Музеј српских ренесансних духова

  •     Погледајте ово језеро доле, које је обликовао архитекта-поводањ. 
  • Да ли ће на њему бити саздан  Музеј камена Самца, кад нема шансе за музеј српских ренесансних духова?


Шта је у својој бити култура, шта је српска култура данас, шта је била, доиста, током 20. века? Каква је српска култура током тога века, и поезија, као њен

саставни део, у најширем смислу те речи? Може ли се на ова питања одговорити једном студијом, једном књигом, једном антологијом?

Није ли то тема за неколико часописа и тимове истраживача? Да ли ми имамо нов уопште, тј. у периоду 1900. - 2000. година , разговетан поглед на српску културу и поезију 20. века?

И које су то књиге, студије које га једноставно, разумљиво изражавају? И који су то есеји, или макар узгредни краћи новински текстови који га подвлаче, ако га већ не изражавају? Колико се овде доиста зна о племенитом пореклу културе? Није ли се око српске културе и поезије споменутога периода обавио бршљан ветерана историјске или политичке метафизике?

Ништа није онако како на први поглед изгледа и како се чини да јесте; у суштини, иако је већ практично за нама 20. век, иако је дошло време за свођење биланса, није отворена пожељна расправа о дометима и значају српске културе и поезије 20. века. Воде се кулоарски разговори тобож о српској култури и поезији, који ни на шта не обавезују; и који по правилу замагљују, пре свега истину. (....)

Шта то значи када се фаворизује гесло - у модерном друштву модерна култура? Када је то култура била модерна? Реаговао сам и написао подужи аналитичко полемички текст о односу индивидуалног талента и традиције и о томе шта одређује нечији уметнички ранг. Да бисмо схватили вредност ма ког дела, аутора, морамо га поставити међу мртве уметнике и песнике, и упоредити. То захтева висока култура истинске, неофицијелне критике, сваке озбиљније и стваралачке критике, а овде, то што је практично артикулисано веома аргументовано у   светској култури и књижевности обелодањивањем најпознатијих есеја Елиота првих деценија 20. века о функцији критике и о односу традиције и индивидуалног  талента, касно је стигло, и по свему судећи, није се "примило" на прави начин. Српска поезија 20. века је неодвојиви део високе српске културе и у својим најбољим примерима она се приближава оном што је суштина културе уопште....

(Одломак  из НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ГРАЂЕ)   Бела Тукадруз

Потпис Стихије. (Пек, 5. јун 2014. )
ЛеЗ 0002609     

Резиме / Миодраг Мркић

поставио/ла Miroslav Lukić 19.12.2012. 03:28   [ ажурирано 04.06.2016. 22:56 ]

На крају књиге огледа Аветињска метафизика романа-есеја; која излази почетком 2013. године у оквиру Сабраних радова о Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу, 1950 - ) ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ.
... Аветињска метафизика Ујкиног дома  део је демонизма модерног романа, како би рекао већ цитирани професор Солар. Лукићев роман, опет, да се послужмо Лукачевим размишљањем, припада коначном облику романа као романа; демонизам или фантазмагорија овом књижевном делу служи као унутарњи обликовни  момент стварања. Ујкин дом се бави многим стварима, између осталих : љубављу, смрћу, трагедијом, апсурдом, историјом и судбином. И као и сви модерни романи, они понајбољи, и овај модерни роман - да се послужимо Соларовим речима, "као да живи од властитог недостатка:  из непрестаног напора да се точно, строго одређено и егзактно искаже изрециво расте у њему слутња да је неизрециво само не - изрециво једног изрицања. Љубав, смрт или умјетност  остају  његовој анализи загонетка, али баш због своје доследности закључивања он не може негирати њихово  постојање и њихову свеобухватност  која се опре  једностраној усмјерености "рефлекторске технике" , као што се природа "буни"  ако се према њој  једнострано односимо искључиво као према предмету  искориштавања" (стр. 301).
          

             Романескно-есејистичка књига Ујкин дом је пре свега значајна не по техници и теми (књига са том техником и темом има доста), но по дубини и тананости осећања света, реално-метафизичког осећања света. И света друштвеног бића, бирократских феномена, и еротике, и поетике, и религије, и многих видова живота чија дубина и ширина ни мало не умањује локално-балканско, наше, па и Источне Србије.

              Дакле, намеће се једна обрнута мисао: од општељудског ка националном упркос, рецимо старински, локалној боји... и топонимији Источне Србије...
 
            Све у свему, креативни геније Мирослава Лукића је макар у праху праха златног поетског  је  допринос песништву уопште*.
 
            Будући да је, по нашем мишљењу, овај есејистички роман богат у својим, како то кажу математички поетичари, Х (икс) значењима; ми смо се одлучили за релативно кратка тумачења само главних тема:
 
            Ради превредновања... Овај роман, и сам писац Мирослав Лукић више је у некој сенци поетске халабуке политикантско-естрадне тривијалне литературе, "литературе из друге руке". Осећам обавезу, и пре свега есејистичко-поетичку потребу да о њему и таквим делима говорим, пишем.
 
            Ево, у овој књизи остварујем ту потребу, верујући да тиме доприносим нечему што би се назвало превредновање савремене књижевности и посебно књижевности друге половине двадесетог века.

 

Значење свега / Владимир Јагличић

поставио/ла Miroslav Lukić 20.09.2012. 03:24   [ ажурирано 04.06.2016. 22:50 ]

из истоименог рукописа прича

 

- Капакопо сипи мипи?

