СТАРИ ДОБРИ ДУХ ЈЕ УМРО

поставио/ла Miroslav Lukić 05.02.2012. 12:35   [ ажурирано 09.12.2015. 11:10 ]


Ако неког није дотицала ничија судбина, он је био само камен бачен у живот.

 

*

Кад се не би понешто измишљало, живот би био прошлост, или само оно што заиста јесте!

 

*

„Не дајте да се живот угаси”, може, изгледа, да завапи само Арханђео Михаило, кад види да неће имати шта да ради!

 

*

Људски живот је као поток. Мора да прође кроз свакојаки муљ да би тек на крају постао чист!

 

*

Све што има или дотиче судбину, заслужује песму.

 

*

Само лисице и они који их подражавају могу стићи до сваког плена – ако пре тога не упадну у замке које су им поставили паметнији.

 

*

Лакше је пописати овце него људе. Број оваца у стаду се увек зна; кад нека нестане за њом се организује потрага, а људи стално мењају боравишта, често сами, или принудно, замећу свој траг, мењајући имена, изглед и своју припадност. И кад се такви људи пронађу – боље је бити што даље од њих, јер неће да прихвате ни зашто сте их тражили ни с којом намером сте их открили!

 

*

Писац је једини ратар, портир, морнар, инжењер, генерал..., који се својим послом може бавити до краја живота, и да плодови његовог рада и после тога сачувају свежину. – Осим ако се у неко недоба не уплете у политику!

 

*

Готово сви они који су вапили: „Дај нам данас” нису мислили ни на чије сутра!

 

*

Највећи проблем за свакога је кад изгуби осећај за оно што ради. (...)

 

*

Кад имате писца, лако га је преводити. Не треба му ни додавати ни одузимати!

 

*

У тупака и тупа секира лако скида туђу главу.  

 

*

Замке Времена вребају на све стране. Зато кроз Време треба ићи тако да се свака од њих заобиђеи покаже другима.

 

*

Досијеа служби су више слика о онима који су их водили, него о онима о којима су вођена. Зато их службе обавијају тајанством, и чим осете да ће им се то обити о главу од њих праве тајне ломаче на којима изгори све осим њих. – Они одмах нађу другу службу!

 

*

Човек се роди, одабере неку средину за живот, проведе у њој готово цео век, учини за њу мање него што је могао, а много више него што му је дозвољавала, а она се све време труди да га не примети или оно што уради поништи! А кад га више не буде, уколико му судбина то одреди, неко пожури да му окачи на неком зиду хладну плочу, именује његовим именом неку споредну уличицу или сокак у забаченом крају и почне да се дичи тим својимдоброчинством”! Других, пак, нико се из личних, давно прошлих идеолошких и иних разлога уопште не сети! И боље је, можда, што је то тако! Јер, чему поред животне и гробне и друге хладне плоче, чему на неком углу улице пет или више имена, па се не зна ни чијем имену та улица припада ни како ће се сутра звати?!

 

*

Све се ствара радом, али највише умећем које се однекуд стиче и усмерава тај рад. Али, стварање оваквог и оволиког света, са свим његовим манама и врлинама, са свим мукама и радостима стварања, људски ум, бар за сада, не може до краја да објасни. Или је свет пре њега створен, или је ум неко од самог почетка стварања свесно упућивао на споредне путање са којих се није могао вратити на главни пут и другима објаснити своју суштину. Питања су бројна, као и сумње! Одговоре на њих, убеђен сам, опет, може дати само човек, свеједно како ће изгледати и како ће се звати кад буде прозван, чак и у некој магли да их дâ!

 

*

Не треба гајити илузиједарови се дарују да би се добили већи!

 

*

„Сваки избор песама прави се за самога себе”, написао је Пол Елијар. То, међутим, не смета да неки мисле како сваки избор који направе, мада га очас одвеје ветар тренутка – праве за историју!

 

*

Дух не стиже кроз прозор, ни кроз врата. Дух је тајна која повезује све нити постојања.

 

*

Чевеков дух је небески океан у коме се огледа све земаљско.

 

*

Стари добри дух је умро! У свим стварима око којих неки треба да се договоре сада посредује новацшто прљавији то лакше! Једино добро у свему томе је што тај стари добри дух, мада мртав, још није сахрањен!

