Часописи

Заветине су покренуле следеће зборнике и часописе, као штампана издања: Заветине, Трећа Србија, Дрво живота, Идентитет, Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Велика магаза и др.
Годинама их је штампала у невеликим тиражима, без помоћи ма ког инвеститора, без помоћи државе и локалне самоуправе у Србији - на првом месту.
Последњих година Заветине публикују читав низ дигиталних часописа, међу којима се посебно истичу: Златни Расуденац, Оркестар СУЗ, АЛМНАХ ЗА...
Библиотека АБВГ, Посебна породична заветина, и др.

ВИЗУЕЛНИ РЕФРЕН / Радивој Шајтинац

поставио/ла Miroslav Lukić 05.04.2013. 05:29   [ ажурирано 06.06.2016. 02:42 ]



                      Yump!

                             David Bouwie

 

Замислити,не сањати
Поћи с најмањом,најблажом одлуком
Не зависити ни од умора ни од буђења
Убити се ко човек
Бацити одавде са деветог спрата,покупити погледом
Следеће
Бледољубичасасте гране бадема
Изнад  малих клозетских кровова
И бетонских стаза,псе који се требе од досаде
Музику која цури кроз даске и отвор на настрешници
Шену која радосно чучећи пиша на травњаку
С погледом који тражи
Топлу ,жуту речицу
Ретки облаци ко трагови лепка
Каблови и жице преко кречних јама
Гајбе и флаше испред гараже

 

Осе око великих врбових пупољака
Дете с медом на образима и човек
Упоран с муштиклом и цигаретом
Без филтера
Савитљивом

 

Антене, кабине,главуџе
Отете виле
Отплаћени бициклови
Знани и незнани
И нико  неизбежан

 

Тестамент на кухињском столу
Исписан на полеђини утрошеноводеног рачуна
Стиснутих реченица
Између формулара у бројки
Кусур од пијаце,
кључ од подрума

 
Није све у оку,не пресуђује само поглед
Али неће бити времена да се у паду дохвате
Ни гласови ,ни звуци
 



 

 

 

 

Струјаће око главе ваздушне струготине
И пад ће бити траљав,
И главом и стопалима,истовремено
Врећасто трапаво
Неугледно,чак неописиво
Замирисаће крв,бол ће кренути
Од чела и ноздрве
Капци који су све ово досад скупљено
Поклопили благовремено
Остаће скоро нетакнути
 
Ненадано,неочекивано
Без трунке свести
Икаквог светла
И пређашњеживог разлога
Експлодиреће онај мирис
Који се осети само оним путем из устију
Под сопстведним а не овим спољним непцима

 

Немим преображајем,призваним новорођењем
Отвориће се она коштрица
 
Живот касни,тамо су још цветови
Боје,полен и неизвесна топлота
 
Смрт је коштица
 
За љубитеље горког афоризма
Таман да станеш сав и самоизбачен
Да ти је јасно а не тесно
Да слике не пресуђују
Јер и ти си ништа,
 
Мрља намерног колебања
Између страха и самоспасења
Извештај о дневној тамници
Њеним кључевима који те
Заглушном звоњавам протерују из коже
 
 
А ето сада,коначно,коштица ко арка
Господар си разлога који не трпи више ни питања
Ни одговоре
Нити си ти  у неизвесности
Нити она у теби
Расбашкарен ко сунашце,ко језгро
Неповратан и јестив
Сад си у свему у праву
Све знаш непомичан
 
Могу и одозго и одоздо само да ти се диве
Чисте од мраза и паучине
Живописно самоусмрћеног
Сачувају  за невину
Ах,невину,посластицу

Белешке о плагијату

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 03.02.2011. 13:48   [ Ажурирао/ла 06.06.2016. 02:38 Miroslav Lukić ]

Белатукадруз

Испод једне такве белешке, Бодлер додаје само ово: «Томас Греј (Thomas Gray). Едгар По (2 пасуса). Лонгфелоу (2 пасуса). Стације, Вергилије (читава песма о Андромахи ), Есхил. Виктор Иго». Бодлер то бележи у једном од нацрта за Цвеће зла, који почиње реченицом: »Како се низом одређених напора, уметник може уздићи до сразмерне оригиналности...»

