Фонд узајамне помоћи

Оснивање фонда.  
Предложио сам члановима Групе ЗАВЕТИНЕ Запис да га оснујемо, на простом, наједноставнијем принципу - професионалне, књижевничке (ис)помоћи, тј. оснивања Касе узајамне помоћи, у коју би сви улагали према могућностима, а из које би се прикупљени  новац трошио на дословну помоћ најугроженијим писцима, на једној страни, а на другој - на штампање књига појединих писаца који су у разним врстама "немилости", или игноранција.

Још увек није прорадио у правом смислу речи.

"Bogumilstvo u kontekstu mišljenja planetarnog poliloga"

поставио/ла Miroslav Lukić 03.02.2015. 02:28   [ ажурирано 31.01.2017. 12:36 ]

dr.sc. Jadran Zalokar


Zemaljski mentalni um opčinjen je razno vrsnom multikompleksnošću procesualnosti,

globalizacije mondijalizacije, koju i sam stvara. Ponekad se mucajući govori o tzv.

"planetarnoj civilizaciji" ili slično – ali to je tek construct mentalizacije koji ne dopire do onog

krucijalnog. Ono je lethičko tom umu. Ovodobnost se zbiva u dimenziji i procesualnosti

planetarizacije kao polilogizacije. Samo uvidom nad-mentalnog uma (Nad-uma), dopiremo

do razumijevanja i telosa – onog duhovnog koje matonoizira planet Zemlju. Mentalni um

konstituira i sam je  nošen labirintarnošću onog globalizacijskog koje, in ultima linea, vodi u

barbaritaciju života i intenzivira sotonizaciju/demonizaciju zemaljskog bivstvovanja. Nad-

umom proničemo u dimenziju duhovnosti u kojoj živim ekumenizmom participiraju sve

duhovne i religiozne tradicije čovječanstva. In statu nascendi, i svi njihovi svjetonazori i

vrednote na frontu su planetarnog, pa tako i duhovnost bogumilstva/krstjanstva koju autor

vrlo plodonosno artikulira razmatrajući tu problematiku u studiji/tractatusu. Ex origine,

potrebno je ukazati na prapodrujetlo bogumilstva u njedrima zaratustrizma (Zaratustra) – koji

je bio modus avestinskog corpusa sacraluma (avesta – kao grana r.g. – vedske pradrevne

duhovnosti – Bharatavaša), kasnije evolucijom kroz maniheizam urastao u duhovno središte

jahvističko-kršćanske tradicije unoseći kozmički dualizam i dihotomiju Dobra i Zla. U

modusima patarenstva, katarstva etc. razni regionalni naslovi, nasljeđuju se i istinske

vrednote apostolske kršćanske tradicije u manihejstvo. To je bio vrlo značajan moment

prvotne polilogizacije i susreta Istoka i Zapada. Na žalost, uslijed neprijateljskog stava

Katoličke/Pravoslavne dogme, taj božanski plan je ugašen okrutnošću Kneza ovog svijeta.

Autor vrlo studiozno prikazuje kontekst i slijed tog onodobnog efekta sotonizacije Zemlje.

Bogumilstvo/krstjanstvo je bilo žrtva prinesena kroz zemaljsku patnju i fizičko iščeznuće, ali

kako autor ispravno ističe - ono duhovno, božansko, metanoično nije uništeno već

uprisutnjuje Nebo Ljubavi i u ovim vremenima Tame.

Globalizacija je ovodobna gigautomundijalizacija i polemas sila Svjetla i sila Tame. Mentalni

um emanira, transcendira i ekspanzivira čistote i nečistote širom globalizirane Zemlje. Takav

postaje i život u vrijeme globalizacije.

Filozofski, teološki i znanstveni um kruna su mentalnosti. Duhovna planetarna dimenzija

polilogizacije jest ono što nadilazi dimenzije vrhunske mentalizacije.