Хиљаде пута то смо, већ, чули. Презрели смо шaтровачки. Ушао је у моду преко Зоће, понављача који нам је дошао из града. Тако су рекли: из града. Нисам знао где је град. Сигурно, иза плавог брда. Ускоро је цела школа говорила на шатровачком:

- Јепедипи гоповнапа!

Не, ја и Миле Перац смислили смо наш говор, савршенији. Овај је ширио речи и оне су постајале брбљарија. А ми смо говорили сажето: разумели смо се само нас двојица, а често ни ми сами потпуно - наш језик није значио много, па је, у неку руку, значио све. А ко је икада разумео значење свега? Први је проговорио Миле Перац, док смо играли кликере. Пожуривао ме да одапнем стакленац, стиснут коленцетом скврченог палца, утакнутог у надстрешницу средњег и домалог прста (кажипрст је утезао кликер, а палац служио као окидач).

- Буји паји! - рекао је Миле Перац.

Знам да то није то рекао пожурујући ме, већ да ме поремети, како бих промашио рупу.

- Клај клај - одговорих ја спокојно.

И победоносно погледасмо један другога: открили смо, само наш, језик. А ја још и освојих плави петоперац: играли смо у по кликер.

 

То је Зоћа почео да прича како, у односу на градски живаљ, живимо сиромашки, и да смо, све у свему, последња беда свемира. Баш тако је рекао: ми Сабанћани смо последња беда свемира. Ја сам знао да град постоји, али никада нисам био тамо. Ми смо учили, из географије, да има разних градова: например Минск, или Улан Батор. Али, све некако нисам веровао да таква места постоје, већ да су, како ми то кажемо, више онако, приче ради, трла баба лан. Због тога сам на Зоћу гледао сумњичаво, као на пострањара. Он је био дођош из света преко плавог брда, а плаво брдо је тачка иза које престаје свет. Мислио сам о томе, брчкајући ноге у сеоском поточићу и  разговарао са Милетом Перцом.

- Тандара мандара - рекао сам, мислећи на Зоћу.

- Броћ - сложи се Миле Перац.

 

Миле Перац је, за разлику од мене, имао оца. Његов отац је био сеоски милиционер, а деца тако значајних људи знају више од нас осталих. Ја сам имао мајку Милену и чика Досу који је мојој златокосој мајци помагао да довезе и насече дрва за зиму: орао је, косио и жњео наше њиве, како ми то кажемо, напола. Остало је моја златокоса мајка могла и сама, и ја сам јој помагао. А зар је то тежак посао: пребацивати, за дан или два, ручним колицима (с полуиспумпаним точком), са њиве, кромпире у подрум, или убацити пшеницу, врећу по врећу, у пресеке? Мало се погуриш под џаком, мало и мајка помогне, потом се испаваш, и сутра си, како код нас кажу, ко нов; јесте, кашљеш због прашине у пресеку, али је низ грло спере извор-вода са Стублина. Кокоши нам редовно носе јаја, киша пада на биље изџикљало из земље, зими се грејемо у нашој блатари поред црне фуруне коју нам је поклонила баба Перка кад су јој синови купили нов бели шпорет смедеревац (сто пута нам је већ рекла да се преварила и да је фуруна боље грејала од шпорета!), а лети ти ни одело ни обућа не требају - идеш бос још од априла, па све до октобра! Лети и не једеш код куће: рађају шумске јагоде, па трешње, па гљиве, па печењаци, па лешници!

Да, али Миле Перац је имао тату милиционера, и није био срећан и богат као ми, остали. Схватио сам да све више и више мисли о нама у селу исто онако као градски понављач Зоћа. И Милетов отац Здравко мислио је као понављач Зоћа. Сигурно се жалио Милетовој мами, шнајдерки Радмили, а Миле је то чуо и забринуо се.

- Ђене ђене - рекох му, говорећи о нашем животу, и праћнух петама и чукљевима ноге у потоку.

Али, Миле Перац не одговори ништа. Сигурно се сложио, није хтео да троши речи. Само шибну лесковим прутићем по води. Мислио сам да смо се разумели: увек смо се одлично разумели.

 

И ја сам се, помало, понекад, бринуо. Забринуо сам се тог пролећа за мог зеца Станимира. Станимир је закуњао, нити хоће да једе, нити се пење на зечице - и моја златокоса мајка је рекла да морамо одмах да га закољемо и скувамо, иначе ће црћи, после чега морамо да га закопамо. Ја сам сваки час прилазио његовом кавезу с дрвеним решеткама (кавез нам је, са шиљастим зупцима, спојивши два стара сандука, направио чика Доса; ја сам их поставио сламом коју сам, потом, мењао). Говорио сам Станимиру да се не плаши, да га нећу тек тако дати. Онда ми је мајка рекла да Станимира, кад куња, нешто много боли, а он не уме да прича, као ми људи, шта.

- Ако га скувамо за ручак, више га неће ништа болети, а теби ће у стомачету од зечетине  бити топло - рекла је моја златокоса мајка.

Тада сам схватио да те, кад умреш, више ништа не боли. То сам Станимиру и рекао, али га нисам утешио, јер је и даље куњао, и само би, оретко, мрднуо ушима, у знак да ме чуо и примио к знању. Молио сам Бога да се сложи с нашом одлуком да га скувамо за ручак, и да некако шапне Станимиру да се не љути: више га ништа неће болети.

Мајка је на ручак позвала и Милета Перца. Најпре је обарила зечетину, а онда је бутиће пропржила на масти и сипала нам, после ручка, у две чаше, сируп од вишње, уз извор-воду са Стублина.