Бодлер је хтео да провери  «савршеност своје методе», која се сатојала у томе  да срочи песму  «довољне дужине да буде досадна као било која позната епска песма».

«Тежак је то задатак уздићи се до те божанске неосетљивости!Јер ја, упркос напорима који су за највећу похвалу, нисам умео одолети жељи да се допаднем својим савременицима, као што то сведоче на неколико места нанесена као шминка, извесна подла ласкања упућена демократији, па чак и неке гадости чија је сврха да измоле опроштај што ми је предмет тужан...»

Ту смо, у неком кругу неке сразмерне оригиналности, у кругу плагијата, и бездане књижевности. Плагијат дословно значи отмицу човека, а у уобичајеном  смислу књижевну крађу. Присвајање ауторства. Неки би модерни писци, који воле да се ките туђим перјем, рекли да је књижевно присвајање временом еволуирало, позивајући се на то да је и Шекспир доста тога преузимао од писаца свога времена, па шта! Ко би се икад заинтересовао за те писце да није било Шекспира?

Приликом састављања антологије Несебичан музеј, нисам ни слутио, на почетку да ћу постати временом таоц једног дела у настајању и једног лавиринта са толиким замршеним мрачним ходницима и приликама. Ја нисам желео да правим неку своју антологију са маказама у руци. Прегледао сам на стотине и стотине песничких антологија насталих у 20. веку у српској поезији, изгубио много месеци, чак године! Тако ми је до руку дошла и књига У храму усталаца : избор родољубиве поезије / Душана Чоловића (Београд: Зипус, 1995; 296 стр.; 24 цм. – Едиција Орашац у прошлости и данас).*

 

Чоловић је, да не дужим, од Ивана В. Лалића одабрао 4 песме: 1804, Шапат Јована Дамаскина, Докази, Као молитва, Завичаји. Лепе песме, добри примери.

У ствари, одабрао је -  5 , ако рачунамо да је на повлашћеном месту своје панораме, на крају, прештампао  у целини  и песму  Плава гробница – не Милутина Бојића, него Ивана В. Лалића, својевремено објављену у Књижевним новинама (1989).

Да одмах кажем – ова Чоловићева панорама је могла без те Лалићеве песме и можда и без тог Јовановићевог нагињања...

 

1

Признајем, када сам први пут све то прочитао, реаговао сам у себи на уобичајен начин. Правио сам се као да ту књигу нисам никад ни видео, ни прочитао, једноставно вратио сам је на полице да скупља прашину. Таквим књигама је временом то досуђено. Али приликом повремених ревизија библиотечког фонда, враћао сам јој се, као и стотинама других, и помишљао да напишем понешто поводом места која сам подвукао у тзв. Јовановићевом тумачењу и Лалићевом мршавом подухвату. Свакако, Крв ипак није вода, а многи читаоци  Бојића понајвише памте по песми «Плава гробница». Лалић је, наравно, позајмио наслов од Бојића, о којем је Винавер разумно писао, јер они су се виђали и разговарали, Бојић је волео да разговара о великој поезији и великом песнику, ако се не варам.

Да ли би то Бојић временом постао, да га није прерано уграбила трагична судбина? Тешко је одговорити на то хипотетичко питање. У првом и другом издању антологије Несебичан музеј  Бојића нема, из једног сасвим разумљивог разлога, али од трећег до осмог Бојић је присутан. Са две песме, Плавом гробницом и Религијом. Да би на крају, т. у 8. издању остала само песма Религија.

 

2

Можете ли ви прогутати ово:» оно што је урадио Иван В. Лалић у Плавој гробници (објављеној 1989, управо у Књижевним новинама), изузетно је у послератној српској поезији. Својој песми он зајми не само наслов и песничку организацију (почев од броја строфа у песми и песничког ритма до преузимања читавих стихова, полустихова и песничких исказа) од знатно старије и познатије Бојићеве песме (објављене 1917). Тачније, први стихови у строфама Лалићеве песме најчешће су преузети из Бојићеве Плаве гробнице (понекад с напоменом како рече песник, чешће без ње), а наредни најчешће трећи и четврти, припадају Лалићевом песничком субјекту» ?