Teološko/filozofskom umu pripada nekoliko fundamentalnih proton pseudos. Prva jest

intencija da umom ("razumom") dopre u apeiron božanske dimenzije bivstvovanja. Tvorbom

mentalnih constructa teologizirajući um spekulira s ovom diviničkom/transcendentnom i

stvara na tome crkvene dogme. Teološki um zanemaruje najdublji uvid mysticae: Deus (et)

homo absonditus. "Prodrijeti" u Božji Um mentalnim moćima primaran je modus

bogohuljenja. S tim je naravno povezano prenaglašavanje dometa "razuma" i mentalne

inteligencije koja često ekvilibrira s nebeskim darom i zemaljskim fenomenom vjere.

Drugo – razulareni teološki um samo formalno priznaje kozmičku božansku apsolutnost

Ljubavi. On ju "misli". Samo umišlja, ali ne može živjeti taj Božji dar zemaljskom biću čovjeku.

Ono što je nad-mentalno želi se učiniti podložno mentalnosti. Teološki modus religioznosti

put je u desakralizaciju parousie, božanskog života na Zemlji.

Treće – desupstancijalizira se Dobro i Zlo, mentalizirajući Kozmičke sile Svjetla i Tame, suo

modo – dolazi do "zamjene" onog božanskog s onim demonskim. Umjesto Neba Ljubavi i

Dobrog Oca (Abba), izabire se i štuje Zloduha (Jahve), vladara ovog materijalnog svijeta. A

najgrotekstnije je kada taj Nečisti um govori o "pravovjerju" i "krivovjerju"!

Autor tu problematiku temeljito razmatra u duhovnom otajstvu i svjetovnoj povijesnosti

bogumilstva/krstjanstva. U historiografskom prikatu Crkve bosanske pravilno ističe

dualističnost nauka i pruža kritiku "monoteizma" kao prikrivenog sotonizma. Ono što dolazi iz

duhovbih tradicija Istokja oživotvorilo se kroz neomaniheizam i duh izvornog istinskog

kršćanstva. To je bio pred-advent poliloške ovodobnosti. Teološki um to anatemizira i vidi

"herezom" ne vidjevši, ne razumijevajući istinsku moć divinizacije zemaljskog, ljudskog

bivstvovanja – služi se criterionom Zloduha, Kneza ovog svijeta.

Nebo Ljubavi zatvoreno je za teološki um. Božji Zakon Ljubavi dostupan je samo duhovnim

putem svetosti i mistike – ali i svakom čovjeku koji ne "teologizira" ("filozofira" o Bogu) već

živi svoju božansku suštinu i u srcu nosi ("posjećuje") hram Božji. Tako su živjeli i naši

krstjani. Pojava bogumilstva je pradrevno ukorijenjena u onom najboljem Istoka i Zapada, ali

i samobitna. Uz avestinski sakralnu tu je i domonantna apostolska tradicija i nasljedovanje

vjere prvih kršćana. I kako izvrsno ističe autor, kroz takvu duhovnu praxu religiozne

existentiae to je permanentno nosilo oživljavanje i življenje elemenata bogocivilizacije kroz

teogamizam, kroz duhovnost čistog srca. Teološki um koristeći se "inkvizitorskim ratiom" nije

mogao razumjeti i dopustiti primogenetiku Duha Svetoga koju su slijedili istinski kršćani i

ozbiljavali mogućnosti bogočovjeka. Umujući o Bogu kroz devijantni razum čovjek ne dolazi

do Boga – ali može doći do Antikrista!

Bogumili su svjedočili Isusov Put. Samo bezuvjetnom Ljubavlju prema Dobru (i odbijanju

Zla!) – Dobrom Ocu i djevičanstvu Čistog uma, nadilazi se mentalna dimenzija života u kojoj

su nečistote i demonizmi neprestano prisutni, i ozbiljuje se božanski život na Zemlji. Autor na

najbolji način ukazuje na nekoliko primjera kršćanske mistike (i na svetog Franju Asiškog) –

samo s onu stranu, a ne naprosto pro et contra, teologirajuće spekulacije i suo modo

teoloških constructa, ozbiljuje se čista vjera u Boga koja umjesto "Konceptualnog Krista" živi

Živog Krista! Teološki um stvara dogme i pretapa se u ritualizaciju vjerske praxe kojom se

formalizira (alijenizira) životnost kršćanske vjere. Racionaliziranje postaje ritualiziranje a ono

prelazi u idolopoklonstvo i infantilizam "pučke religioznosti". To ide na mlin vladaru ovog

svijeta.

