Часописи‎ > ‎

Превредновање

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 16.11.2010. 02:35   [ Ажурирао/ла 06.06.2016. 02:23 Miroslav Lukić ]

Двадесети век се завршио – пре десет година! Када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте би се обе руке могли избројати ваљанији есеји - тумачења појединих песама појединих песника. Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике.Јер они треба да дају добар пример. Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Киш је то лепо показао. Живи песници, доиста, који

су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан некакву милост од официјелне књижевне критике.

Српска књижевност развијала се у неприродним условима током 20. века. Винавер је у једном од својих предратних есеја то лепо и аргументовано изнео на видело. Истинито. И та неприродност се рефлектује и данас. („У темељима данашњице леже све истине и заблуде, вредности и грешке и свих њених јучерашњица. Данас је само једна страна људске историје, пише Лазаревић. )

Да ли је било још таквих случајева, сличних, или горих по последицама, и по ауторе и по српску књижевност? Сме ли више да се о томе ћути? Шта данас значи ћутати о крађи дела и саучешћу у тим крађама? ... О осујећивању, на овај или онај начин, и по сваку цену.

Литија историје је стравична! Српска књижевност заглибила се у дубоко блато бирократске књижевности, наметнуте књижевности, наметнутих људи.

Ако се данас, упорно, и деценијама после постављених оправданих захтева за превредновање у српској књижевности још увек није одмакло даље од бирократске инерције и ћутања, шта то може друго да значи осим  – да ни друштво српско, а ни оно што називају савремена српска књижевност, па и култура, није још увек спремно за суочавања, која су неизбежна и нужна, ма колико била болна?

Данило Киш овако завршава свој час анатомије – маја 1977. године у Београду – пре 33 године: тешким речима о стању српске књижевне критике, глуве и слепе, поткупљене и поткупљиве, оптужујући је да шалабајзерске, неписмене, неуке, лажне, дилетантске творевине проглашава  узором младим писцима и каноном приповедачке уметности! Тај сукоб Данила Киша, и његова одбрана, и случај, парадигматичан је, дакако, као и случајеви Бранка Лазаревића, професора Младеновића и М. Лукића. Киш пише да је „код нас бујала јеремићевска критика као коров“, а то је, дакако, делимична истина. Потпунија је истина – коначно обелодањена тајна дуговеког професора Младеновића.


У години када сам објавио књигу Необјављене песме Вука Караџића (2004), још милије ми је било када ме је академик Мирослав Пантић, предложио за Вукову награду 2004.године. Нисам је добио, - исповеда се професор Младеновић колеги и професору С. Гароњи - јер је исувише много бивших студената Велибора Глигорића и Војислава Ђурића заузимало положаје у жиријима и управним одборима, и одлучило другачије (подвукао М.Л. Белатукадруз).Тако ми је онемогућено да добијем и Вукову награду (што сте ме питали), за којом ја не жалим, као ни за чланством у Академији, али ће неумитни суд историје осудити све оне што докопавши се неморалним средствима одговорних дужности које су им поверене, нису их савесно вршили”. Када погледате списак имена наших савременкика, издавача, уредника и иних, које поименце у свом интервјуу прозива професор Младеновић, видећете какво је то чудовиште, какав мутант наше књижевности, наших прилика, наше културе, нашег издаваштва…Српске официјене критике и српске бирократске књижевности. Не, нису пале књижевне вредности и естетичка мерила са покојним Д. Јеремићем само… Киш је пропустио прилику да задре дубље и каже шире ствари о горућим проблемима српске књижевности,препустио је некаквим будућим историчарима “да објасне, из једне временске перспективе и са дистанце, како је и зашто дошло до овог и оваквог пада у укусима и вредностима. Да испитају зашто се наша критика дала контаминирати овом јеремићевском естетиком кича и да потегну моралну одговорност критичара због њиховог ћутања и њиховог саучесништва! Да утврде штету која је та јеремићевска критика нанела нашој литератури”. Када данас читате сведочење професора Младеновића, важног сведока, првог нашег професора који је одбранио докторат о Скерлићу пред Други светски рат, и када помислите на сва чудовишта савремене српске књижевности, и све те мутанте које је за собом оставила глигорићевштина и слични, ви не можете не видети да је Бранко Лазаревић тачно утврдио суштину онога што је рак-рана српске књижевности.

Најмањи отпор – то је наша прошлост. И то је садашњост, и тоје сутрашњица.Таква је драма људске историје...“

Али, 20. век се овде још увек није завршио, нити ће, докле год се прикривају истине, и докле год се наши – непријатни гњаватори критичари (како је волео да се нашали Паунд) – баве тиме да праћкама гађају слонове, а хаубицама мраве. Много је директних и индиректних ученика Глигорића. Замислите тог професора универзитета који предаје по рукопису који је украо – на већ описани начин! – и замислите истог човека нешто касније као председника најважније српске научне и уметничке институције!...Како су се овде правиле књижевне и научне и друге каријере у 20. веку... Тзв. Најистакнутији писци и критичари 20. века око истине круже као киша око оног српског града  знате већ ког!

Ми смо имали много критичара, али колико је њих оправдало своје постојање?

Избегавање превредновања обиће се и већ се обија о главу српске књижевности. Књижевној критици, поготову оној која има прибежишта на српским универзитетима, стало је да се бави важним и главним стварима. Тако смо недавно могли да прочитамо у тиражним дневним новинама, приликом доделе једне књижевне награде професору универзитета и критичару, не за књигу коју је написао, него за то што ниједну књигу није објавио последњих двадесет година, а ипак је успео да утиче као критичар! То чудо је могуће само на брдовитом Балкану и у земљи у којој је истина и права књижевност десета рупа на свирали... Такви критичари, уредници – наметнути, треба да буду уклоњени као штеточине, као што им је и претеча био. Или ако су упорни и тврдоглави, нека послушају Езру Паунда, прибегавајући „неким невжним, споредним средствима, откривајући и скрећући пажњу „на занимљиве ствари које би иначе прошле незапажене“...

Ми смо одабрали трећу могућност коју Паунд предлаже: да своју делатност допуњујемо изграђивањем одводних канала којима ћемо отпремити отпатке што гњију у близини правих творевина; ти отпаци се без престанка гомилају, а над одржавањем устајалости бдију академске установе, ужирене издавачке куће, или њихова једињења...

 

У Београду, 1-2. новембра 2010.                          М. Л. Белатукадруз

Comments