Ја не могу.

Не пада ми на памет да напишем да је то најодвратније смеће тзв. официјалне, званичне, бирократске књижевне критике, рећи ћу нешто блаже: глуп хвалидбени клише, који ће доћи главе овом човеку ако га се не окани!

3

Која је песма уметнички веродостојнија и боља, прва, Бојићева Плава гробница, или потоња, песника који је волео да опонаша, и који је, то многи заобилазе да напомену, био одличан преводилац, више него образован човек, из уметничке фамилије, али – песник који није остварио Бојићев сан (оно о чему је Бојић волео да говори са Винавером кад су се виђали)?

Пустимо ми Господина Јовановића нека прича своју  причу, и погледајмо чињеницама у очи: У Плавој гробници Милутина Бојића, тврдим, нема ни једног стиха Ивана В. Лалића. У песми са истим насловом Ивана В. Лалића  има више аутентичних стихова Бојића. То је  очигледно сваком ко је прочитао обе песме.

Шта је, дакле, у Лалићевој споменутој песми, то што је !! – «изузетно је у послератној српској поезији»? То што зајми од песничког претходника, директно, најдиректније? То се другачије у литератури зове, и не заслужује нарочиту похвалу.

Знамо када Бојић своју песму ствара и објављује. Лалић своју песму објављује крајем осамдесетих година минулог века. «Иако сагледава историју из једне сасвим другачије перспективе (која се, нажалост, ових дана сурово потврђује), Лалићевој песми није својствено једносмерно обеснаживање (нити прављење инвентара његових заблуда): она је мукла и тамна исповест појединца који у своме памћењу чува једну од најзначајнијих херојских поема свога народа и пева је на месту њеног настанка» (Јовановић, нав. текст, стр. 286). Официјална, званична, бирократска књижевна критика одаје се на сваком кораку...  Лалић пева своју песму на истом месту на ком и Бојић, али у Лалићевим стиховима  «Ништа од оног што Бојић пева!»  тврди Ј. Тачно. «И не само да се предео изменио, отрцао и заборавио оне који су заувек остали у њему, него и потомци као да немају више разлога за памћење. Све због чега су преци гинули, мораће поново да освајају њихови потомци», пише Господин Ј. иначе професор на универзитету. У познатом сугестивно хушкачком стилу...

Много шта је неспретно речено у овом  покушају тумачења.

 

4

Јовановић је официјалац коме не вреди веровати на речи. Јер кад каже «Лалић испитује Бојићеву песму кроз призму сопствене поетике... Резултати до којих долази су изузетно занимљиви» (стр. 288), шта то значи?  Једно опште место?

Или ово:» Смрт је за Бојића изузетан чин у изузетним околностима којим се дуго делује на будућа времена и догађаје, док је за Лалића смрт саставни, некад и једини приметни, део сваког тренутка, присутна у сваком човековом чину и простору којим је окружен». Шта то значи? Корак који је овом пристрасном тумачу  и заробљенику хвалидбеног клишеа потребан да би потврдио поново ново једно банално опште место:» Лалићева Плава гробница је својеврсно лирско тумачење познате Бојићеве песме. Убудуће, по свему судећи, тешко да ће моћи да се говори и пише о првој Плавој гробници без призивања порука друге. Процеси у књижевности су увек, бар, двосмерни: без Бојићеве песме не би било Лалићеве, али ни старија песма више не може да остане иста након настанка млађе» (стр. 288)

 

5

 

Боже, како је мудар овај човек! Шалу на страну, мене ће уверити у то одиста, ако се уверим једног дана да се заиста окренуо неким  другим пословима, уноснијим и занимљивијим.Меркантилнијим.

Узалудно је Лалића – наметати, по сваку цену, свим средствима, па и у овом случају, као песника сразмерне оригиналности. Хоће ли Ивана В. Лалић потврдити генерације читалаца које долазе, што се једино рачуна кроз време, то ми људи данашњег времена, не можемо знати. Можемо нагађати.

