Petre KRDU

Preminuo u Vršcu iznenada
Pesnik, prevodilac, novinar i dugogodišnji urednik i predsednik Književne opštine Vršac Petru Krdu preminuo je u subotu 30. aprila 2011. u Vršcu.

Kako je saopšteno iz Književne opštine Vršac, Krdu (1952-2011) je preminuo iznenada, a biće sahranjen u ponedeljak, 2. maja u 13 časova na vršačkom groblju.

"U toku dugogodišnjeg plodnog rada objavio je više zbirki poezije, prevode najznačajnjih rumunskih pisaca na srpski jezik, kao i srpskih na rumunski", navedeno je iz Književne opštine Vršac, čiji je Krdu bio osnivač i urednik.

     * * *

Незаменљиви Петру Крду

Јован Ћирилов

Сваки човек је непоновљив. Али неки су незаменљиви. Тако нема никога који нашој средини може да пружи оно што је Петру Крду обилато давао до прошле суботе, и то већ неколико деценија.

Јер ко ће откривати светске песнике који ће сутра добити Нобелову награду?
Ко ће сам писати поезију на његов истински мисаони начин, а да то доликује поезији?
Ко ће откривати необичне стране познатих на непознати начин?
Ко ће бити интелектуални посредник између нас и суседа Румуна са таквим тананим познавањем оба језика?
Ко ће нагнати вредне да од такође вредних, и делом и речју, извуче толико истинских речи? И да то, наравно, објави.
Ко ће измишљати тако духовите називе својих издавачких подухвата?
Ко ће налазити праву илустрацију за праве драгуље, мајушне књиге свог "Кова"?
Ко ће наставити плодоносно, естетично и искошено издаваштво Васка Попе малочас поменутог вршачког "Кова"?
Ко ће са толико страсног залагања издавати часопис најмањег формата у нас?
Види више: 


   Петре Крду

1.                              On je uz Milovana Danojlića bio jedini pravi prevodilac Siorana. Šteta, šteta...
(Goran, 30. april 2011 23:40)

2.                              Veliku gubitak za sve, narocito za kulturu u Srbiji, otisao je inelektualac i covek koji je mali Vrsac afirmisao kroz jednu izuzetnu cenjenu izdavacku kucu, od onih retkih sto nisu zelele da po svaku cenu jure stampanje belosvetskih bestselera. Vecna zahvalnost g-dinu Krduu za objavljivanje svih onih knjiga koje su mi srednjoskolske dane ucinile kvalitetnijim.

(Kopakabana, 30. april 2011 20:43)

Videti više   http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=509471#poorrating

Виталиј КАЛАШЊИКОВ (1958-2012)

поставио/ла Miroslav Lukić 01.02.2014. 04:42   [ ажурирано 07.12.2015. 09:26 ]

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Виталиј Анатољевич Калашњиков рођен је 18. новембра 1958. године у Хадиженску, Краснодарска област. Завршио је философски факултет Ростовског университета. Живео је у Ростову на Дону, где је био један од оснивача песничке групе „Зајезерска школа“ (Генадиј Жуков,  Игор Бондаревски, Владимир Јершов, Александар Бруњко). Бавио се, такође и јувелирском керамиком. Његове изложбе постављене су и иностранству - Француској, Јапану, Америци - посебно пошто се преселио у Москву.

Нападнут је у ноћи са 6. на 7. јануар у граду Дубни, и умро 11. јануара 2012. у локалној болници. После посете пријатељима, изашао је на улицу, у град. Упознао је у кафани групу младих људи који су га позвали на пиће. Отишао је с њима у стан Максима Ганичева, вишеструког повратника-криминалца,  где су се посвађали, и где га је Ганичев, у пијаном стању, зверски претукао. Неколико дана је песник провео на реанимацији, чинило се да се опоравља, чак је стао на ноге, али срце, од раније болесно, није издржало, и он је скончао 11. јануара. Песниковог убицу су осудили на 10 година робије, а Калашњиков је кремиран 17. јануара.

Извештаји из болнице и полиције гласе да је Ганичев нанео Калашњникову „не мање од четрдесет пет удараца рукама и ногама (...). „Жртви је грудни кош фактички био утиснут уз кичму, што се догађа кад буквално скачу на човекове груди“, гласи извештај из болнице.

Калашњиков је, сматра Владимир Тучков, пре свега био „усмени песник“, или, како Руси кажу, „бард“. „Тамо где је Виталик - увек је био празник“, пише Тучков.

 

* * *

 

Шта да схвати критик што ми није склон

у песмама мојим безнадно закопан,

када кроз микроскоп опет гледа он

оно што се види тек из телескопа.

 

1974.

 

* * *

 

Хтеде да припали. Журим

међ нама жар да распалим.

Крешем шибицу, дрхтурим,

пружам јој пламен настали.

Зову је. Она мора

отићи путем својим.

С горућом шибицом крај прозора

ја сву ноћ стојим.

 

1977.

 

* * *

 

Посао, пијанке, обитељ -

круг су у ком ме робите.

Ал рећи ћу ти, друшкане:

ван круга тог не пуштај ме.

Ван круга хаос тамни се:

лудница, КГБ, тамнице...

 

1982.

 

Агамемнон Ахилу

 

Чуј, стари, нисам отео твоју Брисеиду,

град није узет, па је ли до жена мени, вођи ратних конвоја?

Тешко да ће богиња твој гнев и увреду имати, ради спева, у виду,

јер не знам увреде глупље него је твоја.

То што отети желим - упорно штите, ту пут живу

стог не узимам  - ког врага насрћеш на мене с таквом злобом?

Док Атина своја блага још држи за шију и за гриву,

ко да ми је преда, реци? И шта да учиним с тобом?

Онај ко над животом не осећа светих таблица одрон,

незаштићенији бива у њему но овде на папиру.

Не, заронивши, тебе су сувише држали под водом,

некакву болест кесонску додавши храбрости у панциру.

Због чега се шуљаш за мном као доушник, намере рђаве?

Па јасно је - циљају у мене и увек допадну... регистарске свеске.

И без тебе мени је довољно брига иза зидова тврђаве,

код куће ми је доста гадуре моје - Клитемнестре.

 

1989.

 

____________________

Клитемнестра - жена краља Агамемнона. Док је Агамемнон био у рату, завео је Егист и убио га уз Клитемнестрину помоћ. Агамемнон је жртвовао своју кћи Ифигенију богињи Артемиди за добар ветар пред полазак у Тројански рат, па се сматра да је Клитемнестра овим чином светила кћер.

 

* * *

 

У леду смрзлом шаша шушти, мећавом сувом тера санке,

и тамо где је ко дуга зашла према средишту проточног мира,

ја сам сјесени често чамчић привезивао уз те танке

гране ивика што надкриљују дубоки вртлог вира.

Може ли русалка чија је вајаност нечврста, а тело тако сочно,

чији је живот, као мисао, брз, а тело јој сво прозрачно,

ту да преживи и станује, у овој води непроточној,

у овој земљи, тако дуго промрзлој, хладној, мрачној?