Bogumili su ono božansko ozbiljavali u svakodnevnom životu, ne u ritualizmu i teološkom

magizmu. Nisu bili zavedeni dušmanskim blještavilom koje nudi vladar ovog svijeta koji

podržava zloguki mit o "istočnom grijehu" stvarajući "svijet" po pomiješanosti dobra i zla.

Bogumili su bili prijatelji Dobra a neprijatelji Zla i bilo koga koji stoji iza toga.

Samo s duhovnim djevičanskim umom i čistotom srca na oltaru Višeg Života – ulazi se u

Kraljevstvo Nebesko, noseći božansko srce u nutrini svog bića i vanjštini života. To je ono

što se u dimenziji svetosti i mistike jezgri u srcu duhovnošću tradicijom. To je ono na što

upućuje poliloška procesualnost.

Autor vrlo argumentirano artikulira posebnost bogumilstva/krstjanstva u kontekstu ovodobne

kršćanske tradicije. Uputno je čuti ga. Bogumil je bio (i jest!) bogoliki čovjek, ne adamitski

"grešni" "homo sapiens" već Stari Novi Čovjek, onaj koji metanoizira iz palosti i osuđenosti

na podjarmljenost Zloduhu koji afirmira svoju moć i u velikoj mjeri u procesima globalizacije.

Milosnim Zakonom života u Dobrom Bogu kroz theogamizam hierogamiju Neba Ljubavi i

Čiste Zemlje – bogumil ozbiljuje istinsku mogućnost božanskog života na Zemlji. Ovom

knjigom Vinko Miletić uvodi nas na najbolji način u problematiku ovodobne duhovnosti i

religioznosti, dajući nam paradigmatski "primjer" bogumilstva – onoga što vječno živi i što

razara teološki mit o odvojenosti aeternalnog i vremenitog.

Добитници међународне књижевне награде "Арка" за 2011.

поставио/ла Miroslav Lukić 02.09.2014. 12:03   [ ажурирано 31.01.2017. 12:39 ]

APKA · ARKA

Издавачкo предузеће · Издавачко претпријатие · Publishing House
СМЕДЕРЕВО, СРБИЈА  · SMEDEREVO, SERBIA
СКОПЈЕ, РЕПУБЛИКА МАКЕДОНИЈА·SKOPJE, THE REPUBLIC OF MACEDONIA

О    Д    Л    У    К    А 


о додели међународне награде Арка за најбољу књигу домаћег и страног писца објављену у протеклој издавачкој години

На основу Правилника за доделу награде Арка Издавачког предузећа «Арка» у Смедереву и Одлуке о именовању Жирија, Међународни жири у саставу: др Мићо Цвијетић, песник и књижевни критичар, главни и одговорни уредник листа «Књижевне новине» из Београда – председник; академик Елка Њаголова, истакнута песникиња и есејиста, председница Академије словенских књижевности и уметности и директорка Међународног фестивала поезије „Словенски загрљај” у Варни, Бугарска; академик Думитру М. Јон, угледни румунски песник, књижевни критичар, есејиста и преводилац; председник Академије „Исток-Запад“ и директор Међународног фестивала поезије «Песничке ноћи у Куртеа де Арђешу» у Румунији, Јовица Тасески Етернијан, познати македонски песник, критичар и есејиста и академик Ристо Василевски, директор и главни уредник ИП „Арка“ - чланови, разматрао је издавачку продукцију у протеклој издавачкој години и на својој седници одржаној 18. октобра 2011. године у Београду одлучио да се међународна награда  «Арка»  за 2011. годину додели:
 
1. Истакнутом македонском песнику, есејисти и књижевном критичару, академику Сандету Стојчевском, за књигу „(З)аум“, као најбољој књизи страног писца, и
 
2. Угледном српском песнику Николи Цинцару Попоском, за књигу „Топот ата”, као најбољој књизи домаћег писца.
 