Нешто друго је сасвим извесно: многе су  претходне генерације читалаца читањем већ потврдиле Бојићеву  најпознатију песму.

Коју  сам ја, истине ради, изоставио из 8. изд. Несебичног музеја, а оставио песму Религија. Сећате ли се те Бојићеве песме?

«Не!Не дајте уму да да господар буде!

Он се свему смеје сатански и стравно

И распарчан блуди попут голе луде

И раздрљив мрце цери се огавно...»

Бојић је умро трагично и прерано; његова мисао се није завршила Богом. Напротив. Пре неколико година писао сам критички о Лалићу, поводом  једне од његових прехваљених књига – то се може видети у првом издању  књ. мојих есеја «Уметност маховине».

 

6

Лалић је могао  пишући своју Плаву гробницу   да опроба себе, да се мало такмичи са мртвим песником, да покуша, да провери  «савршеност»  спомињане  бодлеросвке «методе», која би се сатојала у томе  да срочи песму  «исте дужине, истих строфа, досадне као било која позната патриотска или херојска песма». Колико је у томе успео? Да ли је уопште успео? Могу ли се сабирати или одузимати бабе и жабе? Да ли се у својој Плавој гробници Лалић уздигао до извесне, не до божанске неосетљивости?

 

7

Написати такву произвољност: «ни старија песма више не може да остане иста након настанка млађе», може само – наметач.

Тумач то не би могао.

Има једна Сиоранова мисао коју ћу поново цитирати:» «Извори» неког писца, то су његови стидови; ко их не открива у себи, посвећује се плагирању или критици».

Право јој је место овде.

 

( 3. фебруар 2011.)

 

ЈОВАН СКЕРЛИЋ У СВОМЕ И У СВИМА ВРЕМЕНИМА

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 20.12.2010. 08:44   [ Ажурирао/ла 06.06.2016. 02:33 Miroslav Lukić ]

(Реч на додели Награде „Јован Скерлић“

за књигу Почеци и врхови,

издавач „Алтера“, Београд 2010)

Цео век и три­де­сет три ле­та по свом ро­ђе­њу, де­ве­де­сет шест го­ди­на по­сле сво­је смр­ти, Јо­ван Скер­лић – нај­бо­љи кри­ти­чар и исто­ри­чар у све­у­куп­ној срп­ској књи­жев­но­сти – да­ру­је, ево, сво­је име јед­ној на­ци­о­нал­ној књи­жев­ној на­гра­ди.

Да је би­ло му­дро­сти, на­гра­ду са Скер­ли­ће­вим име­ном осно­ва­ла би Срп­ска кра­љев­ска ака­де­ми­ја, чи­ји је био члан, од­мах по­сле Пр­вог свет­ског ра­та. Ни­је би­ло му­дро­сти.

Да је би­ло прав­де, на­гра­ду „Јо­ван Скер­лић“ за нај­бо­ља де­ла из срп­ске кри­ти­ке и исто­ри­је књи­жев­но­сти до­де­љи­вао би фа­кул­тет, да­нас Фи­ло­ло­шки, на ко­јем је но­ву на­ци­о­нал­ну књи­жев­ност пре­да­вао. Ни­је би­ло прав­де.

Да је би­ло ча­сти, срп­ски Ин­сти­тут за књи­жев­ност, осно­ван по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, у чи­јим је из­да­њи­ма Скер­лић нај­на­во­ђе­ни­ји аутор, по­нео би ње­го­во ве­ли­ко име уста­но­вио и на­гра­ду. Ни­је би­ло ча­сти.

По из­ве­сно­ме ви­шем зна­ме­ну – што у на­шем на­ро­ду, за­гле­да ли се у про­шлост, ни­је рет­ка по­ја­ва –  му­дрост, прав­да и част иза­бра­ли су за ову од­суд­ну уло­гу за­ви­чај Скер­ли­ће­вих ју­нач­ких пре­да­ка – уста­нич­ку То­по­лу.

