi­nal­ne kre­a­tiv­no­sti i je­din­stve­nih pe­snič­kih re­še­nja”.75

Ko­li­ko je ta ,,kre­a­tiv­nost” ori­gi­nal­na mi­slim da je već do­volj­no po­ka­za­no, Ov­de mi pre­o­sta­je da iz­lo­žim sa­mo još ne­ko­li­ko stva­ri ka­ko bi do kra­ja ot­krio i raz­ob­li­čio jed­nog u osno­vi ši­ber-ko­ko­ša­ra i nje­go­ve du­pi­jake sa ko­ji­ma je uz po­moć svo­jih moć­nih pa­tro­na us­peo da­le­ko da do­gu­ra.

Kao što sam na­po­me­nuo, Mi­lu­tin Pe­tro­vić je, pre­u­zev­ši iz Ko­nji­ca-Lje­lje­na, Sig­na­la i Ki­ber­na nov stva­ra­lač­ki po­stu­pak,76 ko­ji je šo­kant­no i na je­dan za­i­sta ra­di­ka­lan na­čin pro­me­nio to­ko­ve srp­ske po­e­zi­je, na­pra­vio zbir­ke Gla­va na pa­nju (1971), Pro­me­nu (1974) i Svrab (1977). Ne­do­volj­no in­ven­ti­van da taj po­stu­pak da­lje usa­vr­ša­va i raz­ra­đu­je „me­nja ko­žu”, ka­ko sam to ka­že, Pe­tro­vić se po­sle svo­je pe­te knji­ge Svrab, tre­će od ka­ko je po­stao tra­bant sig­na­li­zma, na­šao pred zi­dom. Igra sa in­ter­punk­cij­skim zna­ci­ma i ve­li­kim slo­vi­ma, ko­ja je ko­li­ko-to­li­ko tre­ba­la da za­va­ra trag i olak­ša sa­vest, bi­la je is­cr­plje­na. Tre­ba­lo je po­no­vo se­sti, za­ro­ni­ti u sig­na­li­stič­ku lek­ti­ru i ta­mo, kao i ra­ni­je, pro­na­ći, ka­ko to Pe­ri­šić le­po re­če, „je­din­stve­no pe­snič­ko re­še­nje”. Pe­tro­vić je, na­rav­no, to i ura­dio. Vi­de­će­mo na ko­ji i ka­kav na­čin.

Go­di­ne 1982. ob­ja­vio sam zbir­ku Čor­ba od mo­zga i u njoj ci­klus pod na­slo­vom Hva­la Eli. Ci­klus sa­dr­ži vi­še ve­o­ma raz­li­či­tih pe­sa­ma, od onih ko­je sam na­zvao ele­men­tar­ne do ge­stu­al­nih. Pe­sme su na­sta­ja­le u raz­ma­ku od 1969. do 1978. go­di­ne, i one ko­je ću ov­de na­ve­sti mo­gu se la­ko po­ve­za­ti sa pe­sma­ma iz mo­jih ra­ni­jih knji­ga Ki­ber­no (1970), Svi­nja je od­li­čan pli­vač (1971), Na­rav­no mle­ko pla­men pče­la (1972), Tex­tum (1981) i dru­gim. Na­ve­šću dve pe­sme iz ovog ci­klu­sa ko­je ula­ze u krug ele­men­tar­nih pe­sa­ma:

 

OD­MAH

 

gde smo                           svi­lo­pre­lja

ku­da ide­mo                      svi­tac

ho­će­te li sa mnom            žeđ

idem                                 po­no­vo

ko ste vi                           za­pre­taj

šta je ovo                         ze­mljo­tre­se

šta je bi­lo                         sun­ča­ni­cu

ko­me da se obra­tim          psov­ku

že­lim                                 pla­ho­vi­tu

tre­ba mi                            zve­zdu

ima­te li                             ne­mo­ćan

to ne­ću                             eufrat

ne pri­sta­jem                     po­zo­blju

šta da ra­dim                     ar­go­na­u­ti

če­kam vas                        sr­do­bo­lju

da li ste sprem­ni               svra­bež

još ni­sam                         mraz

od­mah                              u reč­ni­ku

za tre­nu­tak                     

du­go to tra­je                    or­ga­zam

po­žu­ri­te                           ve­ja­vi­ce

 

