Тридесет година постојања (1983-2013)

поставио/ла Miroslav Lukić 30.01.2013. 00:18   [ ажурирано 31.01.2017. 07:19 ]
Неодговорности је, данас, много више око „Заветина“ и по свету, – много више од одговорности. Против неодговорности се човек мора борити, како у политици, тако и у култури. Против изграђивања режима самовоље, корупције, непотизма, неодговорних политичара, интриганата и каријериста. Неодговорност треба свуда раскринкавати.Неодговорни људи, по правилу, не знају шта је то осећање преданости. Младим људима треба на време рећи да се без преданости, спрености и позваности не може створити оно што је најбоље, и такви не стварају духовну културу, напротив : подлокавају је. Скрећу  на пут пропасти…

       Извор : Неодговорност / Бела Тукадруз :  Видети више:  http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B1%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B7/

 

Заветине су покренуте, како сам већ недавно скренуо  пажњу, тачно пре тридесет година да би стале на пут много чему, а пре свега – неодговорности, и...распаду и пропасти. Да би, указале, примером, делом, на пут обнове, на снагу  хиљадугодишњих пљускова, на акте веродостојне структуре и зрачак Српске ренесансе, као добром фењеру у помрчини.

        Заветине су покренуте када је човечанство, а не само Србија, корачало  очигледним путем пропасти. Доказ: Ево за почетак одломак из истоименог есеја, убедљиве аргументације И. Иљина...

      Целокупна савремена култура, „социјалистичка" и „несоцијалистичка", уздрмана је у својим темељима: њој прете распад и пропаст. Ово се објашњава тиме што се она градила, а и дан данас се, као и пре, гради без срца или са утихлим, умртвљеним срцем. Њу је породио душевни акт неверодостојне структуре и то је доводило, а и данас доводи до најтежих, најнастранијих, најтрагичнијих последица. Савремено човечанство, „хришћанско" и против-хришћанско, мора да схвати и да се увери да је то лажан пут који води у сигурну пропаст; да култура без срца и није култура, већ лоша „цивилизација" која ствара погубну технику и живот чини понижавајућим и мучним.

       Пренебрегавање с којим се савремено човечанство односи према „срцу" објашњава се низом узрока. У основи оваквог понашања лежи погрешна представа о стваралачком чину који се тумачи материјално, квантитативно, формално и технички. Да би живео као ствар међу стварима (или, што је исто, као тело међу другим телима) човеку није потребно „срце", то јест живо и активно осећање љубави према Богу, према другом човеку и свему што је живо; такво битисање очигледно може да прође без ове неопходне и најважније снаге: човек може да поклања пажњу храни, пићу, чулним задовољствима, спољном комфору и утисцима или, најзад, лечењу, не уносећи своје срце у све ове активности и занимања, остајући хладни, бездушни и самозадовољни „срећник". Слично овоме, човек који ства-ралаштво не схвата квалитативно већ квантитативно, који је равнодушан према моралном, религиозном, уметничком и социјалном савршенству живота - нема нарочите потребе да у своје послове и односе увлачи („инвестира") начело осећања и љубави: изобиље имовине и новца, умножавање слугу и робова - све се то вољом, разумом, прорачунатошћу, мишљу, интригом, окрутношћу и злочинима постиже далеко лакше него љубављу, која може да се покаже као директна препрека у свим тим стварима. Исто тако, формалан однос према животу и стваралаштву олакшава човеку постизање „успеха" готово на свим пољима; формално тумачење права захтева ангажовање само мисли и уобразиље и могуће је без савести, без части, без патриотизма и саосећања; формалан однос према религији своди религију на испразан обред и сећање; формално перципирање уметности већ је породило савремени модернизам у свим његовим облицима: он одбацује Срце, надахнуће и предметно сазрцање; формална политика је ствар власти (воље) и дисциплине, и савремена тоталитарна држава је њен директни продукт; и тако је у свему, у свим човековим пословима и односима. Што се тиче технике, она је сушто средиште материјализма, квантитета и формализма, ту срце нема шта да тражи.

Дакле, човек који тако схвата и реализује стваралачки чин, природно и неумитно се препушта наивно-животињском користољубљу, жудњи за влашћу и почастима, и, на крају, усваја потпуно лажно схватање људског достојанства.

Савремени човек, који осећа да му прети немаштина са свим њеним невољама и који је заслепљен привидном моћи капитала, настоји да што више стекне и да се што мање оптерећује. Он јури за „профитом"; он жели да добија и да има много, али не жели да даје. Он хоће дуго да живи и да ужива, и зато настоји да се, по могућству, формално ослободи својих послова, да њима управља што брже и што лакше, да се ничим не спутава и да што је могуће мање у њих уноси своја осећања. Он сматра да је корисно да се клони, ако је могуће, свега што би га могло оптеретити: он је склон да све сматра „релативним", „бесмисленим", „глупошћу"... И таква оријентација постаје за њега „одбрамбена" навика....“

   (Иван Иљин: Пут ка очигледности – Београд. Логос, 2012, стр.15 -16)

 

     Заветине су покренуте у најгорем могућем тренутку  против стравичне и погубне „одбрамбене“ навике већине, и мањине на власти у Србији, дакако; и на том очигледном путу  трају и опстају, прво као Пишчева издања, Путоказ, а данас као Васељенске новине, књижевне новине будућности, узвисивши се као каква зграда по плану, некаква Велика магаза, са стооким прозорима, које се види далеко, далеко, високо, високо...

 

Comments