„Ства­ран ве­ко­ви­ма, ни­зом пре­да­ка бор­бе­не и убо­ји­те при­ро­де“ – та­ко је лич­ност Скер­ли­ћеву од­ре­дио Јован Цви­јић, име­ну­ју­ћи овим опи­сом ко­ли­ко ду­би­ну и зна­чај, то­ли­ко рас­про­стра­ње­ност и зра­че­ње ње­го­во­га де­ла.

Ко је, уисти­ну, био Јо­ван Скер­лић?

По­слу­жи­ћу се ре­чи­ма нај­по­зва­ни­јих:

Не­у­мор­ни орач и се­јач на ве­ли­кој не­у­зо­ра­ној ле­ди­ни на­ше књи­жев­но­сти и кул­ту­ре, је­дан од нај­у­глед­ни­јих, у Срп­ству нај­по­зна­ти­ји про­фе­сор Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та, во­де­ћи књи­жев­ни кри­ти­чар и исто­ри­чар, уред­ник пре­сти­жно­га Срп­ског књи­жев­ног гла­сни­ка – нај­бо­љег књи­жев­ног ча­со­пи­са код нас, мо­ра­лист у из­вор­ном сми­слу те ре­чи, про­све­ти­тељ и дру­штве­ни ре­фор­ма­тор, пла­ме­ни бе­сед­ник ус­пра­вље­но­га, му­шког ста­ва, на­ци­о­нал­ни бо­рац и иде­о­лог са ши­ро­ким ути­ца­јем, је­дан од нај­бо­љих срп­ских но­ви­на­ра уоп­ште.

И да­ље:

Син­те­ти­чар из­у­зет­но­га да­ра и ви­зи­о­нар, бо­гом­да­ни сти­лист, про­у­ча­ва­лац ко­ло­сал­не рад­не усред­сре­ђе­но­сти и ис­трај­но­сти, учи­тељ енер­ги­је ко­га гро­зни­ца за ра­дом до кра­ја жи­во­та не­ће на­пу­сти­ти, по­ле­ми­чар и пи­сац са свим вр­ли­на­ма ду­хов­но­га хе­ро­ја, „нај­ин­тен­зив­ни­је и нај­ди­на­мич­ни­је Ја – ре­ћи ће Бран­ко Ла­за­ре­вић – ко­је је икад про­шло кроз на­шу књи­жев­ност“.

Тај и та­кав Јо­ван Скер­лић оста­је, ван сва­ке сум­ње, у срп­ској кул­ту­ри, у оп­штем на­род­ном жи­во­ту Ср­ба, по­ја­ва ко­ја, до­шав из не­ра­сту­ма­чи­вих ду­би­на вре­ме­на и исто­ри­је, одав­но и да­ле­ко пре­ма­ша гра­ни­це сво­је епо­хе, оста­је – по ви­до­ви­тим ре­чи­ма Иси­до­ре Се­ку­лић – „оно што се нај­бо­ље мо­гло и сме­ло би­ти: те­мељ, оно што сто­ји и др­жи и чвр­сне, и што нај­зад та­мо ле­же где ће се и да­ље сто­ја­ти и др­жа­ти“.

Срп­ској кул­ту­ри Скер­лић је оста­вио шест то­мо­ва књи­жев­них сту­ди­ја, огле­да, чла­на­ка, при­ка­за, за­пи­са; че­ти­ри мо­но­гра­фи­је, три исто­ри­је; књи­гу ли­те­рар­них фељ­то­на, 

 
Професор Пејчић

књи­гу пар­ла­мен­тар­них бе­се­да; том, а мо­жда и два, три, но­ви­нар­ских тек­сто­ва, ко­мен­та­ра, бе­ле­жа­ка (нај­че­шће не­пот­пи­са­них).

Оста­вио је мо­ну­мен­тал­ну Исто­ри­ју но­ве срп­ске књи­жев­но­сти, нај­трај­ни­је и нај­бо­ље де­ло срп­ске књи­жев­не исто­ри­о­гра­фи­је до да­нас.