HVA­LA ELI

 

ri­tam br

đak lak

bur­ma r

vid sta­lak­tit

anat kl

ub p

po­ni č

či­čak ne­ven

krot­kost klis

al­ge z

ži­to kri­lo

sa­ra brk

krit bo­ra­vak

an aps

eo b

alt ka­sar­na

lo­to bo­em

iti li­ti

eb udeo

ms pd

tb š

hva­la eli

 

Go­di­nu da­na ka­sni­je (1983), Pro­sve­ta ob­ja­vlju­je iz­bor iz po­e­zi­je Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća Sti­hi­ja ko­ji na kra­ju sa­dr­ži ci­klus pe­sa­ma pod na­slo­vom Ne­ra­zum­ne. Po­e­zi­ja iz ovog ci­klu­sa, ka­ko je to njen autor na­zna­čio, na­sta­la je 1983. go­di­ne. Na­vo­dim dve pe­sme od ne­ra­zum­nih, na­sum­ce iza­bra­ne:

 

 

 

 

JA­BU­KA I JAG­NJE

 

Ma­šta. Pi­še, o zbi­ti­ju.

Uko­čen.

Gle­dam.

Alat­ku.

Tro­šnu.

Si­ja­li­cu,

Usme­ra­va.

Kri­vac.

Kuc­ne.

Ča­šu.

Vi­di.

U ba­šti.

Oso­blje, po­moć­no.

Du­še, dru­štve­ne.

Na usni.

Le­plji­vi.

Vi­dar.

Uspo­ra­va rad.

Druk­či­je.

Tut­nji. Jag­nje.

Ja­bu­ka.

 

 

KRAJ­NJI

 

Plan. Ište.

Tak­mac.                           

Ima I, vrh.                           

Ima I, tak­mac, lu­ču.

Ima I.                               

Ze­man.                                

A. Šen­ber­gov.

Ko­stim.

Šti­ti.                                    

Cr­nu

gu­se­ni­cu.

Gu­ta.

Uput­stvo

Či­tam. Cr­ven.

Tekst. Tr­ljam

dno har­ti­je.

Iz­mi­če.

Ko­si­li­ca.

Zlat­na.

Že­tva. Sti­že,

že­tvi­ca.

 

Je­dan je­di­ni po­gled na sve če­ti­ri pe­sme od­mah će nam re­ći da ni­je stvar sa­mo u „rim­skim bro­je­vi­ma”. Još se ja­sni­je sa­da mo­že vi­deti ko no­si „po­zajm­lje­nu ko­žu” i ko je ko­me ,,pre­po­zna­tljiv uči­telj”. Da se opet po­zo­vom na Pe­ri­ši­ća, pri­hva­ta­nje go­to­vih pe­snič­kih re­še­nja iz sig­na­li­stič­kog pe­snič­kog si­ste­ma ov­de je „vi­še ne­go oči­gled­no”, pa će ga, čak, i ma­nje pa­žlji­vi či­talac la­ko re­gi­stro­va­ti. Nje­mu ne­će bi­ti po­treb­no mno­go ener­gi­je da tu imi­ta­ci­ju, ne­in­ven­tiv­nu, pa čak i ne­in­te­li­gent­nu, bez ika­kvog na­po­ra uoči. Dok se ra­ni­je Pe­tro­vić tru­dio da pri­kri­je ne­ve­što pla­gi­ra­nje, on se ov­de, pod si­gur­nom du­go­go­di­šnjom po­dr­škom i za­šti­tom svo­jih kri­ti­čar­skih sta­ra­te­lja Bog­da­na A. Po­po­vi­ća, Ja­smi­ne Lu­kić i Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća sa­svim opu­stio, ili, pak, po­stao to­li­ka ča­ru­ga da sma­tra ka­ko je mo­je de­lo alaj­be­go­va sla­ma oda­kle mo­že sva­ki ne­ta­len­to­va­ni kre­ša da ma­žnja­va kad ho­će i ka­ko mu du­ne iz bu­lji­ne u bu­breg.