Памтим пецање и улове, но и покрете, диљем

воде под руком, поглед, осмехе и безразложне и вечите,

и у сећању тог живота ликови моје уобразиље

толико су се помешали да тешко да већ различите

магнетне линије тела видим све досад, али за промену

памтим како је певала, главом климала, док јој руке машу,

и већ сам знао - није било ње овде чак ни у помену

када је, од чамца одгурнувши се замицала за шашу.

 

1985.

 

* * *

 

Кад опали мужик нешто

на издају смрди често.

А кад нема тог поготка

завоња из њега - вотка.

 

1996.

 

Другарици

 

Е. А.

 

Лако ли је са тобом живети! У бити

скоро тривијално, кроз свагдашњост трајну.

Мораћемо зато некога убити

да бисмо имали заједничку тајну.

 

1996.

 

Старински сонет

 

Запалићу свећу, написати сонет.

Старински, с укусом растанка у руци.

Наглас прочитаћу, и пљуснуће звуци,

што збуњују свеће сјај, висини понет.

Али у ваздуху траг оставив пропет

ко звук отишао, удахнут у муци,

уста, очи, руке гнаћу, у одлуци

да траже одговор међ строфама, опет.

А сад ћу уснути, поменути добром,

дан отишли. Можда, на други дан бодро

мислити, призвавши визије сна неме.

И минуће дани. Годинама затим,

запалићу свећу, сонет написати,

исти, не приметив поновљеност теме.

 

1978.

 

* * *

 

Јесењу реку прекри вилинкоњица крило,

јавише се лискунске значке, грудама, слепо,

пси стоје на кургану и, као странци, немило

гледају, обазиру се са подвијеном репом,

последњи цврчак куцка, братству поставља крачун,

по празној паучини, низ камење, низ опсене,

немирно лутам, водим непребројиви рачун

свим губицима земље, први пут тако вољене.

Пале лишће, под ноге дим ми се спори простире,

пролети трамвај, тамо одскочи са стазе сврака,

до свакога осећај несреће блиске допире,

био сам често сам, не беше тако самотног мрака,

избићу врата ногом, не одмах ући у тај дом чудни

где још се ехо прошлог весеља и смеха чује,

ставићу самовар, с мачором поиграти се блудним,

спремићу кофер и схватити - немам куд да отпутујем.

 

1983.

 

* * *

 

Живети усамљено, рутина кад наступи,

плаћати ценом сваке ноћи, у коју уплових,

за никоме потребних осам редова ових -

па зар да таквом ценом анонимност купим?

Али устаде сунце, усја светлост над травом,

и за пет минута измени све, околином,

И ја захвалих судбини за право

да таквом ценом купим анонимност.

 

1983.

 

Песнику који се жали на недостатак жена

 

Пљуни на све и певај, не жалећи!

И, сигуран сам, тражено ћеш наћи:

цео свет овај пред тобом ће лећи,

насмешити се, и ноге размаћи.

 

1983.

 

* * *

 

А изјутра се пробудиш, на улицу изађеш

у свет који тек свиће из ноћи (беше грозна).

И ма где погледао јасно видиш и нађеш

траг руке мајсторове. Зар ја то да не познам?

Мени је знан тај страх, усхит што, збуњен, траја

сву седмицу без сна, где ствараше сам пакао,

до самозаборава, до махнитости краја -

ал осврнеш се, погледаш: чудесан свет настао.

 

1983.

 

* * *

 

Сад вечери, због нечег, над путом

тако дуги, јарки пламен прати,

да се чини - то је игра у то

да ће неко од нас умирати.

С друговима гледам сутон димни,

и код многих уловим, небиран,

понад моста, свепрожимни поглед

пун скривене туге и немира.

Сва је доља у предосет стала.

Све рукавце, честе, села, реке,

опет пред ноћ прекрио је талас

непојмљиве замрлости неке.

„Глупост“ - тврдим себи, на мост стао,

ал опет у другове и ставе

продорно и дуго гледам као

да бих хтео да их памтим навек.

 

1984.

Наталија ХАТКИНА (1956-2009)

поставио/ла Miroslav Lukić 30.01.2014. 22:03   [ ажурирано 07.12.2015. 09:29 ]

Из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић

Наталија Хаткина родила се 2. септембра 1956. године у Чељабинску. Детињство је провела у грду Каган, у Узбекистану. Завршивши филолошки факултет Доњецког университета, двадесет година је радила у Доњецкој обласној дечјој библотеци. Такође је радила као учитељ и новинар, у Доњецку. Аутор је пет песничких збирки (1981-2000) - "Дотицај", "Од срца срцу", "Лек од љубави", "Поеме" и "Птичица Божија". Писала је и поезију за децу. О себи је волела да каже: "Породица: кћи Маша, пас и три мачке". Њена кћи Маша такође је песникиња. Наталија Хаткина је кћери посветила једну песму у којој говори о суштинском размимиолажење старије и млађе генерације. "Кад сам имала пет година", пише Хаткина, "покупила сам на улици маче. Мени су рекли: `То никад не чини!` А ко је рекао, то је без важности -  мама или бака. Узела сам маче у руке и кренула у продавницу, тамо почевши да говорим стихове које сам сачинила успут:

 

Маче, ја сам сама,

маче, ти си само,

нас не воли нико,

ником не требамо!

 

Људи у продавници су због нечега почели да се смеју, иако су то били  веома тужни стихови. Смејали су се и давали мени и мачету некакву храну. А пред затварање продавнице дотрчала је бака, сва злурада, и рекла: `Добро! Хајдемо кући`. И додала: `Заједно с тим... Да се људи не смеју!...`

Заљубила сам се у својој једанаестој години. Била је то моја девета  љубав по реду - романтична и неузвраћена. На новогодишњој вечери сам опет, уместо најављеног Сергеја Михалкова, своје песме читала ја:

 

Ти си сам, и ја сам тако сама,

мада светли месец, ван је тама,

сама ћу и умрети од јада -

и сви ће ме пожалити тада!

 

Сви, и учитељи и ученици, због нечега су се такође смејали. А онај коме су били посвећени ти стихови, зашиштао ми је право у лице: `У реду! Сутра ћу те одвести у биоскоп. Само никад више не чини тако нешто!`

Шта да не чиним? Да не пишем стихове?

У машти саму себе замишљам узвишеном и несхваћеном. Бити несхваћеном ми је увек полазило за руком, а узвишеном - никако."

Наталија Хаткина је умрла 14. августа 2009. године.

 

* * *

 

Нема сјај ничег, осим мрака, а мрак је дуги.

Из њега ко љиљан ниче - и згасну у свој час.

Ко то тамо у тами плаче? - Ми, а ко други?

Нема Бог никог, осим нас.

 

Несавитљив материјал, без наде -

никада над крилима да постанемо владари.

Ево, један усхтеде да полети, и паде.

Уосталом, неко је тврдио да испари.

 

Не да то ниче љиљан из зимске осаме -

просто пожелиш љубав - одмах, у сам тај час.

Нема сјај ничег, осим таме,

нема Бог никог, осим нас.

 

Молитва из кухиње

 

Ваља суђе опрати, а пре бих разбила га, нек лети.

Очај је то, Господе, а не лењост пред сан.

Како је тешко, Господе, вечно волети.

Свакога јутра, Господе, сваки дан.

Био је кроз прозор приметан смрзли рај,

киселом јабуком зима њихала се пред нама.