У кри­ти­ку и исто­ри­ју, у на­у­ку о књи­жев­но­сти Јо­ван Скер­лић ушао је 1900. го­ди­не. Умро је 15. ма­ја 1915. Ка­ко је, он­да, све то по­сти­гао?

Нај­те­жа пи­та­ња оства­ру­ју пу­но­ћу, до­сти­жу ап­со­лу­тум ис­црп­но­сти и тач­но­сти у нај­јед­но­став­ни­јим од­зи­ви­ма. Упра­во је та­кав мој од­го­вор:

Огром­но­ме да­ру ко­ји је по­се­до­вао, при­дру­жио је не­у­мо­ран, испо­лин­ски рад.

Већ ђач­ке бе­ле­жни­це Скер­ли­ће­ве, го­то­во све има­ле су на пр­вој стра­ни­ци, као мо­то и као про­грам, за­вет­ну ми­сао кла­сич­них Ри­мља­на: Spes in la­bo­re.

Иси­до­ра Се­ку­лић на­во­ди пи­смо што га је сво­је­вре­ме­но до­би­ла из Срп­ског књи­жев­ног гла­сни­ка: „До­ђи­те да ра­ди­мо... Ваш Јо­ван Скер­лић.“

Ни не­де­љу пре смр­ти, 10. ма­ја 1914, у дан ка­да је пр­ви пут осе­тио фа­тал­не бо­ло­ве од ко­јих ће умре­ти, за­кли­ње Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа, у по­след­њем пи­сму ње­му упу­ће­ном: „Пи­ши­те!“

Скер­ли­ће­ву ра­ди­ност и тем­пе­ра­мент Пе­ро Сли­јеп­че­вић об­ја­шња­ва овом миш­љу: „L’élan vi­tal, код мно­гих пи­та­ње свих пи­та­ња, код ње­га је од­го­вор на сва пи­та­ња.“

Ја, да­кле, не сум­њам у све­до­чан­ство Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа, мо­жда нај­при­сни­јег ње­го­вог са­рад­ни­ка, ко­ји о Скер­ли­ћу ка­же: „За ње­га се мо­же ре­ћи да је про­сто са­го­рео на ра­ду од ра­да.“

Рад из­над све­га – то је Скер­ли­ће­ва де­ви­за над де­ви­за­ма. „Гу­ста ин­те­лек­ту­ал­на ноћ ко­ја нас омо­та­ва, све нас, све љу­де у свим вре­ме­ни­ма, мо­же се, по ње­му, је­ди­но ра­дом са­вла­да­ти. На­пи­сао је: „Ра­ди­ти, то је жи­ве­ти. Ићи увек, тра­жи­ти увек, на­да­ти се увек, тро­ши­ти жи­ве си­ле ко­је хо­ће да из­би­ју.“

О Ву­ку Ка­ра­џи­ћу Скер­лић ова­ко све­до­чи: „Рад­ник без прем­ца у на­шој књи­жев­но­сти.“

Из угла ко­ји отва­ра­ју ду­жи­на ве­ка и обим де­ла, би­ће да тај суд ва­жи за Скер­ли­ћа још и ви­ше.

Сим­бо­лич­ки, суд­би­на Скер­ли­ће­ва мо­же се пред­ста­ви­ти ре­чи­ма ко­ји­ма је он опи­сао суд­би­ну Жан-Ма­ри Ги­јоа, ми­сли­о­ца и пи­сца ко­га је до­жи­вља­вао као учи­те­ља у би­блиј­ском зна­че­њу ре­чи: „Рад га је убио.“

О сто­го­ди­шњи­ци Скер­ли­ће­во­га ро­ђе­ња, го­ди­не 1977, Дра­ги­ша Ви­то­ше­вић за­бе­ле­жи­ће, асо­ци­ра­ју­ћи баш на те ре­чи, да је Јо­ван Скер­лић, „на жа­лост, све до­сад, је­ди­ни Ср­бин ко­ји је умро од ра­да“. И Витошевић од­мах за­тим до­даје: „Ве­ћи под­виг и ве­ће за­ве­шта­ње он нам за­и­ста ни­је мо­гао оста­ви­ти.“

