Контакт

"Сазвежђе ЗАВЕТИНА" & Мирослав Лукић 
180 309 Београд Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 


Директни контакт

Стваралачка критика

                "...И други методи постепено продиру у нашу критику. Зоран Глушчевић (1926) тежи к примени психоаналитичког метода, што није толико дошло до израза у његовој дневној критици колико у опсежним радовима из немачке и српске књижевности. Никола Милошевић (1929) креће се у својим анализама књижевних дела између психолошко - антрополошког приступа и особене врсте структурализма. Претежно се бави значењским аспектима дела. Света Лукић (1931). Код њега се спаја естетички са социолошким методом, теорија с историјом књижевности. Значајн је и као  прозни писац.

                Крајем 60 - тих година у нашу критику почињу полако продирати модерни инструменталистички методи. Путеви модернизације различити су, тако да у нашој савременој критици имамо плурализам метода. Међу критичарима који су се афирмисали у новије време било у текућој критици било у систематском проучавању књижевности издвајају се : Александар Петров ( 1938), који је повезао тековине руског формализма с искуствима модерних критичких метода на Западу, а у последње време афирмисао се и као песник, затим Новица Петковић ( 1941), Љубиша Јеремић (1940), Бранко Поповић (1927), Милица Николић (1925), Петар Милосављевић (1937), Мирјана Миочиновић (1935), \орђије Вуковић (1943), Срба Игњатовић (1946) и др.

                У свом развоју наша критика у послератном периоду све се више приближавала науци. Највећи број њених представника, нарочито оних који су се истакли од 60 - тих година до данас, повезује у свом раду бављење текућом критиком с књижевно - теоријским и књижевно - историјским проучавањем литерарних појава и проблема..." ( Деретић, КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ  КЊИЖЕВНОСТИ, БИГЗ, Београд, 1987, стр. 342; штампана у 15.000 примерака. - Као професор универзитета и књижевни историчар, Деретић  је, узгред буди речено, и члан ЦК СК Србије!)

                Иако упрошћена, Деретићева слика послератне српске критике је тачна. - Није дао оцену те критике : да ли је она стваралачка? И у којој мери? Најчешће није.

    *

Табор послератних српских књижевних критичара, наравно, није - цигански табор. Тај табор је одбјавио рат метафизици, као и претеча им, Иполит Тен...Тако су ретки критичари синтетичари у том табору, личности  сјајне унутрашње организације, у којој су сливени у једно : интуиција, здрав разум, велико знање, еластичност, сигурност суда, ширина схватања, брзина и сигуран улазак у најсложеније и напротивуречније појаве и ствари, систематичност без једностраности... Када је реч о текућој критици у српској књижевности, један песник - Златно Красни, не тако давно, карикирао је двадесетак  савремених типова критичара...Само је један од послератних српских критичара - слободан стрелац  - Срба Игњатовић, проговорио о одговорности критике, о њеној троглавој моћи у читавом послератном периоду, у књизи СЛОБОДАН СТРЕЛАЦ...

Лоше је стање у нашој критици. Што она није једна "савршена камера" која све тачно прима споља, све боје, нијансе и димензије, и што прочитано, снимљено, примљено не преображава својим унутрашњим животом, што не даје истински преображај, што не пребацује све преко своје интуиције, или то чини половично, то је, можда зато, што критичари нису погодне личности, немају осетљиву мембрану...

ЛеЗ 0006958