ВРАТА ЗВИЖДА

поставио/ла БЕЛА ТУКАДРУЗ 22.09.2009. 08:36
   III Las vilajet

Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,

као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса

и гледао коњика како јаше кроз орашје -

нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.

Не стари, већ млади незакржљали брестови,

нека ми праве друштво - беле трешње, црно грожђе,

детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.

Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,

као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!

Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.

Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух.

У лишћу јоргована, руја, купине, у класовима ражи.

Ту бих писао последње квартете, макар и глух,

као Бетовен. Ту , дух нека сва сећања претражи.

Учини, Боже, да тај брежуљак постане као левак

у који се слева све - хук и мук - као кишница кроз олук.

Знам да ме ту можеш чути, ту где Те нико не слуша.

Где криче паунови, морке, феникси и фламингоси.

Ту, где ме нико није чуо како треба, доба.

Ту, где већ годинама не гази нога боса.

Ту, где се тајна осмехује, као дева, из гроба.

Ту нек ми буде пристаниште, кула, вечна соба!

Учини, Боже, да тај брежуљак, где успевају жиле

испод бусења (које не пасе стока) - погодног за четке,

обрасте боровима, јоргованима, оскорушама, тујом.

Столећима је већ ћутао са остругом,

глогом, дреном, пасјим дреном, тугом, рујом.

Истреби, Боже, трњак, кошуљице змијске, багремље,

па, макар оно што је било немо, постало још немље!...

 

( Четвртак, 29, Х ’98.)

 

 

ОПСЕНАРСКИ КУФЕР

 

1

Албум династије Карађорђевића,

бледа копија принца са бадњаком,

Друге из Хомоља,

Партнер филтер, слика Рајске свеће,

вести Радија Слободна Европа -

помисао на диктатора Чаушескуа,

напрсла бела шоља (Не узми ништа

туђе!) MAGNUM CRIMEN .

Нико не односи смеће. А грудва снега,

она грудва снега која је бачена, котрља се

и нико је више не може зауставити....

Знао сам да ће бити бачена, пре него

што је полетела...

 

2

(Нисам ни слутио да ће то учинити Бараба

и његови барабар!)

Грудва снега се котрља и увећава.

Затрпавајући прво села.

Затим се ваљала трговима градова.

Испод лавине су се чули крици.

И повремено експлозије.

Све ће убрзо прекрити лавина невероватна.

А напролеће -

кад почне отапање, и поплава,

мутне воде ће носити обезглављене,

сломљено дрвеће, труле цокуле,

кости.

И ко ће се тад сећати,

оне грудве о којој сам ја говорио

још почетком јесени?

Нико тад није схватио моју метафору!

 

3

Размилеле су се змије по Србији,

усред зиме што је било равно чуду,

све је те змије излегла једна једина,

- Бела змија (чуваркућа) .

Знао сам за те змије

и никада ни једну не убих.

Они који нису знали, убили су

неколико, кућа и лоза ће им нестати.

Змије круже овом земљом, као баук.

 

Чуо сам Змијског цара пре само који час.

"Повући ћемо се у своје рупе

и испод кућних прагова,

као да нас никада и није било,

тек - када будемо биле сигурне

да је Кућа сигурна

и заштићена за будући век!"

 

(Недеља, 19. јануар 1997.)

 

 

УЧИТЕЉИ ПЕЦАЊА

 

На крају књижевне вечери

у фоајеу Спортског центра у Пожаревцу,

унео ми се у лице један грађанин

и тихо ме упитао: "Сећате ли се ви мене?"

Било је око 23 сата и нешто и већ су

гасили светла. Барем једно тридесетак

секунди посматрао сам његово

крупно лице, јак нос, огрубео годинама.

И нисам могао да се сетим.

 

Био је то мој учитељ пецања -

син мојих првих учитеља.

"Кад смо се последњи пут видели?"

Да, онда, давно...

Мој заборав је огроман трап.

 

У београдском стану, сећајући се мога учитеља пецања,

видим понека од оних места на којима

смо пецали, и не само то, већ и влажну земљу после кише, врбе - видим

све погледом шестогодишњака. И привиђа ми се још један од мојих

учитеља пецања на златном Пеку, старији са великим сламнатим

сомбрером, како гази средином реке, опрезно као чапља...

