Часописи‎ > ‎

ЈОВАН СКЕРЛИЋ У СВОМЕ И У СВИМА ВРЕМЕНИМА

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 20.12.2010. 08:44   [ Ажурирао/ла 06.06.2016. 02:33 Miroslav Lukić ]

(Реч на додели Награде „Јован Скерлић“

за књигу Почеци и врхови,

издавач „Алтера“, Београд 2010)

Цео век и три­де­сет три ле­та по свом ро­ђе­њу, де­ве­де­сет шест го­ди­на по­сле сво­је смр­ти, Јо­ван Скер­лић – нај­бо­љи кри­ти­чар и исто­ри­чар у све­у­куп­ној срп­ској књи­жев­но­сти – да­ру­је, ево, сво­је име јед­ној на­ци­о­нал­ној књи­жев­ној на­гра­ди.

Да је би­ло му­дро­сти, на­гра­ду са Скер­ли­ће­вим име­ном осно­ва­ла би Срп­ска кра­љев­ска ака­де­ми­ја, чи­ји је био члан, од­мах по­сле Пр­вог свет­ског ра­та. Ни­је би­ло му­дро­сти.

Да је би­ло прав­де, на­гра­ду „Јо­ван Скер­лић“ за нај­бо­ља де­ла из срп­ске кри­ти­ке и исто­ри­је књи­жев­но­сти до­де­љи­вао би фа­кул­тет, да­нас Фи­ло­ло­шки, на ко­јем је но­ву на­ци­о­нал­ну књи­жев­ност пре­да­вао. Ни­је би­ло прав­де.

Да је би­ло ча­сти, срп­ски Ин­сти­тут за књи­жев­ност, осно­ван по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, у чи­јим је из­да­њи­ма Скер­лић нај­на­во­ђе­ни­ји аутор, по­нео би ње­го­во ве­ли­ко име уста­но­вио и на­гра­ду. Ни­је би­ло ча­сти.

По из­ве­сно­ме ви­шем зна­ме­ну – што у на­шем на­ро­ду, за­гле­да ли се у про­шлост, ни­је рет­ка по­ја­ва –  му­дрост, прав­да и част иза­бра­ли су за ову од­суд­ну уло­гу за­ви­чај Скер­ли­ће­вих ју­нач­ких пре­да­ка – уста­нич­ку То­по­лу.

„Ства­ран ве­ко­ви­ма, ни­зом пре­да­ка бор­бе­не и убо­ји­те при­ро­де“ – та­ко је лич­ност Скер­ли­ћеву од­ре­дио Јован Цви­јић, име­ну­ју­ћи овим опи­сом ко­ли­ко ду­би­ну и зна­чај, то­ли­ко рас­про­стра­ње­ност и зра­че­ње ње­го­во­га де­ла.

Ко је, уисти­ну, био Јо­ван Скер­лић?

По­слу­жи­ћу се ре­чи­ма нај­по­зва­ни­јих:

Не­у­мор­ни орач и се­јач на ве­ли­кој не­у­зо­ра­ној ле­ди­ни на­ше књи­жев­но­сти и кул­ту­ре, је­дан од нај­у­глед­ни­јих, у Срп­ству нај­по­зна­ти­ји про­фе­сор Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та, во­де­ћи књи­жев­ни кри­ти­чар и исто­ри­чар, уред­ник пре­сти­жно­га Срп­ског књи­жев­ног гла­сни­ка – нај­бо­љег књи­жев­ног ча­со­пи­са код нас, мо­ра­лист у из­вор­ном сми­слу те ре­чи, про­све­ти­тељ и дру­штве­ни ре­фор­ма­тор, пла­ме­ни бе­сед­ник ус­пра­вље­но­га, му­шког ста­ва, на­ци­о­нал­ни бо­рац и иде­о­лог са ши­ро­ким ути­ца­јем, је­дан од нај­бо­љих срп­ских но­ви­на­ра уоп­ште.

И да­ље:

Син­те­ти­чар из­у­зет­но­га да­ра и ви­зи­о­нар, бо­гом­да­ни сти­лист, про­у­ча­ва­лац ко­ло­сал­не рад­не усред­сре­ђе­но­сти и ис­трај­но­сти, учи­тељ енер­ги­је ко­га гро­зни­ца за ра­дом до кра­ја жи­во­та не­ће на­пу­сти­ти, по­ле­ми­чар и пи­сац са свим вр­ли­на­ма ду­хов­но­га хе­ро­ја, „нај­ин­тен­зив­ни­је и нај­ди­на­мич­ни­је Ја – ре­ћи ће Бран­ко Ла­за­ре­вић – ко­је је икад про­шло кроз на­шу књи­жев­ност“.

Тај и та­кав Јо­ван Скер­лић оста­је, ван сва­ке сум­ње, у срп­ској кул­ту­ри, у оп­штем на­род­ном жи­во­ту Ср­ба, по­ја­ва ко­ја, до­шав из не­ра­сту­ма­чи­вих ду­би­на вре­ме­на и исто­ри­је, одав­но и да­ле­ко пре­ма­ша гра­ни­це сво­је епо­хе, оста­је – по ви­до­ви­тим ре­чи­ма Иси­до­ре Се­ку­лић – „оно што се нај­бо­ље мо­гло и сме­ло би­ти: те­мељ, оно што сто­ји и др­жи и чвр­сне, и што нај­зад та­мо ле­же где ће се и да­ље сто­ја­ти и др­жа­ти“.