Како сам тада молила: "Господе, дај!"

- На! - ти ми одговори - али носићеш сама.

Андреј ГОЛОВ (1954-2008)

поставио/ла Miroslav Lukić 30.01.2014. 08:15   [ ажурирано 07.12.2015. 09:30 ]

из новије руске поезије, избор, препев и напомене владимир јагличић
Андреј Голов родио се 13. фебруара 1954. године у чиновничкој, старој московској породици. Завршио је Државни институт иностраних језика (1975) године и радио као преводилац научно-техничке литературе. Објављивао је поезију од 1972. године, а прву збирку објавио 1988. године. За собом је оставио обимно песничко и преводилачко наслеђе, међу њим и роман Луиса Керола „Силвија и Бруно“. Светлана Голова сматра да техника песама Андреја Голова подсећа на иконичност: „У центру је лик, а около збитија из живота која се погледу откривају истовремено. Тако се хронологија улива у велики хронотип времена избављајући се окова обавезности и последичности“.

 

Дотицај

 

Сакупљам урод печурака

  шумом

самовар храним шишарком у води

и престоничне болести и умор

  ведро на нулу

  сводим.

 

Не бојећи се пада, нити трна,

  давни дуг

руку и рамена враћам,

вечерњим треном крај воде и стрна

  слушам исконски говор влаћа.

 

Заборавивши тлапњу о успеху,

топлину,

хлеб

и конопљине нити

навикавам се друкче, за утеху,

  гледати, схватати

  и ценити.

 

Неспућен ритмом, нити каквим роком,

длан се не боји блато да упије,

ко да

дотичем изворе, дубоко,

  добре сеоске Русије,

 

дах ветра, фини, ослушкујем, горе,

и читам оштри потпис ласте -

и, умијена листовима зоре,

   споро се светли

   душа: расте...

 

Забит

 

Мрак шуме песма не таче тичија,

и све јасније разасвит сазрева.

На негативу злаћаном, ничија

два бора,

зуби сатрулих пањева.

 

Дотакни грану  - да се одазове,

ехо ће њезин, као струна фина,

узнемирити с пропланка дроздове,

и уздахнуће цимнута

тишина.

 

И одхујаће опет све некуда,

над пољаном ће облак таћи ласта,

и вата магле што светло врлуда

с таквом тишином опет ће да сраста,

 

да ћеш не само шврљање по стази

уз транзисторску дреку поред бреза -

него и корак

спреман влат да згази

сматрати грехом што опроштај не зна.

 

Не више уздах коприва што труну,

вилинкоњица зуј на завијутку -

Иљине токе,

Бојанову струну

светла ће душа чути у тренутку,

 

и топиће се као снег са честе

градски послићи, снови и пусуле...

 

Како си досад и живео без те

нове а древне тишине згуснуле?

 

Повратак

 

Влажан јасике струј.

Дом кукавице.

Брезик, поновљен у језерцу, блеском,

и струготине облака с границе

широке, моћне, на тезги небеској.

 

Даљ раширена у простор погледом,

тишина коју ласта оцртава

и стаза која

преплиће се редом

с дугобркатим шушњевима трава.

 

И росе, густо расуте низ грање

по белој ради,

и - немир, све луђи,

и непознато, скоро, осећање

да ниси ту на свом.

А ниси туђин.

 

Да све то видиш не тек први пут,

мада и ниси, као да си био,

да си медвеђи, шумски, далек пут,

не ногама, већ срцем походио...

 

Земаљски пут

 

Недалеко од престоничне буке

мирише сено и туга гомоља,

и ласте

вече сликају снеруке,

и акварелну плавет понад поља.

 

О, корачати и лако и дуго,

под расплаканом немошћу ракита

по још нестврдлом сокаку, пред лугом,

и не мислити -

куд он тако хита.

 

Ил, слушајући, стајати под ветром,

да би он, траве пребравши, док скита,

одговор неки донео на све то

о чему

ниси смео да се питаш,

 

о чему, не једном, свето си ћутао,

и светло - ко на помен Отаџбине -

а пре тог пљуска и заласка знао

само по шушњу књига из старине.

 

А сада, срцем приљубљен уз чуда

даљи, уз древних успомена скут,

нагло схватио, чему ти, откуда,

и куд се пружа он -

твој земни пут...

 

Прекор

 

Боже мој, на шта  већ се свиче он -

увек достојан мудрих провидара,

свакодневице

ћелав језик, склон

прегршт сивкастих словаца да ствара!

 

Како свикосмо безбрижно, да л знаш,

ко крпом празна истресати слова,

ко да он, језик наш -

и није наш,

и не памти ни Даља, ни Љескова...

 

... Верујеш блеску потрошног декора,

авионима следиш пусти ловор -

а не знаш, све до тренутка прекора,

како велики понижаваш говор,

 

- ал упамтићеш,

уз тај прекор давни,

онај засеок забит, она лица,

кад си зачуо, ко песму, поздравни

разговор руских сељанки, старица...

 

* * *

 

Намрштен јелик у магли без боје;

кроз разјапљене гране већ разлива

залазак, ко чај,

светлуцање своје

на порцеланске тањириће гљива.

 

И беласа се несмириво јато,

по вршинама плавкастим и лепим,

хрпе мушица

гонећи над блатом

блескањем својим мазним, дугорепим.

 

И оскоруша што сузно зајеца

за врбом чије лишће опет паде,

тако ти схвата душу

како деца,

тек, и дрвеће,

умеју да схвате.

 

Липе

 

Док кроз прозоре моћне зграде вирка,

слазећи, светлост сунца је нејарка,

и о нечему добром, светлом, пирка

струјање липа

из болничког парка.

 

И тако миран и нежан сјај лије

кроз њине гране,

и све крије зрачак,

ко иза зиђа да било и није

надања пустих,

удовичког плача,

 

ко да тај бели мир, стерилни проред,

тај протоколни бодења ред тачни

и најсуровију болест носи поред

седина мудрих,

локни девојачких.

 

...Догоре вече. У кујни, крај пећи,

охлађена ће чекати вечера

оне којима, сад, већ,

право рећи,

не треба скалпел, ни више лечења...

 

Да, а онима које испраћају,

опет, у живот, ма био и варка -

пожелите им

да се не враћају,

суморне липе болничкога парка...

 

Први снег

 

Разбацујући тачке учестале

по окнима,

и у тле да утону,

коса гравира нека, ко из шале,

већ приљежно је прошла по сутону.

 

Са сваким треном, све јаче, и чвршће,

шиба дажд белих оса жаочастих -

уставити га, не може, док дршће,

брезика молбен гест: није у власти.

 

Спроведе земни шал ивицом, немо -

и ни путељка,

нити жбуна, поред.

Изјутра, скоро, не препознајемо

места која нам натруњују поглед.

 

А док се свака пахуља врх друма

свуд не излије у маске зимине -

ко арматура за гипс

стоји шума,

и, расклимана, црни се, из тмине...

 

Крајолик с гробљем

 

Брезика везу гностичку, тог трена,

  не схватив ни до пола где промину,

сва нахерена, црквица дрвена,

још ојављује поклоњење Сину.