 
О  б  р  а  з  л  о  ж  е  њ  е: 
 
I 
 
Академик Санде Стојчевски је угледно име савремене македонске књижевности, песник, есејиста, књижевни критичар и антологичар, који, не само да обликује свој импресиван књижевни опус, већ на изоштрен критички начин промишља и тумачи националне књижевне токове и домете. Поред тога, поседује завидан увид у оно што је створено и што се ствара у другим националним књижевностима бивше заједничке државе, у балканским оквирима, па и шире; доприноси њиховом прожимању преко превода и на друге начине. У томе смислу упућен је и у српску књижевност.
 
А ту функцију афирмације прожимања и укрштања књижевних и духовних вредности осведочено потврђује издавачка кућа «Арка», не само објављивањем вредних књижевних дела већ и крунисањем ове мисије годишњом наградом истог имена, о којој одлучује мериторан интернационални жири. Посебну симболику даје и чињеница да се онa свечано уручује управо на међународном сајму књига у Београду.
 
Сандету Стојчевском ове године иде у руке награда за особену песничку књигу «(З)аум», једне композитне фактуре, широког и слојевитог тематског оквира, поливалентне метафорике и семантике. Реч је о несвакидашњем песничком делу, о поеми у којој се реконструише и деконструише добар део цивилизацијске повести, од искона до исхода, чије поетичке оквире маркира наш познати песник Миодраг Павловић; од санскртског Аума до филозофично и поетски апострофираног (З)аума; од древних знакова и речи, фонемских и нумеричких источника, темељних носилаца значења и смисла, до метафизичких слутњи и суштина.
 
Цела књига је у контрапункту умног и заумног, логичног и алогичног, градње и разградње; у знаку наума да се докучи изванискуствено и слућено, одгонетну битак и биће света, почело и исход. И све то понирањем, пре свега, у дубине и слојеве језика, пребирањем његових градивних флуида и супстанци; у хармонију и дисхармонију носивих знакова и ознака смисла и интонација звука, који поступак налазимо и у неким другим песничким књигама Сандета Стојчевског. 
 
II
 
Поезију Николе Цинцара Попоског многи тумачи смештају у сам врх савременог српског песништва. Бивајући између Бића и Битка, зарањајући у њихове значењске координате, тражећи у речима друге речи и њихове одјеке у њима самима, доводећи их, потом, у вишезначне контексте, Попоски је изградио песничку вертикалу на којој могу да му позавиде многи истакнути српски песници.
 
Најновија песникова збирка „Топот ата”, како записује писац њеног поговора, Милан Младеновић од Лужице „доказ је да њен писац само продужава рударење по дубинским окнима свог језика, заподенуто већ на самом почетку његовог песниковања, и то на начин који испољава сталност и откривање нових копова...” и по томе се издваја из осталих књига домаћих аутора. 
 
У Смедереву, 18. октобра 2011. године
  
 
                                                                                           ЧЛАНОВИ ЖИРИЈА:
 
     
1.       Др Мићо Цвијетић, председник
 
                                                                                   2. академик Елка Њаголова, члан
 
                                                                                   3. академик Думитру М. Јон, члан
 
                                                                                   4. Јовица Тасески Етернијан, члан 
 
  5. академик Ристо Василевски, члан         
 
 
 
БИОГРАФИЈА АКАДЕМИКА САНДЕТА СТОЈЧЕВСКОГ
 
 
Академик Санде Стојчевски, један је од најугледнијих македонских песника. Рођен је 1948. године у Студеној Бари код Куманова. Гимназију је похађао у Цељу и Скопљу, а дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу. Пи{е поезију, књижевну критику и есеје.
 