- Њам њам - рекао је Миле Перац.

- Глоц глоц - сложих се.

Пуца зауши.



Јесте, и ја сам бринуо. Бринуо сам, кад је покосе, хоће ли ливада опет постати густа и миришљава, да ли ће лишће на шуми порујити или се озлатити, због чега поток лети пресушује, остављајући баричаста језерца пуна заробљених чикова, да ли ће жабе гаталинке, преконоћ, донети кишу, и често сам одлазио на тајна места, нарочито кад бих се забринуо, због тога што тамо одавно нисам био, да би ме могла заборавити. Никада ми на памет није пало да је очева плата мала: нисам имао оца. Али, Миле Перац јесте, и опет је рекао да је очева плата мала и да смо, све у свему, сиротиња, а да он зна како ће се обогатити.

- Зис - рекох му.

- Лиз гуз - немарно одговори Миле Перац.

- Џиги бау - успротивих се, уосталом реда ради.

- Лакој лане - рече он.

И додаде, да бу ме уверио:

- Дири дири дане.

 



 

Најпре су Милета Перца одвели са часа, код директора, а онда је у школу, видели смо кроз прозор, опет дошао Милетов отац, полицајац Здравко. Милетов отац је долазио и пре два дана, кад су открили да је у изложбеним витринама нестао стари новац. Тада је полицајац био љут. Прошетао је учионицама и припретио да ће сви који буду крили починиоца бити откривени и најоштрије кажњени, као и сам починилац. Сада је био збуњен, корачао је према директоревој канцеларији као кривац.

Шта се десило, Миле Перац ми је, касније, испричао кришом, да не зна нико.

Али, наравно, дознали су сви.

Док је трајала школска приредба, Миле Перац је отворио изложбену витрину у ходнику, пред директоревом канцеларијом, и извукао неколико хиљадарки старог новца. Нестанак тих папирнатих хиљадарки нико не би приметио, било их је много. Али, Милету су се допали и новчићи, њих је било само десетак, а он је узео, да се не примети, пет или шест. Да је узео један или два, можда се не би приметило Али, он је узео пет или шест, и приметило се. Историчарка Олга, која је прикупљала стари новац од ученика и њихових родитеља, дигла је, већ сутрадан, после школске свечаности, узбуну да су нестали, како је рекла, римски новчићи. Чудна ми чуда што су римски - били су зарђали и излизани, толико сам их пута видео. Позвали су сеоског полицајца, а он је сутрадан, од своје куће, код директора донео пуне шаке старог новца и замолио да се читав  случај, јер није наступила никаква штета, заборави.

Ја и Миле Перац одлучили смо да побегнемо преко света.

- Фију! - рекао сам и показао Милету Перцу према плавом брду.

Заиста смо трчали до краја света. Све до плавог брда. То јест, до једног шљивара за који нисмо знали чији је. Веровао сам да припада самом Господу Богу, толико је био леп, дворедан. Требало је и њега да претрчимо. Али, сувише смо се уморили, попадали смо на земљу од умора, и пред вече се једва довукли кући. Ко се не би уморио кад трчи све до краја света. Нико у селу није појма имао да смо одмакли толико далеко, приближивши се ивици. Али, преко света нисмо могли.

После нашег неуспелог бекства, Милета Перца родитељи седам дана нису пуштали да изађе из куће - да му се у селу не би ругали. А кад су га пустили из куће, нас двојица се опет нађосмо на потоку.

- Штуц муц цврц - рекао сам прекорно.

- Миц миц - признаде Миле Перац.

- На миц! - нисам одустајао.

- Заврзаврзаврзла – хукну он покајнички, гледајући воду.

Дабоме: био је срећан, богат као и ја, само није знао.

 

Кад је чика Доса избацио последњу лопату, неколико комшија подиже мајчин чамов сандук на конопац и поче га, постепено, сантиметар по сантиметар - равномерно са оба краја, спуштати у раку.

Наше је гробље на лепоме месту, окренуто шуми и сунцу. Изјутра се чини да сунце придржавају крошње. Онда фотографије од порцелана забљеште, и секу зраке, и расипају их даље. Моја мајка нема порцеланску фотографију, али има крстачу. А крстача је као човек који руке шири у сусрет. Главу су окренули чело гробљанског храста, или, како ми то кажемо, записа, због хладовине, а ноге према излазећем сунцу, сигурно зато што се ноге брже хладе. Ако се буде устајало из мртвих, као што је рекао наш поп Гиле, онда ће то бити у зору, кад огране сунце изнад нашег гробља. Све удате жене покопане су поред својих мужева, али моја мајка се није удавала, и њен гроб је био упола мањи од осталих. Због тога ми је било мало криво. Дошла је њена сестра из Лозовика, Милка, коју сам ретко виђао, заплакала је. Пришао сам јој и рекао језиком којим смо ја и Миле Перац говорили са пострањарима:

- Тетка Милка, зашто плачеш? Маму сад више ништа не боли.

Хтео сам да јој испричам све што сам знао о зецу Станимиру, али ме чика Доса ухвати за руку и рече:

- Док будеш у дому, ја ћу и даље да радим ваше њиве. Напола.

- Вала нећеш - сикну тетка Милка. - Није Лозовик преко света.

Све дотад сам мислио да јесте.

Миле Перац није рекао ништа, само ме загрлио.

