Часописи‎ > ‎

Белешке о плагијату

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 03.02.2011. 13:48   [ Ажурирао/ла 06.06.2016. 02:38 Miroslav Lukić ]
Белатукадруз

Испод једне такве белешке, Бодлер додаје само ово: «Томас Греј (Thomas Gray). Едгар По (2 пасуса). Лонгфелоу (2 пасуса). Стације, Вергилије (читава песма о Андромахи ), Есхил. Виктор Иго». Бодлер то бележи у једном од нацрта за Цвеће зла, који почиње реченицом: »Како се низом одређених напора, уметник може уздићи до сразмерне оригиналности...»

Бодлер је хтео да провери  «савршеност своје методе», која се сатојала у томе  да срочи песму  «довољне дужине да буде досадна као било која позната епска песма».

«Тежак је то задатак уздићи се до те божанске неосетљивости!Јер ја, упркос напорима који су за највећу похвалу, нисам умео одолети жељи да се допаднем својим савременицима, као што то сведоче на неколико места нанесена као шминка, извесна подла ласкања упућена демократији, па чак и неке гадости чија је сврха да измоле опроштај што ми је предмет тужан...»

Ту смо, у неком кругу неке сразмерне оригиналности, у кругу плагијата, и бездане књижевности. Плагијат дословно значи отмицу човека, а у уобичајеном  смислу књижевну крађу. Присвајање ауторства. Неки би модерни писци, који воле да се ките туђим перјем, рекли да је књижевно присвајање временом еволуирало, позивајући се на то да је и Шекспир доста тога преузимао од писаца свога времена, па шта! Ко би се икад заинтересовао за те писце да није било Шекспира?

Приликом састављања антологије Несебичан музеј, нисам ни слутио, на почетку да ћу постати временом таоц једног дела у настајању и једног лавиринта са толиким замршеним мрачним ходницима и приликама. Ја нисам желео да правим неку своју антологију са маказама у руци. Прегледао сам на стотине и стотине песничких антологија насталих у 20. веку у српској поезији, изгубио много месеци, чак године! Тако ми је до руку дошла и књига У храму усталаца : избор родољубиве поезије / Душана Чоловића (Београд: Зипус, 1995; 296 стр.; 24 цм. – Едиција Орашац у прошлости и данас).*

 

Чоловић је, да не дужим, од Ивана В. Лалића одабрао 4 песме: 1804, Шапат Јована Дамаскина, Докази, Као молитва, Завичаји. Лепе песме, добри примери.

У ствари, одабрао је -  5 , ако рачунамо да је на повлашћеном месту своје панораме, на крају, прештампао  у целини  и песму  Плава гробница – не Милутина Бојића, него Ивана В. Лалића, својевремено објављену у Књижевним новинама (1989).

Да одмах кажем – ова Чоловићева панорама је могла без те Лалићеве песме и можда и без тог Јовановићевог нагињања...

 

1

Признајем, када сам први пут све то прочитао, реаговао сам у себи на уобичајен начин. Правио сам се као да ту књигу нисам никад ни видео, ни прочитао, једноставно вратио сам је на полице да скупља прашину. Таквим књигама је временом то досуђено. Али приликом повремених ревизија библиотечког фонда, враћао сам јој се, као и стотинама других, и помишљао да напишем понешто поводом места која сам подвукао у тзв. Јовановићевом тумачењу и Лалићевом мршавом подухвату. Свакако, Крв ипак није вода, а многи читаоци  Бојића понајвише памте по песми «Плава гробница». Лалић је, наравно, позајмио наслов од Бојића, о којем је Винавер разумно писао, јер они су се виђали и разговарали, Бојић је волео да разговара о великој поезији и великом песнику, ако се не варам.

Да ли би то Бојић временом постао, да га није прерано уграбила трагична судбина? Тешко је одговорити на то хипотетичко питање. У првом и другом издању антологије Несебичан музеј  Бојића нема, из једног сасвим разумљивог разлога, али од трећег до осмог Бојић је присутан. Са две песме, Плавом гробницом и Религијом. Да би на крају, т. у 8. издању остала само песма Религија.

 

2

Можете ли ви прогутати ово:» оно што је урадио Иван В. Лалић у Плавој гробници (објављеној 1989, управо у Књижевним новинама), изузетно је у послератној српској поезији. Својој песми он зајми не само наслов и песничку организацију (почев од броја строфа у песми и песничког ритма до преузимања читавих стихова, полустихова и песничких исказа) од знатно старије и познатије Бојићеве песме (објављене 1917). Тачније, први стихови у строфама Лалићеве песме најчешће су преузети из Бојићеве Плаве гробнице (понекад с напоменом како рече песник, чешће без ње), а наредни најчешће трећи и четврти, припадају Лалићевом песничком субјекту» ?

Ја не могу.

Не пада ми на памет да напишем да је то најодвратније смеће тзв. официјалне, званичне, бирократске књижевне критике, рећи ћу нешто блаже: глуп хвалидбени клише, који ће доћи главе овом човеку ако га се не окани!