Pi­tam sa­da Pe­tro­vi­će­vog ta­ta-Žva­ku Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća, ko­ji je na­či­nio još je­dan sli­čan pa­ta­šon-pre­laz, na­sta­vlja­ju­ći ovu svo­ju hli­ste­rič­nu haj­ku na to­bo­žnje imi­ta­to­re svo­ga šti­će­ni­ka i u raz­go­vo­ru u ča­so­pi­su Knji­žev­nost77 go­di­nu da­na ka­sni­je.

Ko pred­sta­vlja „vo­de­ći ta­las” u sa­vre­me­noj srp­skoj po­e­zi­ji a ko bez­vred­nu ka­ri­ka­tu­ru tog vo­de­ćeg ta­la­sa?

Ko je to uveo pe­snič­ke po­stup­ke ko­ji su u na­šoj sre­di­ni, bi­li (ne ,,u iz­ve­snom smi­slu” ka­ko on mu­ca) već ap­so­lut­no ot­kri­va­lač­ki, ru­ši­lač­ki i gra­di­lač­ki isto­vre­me­no?

Ko je taj imi­ta­tor što vi­di „ka­ko se od kr­pi­ca i frag­me­na­ta po­ja­vlju­ju no­ve gra­đe­vi­ne”78 pa i on mi­sli da kra­đom i upo­tre­bom istih po­stu­pa­ka i ele­me­na­ta mo­že na­či­ni­ti istu ili slič­nu gra­đe­vi­nu?

Ko je to pre­sli­ka­vao signalističke pe­snič­ke po­stup­ke, po­ku­ša­va­ju­ći da uve­de ele­men­te ko­ji su po nje­go­vom mi­šlje­nju „otvo­re­na ri­zni­ca op­štih me­sta”? 79

U sig­na­li­zmu ­se, za­hva­lju­ju­ći du­go­traj­nom is­tra­ži­vač­kom ra­du i te­škim, ago­nič­kim na­po­ri­ma, uz stva­ra­lač­ke za­no­se i lo­mo­ve, ot­kri­va­lo a Mi­lu­tin Pe­tro­vić je, pod moć­nom za­šti­tom svo­jih in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­nih pa­tro­na80, sve to mir­no i bez­bed­no imi­ti­rao. Jer, ka­ko je jed­nom za­be­le­žio, po­vo­dom „na­še knji­žev­ne si­tu­a­ci­je”, kri­ti­čar Sto­jan Đor­đić: ,Jed­ni su mi­lje­ni­ci a dru­gi pre­ću­ta­ni. Pr­vi su, či­ni mi se, oni ko­ji se pre uklo­pe u va­že­će si­ste­me vred­no­sti, tj. ko­ji su na­sta­vlja­či ne­kih tra­di­ci­o­nal­nih to­ko­va u sa­vre­me­noj li­te­ra­tu­ri. Dru­gi su na­su­prot nji­ma, isu­vi­še dr­sko okre­nu­li le­da li­te­rar­noj tra­di­ci­ji i upu­ti­li se sum­nji­vim pu­te­vi­ma una­pre­đi­va­nja knji­žev­ne umet­no­sti”.

Ov­de, me­đu­tim, ni­je reč sa­mo o ukla­pa­nju u va­že­će si­ste­me vred­no­sti već, pre sve­ga, uz po­moć jed­nog ofi­ci­je­li­zo­va­nog kla­na ko­ji već du­go dr­ži ključ­ne po­zi­ci­je u na­šim iz­da­vač­kim ku­ća­ma, li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma, i dru­gim kul­tur­nim usta­no­va­ma, pro­iz­vo­đe­nje la­žnih vred­no­sti.