 

Осам година сам провео у Дому. Долазио бих у двориште, кад год бих могао - пуштали су ме да окопам врт, или покосим травуљину око куће. Или да отерам ласице и кртице које су се увлачиле у фиоке и пећ. Лети сам остајао по неколико дана - док дотраје хране коју бих понео са собом. Једном су ме пустили на две недеље код тетке у Лозовик, али сам се отуда вратио брже него што сам отишао: чак је и домски јеловник бољи од теткиног. А тетак се и не трезни. Пола мог и мајчиног имања хтели су да продају, спречио их чика Доса, машући неким папирима.

Директор дома ме, пред одлазак, примио, рекао ми да сам сада пунолетан, да сам завршио средњу школу, постао свој човек, и да треба да се постарам о себи. Рекао ми је, такође, да треба да будем срећан, јер многи немају куд, а ја имам очево имање и колибицу, имам где да се склоним од кише, да преноћим и да се огрејем. Помоћи ће и шеф месне заједнице, за почетак, али надаље морам да наставим сам, да кренем за својом срећом. Шта има шеф месне заједнице да помаже, мислио сам, он ни себи не може да помогне, сваки дан је пијан. Не знам зашто је говорио да треба да будем срећан. Ја сам већ био срећан, и нисам имао рашта да тражим срећу.

Отишао сам, одмах, да обиђем поточић, шумарак, ливаду крај Шареника, шуму поред шљивара чика Досе - јер сам се уплашио да су ме заборавили. Стајао сам, мало - три минута? пет? - и на мајчином гробу. Почупао сам паламиду и штирак, а вилину косицу оставих, као златни чуперак моје мајке. Земља улегла, дрвени крст одавно пао, ваља урадити опсег. Чиме? Догодине, кад зарадим. Каменорезац Богић има кућу одмах испод гробља. Грицкао сам травку и пљуцкао у страну.

У дворишту затекох једну тиграсту жуту мачку. Била је неповерљива, два пута је мјаукнула гледајући ме испод ока, а онда ми допустила да је мазим прстом по главичорку. Било је касно пролеће, трава је ђикала, ваљало је покосити двориште, да се не увуку змије. Гледао сам ка накривој појати, питајући се да ли су ми украли косу. Ако нису, ваља је наоштрити брусом. Где беше брус? Седео сам на прагу уз жуту тиграсту мачку. У двориште, на полуразваљене вратнице, уђе кракат момак. О рамену му коса.

- Цвик цвик - рекох.

- Тип топ - рече Миле Перац.


PLAGIRANI PLAGIJATOR ILI PATAŠON-PRELAZ MIODRAGA PERIŠIĆA / Miroljub Todorović

поставио/ла Miroslav Lukić 05.09.2012. 06:20   [ ажурирано 04.06.2016. 11:29 ]


Ali, za­to je po­treb­no pro­ko­men­ta­ri­sa­ti ne­ke tek­sto­ve dru­gog Pe­tro­vi­će­vog kri­ti­ča­ra, ov­de već do­sta spo­mi­nja­nog Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća, čo­ve­ka ko­ji je pre­u­zeo ve­o­ma „ča­snu” ulo­gu po­li­cij­skog is­tra­ži­te­lja, is­tre­blji­va­ča onih ko­ji, po nje­go­voj oce­ni, sle­de ili kra­du ovog sig­na­li­stič­kog epi­go­na.

Da se ukra­de­no gr­če­vi­to i sa mno­go ve­ćom do­zom ner­vo­ze ču­va po­ka­zu­je i na­rod­na mu­drost iz­ra­že­na kroz po­slo­vi­ce. Tu po­ma­lo ker­ber­sku ner­vo­zu is­po­ljio je Mi­o­drag Pe­ri­šić u svom tek­stu Na te­re­nu pe­sni­štva, ob­ja­vlje­nom pre vi­še go­di­na u Knji­žev­nim no­vi­na­ma.72. U ovom tek­stu, ko­ji bi tre­ba­lo da po­slu­ži kao ne­ka­kva dvo­stru­ka mre­ža ili zid za ka­mu­fla­žu i od­bra­nu već do­bro utre­ni­ra­nog epi­go­na i pla­gi­ja­to­ra Pe­tro­vi­ća, nje­gov zmaj ču­var Mi­o­drag Pe­ri­šić op­tu­žu­je mla­đeg pe­sni­ka Du­ša­na Vu­kaj­lo­vi­ća­ ni ­ma­nje ni vi­še ne­go da je pla­gi­rao nje­go­vog paj­da­ša. Pla­gi­ra­ni pla­gi­ja­to­r! Eto far­sič­ne te­me za bu­du­će knji­žev­no-isto­ri­čar­ske sla­do­ku­sce.

Pre­ma Pe­ri­ši­će­vim rečima, Vu­kaj­lo­vić u svo­joj zbir­ci Spra­ve za mu­če­nje „pre­sli­ka­va i for­mal­nu struk­tu­ru Pe­tro­vi­će­vog Svra­ba”, za­pra­vo, ka­ko to ovaj kri­ti­čar po­ku­ša­va „po­et­ski” da za­vr­ne, ula­zi u „na­pu­šte­nu ko­žu” nje­go­vog pu­le­na, od­no­sno „usva­ja ne­po­no­vlji­vi ri­tam Gla­ve na pa­nju, Pro­me­ne i Svra­ba, kon­struk­ci­ju sti­ha i sa­mo Pe­tro­vi­ću svoj­stve­na sin­tak­sič­ka re­še­nja.“73

Vi­de­li smo gde je i ka­ko ovaj dum­ba­roš „usvo­jio”, od­no­sno pri­svo­jio, taj za nje­go­ve kri­ti­ča­re sa­da „ne­po­no­vlji­vi ri­tam”, „kon­struk­ci­ju sti­ha” i no­va „sin­tak­sič­ka re­še­nja”.

