Библиотека ЗАПИС

Обнова, сито и решето
После оне прве српске ренесасе са почетка 20. века, а коју су оличавали, поред осталих, Михаило Петровић Алас, Скерлић, и други, природно је и очекивано да дође и друга...И дошла је, али се о њој ћути, и не зна довољно. Хоће ли трећа српска ренесанса превладати кугу и проклетство површности, времена и секти?

Демократске самообмане / Светислав Стефановић

поставио/ла Miroslav Lukić 07.12.2014. 08:22   [ ажурирано 09.12.2015. 10:20 ]

Демократске самообмане . Република, 21. 05. 1920.

Ништа није жалосније од улоге коју у нашој политичкој садашњости игра Демократска странка, и у њеној жалобној средини група бивших самосталних радикала србијанских. Ова последња криза и новостворена влада то најочигледније показују. Самостални радикали, који су некад требали да препороде политички живот Србијин, и који су у овој шареној политичкој заједници, створеној од знатног броја отпадака србијанских и аустроугарских реакционара која се приказује свету под лажном маском демократизма, требало да играју главну улогу и да чине демократско језгро, да буду со целе странке, спали су дотле да по улози која им се даје стоје на истом месту са бившим србијанским либералима и бившим србијанским напредњацима. То изједначење је последњи апел на свест оних који су имали ма каквих илузија о демократској улози самосталних радикала у политичком животу Србије пре рата, и који данас имају и силом се одржавају у илузијама о некој демократској улози тзв. Демократске странке у политичком животу Југославије.

                Прва је и највећа илузија тих људи оно веровање, које је продукат или друштвене инерције или политичке наивности, или моралног страха од којега пати мање више сваки човек, оно веровање и тежња да се верује да је демократизам могућ под монархијским обликом владавине; то веровање које је завело и заводи истинске демократе у Демократској странци да се не само мире са монархизмом него и да га бране. То веровање је можда имало разлога и оправдања пре рата, али је данас, после свега што се десило у рату и после рата, то веровање или плод инерције или наивности, или моралног кукавичлука, или свих тих особина скупа. Јер постоји један непремостиви јаз између демократизма од пре рата и демократизма после рата. Демократизам је пре рата био, у првом реду, а у већини земаља скоро искључиво, политичка концепција. И код оних странака које су изашле из социјалистичких, или социјал-реформистичких идеологија, демократизам је, негде брже негде спорије, изгубио онај шири социјални карактер и ограничавао се на политички терен. Извојевати и проширити политичке слободе, или борити се пре свега и прво за политичке слободе, па после те победе приступити даље, дубљим реформама самог друштва - то је био смисао и оправдање бар најпоштенијих и најчеститијих демократских странака пре рата. У борби против сталних реакционарних тежња свих предратних монархија тај карактер, чисто политички, европског па и нашег демократизма, имао је смисла али је то демократизму давало већ онда једну ужу улогу него што је, на пр., имао социјал-демократизам који је политички демократизам спојио са економским и социјалним на једној класној подлози.

               



Данас, после рата, прилике су битно измењене. Рат и послератна светска криза наметнули су и намећу проблем нове државне и друштвене организације целом свету. Од рата, социјална и економска питања су не само најјаче спојена са политичким него се она свуда намећу као важнија, претежнија, или бар као преча; она чисто политичко питање подређују себи, чине га својим оруђем, или, ако им смета, газе га и прелазе. Политички демократизам припада прошлости. Данашњи демократизам је, по нужди прилика, социјално много шири и, пошто се не ставља на подлогу једне класе него целог друштва, он не само да није ужи од социјал-демократизма, реформизма, комунизма, него он и њих мора обухватити у себи. Мора, по историјској нужности. И Руска револуција, коју су, као што данас и сами комунисти признају, омогућили сељаци, и то не са циљем комунизма него баш супротно њему; и пример Немачке, и све јаче заоштравање борбе у Енглеској - све то показује да демократизам, који не би хтео бити свестан те своје далеко шире и интегралније улоге него што је предратна, претежно политичка, да би такав демократизам себе сама онемогућио.

                А, ако је светан тога, који демократа, и који демократизам може мислити да је интегрално решење друштвених, социјалних и економских проблема - могућно у оквиру ма које монархије на свету (хвала Богу и нема их више много!)? Нису ли и најслободоумније - а слободоуман још не значи и демократски! - монархије биле противне, и само стопу по стопу уступале, и пред чисто политичким демократизмом од пре рата, па зар ће сада бити наклоњене једном много ширем и интегралнијем демократизму? Није ли, најзад, свака монархија, по свом бићу власти једнога над свима, једне повлаштене класе над целим друштвом, упућена на то да се на живот и смрт бори са демократизмом који значи, просто на просто, власт и владавину народа над самим собом, па и над својим дојучерашњим и доданашњим господарима?