Срп­ској кул­ту­ри Скер­лић је оста­вио шест то­мо­ва књи­жев­них сту­ди­ја, огле­да, чла­на­ка, при­ка­за, за­пи­са; че­ти­ри мо­но­гра­фи­је, три исто­ри­је; књи­гу ли­те­рар­них фељ­то­на, 

 
Професор Пејчић

књи­гу пар­ла­мен­тар­них бе­се­да; том, а мо­жда и два, три, но­ви­нар­ских тек­сто­ва, ко­мен­та­ра, бе­ле­жа­ка (нај­че­шће не­пот­пи­са­них).

Оста­вио је мо­ну­мен­тал­ну Исто­ри­ју но­ве срп­ске књи­жев­но­сти, нај­трај­ни­је и нај­бо­ље де­ло срп­ске књи­жев­не исто­ри­о­гра­фи­је до да­нас.

У кри­ти­ку и исто­ри­ју, у на­у­ку о књи­жев­но­сти Јо­ван Скер­лић ушао је 1900. го­ди­не. Умро је 15. ма­ја 1915. Ка­ко је, он­да, све то по­сти­гао?

Нај­те­жа пи­та­ња оства­ру­ју пу­но­ћу, до­сти­жу ап­со­лу­тум ис­црп­но­сти и тач­но­сти у нај­јед­но­став­ни­јим од­зи­ви­ма. Упра­во је та­кав мој од­го­вор:

Огром­но­ме да­ру ко­ји је по­се­до­вао, при­дру­жио је не­у­мо­ран, испо­лин­ски рад.

Већ ђач­ке бе­ле­жни­це Скер­ли­ће­ве, го­то­во све има­ле су на пр­вој стра­ни­ци, као мо­то и као про­грам, за­вет­ну ми­сао кла­сич­них Ри­мља­на: Spes in la­bo­re.

Иси­до­ра Се­ку­лић на­во­ди пи­смо што га је сво­је­вре­ме­но до­би­ла из Срп­ског књи­жев­ног гла­сни­ка: „До­ђи­те да ра­ди­мо... Ваш Јо­ван Скер­лић.“

Ни не­де­љу пре смр­ти, 10. ма­ја 1914, у дан ка­да је пр­ви пут осе­тио фа­тал­не бо­ло­ве од ко­јих ће умре­ти, за­кли­ње Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа, у по­след­њем пи­сму ње­му упу­ће­ном: „Пи­ши­те!“

Скер­ли­ће­ву ра­ди­ност и тем­пе­ра­мент Пе­ро Сли­јеп­че­вић об­ја­шња­ва овом миш­љу: „L’élan vi­tal, код мно­гих пи­та­ње свих пи­та­ња, код ње­га је од­го­вор на сва пи­та­ња.“

Ја, да­кле, не сум­њам у све­до­чан­ство Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа, мо­жда нај­при­сни­јег ње­го­вог са­рад­ни­ка, ко­ји о Скер­ли­ћу ка­же: „За ње­га се мо­же ре­ћи да је про­сто са­го­рео на ра­ду од ра­да.“

Рад из­над све­га – то је Скер­ли­ће­ва де­ви­за над де­ви­за­ма. „Гу­ста ин­те­лек­ту­ал­на ноћ ко­ја нас омо­та­ва, све нас, све љу­де у свим вре­ме­ни­ма, мо­же се, по ње­му, је­ди­но ра­дом са­вла­да­ти. На­пи­сао је: „Ра­ди­ти, то је жи­ве­ти. Ићи увек, тра­жи­ти увек, на­да­ти се увек, тро­ши­ти жи­ве си­ле ко­је хо­ће да из­би­ју.“

О Ву­ку Ка­ра­џи­ћу Скер­лић ова­ко све­до­чи: „Рад­ник без прем­ца у на­шој књи­жев­но­сти.“

Из угла ко­ји отва­ра­ју ду­жи­на ве­ка и обим де­ла, би­ће да тај суд ва­жи за Скер­ли­ћа још и ви­ше.

Сим­бо­лич­ки, суд­би­на Скер­ли­ће­ва мо­же се пред­ста­ви­ти ре­чи­ма ко­ји­ма је он опи­сао суд­би­ну Жан-Ма­ри Ги­јоа, ми­сли­о­ца и пи­сца ко­га је до­жи­вља­вао као учи­те­ља у би­блиј­ском зна­че­њу ре­чи: „Рад га је убио.“

О сто­го­ди­шњи­ци Скер­ли­ће­во­га ро­ђе­ња, го­ди­не 1977, Дра­ги­ша Ви­то­ше­вић за­бе­ле­жи­ће, асо­ци­ра­ју­ћи баш на те ре­чи, да је Јо­ван Скер­лић, „на жа­лост, све до­сад, је­ди­ни Ср­бин ко­ји је умро од ра­да“. И Витошевић од­мах за­тим до­даје: „Ве­ћи под­виг и ве­ће за­ве­шта­ње он нам за­и­ста ни­је мо­гао оста­ви­ти.“

Први рад Јо­ван Скер­лић објавио је са пет­на­ест го­ди­на, као гим­на­зи­ја­лац-пе­сник. Зре­ли Скер­лић даровао је сво­ме ро­ду, сви­ма на­ма, за­вет­не сти­хо­ве: „Па вре­ме­на кад нас не­у­мор­не зга­зе, / Нек за на­ма бу­ду утр­ве­не ста­зе!“

Мо­ја књи­га По­че­ци и вр­хо­ви, овен­ча­на да­нас на­гра­дом „Јо­ван Скер­лић“, вас­по­ста­вља упра­во то­га, упра­во та­квог Јо­ва­на Скер­ли­ћа.

 

Топола, 17. децембар 2010.

 

 ЛеЗ 0006985        
Comments