Iz­me­đu osta­log Pe­ri­šić će pe­sni­ku Vu­kaj­lo­vi­ću pre­ba­ci­ti da je pla­gi­ja­tor i za­to što kao Pe­tro­vić „ci­klu­sne ce­li­ne obe­le­ža­va rim­skim bro­je­vi­ma”.74 Za­mi­sli­te!? I ovom či­nje­ni­com ko­ju je u svom paj­kan-po­stup­ku, gde je sva­ka reč tvr­da ko gu­mi-štru­dla, jer mi se ov­de ni­ka­ko ne na­la­zi­mo „na te­re­nu pe­sni­štva” već na te­re­nu li­te­rar­no-po­li­cij­ske is­tra­ge ko­ju je­dan kri­ti­čar spro­vo­di sa kraj­njom i ci­nič­nom bez­ob­zir­no­šću, što je, ina­če, svoj­stve­no Mi­o­dra­gu Pe­ri­ši­ću, ka­ko bi se do kra­ja sa­kri­lo epi­gon­stvo i vi­dlji­va he­te­ro­no­mič­nost Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća uka­zi­va­njem na nje­go­ve to­bo­žnje epi­go­ne. I tom, da­kle, na­da­sve sme­šnom tvrd­njom, ko­ja ni­je ni­šta ma­nje kr­viš ša­la­baj­zi­ja od one Kom­ne­ni­će­ve o „ne­a­u­tor­skoj po­e­zi­ji”, Pe­ri­šić kru­ni­še svo­ju kri­ti­čar­sku pan­du­ri­ja­du. Jer, pre­ma re­či­ma ovog „kra­lja Mi­la­na” nje­gov de­ko­va­ni cu­cek „Mi­lu­tin Pe­tro­vić (je) pe­snik su­per­i­or­ne i ori­gi­nal­ne kre­a­tiv­no­sti i je­din­stve­nih pe­snič­kih re­še­nja”.75

Ko­li­ko je ta ,,kre­a­tiv­nost” ori­gi­nal­na mi­slim da je već do­volj­no po­ka­za­no, Ov­de mi pre­o­sta­je da iz­lo­žim sa­mo još ne­ko­li­ko stva­ri ka­ko bi do kra­ja ot­krio i raz­ob­li­čio jed­nog u osno­vi ši­ber-ko­ko­ša­ra i nje­go­ve du­pi­jake sa ko­ji­ma je uz po­moć svo­jih moć­nih pa­tro­na us­peo da­le­ko da do­gu­ra.

Kao što sam na­po­me­nuo, Mi­lu­tin Pe­tro­vić je, pre­u­zev­ši iz Ko­nji­ca-Lje­lje­na, Sig­na­la i Ki­ber­na nov stva­ra­lač­ki po­stu­pak,76 ko­ji je šo­kant­no i na je­dan za­i­sta ra­di­ka­lan na­čin pro­me­nio to­ko­ve srp­ske po­e­zi­je, na­pra­vio zbir­ke Gla­va na pa­nju (1971), Pro­me­nu (1974) i Svrab (1977). Ne­do­volj­no in­ven­ti­van da taj po­stu­pak da­lje usa­vr­ša­va i raz­ra­đu­je „me­nja ko­žu”, ka­ko sam to ka­že, Pe­tro­vić se po­sle svo­je pe­te knji­ge Svrab, tre­će od ka­ko je po­stao tra­bant sig­na­li­zma, na­šao pred zi­dom. Igra sa in­ter­punk­cij­skim zna­ci­ma i ve­li­kim slo­vi­ma, ko­ja je ko­li­ko-to­li­ko tre­ba­la da za­va­ra trag i olak­ša sa­vest, bi­la je is­cr­plje­na. Tre­ba­lo je po­no­vo se­sti, za­ro­ni­ti u sig­na­li­stič­ku lek­ti­ru i ta­mo, kao i ra­ni­je, pro­na­ći, ka­ko to Pe­ri­šić le­po re­če, „je­din­stve­no pe­snič­ko re­še­nje”. Pe­tro­vić je, na­rav­no, to i ura­dio. Vi­de­će­mo na ko­ji i ka­kav na­čin.

Go­di­ne 1982. ob­ja­vio sam zbir­ku Čor­ba od mo­zga i u njoj ci­klus pod na­slo­vom Hva­la Eli. Ci­klus sa­dr­ži vi­še ve­o­ma raz­li­či­tih pe­sa­ma, od onih ko­je sam na­zvao ele­men­tar­ne do ge­stu­al­nih. Pe­sme su na­sta­ja­le u raz­ma­ku od 1969. do 1978. go­di­ne, i one ko­je ću ov­de na­ve­sti mo­gu se la­ko po­ve­za­ti sa pe­sma­ma iz mo­jih ra­ni­jih knji­ga Ki­ber­no (1970), Svi­nja je od­li­čan pli­vač (1971), Na­rav­no mle­ko pla­men pče­la (1972), Tex­tum (1981) i dru­gim. Na­ve­šću dve pe­sme iz ovog ci­klu­sa ko­je ula­ze u krug ele­men­tar­nih pe­sa­ma:

 