                И, специјално, ми, нисмо ли сами доживели како је монархија рушила један по један демократски покрет у Србији, па зар не видимо да то просто наставља да чини и у Југославији? И зар оволике трке и погађања око нацрта Устава, ради осигурања монархије, не показују какву би улогу монархија узела на себе при иоле интегралнијем покушају демократизације наше државе и друштва?

                Заиста, треба бити или наиван, или политички инертан и страшљив - па хтети бити данас и демократа и убеђен монархиста. Оне, који су то из личног интереса просто не узимамо у обзир. Они други, они бољи живе у једној страховитој самообмани. Онима, најзад, који своју слабост бране примерима рђавих република, ми можемо казати само то: да ни најгора република не говори за монархију, него само за једну бољу, за једну добру републику, каква може и мора бити само демократска република.


КРИТИЧАР ДРУШТВЕНЕ ЈАВНОСТИ / Зоран М. Мандић

поставио/ла Miroslav Lukić 20.03.2014. 07:39   [ ажурирано 09.12.2015. 10:17 ]

(Добривој Вујин: ПРИТИСАК, Банатски културни центар, Ново Милошево, 2014. Год.)

Када песник понуди, или боље речено суптилно осмисли и оформи, књигу у којој је сабрао критичке тектове писане и објављене у протеклом  времену од шест година, као што је то, у свом новом рукопису, учинио кикиндски и савремени српски песник Добривој Вујин, онда и не треба да зачуди што ће  потенцијални читалац, са чуђењем, прво посегнути за тражењем инспирацијског узрока о створеном притиску под којим је то учињено. Такво означено трагање за наведеним узроком код читалаца  веома брзо прераста  у истраживање природе песниковог погледа на историју духа чињеница живота и сабирање разлика објава и пулсација њихових карактера, а све то под магичним сочивом лупе сагнуте над временом садашњег тренутка. У конкретистички анализованом случају идеје и бића ове књиге доима се да је њен аутор желео да се ослободи свих, књижевних, политичких, емоционалних и егзистенцијалних, стега, које попут страха, урушавају есенцију човековог природног права на живот, на равноправан приступ слободи и стандардима уживања у широкој палети његовог божанског изобиља Ту пишчеву жељу првотно сенчи и осветљава фигура јединичне именице из наслова књиге – Притисак. Наслов, који читаоца, готово педагошки, усмерава на размишљање о пишчевом посезању за загонетним ликом метафоре, или лексичке заменице, за име количника ретроградне силе, која безобзирно делујући, на површину сигурности и одрживости људских живота, урушава и растаче хабитусе њихових: емоцоналних, физичких, духовних, моралних, верских, интелектуалних и социјалних дахова. Писац је формат сатиричко-духовитог приказа портрета силе тог притиска пластично имагинирао на примерима топонимске близине географије у којој заједно станује са Кикиндом, најмоћнијим ванвременским стубом Баната, у кординатама њених урбанистичких, административних и локалних граница, и са свима онима, који су безобзирно  на приватном путу у царство: новца, привилегија, превара, лажи, крађа, баханалија, перверзија и корупције, избирисали сећање на човека и свети култ заједнице “Десет божијих заповести”. Писац громогласно, из нутрине септичког задаха социјалног муља, тог срозаног “заједничког стана”, подиже свој песнички глас против вируса и коалиција друштвених и политичких дрскости свих, па и против самопрокламованих сеоских и градских песника, као њихових придружених политичких и страначких партнера. Он се не боји малигног притиска кочница у стварносном помињању њихових личних имена, средњих слова и презимена, па чак и када ти помени пробијају лимите рада и опреза алузија на каноне и бон-тон упутства и дискусија из миљеа тзв. лепог друштвеног понашања и опхођења. А, које цурећи, кап по кап, излазе из добро замишљене и дизајниране квадратуре песничке кутије за духовиту иронију. Вујинове, сатиричке песме блиско личе на здања ускличника, који се нормативно не одвајају од тачке на слово “И”, а да испред и иза редова песма и рима свака запета не представља мисао, која директно, а не фигуративно, алудира на жудње за преокретом, за оном врстом револуционарне промене, која не сме да заобиђе никога, ни једног полтрона и лопова, од “локалне владе” до “главног града”. У извесном смислу ово песничко ткање наликује и кантовској критици оперважених заблуда колективне рационалне свести, која посрће под теретима ирационалних разлика и рокада запуштених односа између ега, суперега, ид-а и наказа патриотских осећања. Језички рефлекси, који домановићевски извиру из поетичког ткива таквог ткања откривају аутентичност песничког профила с којим је Добривој Вујин пре више деценија ушао у српску поезију, и остао у њој, као непристрасни актуелни критичар парадоксалне друштвене, културне и књижевне јавности и њихових лажних перспектива, које многи самопрокламовани сеоски и градски “елитни” песници “узалуд буде”. Кључна тачка Вујинове сатиричке мудрости заснива се на опомињање и дозивање памети свих који могу да устану против “притиска” дресираних паса “новог лажног локално- светског поретка”, којима су уста увек пуна демократије, а џепови девиза, ваучера и тапија на туђе муке, несреће и народне кухиње. Зато је немогуће отети се радости и задовољству читања једне овакве књиге опремљене и на волшебан начин изнедренe грађe драгоцености потребних за писање романа о освајању поробљене и изгубљене слободе. За зидање и чување утврда личног поштења и морала хришћанске одговорности.