  
 
Био је новинар и уредник у Македонском радију; уредник, главни и одговорни уредник, директор и главни уредник издавачке куће „Македонска књига” у Скопљу, уредник издавачке куће  „Мисла” у  Скопљу, уредник и главни уредник часописа „Стремеж” (Стремљење) из Прилепа. Био је председник Савета и Управног одбора балканске манифестације „Рацинови средби” (Рацинови сусрети). Ради у НУБ „Св. Климент Охридски” у Скопљу. Члан је Академије словенских књижевности и уметности у Варни (Бугарска), Председни{тва македонског ПЕН-а, Дру{тва писаца Македоније и Савеза књижевних преводилаца РМ. Сада је уредник књижевне ревије „Акт”, часописа „Стремеж”, гласила Македонског ПЕН-а и часописа „Видело”, који издаје НИУ „Македонски информативни и издавачки центар” у Панчеву.
Председник је Комисије за избор и реализацију пројекта Македонска књижевност, који финансира Министарство културе Републике Македоније.
Објавио је следеће књиге:
Збирке стихова: Краљ лабудова (1972); Фењери кроз маглу (1977); Златна грана (1980); Вечерња (1985); Абор гора (1987); Ловљење блеска (1990); Залив пред јасним (1990); Јесен у васиони (1991); Кубоа (1993); Краљица с корица (1994); Скалд (1995); Врх (1996), (З)аум (поема 1999), Кошница (2000), Свет је промукла пређа (2003) и Узде од звезде (2009).
Критике и есеје: Узбуђење језгра (1982); Велика побуда (1988); Радост читања (1991); Похвала разговору (разговори и есеји, 1994); Страх од ти{ине (1995); Савршенство или савршенство (поетички есеји, 1997); Велика лирска песма (поетички есеји, 2000); Опсада загонетке (критике, 2002); Пут до песме (есеји и разговори, 2006), О усхиту и поруци (нацрти, (и)лустрације, дискусија) (поетичко-полемичка књига, 2007); Доисказивања (есеји, критике, интервјуи, 2008) и Аполон и Меркур (есеји и полемике, 2010).
Избори: Главња (поезија, 1989); Изобиље празнине (критике и есеји, 1993); Велико слово (поезија, 1994); Јагорида (Окаснело грожђе, поезија, 1998).
Антологије: Македонска књижевност у књижевној критици (у пет томова, у коауторству с Алдом Климаном, Велетом Смилевским и Радетом Сиљаном, 1973); Проблесци ноумена (1981); Дрхтаји у жедном песку (антологија љубавне лирике, 1990); Направи чудо за мене (антологија љубавне лирике, 1990).
Књиге на страним језицима: Абор гора (на хрватском, 1988); Поезија деспот (на румунском, 1993); A gate in the Cloud (на енглеском, 1993); Sözün özü (na турском, 1995); Mateno (на есперанту, 1995); Видело (на српском, 2000), Прах и вино (на бугарском, 2003) и Порта в облака (Двери у облаку, на бугарском, 2010).
Препеви: Псалми Тадеу{а Новака (према буквалном преводу са пољског П. Наковског и Т. Прокоповича, 1987); Нож је песма Љубомира Стефановића (са хрватског, 1990); Усред мора бела ружа (антологија албанске народне поезије, заједно с В. Ацевском, према прозном преводу X. Ахметија, 2002), Ахилова пета Петра Караангова (са бугарског, 2005), Укус пепела Петка Братинова (са бугарског, заједно с В. Ацевском) и други.
Посебна издања: Ни дана без гљива (књига о природи и ведрини, 1991).
Аудио касета: Поезија деспот (Paul Polidor Fondation, Romania, Bucuresti, 1993); Равно време (Радио Скопје, 1996).
Приредио је тротомни избор поезије Јована Котеског, прогла{ен издањем године 2000, који је Јовану Котеском донео и награду „Климент Охридски”.
Награде: „Кочо Рацин” (за књигу поезије, 1972); „Григор Прличев” (за поему, 1998), „Димитар Митрев” (за критику и есеј, 1999), ”Браћа Миладиновци” (за поезију, 2001), „Сребрно летеће перо” (међународна награда за поезију, Варна, 2009) и „Климент Охридски” (за животно дело, 2010).