 

(Среда, 4. децембар 1996. Београд)

 

 

МАЈДАН Пудино

 

Криче гавранови, поклисари анђела

и буде ме из мртвог сна: криче блиско, док се слеже

привид пријатељстава и љубави земаљских, и бојазни

предпролећне катастрофе, а слике шума

и чукара, на којима блешти чудо расцветаних

дивљих трешања, далеко су, као и некада,

далеко као и само Божанско које утиче из неба

што се спустило на врхове јасења које цвета

на хоризонту; да ли још ико жив опажа облике

који су непоновљиви, панораму Пудине Долине,

козје стазе што воде низбрдо, у шумске урвине

где испод маховине или папрати блиста

небеско око поточића, и нарочито стрмину

брегова који се уздижу на другој, источној страни

урвина, где усамљена стабла вире из магле,

као хриди из сна? Буде ме поклисари анђела

грактањем:Бог се објављује анђелима

кроз тајне, неизрециве страхове, бојазни.

Јер анђели опажају Божанско само

кроз облик људске душе...

 

 

АНЂЕО ЋУТАЊА

 

(пријатељу, који то јесте)

 

Песме су запршка искуства

(сваки се стих, као матора кокош, кува

дуго). Време је мрачно, као магла густа.

Живот је дуг, учмао, епоха – глува!

Ово је земља гробља, врана.

Вране су тачне. Свак’ своме јату лети.

Стихови се, ко црква Тршка,

сами собом бране, од шарлатана,

варвара. Песнику дође подршка

од Анђела ћутања, кад се сети.

Од Анђела ћутања (не од адвоката!).

Уметност махагонија је једина, права.

Анђео ћутања њену тајну чува, и

– не живот дуг, епоха, клике – трава...

 

(Среда, 12 новембар 1997, увече)

 

КРОЗ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА

 

Не врабац, ни вране, кроз педесет година

кад из мог гроба никне троскот, мерисак, или јоргован,

на мојој хумци скакутаће, као пре две или десет хиљада

година : птичица дугог репа, спрудњајка.

Поплашиће је Нови човек који туда наиђе,

и она ће се олакшати пре него полети :

птичији измет биће ми лакши од његових речи

које чујем:

... Подмуклост тобожњих пријатеља искрених

је безгранична! Све су ми узели, ваздух, хлеба, наду,

извор, тапије, љубав и будућност: монструми, шизофреничари,

разбојници, најгори...Ужас, бљувотине. Лаж до лажи!

Долазе из мртваја и таме и руше светове, који нису вредели.

Авала, Кумодраж, Јајинци, Миријево; Рановац; Жагубица;

Лебане - мора да постоје и таква места, иако их никада

видео нисам. Дошле су боленштине и године тешке

и за оне што се возе аутобусима и возовима

и за оне што путују пешке.

Долазе да нам читаво постојање зацрне

наше мале и велике грешке.

Долазе удружена понижења и привиђења.

Ко још зна шта је слобода?

Ко је ставио главу у торбу?

Смрт је ушла у моду,

као такозвани барди што мекећу као болесна коза.

Јорговану цветају најбујније на гробљу...

Истину не спомињу већ двадесет и неколико векова; око које

су избили непознатом момку, зубе и ребра које су поломили неком

младићу у некој вароши, боле и мене. Каква слобода, демократија.

Труле јабуке су скупе. Труле банане су луксуз. Цигани су напустили

своје старе древне занате и баве се - шверцом, лаком зарадом. Салата

је луксуз. А тек шећер и уље, вино! Срамота овде боље успева од

лубеница и малина. Камење у бубрезима расте. Излапеле бабе, курве

у младости, уче народ памети. Боже, видиш ли све ово?

Слушам говор будућности силазећи на обале Подземне реке,

да поразговарам са сенима мртвих великих народних певача. Недостаје

ми мало, недостаје ми много. Да прескочим границу светова. Нико не

зна шта се спрема, ни велики мртви пророци. Испод гробова има

осматрачница. Са ње сам видео како један мртвац устаје и излази из

таме, јер је ожеднео свеже крви људи или животиња. Он не мили као

моје пијавице, него лети , и никад му није доста крви.И видео сам како

авети неке нејасне прилике јарчевим папцима певају дитирамбе. Већ

вековима женама и сестрама децу праве такви, баш такви. Авети. На

земљи нема одавно честитих људи, већ вампировића.Друга и трећа и

четврта генерација вампировића. Ветар наноси рефрене: Аве Горња

Мезија! Аве Сербиа! Лист врбе се забада у површину реке као стрела,

у виру се окреће као вретено. И мене носи водена струја, и можда ћу

се провући, кроз педесет година, кроз тесна врата, као кроз иглене

уши, јер друкчије се не може ући у будућност. Можда ће једном сваки

муж децу правити својој жени, можда никад више неће бити развода;

кад на стенама ове клисуре боје птичијег измета, поново почну да се

гнезде орлови?...

