Демократске самообмане / Светислав Стефановић

поставио/ла Miroslav Lukić 07.12.2014. 08:22   [ ажурирано 09.12.2015. 10:20 ]

Демократске самообмане . Република, 21. 05. 1920.

Ништа није жалосније од улоге коју у нашој политичкој садашњости игра Демократска странка, и у њеној жалобној средини група бивших самосталних радикала србијанских. Ова последња криза и новостворена влада то најочигледније показују. Самостални радикали, који су некад требали да препороде политички живот Србијин, и који су у овој шареној политичкој заједници, створеној од знатног броја отпадака србијанских и аустроугарских реакционара која се приказује свету под лажном маском демократизма, требало да играју главну улогу и да чине демократско језгро, да буду со целе странке, спали су дотле да по улози која им се даје стоје на истом месту са бившим србијанским либералима и бившим србијанским напредњацима. То изједначење је последњи апел на свест оних који су имали ма каквих илузија о демократској улози самосталних радикала у политичком животу Србије пре рата, и који данас имају и силом се одржавају у илузијама о некој демократској улози тзв. Демократске странке у политичком животу Југославије.

                Прва је и највећа илузија тих људи оно веровање, које је продукат или друштвене инерције или политичке наивности, или моралног страха од којега пати мање више сваки човек, оно веровање и тежња да се верује да је демократизам могућ под монархијским обликом владавине; то веровање које је завело и заводи истинске демократе у Демократској странци да се не само мире са монархизмом него и да га бране. То веровање је можда имало разлога и оправдања пре рата, али је данас, после свега што се десило у рату и после рата, то веровање или плод инерције или наивности, или моралног кукавичлука, или свих тих особина скупа. Јер постоји један непремостиви јаз између демократизма од пре рата и демократизма после рата. Демократизам је пре рата био, у првом реду, а у већини земаља скоро искључиво, политичка концепција. И код оних странака које су изашле из социјалистичких, или социјал-реформистичких идеологија, демократизам је, негде брже негде спорије, изгубио онај шири социјални карактер и ограничавао се на политички терен. Извојевати и проширити политичке слободе, или борити се пре свега и прво за политичке слободе, па после те победе приступити даље, дубљим реформама самог друштва - то је био смисао и оправдање бар најпоштенијих и најчеститијих демократских странака пре рата. У борби против сталних реакционарних тежња свих предратних монархија тај карактер, чисто политички, европског па и нашег демократизма, имао је смисла али је то демократизму давало већ онда једну ужу улогу него што је, на пр., имао социјал-демократизам који је политички демократизам спојио са економским и социјалним на једној класној подлози.

               



Данас, после рата, прилике су битно измењене. Рат и послератна светска криза наметнули су и намећу проблем нове државне и друштвене организације целом свету. Од рата, социјална и економска питања су не само најјаче спојена са политичким него се она свуда намећу као важнија, претежнија, или бар као преча; она чисто политичко питање подређују себи, чине га својим оруђем, или, ако им смета, газе га и прелазе. Политички демократизам припада прошлости. Данашњи демократизам је, по нужди прилика, социјално много шири и, пошто се не ставља на подлогу једне класе него целог друштва, он не само да није ужи од социјал-демократизма, реформизма, комунизма, него он и њих мора обухватити у себи. Мора, по историјској нужности. И Руска револуција, коју су, као што данас и сами комунисти признају, омогућили сељаци, и то не са циљем комунизма него баш супротно њему; и пример Немачке, и све јаче заоштравање борбе у Енглеској - све то показује да демократизам, који не би хтео бити свестан те своје далеко шире и интегралније улоге него што је предратна, претежно политичка, да би такав демократизам себе сама онемогућио.

                А, ако је светан тога, који демократа, и који демократизам може мислити да је интегрално решење друштвених, социјалних и економских проблема - могућно у оквиру ма које монархије на свету (хвала Богу и нема их више много!)? Нису ли и најслободоумније - а слободоуман још не значи и демократски! - монархије биле противне, и само стопу по стопу уступале, и пред чисто политичким демократизмом од пре рата, па зар ће сада бити наклоњене једном много ширем и интегралнијем демократизму? Није ли, најзад, свака монархија, по свом бићу власти једнога над свима, једне повлаштене класе над целим друштвом, упућена на то да се на живот и смрт бори са демократизмом који значи, просто на просто, власт и владавину народа над самим собом, па и над својим дојучерашњим и доданашњим господарима?

                И, специјално, ми, нисмо ли сами доживели како је монархија рушила један по један демократски покрет у Србији, па зар не видимо да то просто наставља да чини и у Југославији? И зар оволике трке и погађања око нацрта Устава, ради осигурања монархије, не показују какву би улогу монархија узела на себе при иоле интегралнијем покушају демократизације наше државе и друштва?

                Заиста, треба бити или наиван, или политички инертан и страшљив - па хтети бити данас и демократа и убеђен монархиста. Оне, који су то из личног интереса просто не узимамо у обзир. Они други, они бољи живе у једној страховитој самообмани. Онима, најзад, који своју слабост бране примерима рђавих република, ми можемо казати само то: да ни најгора република не говори за монархију, него само за једну бољу, за једну добру републику, каква може и мора бити само демократска република.


Comments