 

Давно рибњаци у парлоге грезну,

  својство пејсажа одредивши грањем,

и као рам се за васкршњу звезду

клупча врбака свепрожимно ткање.

 

И вис се цеди кроз прсте, и чека,

  маглину, као веђу, скривајући.

Крстови из деветнаестог века,

гранитни, пуни рђе, где се скући

 

Еклезијастов стих што миром боји

  разбојништво и безгрешност над главом,

и где се прошлост одмара од својих,

свих, обавеза немарних пред јавом,

 

где спију који Богу без узништва

  служаху ралом, секиром, с бусија,

и не чекаху од судбине ништа,

већ просто беху матушка-Русија.

 

Моли се

 

Ком да се прости да опросте нама,

кога молити да нас не отпусте

без покајања за сав грех ван храма,

без искупљења надмености пусте?

Али намерно, да ли, опет муте

обредом судњи час, да нас не спасе...

Устани, душо! Што спаваш? Зову те

свих осам гласова и три Хипостасе.

Слушај, моли се, док звона још ћуте,

моли, док нису ужгана кандила -

и нек се прући светлост твојим путем

по камењару и сувим стаблима.

Неког Бог спаси, некога отпише,

некога - вишњим вртима очара.

У руске вере - крила је одвише

да се, долином, пузи рад ћесара.

Час душа лед је, а час жар осећа,

светост живота сложивши крај прага.

Моли се! И нек гори твоја свећа,

невидљива за људе - Богу драга!

 

Јеванђелисти

 

Њих је - управо четворица. У јединицу времена

више се ниједан не умешта, (число је смањено),

мада, уосталом, и у другом роду, из другог племена,

да прораста и множи се није забрањено

на дланима векова. Таласи и рибе чамцу своју

крљушт ближе. Искариот љуби Равија у уста. Да се сврста.

А њих је - управо четворица: по броју

слова у натписима, ил по крајичцима Крста.

 

Тројица, творећи књижевни принос,

претрајаће јединствеби, ко сен једина с теретом-тегом,

а четврти - омиљен - јавља се у свршетку, с тмином,

и остаће арсис над Алфом и Омегом.

Згледаће се књижевници. Прекрстиће се простаци.

Фаворским зраком дописане ће бити последње фразе.

А Истина ће сплести почела и свршетке - знаци

који неће прекорити ни за шта верне са стазе.

 

Свици ће се изрезати на кодексе, либре, логије,

вечност ће устати из капљице крви Спаситеља,

и без коментара гностичке теологије

изабраће свет за суштога тајнозритеља

Голготскога чуда. И кад четворица, своја бедра, бдећи,

потпашу служењем Благовести у пепелу дана-семенке,

светови ће стати лицем ка Сјају, постојећи -

а верни за њиховим леђима више неће видети сенке.

 

_____________

Арсис (грчки) - повишење у тексту, ударни део текста

Потпасати бедра - израз из Библије, значи: припремити се за битку

 

Петар Јевтовић

поставио/ла Miroslav Lukić 23.01.2013. 03:15   [ ажурирано 31.01.2017. 04:31 ]


МОДЕРНА ВРЕМЕНА И СТАРИНСКИ ПЕСНИК

Волим следеће редове1, понављам по ко зна који пут, јер се  тичу свакога писца. Тичу се једне важне паралеле и двојности. Тичу се,
у ствари, пакла и незадовољства, пишчевог живота и дела. Тичу се  игара с временом и вечношћу. Тичу се живота писца, који је б е г ,
губљење. Тичу се, коначно, и пожаревачког песника Петра Јевтовића,  чије сам песме, први пут читао 1974. године, као што сам и средином  лета 1994. године - двадесет година доцније - читао све Јевтовићеве  књиге објављене до данас.
Читајући т р е ћ у објављену Јевтовићеву књигу А ОНА  НИЈЕ - ОНА (Пожаревац, 1974) , пре тачно двадесет година, сећам
се, суочио сам се са оним неизбежним и суштинским питањима и  проблемима писања, поезије, о којима тако разговетно пише РајнерМарија Рилке.2


Читајући, летос, Јевтовићеве књиге, првенствено књиге
песама, наравно, питао сам се: нису ли и многи Јевтовићеви стихови настајали тако, као Малте Лауридс Бригеови - Рилкеови?

Дакле: д р у г а ч и ј е ?

Подсетимо се, ипак: Рајнер Марија Рилке објављује прве
прозне радове и песме у часописима 1890. године, у петнаестој - као и Петар Јевтовић.

Рилке објављује прву књигу ЖИВОТ И ПЕСМЕ у
деветнаестој (као и Рембо). ЖРТВЕ ЛАРИМА (1896, у двадесет
и првој). Затим у двадесет и другој пише збирку песама
КРУНИСАН СНОМ ( 1897).3


Рилкеу се ТО , дакле, догодило, у двадесет и четвртој - после
двадесет и четврте године. Рембо је, у том погледу, можда једини изузетак у европској литератури минулог и овог века, коме се то догодило коју годину раније.

Истицање Рилкеовог "случаја" овде је више него пожељно,
неизбежно, нужно.

"Оном ко би хтео да буде песник и после двадесет и пете
године - пише Елиот - мора бити важно осећање традиције,
историје" јер "то осећање историје присиљава човека да не пише
прожет само својом генерацијом, већ са осећањем да читава
европска литература почев од Хомера, а у оквиру ње литература
његове сопствене земље, истовремено егзистирају и истовремено
сачињавају један поредак".

Петар Јевтовић је желео да буде песник у петнаестој, после
двадесет и пете; он то јесте и у својој четрдесетој.

Оно што песник ушав у пету деценију живота не може да не
зна, а што млад песник (петнаестогодишњак, осамнаестогодишњак или двадесетдвогодишњак - звао се он Рилке, Бранко Алексић, Јосић Вишњић, или Петар Јевтовић) једва наслућује јесте онај мукотрпни и чудесни "пут ка стварању новог ритма".4


Петар Јевтовић (Београд, 1952) је ове 1994. године напунио
42 године ; читав досадашњи живот провео је у Пожаревцу. Објавио је седам песничких књига, већину као пишчево издање, дакле, није као многи други проарчио државне паре на штампање својих стихова.5

Поезија је, дословно, постала нераздвојни део његове животне и
књижевне судбине.

Варварство и лажи / плету од туге круг, крикнуће млади
песник Јевтовић ( "Сунце спава ту", књига ПЕСМЕ ИЗ ЗАМКА
БУРЕ, 1971, стр. 54). Или: “Ово су последњи трзаји, пре краја, /
јата грешних птица што се свете... свете... / ( Отвара свој
тефтер, зубата самоћа - / уписује, тек рођено, а већ, мртво
дете!) ("Балада о судби", СРЕМОМ ОПИЈЕН, 1977, стр. 58).
Или: Побећићу, једном заувек, / са срамотних страница
сопственог дневника ("Балада о бегу" , исто дело, стр. 63).
Или: У мој, готово превазиђен дневник / упорног сањара /
на прве странице утиснух / бакрорезе црних звезда - / на задње, куле / од болом разбукталих / цветних сремачких трешања  ("Преко свих балада", исто, стр. 69).

