ФАТАМОРГАНЕ

 
Бела ТУКАДРУЗ :Из једне књиге у настајању

ФАТАМОРГНЕ

 

Сталнo ме прате последњих година

Деценија; у ствари, одувек су ме привлачиле.

  

ОПЕТ ТО ИСТО, АЛИ ДРУКЧИЈЕ

 1

Свак се својим вратима затвара.

Знам  која су то врата,
затворио сам их : али
 коме?
То су врата која не може
отворити нико други!

Врата без браве.
(Нико, осим мене, не зна
шта је иза ових врата.)

Ја сам своја затворио
и суочио се са кржљавим растињем
на заборављеном отпаду.

 

2
Већ од ноћас,
 од синоћ је то почело.
Нови вртлог. Од милион могућности
одлучити се само за једну .
Свуда постоје паралеле, радовао сам се
проналазећи их, препознавајући.
Богочовек је мера свих бића и ствари.
Свака мајка рађа Божјег сина, и ниједна
није крива што већина заврше као идиоти.
Што више прикривамо Бога у себи,
све више шурујемо са расипањем енергије.
На дрвету, које сам ја , на гранама
већ се злате чудесне јабуке.
И беле се на месечини паунице.
Моје се стабло неће осушити
и кад ме више овде не буде било,
и тајна о томе је у моме корењу,
којим је моја личност тајанствено повезана
са свим видљивим и невидљивим световима.
Мој живот у свим безбројним нијансама
својим, непрекидно је преливање
природног у натприродно
и натприродног у природно,
небеског у земаљско
и земаљског у небеско.

Колико је потребно небеског и природног
зрну пшенице да проклија, колико
за рашћење и сазревање човека и рода људског!…

 

3
Планови, планови, планови!
Уграђени су, као песак или креч,
као горуни или јабланови,
у Нову кућу, у Нови роман.

Сећам се оне вечери
кад смо се враћали : спуштене рампе,
варница захуктале локомотиве.

Музике опроштаја, музике сетне.
Рже коњ
  беле сабласне гриве
обасјан сјајем анђела са лампом.

Бриде привиђења, као дланови
(живот распршен и бунован,
нису спутали погрешни планови).
Апсорбује их Нови роман…

 

  (26. 12.  1971. – 16. 11.  1996.)

 (29. 11. 2012 )

 

(Песма је незнатно редигована у односу на верзију објављену у другом издању “Краљевских инсигнија”)

 

 

 

 

ЛеЗ 0009110  

 ФАТАМОРГАНE  ХРАСТОВА  КРАЈ ПРОСЈАНСКОГ ПУТА

  

УЗУРПАТОР

 

Мали, ситни, дволични
Бркати службеник судбине…

Узурпатор. Шегрт ђаволов.
Узео ми је најлепше године.
Највредније илузије.

Узео  ми је вашар, ђерам,
Хоризонт и Итаку.

Чак и могућност повратка.
Узео ми је упориште,
Голубарнике, наду, багрем.

Ведрину, топовско ђуле, гнездо.
Свет, читав један свет.
Брдо, снег, упориште, младост.

Узео ми је јорговане,
Божурове, руже и бунар.
Одбрану. Карабин.

Узео ми је будућност,
леп поглед на југ,
Завичај, свет, везу.

 

(18. септ. 2012.)

 

  

СУДБИНА 

Quest-ce que c'est?

 

Склони тај нож

Склопи тај кревет са драперијама

Немој на њему више испаштати

Не очекуј радосну вест скоро

Не љуби подметнут образ

Не мисли на лауреате, арлекине

На трбухозборце и катихете

То што свезује, то и одвезује…

 

 

ФРАГМЕНТИ

 

1.

 

Векови ме држе
својим ђемом, уздом.
Одавде до Стамбола,
од Стамбола довде
исто камење гризем,
исте приче слушам,

дреновим чешљем
ме чешљају...

 

2.

Држало ме је лудило
Од буђења па до предвечерње шетње
Лудило извире из страха

Желео бих да насликам Пакао

Моја подсвест је пуна смоле

Бојим се машине

Недостаје ми много ствари

Сетио сам се нечег реалног

- – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – -

Хоће ли да проври, то, у души, да покипи, као млеко?

Тај писац ме подсећа на ствари компоновања: уметност.
А моји учитељи су сасвим
  други.


МОРАВЦИ - разговор са М. Димитријевићем

поставио/ла Miroslav Lukić 25.06.2015. 04:46   [ ажурирано 25.06.2015. 04:57 ]

Из разговора Б. Џаковића са песником Мирославом Димитријевићем*, из Рашевице, поводом штампања Изабраних дела
(......)   Како се осећате  и шта за вас значе ова изабрана дела?

