«слепи виде» - непозната драма познатог песника

поставио/ла Dimitrije Lukic 21.03.2010. 11:18   [ Ажурирао/ла 07.12.2015. 09:15 Miroslav Lukić ]
...

Када су 1962, пре више од три дeценије, Миодраг Павловић и Светозар Бркић, у редовном LХ колу СКЗ објавили песме Радомира Продановића под насловом Глас, наша јавност је открила једног значајног српског песника, који је био мртав већ осамнаест година Штампањем његове драме Слепи виде наша позоришна јавност добија драму која је више од пола века у рукопису остала загубљена и која се сада нуди машти неког савременог редитеља.

Да ова драма постоји остало је записано у „Напомени" штампаној у поменутој збирци песама. Међу сачуваним рукописима, од драмских текстова наводе се под бројем 7 - Снови, драма у три чина (сачувана су само два чина), под бр.  13. план за драму о хварској буни, под бр. 14 план за драму Беда, а под бр. 15. драма - Сепи виде (у целости).

После тога, рукопис се, очигледно, опет загубио. Када је Миодраг Павловић средином бО-тих постао директор драме Народног позоришта, потражио је рукопис у архиви, јер се сећао да је писац рукопис предао драматургу позоришта Пецији Петровићу и да је драма одбијена, а рукопис није враћен.

Послс смрти Светозара Бркића, прекуцану драму Свети виде Миодрагу Павловићу предала је Бркићева удовица Зденка, уз напомену да је драму, пронађену у неком сандуку са разним заосталим текстовима, прекуцао Продановићев сестрић. Миодраг Павловић ми је недавно дао рукопис на читање, а ја сам га, уз његову сагласност, предложио редакцији „Сцене", која је прихватила да га објави.

Ево разлога зашто сам предложио ову драму.

 

* * *

О драми Слепи виде сам писац је, у једном писму датираном 26. октобра 19-12. године, писао:

„Односи се на двоје слепих - мужа и жену који имају двоје деце. Овакав случај постоји у реалности. Наравно деца виде и ту  настаје драма. Може се учинити стотину комбинакција, али не задовољава ме ниједна, јср ми стално измиче она права која хармонизира са предметом и са мојим намерама."

Драма Слепи виде спада међу ретке драме у нашој драмској књижевности чија радња дешава на селу, а не спада у жанр класичнс фолклорне сеоске драме, какве су се писале у прошлом веку. Слепи виде је поетска драма с јаким експресионистичким елементима. Карактерише је оригииалан и сликовит језик, бурне страсти ликова у драми, симболични декор описан у дидаскалијама, нескривени симболи у фабули која има свој реалистички ток и готово манихејски сукоб добра и зла, боље рећи зла и добра, јер зло је у овој драми и виталније и снажније, без икаквог тријумфа добра на видику. Дакле, у драми се испољавају неке битне карактеристике експресиомизма каквог познајемо у светској драми нсколико деценија раније.

 

Сваки елемент радње у овој драми је гласни метафорични знак: од рођења слепи родитељи, поплава која прети селу од самог почетка, силовања, отимање злата од слепих родитеља, божји суд са кипућом водом, паликућа који не бира шта пали - село или родитељски дом, борба за чамце пред воденом стихијом и сама стихија која ће све однети.

Страсти просто харају личностима ове драме. Чак и остарели слепи родитељ. Кнез (такође метафорично име), иако је у свом слепилу замишљен као жртва природе, али и жртва сина опседнутог злом, осећа незадрживу, готово карамазовску страст према младом женском телу које му се приближава из своје превредне страсти  и интереса. У овој драми постоје добри и зли, али и лоркински невина кћерка Ру-жица страсно чува тајну о силнику који јој је одузео невиност. И она је страсна у ћутању.