Или: Кафка је сахранио мисли у фијоку. / Ја, немам
пријатеља ни да ме изда ("Молим, свирајте блуз", истоимена књига, 1987, стр. 26).

Или: Одрећи ћеш се речи, ал’ како се одрећи главе? / Кад
ти Црни јаз, столећима у желуцу, отворен? ("Чудаку из
Шарвила", нав. књ. 1987, стр. 32)


Или: Немам цигарета./ Немам ракије! (Имам сумњиви /
Живот)... // Чаршија, / непомерљиво стоји: / / Можда сам стварно болан / од самог Живота?! ("Староградска елегија", исто, стр. 36).

Или: Магла је у јелима. / Издајнички снови, у пићу. / Продаће нас гусарима. / Набиће нам жеље барутом. / Ми смо на
вешалима / од сопствених костију ( "Главострада", исто, стр. 39)
Или: Трагачи одлазе / поноћним возом. / Трагачи за авантуром
/ и врућим стањем. // А ја остајем, као и увек / уљуљкан топлином / лажног гнезда, / уљуљкан безданом / љигавог сна. // Остајем да слушам  / своје последње речи. / Незнатне речи - велике клетве! / Ко једини свој  слушач... (" Неправда", исто, стр 49).

Прегршт подвучених Јевтовићевих стихова, преузетих из
неколико његових књига, сведочи, поред осталог и о великој самоћи и незадовољству. О трагичном осећању живота. О томе да многе ствари и у песниковом и у општем животу нису на свом месту.

Поезија, или како Јевтовић чешће говори, песма, је за њега
све, или готово све. Поезија је за овог песника од најраније младости постала нераздвојни део живота и судбине.

За Јевтовића је песма "искрени друг, колевка дечачких тајни
": "сад ми је потребна помоћ твоја, / савет (подвукао М. Л. )
свом другу на ухо шани" , написаће Јевтовић 14. марта 1966. године, као врло, врло млад, као четрнаестогодишњак ( в. његову "Песму о песми", друга његова објављена књига ПЕСМЕ ИЗ ЗАМКА БУРЕ, 1971, стр. 9) .

Ево шта још Јевтовић у тој песми пита "песму":
Ти, што ћеш остати после мене, / ти , што ћеш
надживети друга свога, / да ли ћеш остати под венцем славе, / ил’ ће те заборава згазити нога?

Јевтовић, као врло млад човек, тражи од "песме" одговор на
питање: шта је у ствари људска срећа, и при том каже: и срце своје у тузи пржим, / а меланхолија је све већа и већа. // Јер среће, друже, више ја немам...

итд. И Јулијан Корнхаузер пита се у песми НАЧЕЛНЕ
ТЕШКОЋЕ: шта је песма колевка просте мисли / жути замак
на невидљивом брду / запрљани лист папира ношен ветром / шта је песма жиг сећања / штапска мапа убрзани дах / блесак
тренутка без значења и одговара: заиста не знам / не знам да л
су песме још бесмртне / помажу ли да се живи.

Корнхаузер, песник другог језика и шест година старији од
Јевтовића, има ироничан став према поезији, а, ево како разрешава дилему: постоји ли млад песник?

Нема младог песника, постоји / његов брат, мршави пекар који
лоше / говори пољски, вара на / брашну, маку и соли, бори се у вијетнаму пијаце с раном / у швајцарском сиру, спава / на даскама студентског позоришта / у коме не плаши чак ни Виспјањски, / јер дрема иза завесе ослобођења, / ко га пробуди, појешће га... (Ј. Корнхаузер у књизи  НАЧЕЛНЕ ТЕШКОЋЕ, КОВ, Вршац, 1989, стр. 15 )

Српски песник Петар Јевтовић сушта је супротност Јулијану
Корнхаузеру, пре свега, по томе што је Јевтовићу поезија потребна за дисање, за љубав, за гризење усана, расплињавање, у граду, болу,  крику. Јевтовић је почео да пише и објављује веома рано, па ипак његово стваралаштво није скренуло на себе пажњу шире културне јавности и критике. Јевтовићеве песме нису уврштене у антологијама које су објављиване последњих деценија . (...)

Мирослав Антић је, узгред, написао нешто што на најсажетији
начин оцртава вредност Јевтовићевог песничког "зауста": ово је
поезија зида, кроз коју је цела моја генерација пробијала главом.
Каквог Зида? Зида који је подигао Неред, Идеологија,
Мимикрија, Неправда,Провинција, издавачке и књижевне котерије, војске удворица - Књижевност пуна тзв. уважених "кепеца",
"последње књижевне политике" , како би рекао Киш.

Од свега тога, а пре свега од "терор (а) ... заостале
концепције живота и литературе", Петар Јевтовић био је одвојен, не једним, него многим зидовима.

Већ у својој првој књизи ПИСМА (1970), као
осамнаестогодишњак, Јевтовић је написао ванредну песму Игра
савести, и златна нит те ране песме уплетена је у све што је касније написао, у оно најбоље у његовом песништву.

Чуј, хоћу да ти испричам причу,
о једном бегу и једном болу
и о нечем што се зове савест,
а клати се попут страшила у пољу.
Испод свих наслага свемогућих лагарија
да се сакријеш, и од свих далеко да си ти,
пријатељу, не буди будала.
Упамти да ћеш још најближе бити.
Она је твоја сенка, она је део тебе.
Зато пусти је нек лаје, нека исприча све...

Оно најбоље у свим Јевтовићевим књигама, које су објављене
после ове прве, и после ове песме, написано је у том духу, савести немирне, савести која преиспитује. Петар Јевтовић је, како рече М.

Антић, частан човек, али часни пропадају (Црњански).
Петар Јевтовић није писао ултрамодерну литературу, нити
идеолошки бофл, срећом. Говорећи искрено, Петар Јевтовић није упао у замку о којој реско пише Владимир Набоков.6

У нешто дужој песми Брезе ( ПЕСМЕ ИЗ ЗАМКА БУРЕ,
1971), Јевтовић исписује (као деветнаестогодишњак), своју лирску биографију:

Раније нисам имао времена да се сећам,
а сада, да умакнем сећању
није било времена,
јер даље се није могло,
од овог врта пуног сећања!
(стр. 90 - зар то није изврсно?)

Или:

Сада их гледам на ветру.
Расплеле су косе.
Још увек су горде,
али, некако тужне...
Чини се и грубе!
Враћам се сећању.
Опирем се враћању,
ограђујем се брезама.
Истина је, говорили су.
Био си врло чедан,
попут бреза у мају... (стр. 91 - 92)

Или:

Заклињем се у живот,
јер истина је јака
колико сама смрт.
Заклињем се у брезе,
лажем због истих бреза (стр. 92)

И тако из песме у песму, из књиге у књигу, уткивала се она
невидљива златна нит игре савести, и песник Петар Јевтовић је растао и сазревао, под пљусковима, пред пљусковима, иза пљускова, због  пљускова, оних скоро хиљадугодишњих пљускова наше поезије..


Овај избор Јевтовићевих песама, један је од могућих, и није
диктиран само практичним потребама и ограничењима. Можда се неком читаоцу може учинити да је Јевтовић неоригиналан песник.