Iako naj­mla­đe knji­žev­ne kri­ti­ča­re ne mo­gu ova­ko di­rekt­no op­tu­ži­ti kao nji­ho­ve pret­hod­ni­ke, jer nji­ma je si­lom pri­li­ka na­met­nu­ta jed­na kri­vo­tvo­re­na ska­la vred­no­sti i sli­ka ono­ga što se de­ša­va­lo u srp­skoj po­e­zi­ji kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na, ipak mo­gu im za­me­ri­ti na inert­no­sti, ne­kri­tič­kom pri­hva­ta­nju sta­vo­va tra­di­ci­o­na­li­sta i neo­tra­di­ci­o­na­li­sta, iz­ve­snoj opre­zno­sti ko­ju is­po­lja­va­ju pre­ma sig­na­li­zmu, i što je naj­o­snov­ni­je i mo­žda naj­go­re pot­pu­nom ne­po­zna­va­nju ovog po­kre­ta i nje­go­ve ulo­ge u ra­di­kal­nim pro­me­na­ma u srp­skoj po­e­zi­ji i kul­tu­ri pro­te­klih de­ce­ni­ja. Sa­mo ma­li in­te­lek­tu­al­ni i is­tra­ži­vač­ki na­por, usme­ren na ovaj pe­riod bio bi po­tre­ban pa da se do­bi­je glo­bal­na sli­ka pra­vih pro­me­na i u pot­pu­no­sti raz­ja­sni pre­sud­na ulo­ga sig­na­li­zma u for­mi­ra­nju no­vog je­zi­ka i no­vog pe­sni­štva u srp­skoj knji­žev­no­sti o če­mu je na­pred bi­lo re­či. Ako se stva­ri, či­nje­ni­ce i do­ga­đa­ji mo­gu pre­ćut­ki­va­ti, pa i kri­vo­tvo­ri­ti ne mo­gu se, bar za sa­da, na­dam se, broj­na de­la, ča­so­pi­si, ma­ni­fest­ni i dru­gi ma­te­ri­ja­li uni­šti­ti.

Da stvar, ipak, ni­je ta­ko cr­na po­ka­zu­ju i iz­u­zet­ni na­po­ri ko­je na ovom po­lju ula­že mla­đi knji­žev­ni kri­ti­čar i na­uč­ni rad­nik Ži­van S. Živ­ko­vić. U svo­me tek­stu Sig­na­li­stič­ka po­e­zi­ja - no­va knji­žev­na avan­gar­da on će ka­za­ti da je „za­hva­lju­ju­ći mno­štvu ras­po­lo­ži­vih po­et­skih is­tra­ži­vač­kih me­to­da, plod­no­sti po­je­di­nih stva­ra­la­ca, sig­na­li­zam ozna­čio pre­o­kret u na­šem pe­sni­štvu po­sle ra­ta i iz­vr­šio uti­caj, po­seb­no u po­e­zi­ji 70-tih go­di­na, naj­vi­še svo­jim si­ste­ma­ti­skim pro­ši­ri­va­njem po­et­skog pro­sto­ra i le­pe­zom mo­ti­va, a za­tim ko­ri­šće­njem raz­li­či­tih me­di­ja pe­snič­kog stva­ra­nja.” Živ­ko­vić se osvr­će i na na­šu knji­žev­nu i umet­nič­ku kri­ti­ku ko­ja pre­ma nje­mu „sle­de­ći već usta­lje­nu prak­su kad je reč o po­ja­va­ma ka­kve su avan­gard­ne, ni­je bi­la je­din­stve­na u oce­ni ni­ti u tu­ma­če­nju po­je­di­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja sig­na­li­sta. Ot­po­re, ko­ji uklju­ču­ju i pre­ćut­ki­va­nja sig­na­li­stič­kog pri­su­stva, is­po­lja­va­ju kri­ti­ča­ri tra­di­ci­o­na­li­stič­kog ili neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­kog pro­se­dea. Oni ko­ji se upu­šta­ju u avan­tu­ru tu­ma­če­nja sig­na­li­stič­kog de­la po­ne­kad su sklo­ni da fa­vo­ri­zu­ju ma­ni­fest i da de­lo tu­ma­če iz nje­go­ve per­spek­ti­ve, ma­da je sa­svim ja­sno da „ma­ni­fe­sti u bi­ti ne tu­ma­če de­lo”.