*

Не једном сам на прозорским окнима, углавном зими, затицао слике које су ме својом лепотом одушевљавале, а поруком, каткад, збуњивале и плашиле. У зависности од угла посматрања, на њима су се појављивале боје које нигде другде нисам могао да видим! Сликани, углавном, ноћу, ликови и призори на њима су били доведени до савршенства, нигде се није могао приметити траг киста или било ког другог средства за сликање, понајмање се могло посумњати у мајсторство оног које их је сликао... Али ко је био тај мајстор, никада до краја себи нисам могао да објасним, јер су те слике трајале свега неколико сати или, највише, неколико дана.  Без икаквог потписа аутора!

 

*

Човек је четвороструко подељено биће. Један његов део покушава да живи, други да њим управља, трећи да себи прави штету, а четврти да је целог живота отклања. 

*

Време све мења! Идиот Достојевског сада не може бити ни принет садашњим!

 

*

Ако једнима помажете више него другима, други ће бити закинути. То се може исправити, једино, ако они први другима више помогну, и тако исправе ваше грешке.

 

*

Ако су нас легенде нечему научили, онда је то да смо ми њихови лоши читачи, јер се као и њиховни главни јунаци често понављамо, заборављајући на поуке из тог понављања...

 

*

Балкан је брдо које, што се више осваја и губи, толико више нараста. Од лешева и празних људских глава!

 

*

Кад би злочинци одлучивали о најбољима између себе, они би као критеријум узели – број жртава, начин извршења и умешност заташкавања злочина. Они који нису никада откривени на то би се, углавном, цинички смејали, а они невино осуђени – плакали.

 

*

Језици су као спојени судови. С времена на време се прелију један у други, или формирају нове рукавце. С тога се не може говорити о апсолутној чистоћи ниједног језика, као што се не може говорити о апсолутној чистоти било ког народа који се током времена, милом или силом, мешао с другима.

 

*

Једна страна тв-прича говори о човеку с простора данашње Индије, који је сâм себе претворио у мумију и тако траје више од 500 година! Његово укочено, али веома смирено лице; узани шал везан око врата и ногу, којим је успостављао равнотежу између дисања, сувишних покрета и непотребног трошења снаге говорили су о његовој мудрости, високој духовној просветљености, нагомиланој унутрашњој енергији, и у складу с његовим веровањем, о својеврсном осећању потребе да се  жртвује, и истовремено заувек сачува свој образ. Време за њега није могло више да учини, него да му дозволи да се својом вољом претвори у симбол трајања, који ће, готово, с врха Хималаја, миленијумима зрачити на све ниже земаљске пределе и духовне светове.

Наравно, примери жртвовања за друге и друго познати су и у другим религијама, нарочито у хришћанској, али сви су они свој лик уграђивали у колективно религијско памћење, и своје место налазили у богато украшеним и фрескоосликанм храмовима, који, најчешће, носе њихова имена..

Човек о коме је реч одабрао је неприступачну пећину, и иза себе није оставио чак ни име! Или је он то свесно хтео, или времену његово име није било уопште потребно да би сведочило о вечном трајању у њему – јер се папирус, који је нађен поред њега, на коме се, можда, могло налазити његово име, распао чим га  је дотакла ововременска светлост.

 

*

Да би данас неко био признат, није довољно само оно због чега  треба да буде признат – дело. Мора уз њега да иду и многе друге ствари које с тим немају никакве везе. Прва је, да се приклони некој групи или партији и може да чини и другима нешто због чега треба да буду признати...

 

*

Подражавање укуса публике је мач са две истоветне оштрице – једна сече саће меда и доноси тренутке славе, друга, важнија и трајнија, сече и поништава самог аутора.

 

*

Смрт не може однети ствари које неко остави иза себе. Њих могу разграбити или уништити – само људи после њега!

 

*

Смрт најлакше брише оно што се није догодило у животу.

 

*

Ланац жртвовања траје: приносиле су се жртве Сунцу; нудио се живот Богу, сахрањивали се живи људи да би мртвим владарима служили и у загробном животу, сад се жртвује судбина целог човечанства, да би утолила похлепу шачице „себично и такмичарски настројених” владара света!

 

*

Чак и кад их мајка књижевности уопште не признаје, многа њена самозвана и набеђена деца добијају највеће награде и књижева признања. Њих им додељују – браћа по самозвању и набеђењу, уопште не хајући за мајку!    

 

*

Ако неко, сам у соби, не жели да отвори прозор, не може никог другог да оптужи за загушљиви ваздух који удише.

 

*

Сузе су само још једно сведочанство о неограниченој моћи воде и њеним токовима, који увек нађу начин да изађу на површину и укажу на своју природу.       (......)

Comments