3

Која је песма уметнички веродостојнија и боља, прва, Бојићева Плава гробница, или потоња, песника који је волео да опонаша, и који је, то многи заобилазе да напомену, био одличан преводилац, више него образован човек, из уметничке фамилије, али – песник који није остварио Бојићев сан (оно о чему је Бојић волео да говори са Винавером кад су се виђали)?

Пустимо ми Господина Јовановића нека прича своју  причу, и погледајмо чињеницама у очи: У Плавој гробници Милутина Бојића, тврдим, нема ни једног стиха Ивана В. Лалића. У песми са истим насловом Ивана В. Лалића  има више аутентичних стихова Бојића. То је  очигледно сваком ко је прочитао обе песме.

Шта је, дакле, у Лалићевој споменутој песми, то што је !! – «изузетно је у послератној српској поезији»? То што зајми од песничког претходника, директно, најдиректније? То се другачије у литератури зове, и не заслужује нарочиту похвалу.

Знамо када Бојић своју песму ствара и објављује. Лалић своју песму објављује крајем осамдесетих година минулог века. «Иако сагледава историју из једне сасвим другачије перспективе (која се, нажалост, ових дана сурово потврђује), Лалићевој песми није својствено једносмерно обеснаживање (нити прављење инвентара његових заблуда): она је мукла и тамна исповест појединца који у своме памћењу чува једну од најзначајнијих херојских поема свога народа и пева је на месту њеног настанка» (Јовановић, нав. текст, стр. 286). Официјална, званична, бирократска књижевна критика одаје се на сваком кораку...  Лалић пева своју песму на истом месту на ком и Бојић, али у Лалићевим стиховима  «Ништа од оног што Бојић пева!»  тврди Ј. Тачно. «И не само да се предео изменио, отрцао и заборавио оне који су заувек остали у њему, него и потомци као да немају више разлога за памћење. Све због чега су преци гинули, мораће поново да освајају њихови потомци», пише Господин Ј. иначе професор на универзитету. У познатом сугестивно хушкачком стилу...

Много шта је неспретно речено у овом  покушају тумачења.

 

4

Јовановић је официјалац коме не вреди веровати на речи. Јер кад каже «Лалић испитује Бојићеву песму кроз призму сопствене поетике... Резултати до којих долази су изузетно занимљиви» (стр. 288), шта то значи?  Једно опште место?

Или ово:» Смрт је за Бојића изузетан чин у изузетним околностима којим се дуго делује на будућа времена и догађаје, док је за Лалића смрт саставни, некад и једини приметни, део сваког тренутка, присутна у сваком човековом чину и простору којим је окружен». Шта то значи? Корак који је овом пристрасном тумачу  и заробљенику хвалидбеног клишеа потребан да би потврдио поново ново једно банално опште место:» Лалићева Плава гробница је својеврсно лирско тумачење познате Бојићеве песме. Убудуће, по свему судећи, тешко да ће моћи да се говори и пише о првој Плавој гробници без призивања порука друге. Процеси у књижевности су увек, бар, двосмерни: без Бојићеве песме не би било Лалићеве, али ни старија песма више не може да остане иста након настанка млађе» (стр. 288)

 

5

 

Боже, како је мудар овај човек! Шалу на страну, мене ће уверити у то одиста, ако се уверим једног дана да се заиста окренуо неким  другим пословима, уноснијим и занимљивијим.Меркантилнијим.

Узалудно је Лалића – наметати, по сваку цену, свим средствима, па и у овом случају, као песника сразмерне оригиналности. Хоће ли Ивана В. Лалић потврдити генерације читалаца које долазе, што се једино рачуна кроз време, то ми људи данашњег времена, не можемо знати. Можемо нагађати.

Нешто друго је сасвим извесно: многе су  претходне генерације читалаца читањем већ потврдиле Бојићеву  најпознатију песму.

Коју  сам ја, истине ради, изоставио из 8. изд. Несебичног музеја, а оставио песму Религија. Сећате ли се те Бојићеве песме?

«Не!Не дајте уму да да господар буде!

Он се свему смеје сатански и стравно

И распарчан блуди попут голе луде

И раздрљив мрце цери се огавно...»

Бојић је умро трагично и прерано; његова мисао се није завршила Богом. Напротив. Пре неколико година писао сам критички о Лалићу, поводом  једне од његових прехваљених књига – то се може видети у првом издању  књ. мојих есеја «Уметност маховине».

 

6

Лалић је могао  пишући своју Плаву гробницу   да опроба себе, да се мало такмичи са мртвим песником, да покуша, да провери  «савршеност»  спомињане  бодлеросвке «методе», која би се сатојала у томе  да срочи песму  «исте дужине, истих строфа, досадне као било која позната патриотска или херојска песма». Колико је у томе успео? Да ли је уопште успео? Могу ли се сабирати или одузимати бабе и жабе? Да ли се у својој Плавој гробници Лалић уздигао до извесне, не до божанске неосетљивости?

 

7

Написати такву произвољност: «ни старија песма више не може да остане иста након настанка млађе», може само – наметач.

Тумач то не би могао.

Има једна Сиоранова мисао коју ћу поново цитирати:» «Извори» неког писца, то су његови стидови; ко их не открива у себи, посвећује се плагирању или критици».

Право јој је место овде.

 

( 3. фебруар 2011.)

 

Comments