Таквог читаоца молим да се присети једног става Валерија:
"Нема ОРИГИНАЛНИХ писаца, јер су они који би
заслуживали то име непознати ; и чак непрепознатљиви".7

Састављач овог избора8, настојао је да изабере оне песме или стихове у којима је присутно митско, у којима "предмет песме" изгледа "као да долази из веће висине од аутора". (...)

1 "Другоме, Боргесу, збивају се ствари. Пјешачим по Буенос Аиресу и
застанем зачас, можда и нехотице, да погледам лук тријема и врата с решеткама; о Боргесу добијам вијести из писама и видим му име на попису наставника или у биографском рјечнику.(...) Било би претјерано тврдити да је наш однос непријатељски ; живим, допуштам себи да живим, да би Боргес могао сновати своју књижевност, и та ме књижевност оправдава. Није ми тешко признати да је саставио неколико ваљаних страница, али ме те странице не могу спасити, јер, можда, оно што је добро не припада никому, чак ни њему, него језику и предаји.
Уосталом, осуђен сам да пропаднем, заувијек, и само ће понеки мој тренутак
поживјети у њему. (...) Прије много година покушавао сам га се ослободити и
побјећи од митологије предграђа к играма с временом и вјечношћу, али сада те игре припадају Боргесу, па ћу морати измислити штогод друго. ТАКО ЈЕ МОЈ
ЖИВОТ БИЈЕГ, и губим све, и све припада или забораву или њему" (Јорге Луис
Боргес, Пјесме и друга истраживања, СЦ Свеучилишта у Загребу, 1976, стр.
95).

2 У својим изванредним ЗАПИСЦИМА МАЛТЕА ЛАУРИДС БРИГЕА
( Рад, Београд, 1964, стр. 12 - 13):

"Али са стиховима је човјек мало учинио када их је написао млад.
Ваљало би чекати с тим, сабирати цијелога живота из душе и мирноће, из дугог
живота, кад би то било могуће, и тада, сасвим при концу, човјек би можда
написао десетак редака који би били добри. Јер стихови нису, као што људи мисле,
осјећаји ( они се јављају рано) - стихови су искуства. За један стих потребно је
видети многе градове, људе, ствари, ваља знати кретње које ситно цвијеће чини
кад се отвара ујутро. Ваља знати умишљати путове у непознатим крајевима,
неочекиване сусрете и састанке: дане дјетињства који су још неразјашњени, ваља
знати замишљати родитеље своје, које смо морали повриједити када су нам
доносили какво весеље које ми нисмо схваћали (то је весеље учињено за другога),
дјечје болести које почињу у дубоким и затвореним собама, јутра на обалама
мора, само море, мора, ноћи на путу, које су подрхтавале веома високо и летјеле
са звијездама - и није још доста смјети мислити на све то. Ваља посједовати
успомене на многе љубавне ноћи, од којих ниједна није другој налик, на крикове
жена у порођајним мукама. Крај умирућих ваља бити, ваља сједити крај мртвих
у соби с отвореним прозорима, буком која је долазила на махове. Недостаје
посједовати успомене. Ваља их знати заборавити кад их је много и сувише,
потребно је бити ванредно стрпљив да се дочка час кад ће се оне вратити. Јер
успомене, саме, још нису ништа. Тек кад постану крв у нама, поглед, кретња, када
постану безимене и кад их је немогуће разликовати од нас самих, тада се може
дoгодити да се, у веома ријетким тренуцима, из средине ових успомена уздигне
прва ријеч стиха. А сви су моји стихови настали д р у г а ч и ј е , дакле, то и
нису стихови".

3 У двадесет и четвртој објављује збирку МЕНИ У СЛАВУ ( 1899, друго
прерађено издање под насловом "Ране песме" 1909). Половина Рилкеовог живота
протиче у рашћењу, сазревању, друга - "у остваривању ДЕЛА, како он непрестано
назива свој књижевни рад. Пет значајних збирки песама (поред једног романа,
више приповедака и обимне коресподенције) које пре свега чине његово дело и које
значе прекретницу у историји немачке поезије, а представљају и датум у развоју
европске лирике уопште, настале су као поетски сублимисан вид једног живота
који сав стоји у знаку трагичне усамљености, у знаку аскетизма, прогнаништва
и луталаштва" (Бранимир Живојиновић). Као питомац војне школе, Рилке је
прошао кроз "буквар ужаса", упознавши "ону кукавичку, неприкривену бездушност, која не преза ни од злостављања потеклог из чисто животињског нагона за убијањем."

"Подносио сам ударце - описује Рилке касније своје душевно стање тих година -
никада их не узвраћајући, не реагујући на њих чак ни злом речју. Патио сам и
трпео. Сматрао сам да моје муке постоје исто онако нужно као што дан узмиче
испред ноћи, и гордо сам их подносио. У то време, које сам већином проводио у
болесничкој соби, више духовно уцвељен но телесно болестан, моји први песнички
покушаји су сазревали у већу јасноћу и самосталност". (Првих неколико
песничких збирки Р. М. Рилека представљају - како пише Живојиновић - "само
незреле, готово бисмо рекли дилетантске покушаје, и за њих се данас не би знало
, да их није написао Рилке. Оне су грађене на баналним темама, наивно -
импресионистички, без дубљег доживљаја. Тек у збирци МЕНИ У СЛАВУ ,
прекрштеној касније у РАНЕ ПЕСМЕ, јављају се оригиналнији акценти, слике већ
имају дубље оправдање, мелодија почиње да звучи пуније. Основни став и
расположења су у знаку чежње, притајености, ослушкивања, чекања, тон је сетан
и пригушен, све је још помало расплинуто, али без сумње истинито доживљено.
Тек у следећој збирци , у ЧАСЛОВЦУ, Рилке остварује свој први врхунац. Ту се
већ налазе у заметку мотиви, теме и идеје које ће чинити основу Рилекове
поезије. Из пасивног примања утисака песник прелази на активно продирање у
свет и његово тумачење".)

4 Миодраг Станисављевић ( у Истраживачком поступку СПИРАЛА,
књига РИТМОВИ, И , ИИ, 1984) пише, полази од "стања кужне депресије песничког умећа и песничких поступака у овом језику". Станисављевићева СПИРАЛА зна да је "пут ка стварању новог ритма / нових ритмова / ЈЕДИНИ ПУТ СТВАРАЊА НОВОГ ПЕСНИЧКОГ ЈЕЗИКА. Још су Валери и Маларме дошли
до једноставног извода да разноликост емоција и различја индивидуалитета
треба да следи разноликост ритмова, а и Паунд је у то веровао".
Петар Јевтовић је почео да пише веома рано, као што рекох, и није имао
успеха са првим књигама, као и толики други, као ни Рилке. Треба отворено рећи, не
штедећи песника Петра Јевтовића, да он у готово свим својим књигама (објављеним до 1976. године) , као по правилу , " није с т р е м и о изван" - Станисављевићевим
речима речено - " стања кужне депресије песничког умећа и песничких поступака
у овом језику".
Никада не треба журити са објављивањем првих стихова, књига! То доказује
Рилкеов случај. То потврђују и многи други случајеви, песника знаних и незнаних.
(Александру Иљиничну сахранили су у Оптином манастиру и на њеном гробу подигли споменик на коме су уклесали стихове које је написао њен нећак, Лав Николајевич  Толстој. Што се тиче вредности тих стихова дечака Толстоја, Шкловски сасвим разумно закључује: " Не треба живети у уверењу да прва дела генијалних писаца одмах сведоче о њиховој изванредној обдарености", Лав Толстој I , Минерва,  Суботица - Београд, 1977, стр. 82) Па ипак, треба, наравно, имати извесно
"разумевање" за рано стваралаштво - "шумни талог" - оно настајало до двадесет и
треће - четврте године живота - како Толстоја, Рилека, тако и Мирослава Јосића
Вишњића, Бранка Алексића или Петра Јевтовића.