    -Осећања су ми помешана. Ова заштитна кутија, у којој су девет томова мојих изабраних књижевних дела, час ми изгледа као чаробна кутија, као ковчег са благом, а час као кивот мојих успомена, сећања, жеља, прохујалих година и тешког списатељског рада... Ипак, преовлађује осећање среће. Милост је то Божија и благодат Духа Светога да човек већ за живота свога може да види оно своје најбоље написано и скупљено на једном месту. Ова кутија ми се зато причињава и као Нојева корабља, у којој је спасено оно што је било највредније у мојој литератури, у мом опусу, што треба и мора даље да плови кроз време, на бескрајном духовном океану.

Које све књиге садржи комплет Ваших изабраних књижевних дела?

   -Ту су два обимна тома (две трилогије) мојих кратких романа, награђиваних и штампаних код разних издавача као хит књиге и бестселери, затим ту су и два обимна тома нове и изабране поезије, за коју сам добијао бројне награде и признања, ту су затим и „Кратке приче о дуговечном“, нове и изабране „Духовне беседе“, књига афоризама и епиграма, збирка драмских текстова (монодраме и једночинке) и збирка песама за децу. Писао сам и есеје, књижевне критике, осврте, и многе друге ангажоване текстове, али нисам хтео да их уврстим у изабрана дела, зато што би такве књиге, за мене сада мало старијег изгледале као, „сољење памети“ другима, арбитрирање, пресуђивање... А и критичар је човек, па греши као и сви грешилни и грешни људи. Нека књиге излазе, и нека им време суди...

Када сте дошли на идеју да објавите изабрана дела и зашто?

   -Ја сам већ у тзв. „златном добу“ или јесени свог живота. А у јесен се прикупљају плодови и одлажу у амбаре и кошеве. То сам као сељачко дете научио, али то је и природан нагон, борба против старости, смрти, заборава... На идеју сам дошао још 1996. године, када смо, Ви и ја Џаковићу, објавили збирке изабраних песмама у „Народној књизи“ из Београда. Потом ме је мој пријатељ Радомир Путник Алди, и сам романсијер и председник Удружења свесловенске учености, које је и издавач ових књига, убеђивао још 2006. године да ми објави изабрана књижевна дела. Тада су почеле припреме и сукцесивно објављивање томова, да би овог пролећа тај дуготрајан процес био окончан, како сам и планирао, 2015. године, када обележавам 45 година књижевног рада, од прве објављене песме у листу „Светлост“ у Крагујевцу. Морам да нагласим да су 2014. године почела да излазе и моја изабрана историјска и историографска дела  у ИК „Мирослав“ у Београду (први том -„Из историје Срба старе и нове ере – сакривена историја Срба“). Тако да ћу можда, а уздам се у Божју вољу,  дочекати и нови комплет изабраних историјских дела, која заиста имају сјајну графичку и ликовну опрему и што је најважније – читаоце. И то изабране и умне, врло стручне и обавештене.

И у романима, и у историографским студијама, па чак и у песмама величате српску праисторију, културу и цивилизацију, а посебно сте везани за Мораву?

     -Народ Мораве и Моравска Србија се налазе у „Рајском седморечју“, где је српска култура и цивилизација и настала: Језик, писма, бројеви, календар, металургија...Све су то Срби и Моравци први створили. Нема цивилизацијског правца без Моравца. Али то се гура у страну и у заборав, а савремени Срби у пропаст и биолошко изумирање.  Ја сам данас, и много деценија уназад, можда чак и више векова унатраг, једини српски писац који у своја дела уноси сјајну српску праисторију. То нико до сада, у новијој српској књижевности није чинио. То је мој коридор, који сам први пронашао и којим "летим". Схватио сам да о томе нико не пише на српском језику, а ни на другим језицима, јер српски писци, слободан сам рећи, врло мало знају о најранијој прошлости или паметарници свог народа, као и читаоци. А ја сам управо ту пронашао свој оригинални пут кроз књижевност и српску историју, иначе временски гледано, врло плитко укорењену, најдаље до средњег века, на радост српских  непријатеља, који и хоће да нам затру најмање десетомиленијумски историјски траг и постојање на овом истом месту где смо и сада. Заорао сам, дакле, прве бразде у истинитој српској праисторији и пишем историјске романе,  студије, приче и песме са садржином непознатом савременом српском читаоцу. Зато су моја дела, ваљда, и занимљива, поред осталих атрибута који им се приписују од стране критике.

Како оцењујете стање стваралачког духа у Срба, а у данашњем историјском тренутку?