OD­MAH

 

gde smo                           svi­lo­pre­lja

ku­da ide­mo                      svi­tac

ho­će­te li sa mnom            žeđ

idem                                 po­no­vo

ko ste vi                           za­pre­taj

šta je ovo                         ze­mljo­tre­se

šta je bi­lo                         sun­ča­ni­cu

ko­me da se obra­tim          psov­ku

že­lim                                 pla­ho­vi­tu

tre­ba mi                            zve­zdu

ima­te li                             ne­mo­ćan

to ne­ću                             eufrat

ne pri­sta­jem                     po­zo­blju

šta da ra­dim                     ar­go­na­u­ti

če­kam vas                        sr­do­bo­lju

da li ste sprem­ni               svra­bež

još ni­sam                         mraz

od­mah                              u reč­ni­ku

za tre­nu­tak                     

du­go to tra­je                    or­ga­zam

po­žu­ri­te                           ve­ja­vi­ce

 

HVA­LA ELI

 

ri­tam br

đak lak

bur­ma r

vid sta­lak­tit

anat kl

ub p

po­ni č

či­čak ne­ven

krot­kost klis

al­ge z

ži­to kri­lo

sa­ra brk

krit bo­ra­vak

an aps

eo b

alt ka­sar­na

lo­to bo­em

iti li­ti

eb udeo

ms pd

tb š

hva­la eli

 

Go­di­nu da­na ka­sni­je (1983), Pro­sve­ta ob­ja­vlju­je iz­bor iz po­e­zi­je Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća Sti­hi­ja ko­ji na kra­ju sa­dr­ži ci­klus pe­sa­ma pod na­slo­vom Ne­ra­zum­ne. Po­e­zi­ja iz ovog ci­klu­sa, ka­ko je to njen autor na­zna­čio, na­sta­la je 1983. go­di­ne. Na­vo­dim dve pe­sme od ne­ra­zum­nih, na­sum­ce iza­bra­ne:

 

 

 

 

JA­BU­KA I JAG­NJE

 

Ma­šta. Pi­še, o zbi­ti­ju.

Uko­čen.

Gle­dam.

Alat­ku.

Tro­šnu.

Si­ja­li­cu,

Usme­ra­va.

Kri­vac.

Kuc­ne.

Ča­šu.

Vi­di.

U ba­šti.

Oso­blje, po­moć­no.

Du­še, dru­štve­ne.

Na usni.

Le­plji­vi.

Vi­dar.

Uspo­ra­va rad.

Druk­či­je.

Tut­nji. Jag­nje.

Ja­bu­ka.

 

 

KRAJ­NJI

 

Plan. Ište.

Tak­mac.                           

Ima I, vrh.                           

Ima I, tak­mac, lu­ču.

Ima I.                               

Ze­man.                                

A. Šen­ber­gov.

Ko­stim.

Šti­ti.                                    

Cr­nu

gu­se­ni­cu.

Gu­ta.

Uput­stvo

Či­tam. Cr­ven.

Tekst. Tr­ljam

dno har­ti­je.

Iz­mi­če.

Ko­si­li­ca.

Zlat­na.

Že­tva. Sti­že,

že­tvi­ca.

 

Je­dan je­di­ni po­gled na sve če­ti­ri pe­sme od­mah će nam re­ći da ni­je stvar sa­mo u „rim­skim bro­je­vi­ma”. Još se ja­sni­je sa­da mo­že vi­deti ko no­si „po­zajm­lje­nu ko­žu” i ko je ko­me ,,pre­po­zna­tljiv uči­telj”. Da se opet po­zo­vom na Pe­ri­ši­ća, pri­hva­ta­nje go­to­vih pe­snič­kih re­še­nja iz sig­na­li­stič­kog pe­snič­kog si­ste­ma ov­de je „vi­še ne­go oči­gled­no”, pa će ga, čak, i ma­nje pa­žlji­vi či­talac la­ko re­gi­stro­va­ti. Nje­mu ne­će bi­ti po­treb­no mno­go ener­gi­je da tu imi­ta­ci­ju, ne­in­ven­tiv­nu, pa čak i ne­in­te­li­gent­nu, bez ika­kvog na­po­ra uoči. Dok se ra­ni­je Pe­tro­vić tru­dio da pri­kri­je ne­ve­što pla­gi­ra­nje, on se ov­de, pod si­gur­nom du­go­go­di­šnjom po­dr­škom i za­šti­tom svo­jih kri­ti­čar­skih sta­ra­te­lja Bog­da­na A. Po­po­vi­ća, Ja­smi­ne Lu­kić i Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća sa­svim opu­stio, ili, pak, po­stao to­li­ka ča­ru­ga da sma­tra ka­ko je mo­je de­lo alaj­be­go­va sla­ma oda­kle mo­že sva­ki ne­ta­len­to­va­ni kre­ša da ma­žnja­va kad ho­će i ka­ko mu du­ne iz bu­lji­ne u bu­breg.

Pi­tam sa­da Pe­tro­vi­će­vog ta­ta-Žva­ku Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća, ko­ji je na­či­nio još je­dan sli­čan pa­ta­šon-pre­laz, na­sta­vlja­ju­ći ovu svo­ju hli­ste­rič­nu haj­ku na to­bo­žnje imi­ta­to­re svo­ga šti­će­ni­ka i u raz­go­vo­ru u ča­so­pi­su Knji­žev­nost77 go­di­nu da­na ka­sni­je.

Ko pred­sta­vlja „vo­de­ći ta­las” u sa­vre­me­noj srp­skoj po­e­zi­ji a ko bez­vred­nu ka­ri­ka­tu­ru tog vo­de­ćeg ta­la­sa?

Ko je to uveo pe­snič­ke po­stup­ke ko­ji su u na­šoj sre­di­ni, bi­li (ne ,,u iz­ve­snom smi­slu” ka­ko on mu­ca) već ap­so­lut­no ot­kri­va­lač­ki, ru­ši­lač­ki i gra­di­lač­ki isto­vre­me­no?