5 Ево Јевтовићевих књига:
ПИСМА, Пожаревац, 1970 ; 18 п.
ПЕСМЕ ИЗ ЗАМКА БУРЕ, 1971 ; 63 п.
А ОНА, НИЈЕ - ОНА ; 36 п.
ВЕЧЕРАС ЉУБИМ ДАЛЕКО (поетски календар), Пожаревац, 1976 ;
53 п.
СРЕМОМ ОПИЈЕН, 1977 ; 42 п.
МОЛИМ СВИРАЈТЕ БЛУЕС , 1987 ; 64 п.
ЖУЉ НА КРИЛИМА, Заветине - Апостроф, Београд, 1993 ; 32 п.
Рецензент Драгомир Матић о овом издању пише:
" Уистину је мало српских песника који су ево на издисају ХХ века, тако
драматично поистоветили живот и песму, као што је то учинио (...) Петар
Јевтовић. / Годинама, овај велики усамљеник и сањар, невидљиво најежен као
кактус са бодљама унутра окренутим, у готово побожној тишини, исписује своје
чудесне риме - молитве за спас душе свеколике песничке и ине, често глуве
(лажне) браће, ни на кога налик сам себи довољан, са душом у очима и срцем на
длановима, испруженим у свет кога више нема, према пријатељима који су можда
ту негде, а ако и нису, ту су сени Тулуз- Лотрека, Вијона, Јесењина, Миљковића,
с којима дијалог никада није ни прекидан".
У тих седам збирки на преко 496 страница објављено је 308 песама. -
Јевтовић је објавио 1972. године и књигу прозе Галебови лете у зору.

6 "Одувек ме гњавило блажено уверење свих оних који сматрају да један
дрхтај струјног удара савести, здраве опсцености и малчице комунизма, све то
измешано у било какавој старој ноћној посуди, морају аутоматски и алхемијски
да произведу неку ултрамодерну литературу ; а ја ћу тврдити , по цену да будем
стрељан, да се уметност, чим ступи у додир са политиком, неминовно спушта
на ниво најобичнијег идеолошког бофла". (Набоков)

       (одломак)

   ____    Извор: Мирослав Лукић: Канал ФИЛТРА I,  Мирослав ЛУКИЋ ДЕЛА : ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ, Књ. 5, 2006/2007 ,  стр. 37-48


ПЕТРЕ КРДУ: ПЕСМЕ

поставио/ла Miroslav Lukić 06.05.2011. 00:37   [ ажурирано 31.01.2017. 04:32 ]

...моја смрт шаље сигнале
САЧЕКАЈ ВРЕМЕ

Ствари се одвијају на главној стази
стављена под пратњу моја смрт
шаље сигнале

свакодневно обављамо послове
између спуштања завесе и човека који иде
мостом и саплиће се о звезде
ту на улици

по потреби нудим ти и копију
времена што треба да дође

да се добро држиш рукама за ваздух
да сачекаш време које не стиже
које касни већ три дана

ОДЛЕТЕЛЕ ДУШЕ

Летимо заједно везаних
душа
полажемо рачуне једино судијама
јер нису судили када је требало
ни себи
ни нама
своју смо бисту изгланцали само до пола
своме смо лудилу удахнули невиност
а правду довољно не познајемо
најбоља времена су одавно отписана

никоме ништа
не уступамо
ионако нас је превише у истом капуту
летимо заједно али су нам крадом
душе одлетеле

НЕПОЖЕЉНИ СВЕДОЦИ

 

Моји сведоци треба да ме надживе

Да би сведочили о мени

један ће бити издајник да би и мене издао

 

тишину молим

ћутање је крик али само у овој соби где размењујем

свој унутрашњи живот за неверни живот

сведока

 

бацам поглед на њих као на химен сумње

његове очи умножавају страх као украден дар земаља

из којих пристижу

 

тишину молим

њихово предуго ћутање измешано с мојим

сећањима

један с моноклом у покрету је спреман да умукне

што дубље

други тетовиран метафорама на челу каже да је живот

кретање на екрану

 

трећи лебди у пени оргазма

десеторица ћуте знојавих мисли чекају једанаестог на врху

кафа се болно дими

 

тишину молим

и ова соба увучена је у радњу

и ова кућа губи невиност тек у трећем чину

моји сведоци употпуњују моју главну улогу

као трајни ожиљак у својој храпавој вечности

као нежан жилет који просеца пут до остатка живота

 

тишину молим

моји сведоци треба да ме надживе

да би сведочили о туђим сведоцима

СЕЗОНА ЛОВА

Установљава се правда
у проклетој сезони лова
вежбајте надгледање господа бога
и никога више

с времена на време одржите
генералну пробу 
јер штета је умрети
а не знати каком се умире

штета је чпомиловати злочинце
а не бити злочинац

вежбајте силовање џелата
док лечите наду у утопији
и ударајте хитро како би они без ноћних
закона
остављали трагове

у тамницама слепи слепи суде глувима
и нема више слободних места у истини

из речника одстрањују се невини
а добро се ствара песницом

златна је тајна
владати над прогнаном отаџбином

у проклетој сезони лова

ПРАВО НА СИЛОВАЊЕ СНЕГА

Данас је падао снег
дубине једне реченице



---------------------

Ове песме одштампане су у књизи са погрешним насловом и одличним поднасловом: 67 неумољивих могућности сна. У тој књизи има барем петнаестак одличних песама, што није мало,за једну земљу где има „много песника по глави становника“. Верујем да се песник, преводилац и уредник Крду није бојао непожељних сведока, а као једини и прави доказ је ова песма. Тих непожељних сведока има, увек их је било и биће, неке сам стицајем околности и не својом вољом упознао. Петра нисам стигао да упознам лично. Зашто? Због нераскидиве везе љубичастог мастила и амблема тајног писма света. Колико ће људи разумети ове речи? Надам се да ће их неко ипак разумети. Не на први, на други, трећи поглед. Берђајев је знао да је најдубљи смисао културе у поштовању гробова.

Петреовим љубичастим мастилом је записано ово: време траје додавањем времена.

Како то разумети? Да ли разумете? Ни ја нисам разумео када сам први пут прочитао. Био сам, тада, бесан, на Крдуовог издавача и уредника, који је допустио да поговор овој књизи буде одштампан са стотином грешака!!!