У предговору песничкој збирци Глас Миодраг Павловић сведочи о културном хоризонту до тада непознатог лесника, који може да послужи и као кључ за могуће утицаје на Радомира Продановића док је за врсме окупације писао драму: „О његовом културном видику, о његовим  књижевним симпатијама и искуствима, могу на овом месту поднети једно кратко, личио сведочаиство. Знам да је осим Настасијевића познавао н остале чиниоце иаше књижевне атмосфере између два рата. Ценио је литературу наших надреалиста, и сматрао је њихове теорије значајном егапом у развитку песничке самосвести. Утицале су на њега и тезе наше међуратне социјалне литературе... Највеће  дивљење, од страних писаца, имао је за Достојсвског...". (Приликом предавања ове драме у моје руке Миодраг Павловић ми је још посведочио о страсти Радомира Продановића за позорште и о његовој  неоствареној жељи да чита Пирандела у оригиналу.)

Дакле, следећи траг на који је указао Миодраг Павловић, може се константовати следеће:

Језик драме Слепи виде  је шкргутави, лапидараи, елиптичан, једном речју близак Настасијевићевом језику из његовог сеоског циклуса (Међулушко благо, Код ''Вечите славине'', Господар Младенова кћер). Али није то имитација песника другог песника који се воли. Продановић, рођен у срцу Србије, у Краљеву, и сам је владао језгровитошћу тог језика као свог. Драма обилује ретким речима  и реченичким обртима (нетрпивна, спомутња, послада). А много је и узвика, уздаха, јаука, проклињања и  кукњаве.

Иако је тај језик понео у град са својим сећањима на детињство, ипак му је Настасијевић својим драмама и поезијом пружио подршку јер је био сведочанство да је тај, високопоетичан језик, могућан у књижевности. Међутим, занимљиво је да је Продановић тај настасијевићевски дискурс више користио у својој драми него у поезији.

Као и Настасијевић у Всчитој славини, у његовој драми Слепи виде личности имају страсност, како у добру тако и у злу, Настасји Филиповних,  Грушењки или Карамазових.

Своје осећање за  савремено Продановић  у својој драми није применио у експресионистичкој  формули, али му је познавање експресионизма дало храброст за модернистичку слободу у третирању реалистичког садржаја о слепим родитељима и деци која виде. Није он неки свестан и опредељни експресионист у јединој својој целовечерњој сачуваној драми. Његов резултат може се најпре сврстати grosso modo у експрссионистичке воде. Утицај социјалне литературе, који спомиње Павловић, очигледан у драми Слепи виде, још више ту драму приближава експресионизму. Опсесија темом распада морала у експресионизму и омиљена тема распада морала на селу у нашој социјалној литератури, нашли су се као заједнички именитељ у Продановићевом драмском делу.

А и опис декора има једноставност екпресионистичких потеза, као да га је замислио Пискатор у свом епском позоришту, мада Продановићева драмска постика није никакво епско, већ поетско позориште. Тај Продановићев опис декора је можда најавангарднији елемент једне наше драме настале на таласу међуратног модернизма. Да је којим случајем реализован, био би то антологијски декор нашег

модернизма иа свом врхунцу (мада је дело писано за време Другог светског рата). Није ми познато да ли је Радомир Продановић читао експресионистичке комаде немачке драматичарке Марилујзс Флајсер (1901-1974), али није тешко у њеним драмама Чистилиште у Инголштату (1926) и Пионири у Инголштату (1928)  уочити експресионистички катастрофизам драме Слепи виде.

 

* * *

Драма Слепи виде је после пола века најзад доступна свима, са својим врлинама и манама. По мом мишљењу, мање је застарела него многе које су виделе светлост позорнице маље-више истих година кад су и написане. Можда ће правда бити задовољена и једина драма Радомира Продановића појавиће се негде ма сцени у свој узаврелости набујалих страсти и олако описаних бујица.

 

Јоваи ЋИРИЛОВ
 
Продановићи, Милица и Радомир, у некој књижари, библиотеци, или можда на некој књиж. вечери? Слике нам је уступила ћерка Продановићевог сестрића, Драгана (рођена Продановић) Томић
 
 
 
Ċ
Miroslav Lukić,
01.07.2010. 10:14
Comments