 

 

5. СЕПТЕМБАР 1994.

 

Лиричар! Уредник с брчићима фоке,

осредњи полазник Школе писања стихова,

књиге му излазе с времена на време;

он има власт да бира рукописе за објављивање

или да их баца у корпу за отпатке.

Он је строг.

Он је мали бог.

Много боље се сналази у пространој уредничкој

соби свога листа, него у у великом Складишту

историје и књижевности, у вртлозима

књижевнога тока. Пуца њему прслук за флаше

алхемичарских преображаја.

Он је никада неће отворити.

По дану се прерушава у оца породице.

Чита Хегела.

Калеми у воћњацима српске књижевности

дивљакуше, али му се пелцар није примио.

Има га у антологијама, јашта!

С годинама се угојио.

Румени се, као кобасичар.

Личи на оног славног српског приповедача

налик на касапина у најбољем издању.

Фин неки господин, поштењачина и истовремено подлац.

Направио је лепу књижевну каријеру.

Покондирио се, као Стеријине тикве.

Његова уредничка корпа је занимљивија

од њега. Поезија је томе чови средство а не циљ.

И зашто би он, молићу лепо, у свом врло цењеном листу

уступио простор предметима који се опиру

да буду сврстани у неку нову целину,

трагично усамљену, која ништа друго не доказује

осим своје егзистенције, изолованости?...

Лакше је одбити песму која није из једног комада

и која ни на шта друго не личи до на себе.

Прошло је време сакупљања на отпаду дрангулија,

склапања у монтажне односе фиксним

везивањем у трајнији скуп

лепљењем, закуцавањем, заваривањем, увртањем,

углављивањем, премазивањем, крпљењем...

Јер господин уредник је временом

навикао на ствари финије и луксузније, екслузивније,

савршеније, јашта!...

 

 

МАРКО РОШУЉ:

АРАБЕСКЕ, СРБОВЛАШКЕ

 

У говор се може ући

и у многе приче, изреке и друге

у обичај узете речи.

Уз помоћ грома и пијавица.

И ако покажеш зубе,

ако се искезиш.

Ружно је лепо веома!

*

Гром ме је обележио,

потоци ме издржавају,

вашари су моја престоница.

*

Никада нећу умрети.

Јер душа не умире;

она се сели,

као птица селица.

*

Вампири су

ђаволов проналазак.

Пијавице - дар потока.

Ко има вишак крви

нека проба из моје тегле...

*

Поток извире из стене

из бескрајног

и улива се у бескрајно;

верујем само у то...

*

Ђаво стоји на левој обали потока,

Бог на десној.

Кад загрну ногавице

и уђу у поток,

замуте воду

и настаје човек.

*

Кад Бог уђе сам у поток

вода око његових ногу тече бистра,

пастрмке реповима саде икру

у златастом песку.

*

У Вечност се може загазити

као у бистар поток.

*

Пре овог лица

имао сам неко друго, млађе, лепше.

Пре тог другог, млађег и лепшег

имао сам још лепше.

Пре тога сам имао још лепше,

најлепше...

*

Ово лице , које сада носим,

ужасава све који га виде.

Децу понајвише.

То лице је обликовао

Ђаво, једне олујне ноћи

зашав у поток,

док је бог сањао дубоким сном.

*

Ђаволу је дато

да обликује

уз помоћ муње

најругобније облике...

*

Видео сам анђеле

између високих букава...

*

На вашару

ни с ким не разговарам.

Ни са купцима,

са онима што пате од вишка крви,

румених као ружа.

Ту врви од перфидних...

*

Ја сам продавац пијавица

Највећа ругоба овог света.

Људи виде моје наказно лице

које се распада.

Не знају да ја носим у себи

много духова,

које је могуће разазнати

као фазане усред папрати,

и које повезују

сенке дрвећа,

сенке густих шума...

 

( 1954. Забележио Б. М.)

Comments