Podaci o Petru Krdu kao pesniku, prevodiocu, uredniku

поставио/ла Miroslav Lukić 02.05.2011. 04:17   [ ажурирано 31.01.2017. 04:36 ]

  1. Ţiţiban : selecţiuni din poez# Župančič, Oton  1990  rum# тест.за испите
   2. Gloria reversului              Pavlović, Miod# 1989  rum# поезија
   3. Пијач росе                     Дојнаш, Штефан# 1990  scc# поезија
   4. Pesem kot zmagovita srečka     Dojnaš, Štefan# 1989  slv# монограф. публ.
   5. Vesela uloga                   Крду, Петру     1987  scc# чланак/саст.део
   6. Два есеја                      Сиоран, Емил    1991  scc# чланак/саст.део
   7. Slobodan razgovor              Крду, Петру     1988  scc# чланак/саст.део
   8. U senci                        Дојнаш, Штефан# 1988  scc# чланак/саст.део
   9. Јагње хазарског језика         Крду, Петру     1990  scc# чланак/саст.део
  10. Klizanje po zadnjem vremenu    Крду, Петру     1991  scc# чланак/саст.део
 
  11. Savremena rumunska poezija                     1991  scc# поезија
  12. Сведоци : песме                Бландијана, Ана 1993  scc# поезија
  13. Rumunska avangarda od juče do# Крду, Петру     1986  scc# чланак/саст.део
  14. Преписка и румунске песме      Целан, Паул     1994  scc# писма
  15. Песме                          Петреу, Марта   1993  scc# чланак/саст.део
  16. С једне и друге стране         Крду, Петру     1994  scc# чланак/саст.део
  17. Pijač rose : pesme             Дојнаш, Штефан# 1994  scc# поезија
  18. Sunovrat otadžbine u crveno    Петреу, Марта   1995  scc# чланак/саст.део
  19. Љубав у библиотеци             Елијаде, Мирча  1995  scc# чланак/саст.део
  20. Božja senka                    Блага, Лучијан  1995  scc# поезија
  21. Два румунска песника           Кифу, Габриел # 1994  scc# чланак/саст.део
  22. Jagoda u klopci                Крду, Петру     1988  scc# монограф. публ.
  23. Заменице : песме = (Пронуме)   Крду, Петру     1981  scc# монограф. публ.
  24. Меланхолична тутњава           Крду, Петру     1994  scc# чланак/саст.део
  25. Rođen u utopiji : izabrane pe# Дојнаш, Штефан# 1995  scc# поезија
  26. Karneval potrage               Зивлак, Јован   1995  scc# чланак/саст.део
  27. Drugo lice Rumunije            Крду, Петру     1995  scc# чланак/саст.део
  28. Olupine koje se zovu sveci     Сиоран, Емил    1995  scc# чланак/саст.део
  29. Anđeo                          Вишњек, Матеј   1995  scc# чланак/саст.део
  30. Vera u genijalnost             Јонеско, Ежен   1995  scc# чланак/саст.део
 
  31. Kazan za pečenje               Дојнаш, Штефан# 1995  scc# чланак/саст.део
  32. Dnevnik iz Paltiniša           Лиичану, Габри# 1995  scc# чланак/саст.део
  33. Molite se za brata Aleksandra  Нојка, Констан# 1995  scc# чланак/саст.део
  34. Motto                          Шербан, Роберт  1995  scc# чланак/саст.део
  35. U berbernici                   Цепенеаг, Думи# 1995  scc# чланак/саст.део
  36. Majtreji : odlomak iz istoime# Елијаде, Мирча  1995  scc# чланак/саст.део
  37. Бескрајни стуб                 Елијаде, Мирча  1996  scc# драма
  38. Туговати                       Сиоран, Емил    1996  scc# чланак/саст.део
  39. Енглески без професора : коми# Јонеско, Ежен   1997  scc# драма
  40. Vetar i sneg : pesme           Карајон, Јон    1997  scc# поезија
 41. Љубичасто мастило : песме      Крду, Петру     1997  scc# поезија
  42. Škola o izgnanstvu             Крду, Петру     1997  scc# чланак/саст.део
  43. Последице љубавног заноса      Крду, Петру     1995  scc# чланак/саст.део
  44. Stanje poezije                 Станеску, Ники# 1980  scc# поезија
  45. Поподне у граду = (Дупж - ами#                 1983  scc# монограф. публ.
  46. Suze i sveci                   Сиоран, Емил    1996  scc# монограф. публ.
  47. Моја земља                     Сиоран, Емил    1998  scc# монограф. публ.
  48. Suze i sveci                   Сиоран, Емил    1989  scc# монограф. публ.
  49. Na vrhuncu beznađa             Сиоран, Емил    1999  scc# есеј
  50. Одсуство и празник             Карајон, Јон    1989  scc# чланак/саст.део
  51. Tabula rasa                    Деги, Мишел     1989  scc# чланак/саст.део
  52. Boja sna : izabrane pesme      Наум, Ђелу      2000  scc# поезија
  53. Идеја о речима                 Крду, Петру     2002  scc# чланак/саст.део
  54. Узалудна уметност фуге ; Zada# Цепенеаг, Думи# 2002  scc# роман
  55. Румунске и друге песме         Попа, Васко     2002  scc# поезија
  56. Пут за Вршац : зборник                         2002  scc# зборник
  57. Саучесништво : изабране и нов# Крду, Петру     2003  scc# поезија
  58. Стеријину кућу не дамо         Крду, Петру     2005  scc# чланак/саст.део
  59. Жалостна позорја. Књ. 3        Поповић, Јован# 2005  scc# драма
  60. Poeţi sârbi : competiţiile nu#                 1998  rum# поезија
   61. Муња и хладноћа                Станеску, Ники# 2007  scc# поезија
  62. Анђели и биљке                 Бландијана, Ана 2009  scc# поезија
  63. Ekstrakcija Helichrysum itali# Лепојевић, Жик# 2004  scc# чланак/саст.део
  64. U crkvi Troja : pesme ; În bi# Крду, Петру     1992  scc# поезија
  65. Приручник о страсти            Сиоран, Емил    2009  scc# есеј
  66. Suze i sveci ; Lacrimi şi sfi# Сиоран, Емил М. 2010  scc# монограф. публ.
  67. О Богу, о музици, о љубави     Сиоран, Емил    2010  scc# монограф. публ.
  68. Mačke na parkingu              Милер, Херта    2010  scc# поезија
  69. Бицикл Сиоран ; Мој грађански# Крду, Петру     2010  scc# чланак/саст.део
  70. Уторак, преподне               Крду, Петру     2003  scc# чланак/саст.део
  71. Одлетеле душе                  Крду, Петру     2004  scc# чланак/саст.део
  72. Доручак код Стерије            Крду, Петру     2004  scc# чланак/саст.део
  73. Апокалипса по Марти            Петреу, Марта   2004  scc# чланак/саст.део
  74. Vreme statua                   Крду, Петру     2005  scc# чланак/саст.део
  75. Izmicanje                      Крду, Петру     2005  scc# чланак/саст.део
  76. Bazele informaticii şi calcul# Vasić, Dragolj# 2006  rum# уџбеник
  77. Complicitate : poeme alese     Cârdu, Petru    2007  rum# поезија
 
 ////////////////
Laureat pesnik Petre Krdu
http://novosti-iz-bkd.blogspot.com/2008/06/petru-krdu-laureat-nagrade-za-poeziju.html
 

 


 

 

1-6 of 6

Comments