Ko je taj imi­ta­tor što vi­di „ka­ko se od kr­pi­ca i frag­me­na­ta po­ja­vlju­ju no­ve gra­đe­vi­ne”78 pa i on mi­sli da kra­đom i upo­tre­bom istih po­stu­pa­ka i ele­me­na­ta mo­že na­či­ni­ti istu ili slič­nu gra­đe­vi­nu?

Ko je to pre­sli­ka­vao signalističke pe­snič­ke po­stup­ke, po­ku­ša­va­ju­ći da uve­de ele­men­te ko­ji su po nje­go­vom mi­šlje­nju „otvo­re­na ri­zni­ca op­štih me­sta”? 79

U sig­na­li­zmu ­se, za­hva­lju­ju­ći du­go­traj­nom is­tra­ži­vač­kom ra­du i te­škim, ago­nič­kim na­po­ri­ma, uz stva­ra­lač­ke za­no­se i lo­mo­ve, ot­kri­va­lo a Mi­lu­tin Pe­tro­vić je, pod moć­nom za­šti­tom svo­jih in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­nih pa­tro­na80, sve to mir­no i bez­bed­no imi­ti­rao. Jer, ka­ko je jed­nom za­be­le­žio, po­vo­dom „na­še knji­žev­ne si­tu­a­ci­je”, kri­ti­čar Sto­jan Đor­đić: ,Jed­ni su mi­lje­ni­ci a dru­gi pre­ću­ta­ni. Pr­vi su, či­ni mi se, oni ko­ji se pre uklo­pe u va­že­će si­ste­me vred­no­sti, tj. ko­ji su na­sta­vlja­či ne­kih tra­di­ci­o­nal­nih to­ko­va u sa­vre­me­noj li­te­ra­tu­ri. Dru­gi su na­su­prot nji­ma, isu­vi­še dr­sko okre­nu­li le­da li­te­rar­noj tra­di­ci­ji i upu­ti­li se sum­nji­vim pu­te­vi­ma una­pre­đi­va­nja knji­žev­ne umet­no­sti”.

Ov­de, me­đu­tim, ni­je reč sa­mo o ukla­pa­nju u va­že­će si­ste­me vred­no­sti već, pre sve­ga, uz po­moć jed­nog ofi­ci­je­li­zo­va­nog kla­na ko­ji već du­go dr­ži ključ­ne po­zi­ci­je u na­šim iz­da­vač­kim ku­ća­ma, li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma, i dru­gim kul­tur­nim usta­no­va­ma, pro­iz­vo­đe­nje la­žnih vred­no­sti.

Iako naj­mla­đe knji­žev­ne kri­ti­ča­re ne mo­gu ova­ko di­rekt­no op­tu­ži­ti kao nji­ho­ve pret­hod­ni­ke, jer nji­ma je si­lom pri­li­ka na­met­nu­ta jed­na kri­vo­tvo­re­na ska­la vred­no­sti i sli­ka ono­ga što se de­ša­va­lo u srp­skoj po­e­zi­ji kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na, ipak mo­gu im za­me­ri­ti na inert­no­sti, ne­kri­tič­kom pri­hva­ta­nju sta­vo­va tra­di­ci­o­na­li­sta i neo­tra­di­ci­o­na­li­sta, iz­ve­snoj opre­zno­sti ko­ju is­po­lja­va­ju pre­ma sig­na­li­zmu, i što je naj­o­snov­ni­je i mo­žda naj­go­re pot­pu­nom ne­po­zna­va­nju ovog po­kre­ta i nje­go­ve ulo­ge u ra­di­kal­nim pro­me­na­ma u srp­skoj po­e­zi­ji i kul­tu­ri pro­te­klih de­ce­ni­ja. Sa­mo ma­li in­te­lek­tu­al­ni i is­tra­ži­vač­ki na­por, usme­ren na ovaj pe­riod bio bi po­tre­ban pa da se do­bi­je glo­bal­na sli­ka pra­vih pro­me­na i u pot­pu­no­sti raz­ja­sni pre­sud­na ulo­ga sig­na­li­zma u for­mi­ra­nju no­vog je­zi­ka i no­vog pe­sni­štva u srp­skoj knji­žev­no­sti o če­mu je na­pred bi­lo re­či. Ako se stva­ri, či­nje­ni­ce i do­ga­đa­ji mo­gu pre­ćut­ki­va­ti, pa i kri­vo­tvo­ri­ti ne mo­gu se, bar za sa­da, na­dam se, broj­na de­la, ča­so­pi­si, ma­ni­fest­ni i dru­gi ma­te­ri­ja­li uni­šti­ti.