    -Уопштено гледано, памет нам је оплићала, милосрђе се слојанило у срцу, изникао коров зависти и пакости у души, урасла нам гробља а цркве се празне, дволичност цвета, удвориштво се разбокорило, крвнике братимимо и кумимо, молимо да нам попусте омчу око врата да само мало удахнемо „ваздух над Србијом који је за певање“, како сјајно написа Станеску, велики румунски песник. У овом тмушилу све више личимо на децу која се играју палидрвцима: кресну шибицу, осветле мрак и жигица се угаси. И стално тако. Нема оног унутарњег Божјег светла, видела, оног ужарења душе, оних пламичака Светога Духа над главама најумнијих Срба. Као да су нам ти дарови ускраћени од Бога. Али не бринем. Бог кога воли он му и даје најтеже задатке, јер зна да ће их завршити. Зато нека српске мајке рађају јунаке, а светска тиранија ће да изнедри нове српске  вође и главаре, умнике и паметисте. Али све у своје време, рече невреме - гласи један мој афоризам. Књижевно стваралаштво данас? Млако, имитаторско, удварачко, посно, антисрпско... Издавачке куће које финансирају странци негују антисрбизам. Мора доћи до промене, до новог вредновања. Душан Стојковић је недавно у часопису „Књижевност“ набројао песнике новог српског Парнаса. Новог песничког Олимпа.

На крају, шта можете да поручите младим писцима?

   -Не само младим писцима, већ пре свега целом српском древном народу поручио бих: „Стојте, дакле, у слободи, којом вас Христ ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“, како рече апостол Павле у посланици Галатима. А сетите се и народног песника: „Ту кнезови ради кавзи нису/ал је рада сиротиња раја/која глоба давати не може...“  Сећам се да смо некада у стојећем ставу устрептало певали: „Устајте сви на земљи клети/сви сужњи које мори глад...“ Хоћу рећи, потребна је лична храброст као узор, али она је одавно систематски и системски убијана у појединцу, почев од 30-тих година 20. века – до данас. За све је потребна храброст, па и за слободни стваралачки и списатељски чин. А слободу ти нико неће послужити на тацни, са медом и хладном водом. „Бог је слободу дао за човека“, написа Милан Ракић, велики српски песник. Нажалост, више нема ни таквих кликтавих стихова у нашој поезији, осим код неколико часних песника и родољуба. 

Из Дневника члана КОГИТО КЛУБА

поставио/ла Miroslav Lukić 07.07.2013. 15:30   [ ажурирано 19.01.2017. 05:33 ]

одломак из обимнијег рукописа


 

(...)

Да ли ћу икада видети древни Јемен? Питао сам се то често у  21 години. Исто се питам и  са педесет и неколико. Да ли ћу икад пловити Амазоном?  Средоземним морем? Индијским океаном? Тихим?

 

            Некад сам мислио да је Мајаковски значајан песник (јер нисам имао прилике да читам друге руске песнике).

 

            Радије сам ишао у Кинотеку да погледам  Буњуелове филмове него да читам Х. Хесеа. Кажу да има и занимљивих песама?

 

            Некад сам мислио да је ** велики прозни писац...

 

            Рушим мостове за собом.  Нисам написао песму  о Љермонтову.

 

            Бацио сам песме, које сам написао о Блоку. Размишљао сам о самоубиству врло млад и знао сам да сваки човек за то има барем два разлога. Али постоје и противразлози...

 

            Написао сам неке песме посвећене Васку Попи, кога сам  упознао као млад. Познат песник, мали човек. Мали човек, још мањи песник. Кербер  <Нолитов>.  Нисам написао песме посвећене Мандељштаму, а намеравао сам ... Вистан Одн је знао да поезија не може да утиче на ток догађаја. Нисам написао стихове посвећене Рилкеу, иако сам намеравао као 22 - годишњак. (Сећам се времена када је Н. А., глумица, постала пунолетна; сада седи у парламенту!)

 

            Египћани су открили Америку  2670 година пре Колумба, али је Колумбу припала слава.

 

            Чујем и сада лавеж наше младости < Одлучније супростављање умањивању улоге СК. То ће бити важан део јесење активности СКХ).

 

            Скадарско језеро има око 50 - ак острва. (Служећи војни рок у његовој близини, видео сам само неколико...)

 

            Нико од савремених писаца није спадао у претке будућности.

 

            Сећам се дана када је шведска амбасада одбијала да Солжењицину преда Нобелову награду (совјетски писац није желео да непозван посети шведску амбасаду). ..

 

*

            Ево, предајем пламену Блока, преписе његових стихова из циклуса ЈАМБОВИ. Јесењина. Читаву руску шуму бреза у пролеће, један црвени сутон, фебруарско плаветнило, и фотографије. Слике у боји. Прошје. Једну кућу које више нема...И посматрам  чист пламен...             

1-2 of 2