Први рад Јо­ван Скер­лић објавио је са пет­на­ест го­ди­на, као гим­на­зи­ја­лац-пе­сник. Зре­ли Скер­лић даровао је сво­ме ро­ду, сви­ма на­ма, за­вет­не сти­хо­ве: „Па вре­ме­на кад нас не­у­мор­не зга­зе, / Нек за на­ма бу­ду утр­ве­не ста­зе!“

Мо­ја књи­га По­че­ци и вр­хо­ви, овен­ча­на да­нас на­гра­дом „Јо­ван Скер­лић“, вас­по­ста­вља упра­во то­га, упра­во та­квог Јо­ва­на Скер­ли­ћа.

 

Топола, 17. децембар 2010.

 

 ЛеЗ 0006985        

Извод из књиге ТАЈНА ПРОФЕСОРА МЛАДЕНОВИЋА

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 23.11.2010. 05:02   [ Ажурирао/ла 06.06.2016. 02:25 Miroslav Lukić ]

Сведочанство. Одломак. Књига се може преузети бесплатно, као поклон књига, видети доле линк! 

 

…За то време, особито првих месеци после ослобођења, борило се у позадини за учвршћивање комунистичке власти и поретка, на најгрубљи, најкрвавији начин, нарочито у Београду. Била је то својеврсна, масовна чистка, или сеча кнезова. 

Требало је ликвидирати све они који су нешто значили у предратној Југославији, и по кратком поступку, без ислеђивања и пресуде, стрељати све оне који су представљали културну,управну, војну и економску елиту предратне Србије, а нису били за комунистички поредак, да би се тако лакше управљало индоктринираном, дисциплинованом масом…

Превредновање

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 16.11.2010. 02:35   [ Ажурирао/ла 06.06.2016. 02:23 Miroslav Lukić ]


Двадесети век се завршио – пре десет година! Када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте би се обе руке могли избројати ваљанији есеји - тумачења појединих песама појединих песника. Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике.Јер они треба да дају добар пример. Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Киш је то лепо показао. Живи песници, доиста, који

су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан некакву милост од официјелне књижевне критике.

Српска књижевност развијала се у неприродним условима током 20. века. Винавер је у једном од својих предратних есеја то лепо и аргументовано изнео на видело. Истинито. И та неприродност се рефлектује и данас. („У темељима данашњице леже све истине и заблуде, вредности и грешке и свих њених јучерашњица. Данас је само једна страна људске историје, пише Лазаревић. )

Да ли је било још таквих случајева, сличних, или горих по последицама, и по ауторе и по српску књижевност? Сме ли више да се о томе ћути? Шта данас значи ћутати о крађи дела и саучешћу у тим крађама? ... О осујећивању, на овај или онај начин, и по сваку цену.

Литија историје је стравична! Српска књижевност заглибила се у дубоко блато бирократске књижевности, наметнуте књижевности, наметнутих људи.

Ако се данас, упорно, и деценијама после постављених оправданих захтева за превредновање у српској књижевности још увек није одмакло даље од бирократске инерције и ћутања, шта то може друго да значи осим  – да ни друштво српско, а ни оно што називају савремена српска књижевност, па и култура, није још увек спремно за суочавања, која су неизбежна и нужна, ма колико била болна?

Данило Киш овако завршава свој час анатомије – маја 1977. године у Београду – пре 33 године: тешким речима о стању српске књижевне критике, глуве и слепе, поткупљене и поткупљиве, оптужујући је да шалабајзерске, неписмене, неуке, лажне, дилетантске творевине проглашава  узором младим писцима и каноном приповедачке уметности! Тај сукоб Данила Киша, и његова одбрана, и случај, парадигматичан је, дакако, као и случајеви Бранка Лазаревића, професора Младеновића и М. Лукића. Киш пише да је „код нас бујала јеремићевска критика као коров“, а то је, дакако, делимична истина. Потпунија је истина – коначно обелодањена тајна дуговеког професора Младеновића.