Планетарни домет на светској итернет Мрежи

поставио/ла Miroslav Lukić 02.11.2012. 13:13   [ ажурирано 09.12.2015. 10:16 ]

Стооки прозори ЗАВЕТИНА

Сазвежђе Заветина је  показало и доказало да се може опстати и као алтернативни, неофицијелни издавач, немонополски, невладин, ненаметачки, и да се при томе не буде у опакој власти једног узаног или ширег круга ограничених визија...

Додељујући две књижевне награде, Дрво живота и Амблем тајног писма света, ЗАВЕТИНЕ су зауставиле опаку и погубну инфлацију књижевних награда у Србији. ЗАВЕТИНЕ су практично морале да се за све изборе саме. 

Одавде можете погледати и далеко унапред и далеко уназад, горе према звездама, и доле, где зјапе понори и бездани уметности и противуречности једног друштва....

ПОСВЕТЕ, ДАРИВАЊА, ИЗДАЈЕ, ПРЕПОЗНАВАЊА, СУДБИНСКИ ДРВОРЕЗ

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 14.10.2009. 23:51   [ Ажурирао/ла 09.12.2015. 10:08 Miroslav Lukić ]

Знам да је мој Опус (Уметност махагонија)  "преголем залогај"за овакву, каква јесте дапашња српска култура и књижевност. Приметио сам са извесном сетом да понеки од мојих савременика ( па и вршњака, па чак и људи за  које сам мислио да су ми духовно сродни), дижу руке, када се спомене мој Опус. Ко је њима бранио да створе нешто слично, импрсивније, волуминозније? Шта су радили ти људи које сам мислио да познајем а који већ зађоше у шесту деценију живота? Треба ли да подметнем своја  леђа, на које је Судбина већ навалила преголемо бреме, и напишем књиге, које су они сањали да напишу?

Ова књига је посвећена једном од мојих скоро вршњака и човека који  се дуго година огледао на врло тешким истраживачким пословима наше књижевности. Схватиће читаоци о - коме је реч. Он зна. Нисам написао његово име у посвети да га још више не мрзе.Јер у овој књижевној парохији вшие се мрзи него што се воли; више се онемогућује и искључује, него што се укључује. Дарујем му ову књигу и знам шта дарујем. Уздарју се,наравно, не надам. Касно је за уздарја...

 

У Београду, 18. марта 2002.

ЛеЗ 0004843       

ОБНОВА СВЕТА / Александар Лукић

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 14.10.2009. 23:50   [ Ажурирао/ла 09.12.2015. 10:03 Miroslav Lukić ]

Кад оду песници, и замре особен глас,

душо, а ми жалосни, а ми црни покисли

чворци останемо сами, у шта ћемо се поуздати –

од кога учити, шта научити?

 

Како без градитеља – обновити свет.

 

Неће ли предели, постати безвредни?

Јабланови, зелени скакавци, црни попци

и смоква, на шта ће личити без њихових речи,

што држаше страну лепоти.

 

Кад оду песници питаће ко можда:

Куд нестадоше песници?


ЛеЗ 0004842       

1-5 of 5