Награда „Арка”

поставио/ла Miroslav Lukić 02.09.2014. 11:45   [ ажурирано 31.01.2017. 12:40 ]

Међународну књижевну награду "Арка" додељује Издавачка кућа Арка, за најбољу књигу домаћег и страног аутора објављену на српском језику у току једне календарске године, а додељује се од 2003. године.
 Одлуку о награди доноси жири састављен од еминентних познаваоца домаће и стране књижевности из Србије и иностранства. Услов да неко из иностранства буде члан жирија је да изванредно познаје српски језик и да се бави превођењем или тумачењем српске књижевности. У раду досадашњих жирија учествовали су између осталих: акад. Думитру М. Јон из Румуније, акад. Иван Чарота из Белорусије, акад. Санде Стојчевски из Македоније, акад. Ристо Василевски из Србије, акад. Елка Њаголова из Бугарске, др Мићо Цвијетић из Србије, акад. Ранко Рисојевић из БиХ (Република Српска), Јовица Тасески Етернијан из Македоније, Виктор Б. Шећеровски из Србије.    
 
 
ДОСАДАШЊИ ДОБИТНИЦИ:
 
 
2003
акад. Гане Тодорвски, Македонија
за избор поезије „Монолог изгубљеног“
Милорад Р. Блечић, Србија
за роман „Велики ђаво из Мрчајног дола“
 
2004
Еуген Урикару, Румунија
за роман „Антонија“
Ранко Крстајић, Србија
за роман „Случката на господинот Асимов“
 
2005
акад. Петре М. Андреевски, Македонија
за роман „Последњи сељани“
акад. Томаж Шаламун, Словенија
за књигу „Амбер“
Миљурко Вукадиновић, Србија/Румунија
за књигу „Америка је не/обрађени виноград“
 
2006
акад. Миодраг Павловић, Србија
за књигу „Живот у јарузи“
акад. Љубомир Левчев, Бугарска
за избор поезије „Семантичко семење“
 
2007
акад. Николај Петев, Бугарска
за књигу „Светионик и његов чувар“
Мићо Цвијетић, Србија
за књигу „Божје семе“ / „Господово семе“
Добривоје Бошковић, Немачка
за роман „Valsottino Imperial“
 
2008
акад. Ранко Рисојевић, БиХ - Република Српска
за избор „Изабране и нове пјесме“
 
2009
акад. Влада Урошевић, Македонија
за приповедно-есејистичку књигу „Париске свеске“
Радомир Андрић, Србија
за избор „Покретно огледало“ / „Подвижно огледало“
 
2010
 
Георге Шварц (Gheorghe Schwartz), Румунија
за роман „Болница“ („Spitalul”)
акад. Адам Пуслојић, Србија
за избор „Зидање источног плача“ / „Ѕидање на источниот плач“
 
2011
 
акад. Санде Стојчевски, Македонија
за поему „(З)аум”
Никола Цинцар Попоски, Србија
за књигу „Топот ата”
 
2012
 
Стеван Тонтић. Босна и Херцеговина
за избор поезије „Вјерна звијезда” („Верната ѕвезда”
акад. Срба Игњатовић, Србија
за избор „Мала јутарња алхемија” („Мала утринска алхемија”)
 
2013
 
Јордан Плевнеш, Македонија
за роман „Осмо светско чудо”
Душко Новаковић, Србија
за избор „Кратке песме и једна подужа о презиру” („Куси песни и една подолга за презирот”)
Божидар Младеновић, за књигу приповедака
„Рођака ветрове деце и друге приче”

 

                                                                             

Да ли је могуће да је свима толико добро и да нема угрожених уметника?

поставио/ла Miroslav Lukić 29.05.2014. 02:31   [ ажурирано 25.06.2016. 20:08 ]

Предложио сам, понављам оснивање Касе узајамне касе помоћи - прошлог лета, 2013.
Али, изгледа да је то, барем крајем маја 2014. године, било и остало само предлог - пусто  слово на папиру.
Да ли је могуће да је свима толико добро и да нема угрожених уметника?
Ја сусрећем сасвим другачије случајеве!
Тако да ми то све изгледа као "српска посла"!
Не треба бити кратковид. Другим речима, треба се спремити за дугу зиму, треба основати тај Фонд, јер не зна се када коме може да затреба помоћ!
Зато, још једном апелујем, на све писце и све књижевне таборе да се уразуме, и да се организују, јер неорганизованост је у овом и оваквом свету глупост, равна самоубиству.

1-4 of 4