Da stvar, ipak, ni­je ta­ko cr­na po­ka­zu­ju i iz­u­zet­ni na­po­ri ko­je na ovom po­lju ula­že mla­đi knji­žev­ni kri­ti­čar i na­uč­ni rad­nik Ži­van S. Živ­ko­vić. U svo­me tek­stu Sig­na­li­stič­ka po­e­zi­ja - no­va knji­žev­na avan­gar­da on će ka­za­ti da je „za­hva­lju­ju­ći mno­štvu ras­po­lo­ži­vih po­et­skih is­tra­ži­vač­kih me­to­da, plod­no­sti po­je­di­nih stva­ra­la­ca, sig­na­li­zam ozna­čio pre­o­kret u na­šem pe­sni­štvu po­sle ra­ta i iz­vr­šio uti­caj, po­seb­no u po­e­zi­ji 70-tih go­di­na, naj­vi­še svo­jim si­ste­ma­ti­skim pro­ši­ri­va­njem po­et­skog pro­sto­ra i le­pe­zom mo­ti­va, a za­tim ko­ri­šće­njem raz­li­či­tih me­di­ja pe­snič­kog stva­ra­nja.” Živ­ko­vić se osvr­će i na na­šu knji­žev­nu i umet­nič­ku kri­ti­ku ko­ja pre­ma nje­mu „sle­de­ći već usta­lje­nu prak­su kad je reč o po­ja­va­ma ka­kve su avan­gard­ne, ni­je bi­la je­din­stve­na u oce­ni ni­ti u tu­ma­če­nju po­je­di­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja sig­na­li­sta. Ot­po­re, ko­ji uklju­ču­ju i pre­ćut­ki­va­nja sig­na­li­stič­kog pri­su­stva, is­po­lja­va­ju kri­ti­ča­ri tra­di­ci­o­na­li­stič­kog ili neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­kog pro­se­dea. Oni ko­ji se upu­šta­ju u avan­tu­ru tu­ma­če­nja sig­na­li­stič­kog de­la po­ne­kad su sklo­ni da fa­vo­ri­zu­ju ma­ni­fest i da de­lo tu­ma­če iz nje­go­ve per­spek­ti­ve, ma­da je sa­svim ja­sno da „ma­ni­fe­sti u bi­ti ne tu­ma­če de­lo”.

„Pro­ble­mi pro­u­ča­va­nja sig­na­li­zma — za­klju­ču­je Živ­ko­vić — su broj­ni i još uvek otvo­re­ni za da­lja kri­tič­ka is­tra­ži­va­nja i vred­no­va­nja. U sve oštri­jem vi­du oni se na­me­ću ka­ko na­šoj knji­žev­noj i umet­nič­koj kri­ti­ci ta­ko i, ši­re po­sma­tra­no, te­o­ri­ji knji­žev­no­sti, od­no­sno, umet­no­sti (este­ti­ci). Sig­na­li­zam se ne mo­že, ka­ko se to ina­če ra­ni­je či­ni­lo na pro­sto­ri­ma gde je po­ni­kao, ola­ko ne­gi­ra­ti”.81

Na kra­ju, že­leo bih da ovu svo­ju ras­pra­vu za­vr­šim mi­šlje­njem du­go­go­di­šnjeg tu­ma­ča sig­na­li­zma i sig­na­li­stič­kog ak­ti­vi­ste Mi­li­vo­ja Pa­vlo­vi­ća, za ko­je sma­tram da ve­o­ma efekt­no i u pot­pu­no­sti ocr­ta­va po­lo­žaj i zna­čaj na­šeg po­kre­ta u srp­skoj knji­žev­no­sti.

„Sklo­ni smo — ka­že Pa­vlo­vić — čak da us­tvr­di­mo ne­što što u ovom tre­nut­ku mo­že za­zvu­ča­ti i je­re­tič­ki, ne­što s či­me će se bu­du­ći is­tra­ži­va­či sva­ka­ko su­o­či­ti: re­vo­lu­ci­ja ko­ju je sig­na­li­zam iz­vr­šio u pe­snič­kom je­zi­ku, u po­e­zi­ji uop­šte, kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na, po svom estet­skom na­bo­ju, du­blja je i zna­čaj­ni­ja od ono­ga što se u na­šoj po­e­zi­ji de­ša­va­lo pe­de­se­tih go­di­na. Ra­di­kal­nom te­o­ri­jom i prak­som bit­no je iz­me­njen estet­ski kod srp­ske knji­žev­no­sti i umet­no­sti.

Sig­na­li­zam je po­sta­vio, i po­tra­žio od­go­vor na jed­no od osnov­nih pi­ta­nja: do ko­je gra­ni­ce je je­zik spre­man na no­ve mu­ta­ci­je, ko­li­ko se ko­šu­lji­ca sa nj mo­že ski­nu­ti? Upo­tre­biv­ši u svo­jim is­tra­ži­va­nji­ma čak i kom­pju­te­re, sig­na­li­sti su ot­kri­li niz no­vih pe­snič­kih po­stu­pa­ka na­kon če­ga je usle­di­la pra­va eks­plo­zi­ja kre­a­tiv­no­sti. Mno­gi srp­ski pe­sni­ci — ma­nje sklo­ni is­tra­ži­vač­kim na­po­ri­ma, ne­iz­ve­snim avan­tu­ra­ma du­ha i ri­zi­ku ko­ji sa so­bom no­si eks­pe­ri­ment, ne­go sig­na­li­sti — pre­u­ze­li su ne­ke od ovih stva­ra­lač­kih po­stu­pa­ka, pre­ko no­ći pro­me­niv­ši svoj do­ta­da­šnji pe­snič­ki imidž. Ta­ko sig­na­li­zam ni­je ozna­čio kraj po­e­zi­je, nje­nu smrt, ka­ko su po­je­di­ni kri­ti­ča­ri zlo­slut­no pred­vi­đa­li. Na­pro­tiv, on je no­vom pe­snič­kom prak­som, de­struk­ci­jom tra­di­ci­o­nal­nih vred­no­sti, per­ma­nent­nim ši­re­njem pro­sto­ra li­te­rar­nog is­ku­stva, ot­kri­va­njem no­vih mo­guć­no­sti je­zi­ka, pre­po­ro­dio i ob­no­vio na­šu po­e­zi­ju.”82

1-3 of 3