„Pro­ble­mi pro­u­ča­va­nja sig­na­li­zma — za­klju­ču­je Živ­ko­vić — su broj­ni i još uvek otvo­re­ni za da­lja kri­tič­ka is­tra­ži­va­nja i vred­no­va­nja. U sve oštri­jem vi­du oni se na­me­ću ka­ko na­šoj knji­žev­noj i umet­nič­koj kri­ti­ci ta­ko i, ši­re po­sma­tra­no, te­o­ri­ji knji­žev­no­sti, od­no­sno, umet­no­sti (este­ti­ci). Sig­na­li­zam se ne mo­že, ka­ko se to ina­če ra­ni­je či­ni­lo na pro­sto­ri­ma gde je po­ni­kao, ola­ko ne­gi­ra­ti”.81

Na kra­ju, že­leo bih da ovu svo­ju ras­pra­vu za­vr­šim mi­šlje­njem du­go­go­di­šnjeg tu­ma­ča sig­na­li­zma i sig­na­li­stič­kog ak­ti­vi­ste Mi­li­vo­ja Pa­vlo­vi­ća, za ko­je sma­tram da ve­o­ma efekt­no i u pot­pu­no­sti ocr­ta­va po­lo­žaj i zna­čaj na­šeg po­kre­ta u srp­skoj knji­žev­no­sti.

„Sklo­ni smo — ka­že Pa­vlo­vić — čak da us­tvr­di­mo ne­što što u ovom tre­nut­ku mo­že za­zvu­ča­ti i je­re­tič­ki, ne­što s či­me će se bu­du­ći is­tra­ži­va­či sva­ka­ko su­o­či­ti: re­vo­lu­ci­ja ko­ju je sig­na­li­zam iz­vr­šio u pe­snič­kom je­zi­ku, u po­e­zi­ji uop­šte, kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na, po svom estet­skom na­bo­ju, du­blja je i zna­čaj­ni­ja od ono­ga što se u na­šoj po­e­zi­ji de­ša­va­lo pe­de­se­tih go­di­na. Ra­di­kal­nom te­o­ri­jom i prak­som bit­no je iz­me­njen estet­ski kod srp­ske knji­žev­no­sti i umet­no­sti.

Sig­na­li­zam je po­sta­vio, i po­tra­žio od­go­vor na jed­no od osnov­nih pi­ta­nja: do ko­je gra­ni­ce je je­zik spre­man na no­ve mu­ta­ci­je, ko­li­ko se ko­šu­lji­ca sa nj mo­že ski­nu­ti? Upo­tre­biv­ši u svo­jim is­tra­ži­va­nji­ma čak i kom­pju­te­re, sig­na­li­sti su ot­kri­li niz no­vih pe­snič­kih po­stu­pa­ka na­kon če­ga je usle­di­la pra­va eks­plo­zi­ja kre­a­tiv­no­sti. Mno­gi srp­ski pe­sni­ci — ma­nje sklo­ni is­tra­ži­vač­kim na­po­ri­ma, ne­iz­ve­snim avan­tu­ra­ma du­ha i ri­zi­ku ko­ji sa so­bom no­si eks­pe­ri­ment, ne­go sig­na­li­sti — pre­u­ze­li su ne­ke od ovih stva­ra­lač­kih po­stu­pa­ka, pre­ko no­ći pro­me­niv­ši svoj do­ta­da­šnji pe­snič­ki imidž. Ta­ko sig­na­li­zam ni­je ozna­čio kraj po­e­zi­je, nje­nu smrt, ka­ko su po­je­di­ni kri­ti­ča­ri zlo­slut­no pred­vi­đa­li. Na­pro­tiv, on je no­vom pe­snič­kom prak­som, de­struk­ci­jom tra­di­ci­o­nal­nih vred­no­sti, per­ma­nent­nim ši­re­njem pro­sto­ra li­te­rar­nog is­ku­stva, ot­kri­va­njem no­vih mo­guć­no­sti je­zi­ka, pre­po­ro­dio i ob­no­vio na­šu po­e­zi­ju.”82

Comments