У години када сам објавио књигу Необјављене песме Вука Караџића (2004), још милије ми је било када ме је академик Мирослав Пантић, предложио за Вукову награду 2004.године. Нисам је добио, - исповеда се професор Младеновић колеги и професору С. Гароњи - јер је исувише много бивших студената Велибора Глигорића и Војислава Ђурића заузимало положаје у жиријима и управним одборима, и одлучило другачије (подвукао М.Л. Белатукадруз).Тако ми је онемогућено да добијем и Вукову награду (што сте ме питали), за којом ја не жалим, као ни за чланством у Академији, али ће неумитни суд историје осудити све оне што докопавши се неморалним средствима одговорних дужности које су им поверене, нису их савесно вршили”. Када погледате списак имена наших савременкика, издавача, уредника и иних, које поименце у свом интервјуу прозива професор Младеновић, видећете какво је то чудовиште, какав мутант наше књижевности, наших прилика, наше културе, нашег издаваштва…Српске официјене критике и српске бирократске књижевности. Не, нису пале књижевне вредности и естетичка мерила са покојним Д. Јеремићем само… Киш је пропустио прилику да задре дубље и каже шире ствари о горућим проблемима српске књижевности,препустио је некаквим будућим историчарима “да објасне, из једне временске перспективе и са дистанце, како је и зашто дошло до овог и оваквог пада у укусима и вредностима. Да испитају зашто се наша критика дала контаминирати овом јеремићевском естетиком кича и да потегну моралну одговорност критичара због њиховог ћутања и њиховог саучесништва! Да утврде штету која је та јеремићевска критика нанела нашој литератури”. Када данас читате сведочење професора Младеновића, важног сведока, првог нашег професора који је одбранио докторат о Скерлићу пред Други светски рат, и када помислите на сва чудовишта савремене српске књижевности, и све те мутанте које је за собом оставила глигорићевштина и слични, ви не можете не видети да је Бранко Лазаревић тачно утврдио суштину онога што је рак-рана српске књижевности.

Најмањи отпор – то је наша прошлост. И то је садашњост, и тоје сутрашњица.Таква је драма људске историје...“

Али, 20. век се овде још увек није завршио, нити ће, докле год се прикривају истине, и докле год се наши – непријатни гњаватори критичари (како је волео да се нашали Паунд) – баве тиме да праћкама гађају слонове, а хаубицама мраве. Много је директних и индиректних ученика Глигорића. Замислите тог професора универзитета који предаје по рукопису који је украо – на већ описани начин! – и замислите истог човека нешто касније као председника најважније српске научне и уметничке институције!...Како су се овде правиле књижевне и научне и друге каријере у 20. веку... Тзв. Најистакнутији писци и критичари 20. века око истине круже као киша око оног српског града  знате већ ког!

Ми смо имали много критичара, али колико је њих оправдало своје постојање?

Избегавање превредновања обиће се и већ се обија о главу српске књижевности. Књижевној критици, поготову оној која има прибежишта на српским универзитетима, стало је да се бави важним и главним стварима. Тако смо недавно могли да прочитамо у тиражним дневним новинама, приликом доделе једне књижевне награде професору универзитета и критичару, не за књигу коју је написао, него за то што ниједну књигу није објавио последњих двадесет година, а ипак је успео да утиче као критичар! То чудо је могуће само на брдовитом Балкану и у земљи у којој је истина и права књижевност десета рупа на свирали... Такви критичари, уредници – наметнути, треба да буду уклоњени као штеточине, као што им је и претеча био. Или ако су упорни и тврдоглави, нека послушају Езру Паунда, прибегавајући „неким невжним, споредним средствима, откривајући и скрећући пажњу „на занимљиве ствари које би иначе прошле незапажене“...

Ми смо одабрали трећу могућност коју Паунд предлаже: да своју делатност допуњујемо изграђивањем одводних канала којима ћемо отпремити отпатке што гњију у близини правих творевина; ти отпаци се без престанка гомилају, а над одржавањем устајалости бдију академске установе, ужирене издавачке куће, или њихова једињења...

 

У Београду, 1-2. новембра 2010.                          М. Л. Белатукадруз

1-5 of 5

Comments