Srpski jezik‎ > ‎Knjizevnost‎ > ‎Narodne umotvorine‎ > ‎

Narodne pripovetke

Zašto u ljudi nije taban ravan?

Kad su đavoli otpali od Boga i utekli na zemlju, onda su i sunce odnijeli sa sobom, pa ga đavolski car nabio na koplje i nosio na ramenu. Kad već zemlja protuži Bogu, da oće sva da izgori od sunca, onda Bog pošlje svetog Aranđela, da gleda kako da uzme sunce od đavola. Kad siđe sveti Aranđel na zemlju, a on se udruži s đavolskim carem; ali se đavolski car osjeti, šta on oće, pa se dobro uzme u pamet. Odajući tako po zemlji nji dvojica zajedno, dođu na more i stanu da se kupaju; a đavo udari koplje sa suncem u zemlju. Pošto se malo prokupaju; onda reče sveti Aranđel: "De da ronimo, da gledamo koji može dublje." A đavo mu odgovori: "Ajde de." Onda sveti Aranđel zaroni, i iznese u zubima pijeska morskoga. Sad treba i đavo da zaroni, ali se boji da mu sv. Aranđel među tim ne odnese sunce. U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka, da mu čuva sunce, dok on zaroni i iznese u zubima morskoga pijeska. Kako đavo zaroni, a sv. Aranđel prekrsti rukom more, te na njemu postane led od devet aršina debeo; pa onda spopadne sunce i pobjegne k Bogu, a svrake stane kreka. Kad đavo čuje svračij glas, onda već vidi šta je; pa se brže bolje vrati natrag. Kad gore, ali se more zaledilo, ne može na polje! Onda se brže bolje vrati opet na dno mora, te uzme kamen i njim probije led, pa onda poteci za sv. Aranđelom! Onaj bježi, a ovaj za njim! Taman kad sv. Aranđel korači jednom nogom k Bogu na nebo, onda đavo stigne, te mu noktima iz tabana u druge noge iščupa veliki komad mesa. Kad sv. Aranđel dođe sa suncem onako ranjen pred Boga, onda zaplače: "Što ću, Bože, ovako grdan?" A Bog mu reče: "Ćuti, ne bojse; ja ću narediti, da svi ljudi imaju tako na tabanu kao malu dolinu." I tako Bog uredi, te u sviju ljudi postane na tabanima u obadvije noge kao mala dolina. I tako ostane i do danas.

Međed, svinja i lisica


Udruže se međed, svinja i lisica, pa se dogovore, da oru zemlju i da siju pšenicu, da se rane. Zapitaju jedno drugoga, šta će koje raditi, i kako će sjeme naći. 
Svinja reče: "Ja ću provaliti koš, i ukrašću sjeme; i ja ću mojom surlom uzorati." 
Međed reče: "Ja ću posijati." 
A lisica reče: "Ja ću mojim repom podrljati."

Uzoraše, posijaše. Dođe žetva. Staše se razgovarati, kako će požeti. 
Svinja reče: "Ja ću žeti." 
Međed reče: "Ja ću snoplje vezati." 
Lisica reče: "Ja ću klasje kupiti."

Požeše i snoplje povezaše. Sad se staše dogovarati, kako će da vršu. 
Svinja reče: "Ja ću guvno načiniti." 
Međed reče: "Ja ću snoplje snijeti, i ja ću i vrijeći." 
Svinja reče: "Ja ću pretresati, i rastaviću slamu od pšenice." 
Lisica reče: "Ja ću mojim repom trniti pljevu sa pšenice." 
Svinja reče: "Ja ću ovijati;" a međed reče: "Ja ću žito razdijeliti.''

Ovrgoše. Međed žito podijeli; ali ga ne podijeli pravo: zašto ga svinja zamoli, te joj dade samo slamu, a pšenicu svu uze sam, lisici ne dade ništa. Rasrdi se lisica, pa otide na tužbu, i kaza im, da će im dovesti jednoga carskog čoveka, koji će žito pravo razdijeliti. 
Uplaši se svinja i međed, pa reče međed svinji.: "Zakopaj se ti, svinjo, u slamu, a ja ću se popeti na ovu krušku." Zakopa se svinja u slamu a međed se pope na krušku. Lisica otide, te nađe mačku, pa je pozva u društvo, da idu na guvno, da vataju miše. Znajući mačka da na guvnu ima dosta miša, pođe rado; pa sad iznad puta, sad ispod puta, trči za pticama.
Opazi je međed s kruške po izdaleka, pa kaže svinji: "Zlo svinjo! eto lisice, đe vodi strašnoga bumbašira: ogrnuo ćurak od kune, pa i krilate tice vata oko puta." U tom se mačka ukrade međedu iz očiju, pa kroz travu dođe na guvno, i tražeći miša stane šuškati po slami. Svinja podigne glavu, da vidi, šta je, a mačka pomisli od njezine surle da je miš, pa skoči, te svinju šapama za nos. Svinja se uplaši, pa rukne i skoči, te nada u potok; a mačka se prepadne od svinje, pa nada uz krušku; a međed pomisli, da je ona već svinju udavila, pa ide sad na njega, pa od straa padne s kruške na zemlju, te se razbije i crkne; a lisici ostane sve žito i slama.

Sve, sve, ali zanat


Pođe nekakav car sa svojom ženom i sa kćeri da se šeta po moru na lađi. Kad malo odmaknu od brijega, onda dune vjetar, pa ga baci čak u nekakvu zemlju, đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što do sad ništa nije čuo ni znao). Kad iziđu na suvo, on nije smijo ni kazati da je car, a novaca nijesu imali sa sobom ništa, a ne znajući nikaka zanata, nijesu se mogli drukčije raniti, nego se on najmi, da čuva seoska goveda.

Pošto tu prežive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu kćer, koja je bila vrlo lijepa i već dorasla do udaje, pa kaže svom ocu i majci, da se drugom nikakom đevojkom neće oženiti, do kćeri govedara iz toga i iz toga sela! Otac i mati, i drugi dvorani stanu ga odvraćati, da se prođe te sramote; kako bi on, carski sin, uzeo govedarsku kćer, kod toliki drugi carski i kraljevski kćeri itd. Ali sve zaludu!
On kaže: "Ja nju, ja ni jednu"?
Kad već vide, da drukčije ne može biti, onda car pošlje jednoga svog vezira, da javi govedaru, da će car da mu uzme kćer za sina.
Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: "Kakav zanat zna carev sin"?
Vezir se upropasti: "Bog s tobom, čoveče! Kako će carev sin znati zanat? Što će zanat carevu sinu? Zanate ljudi uče da se rane njima, a carev sin ima zemlju i gradove "
Govedar kaže opet: "E! ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam moje kćeri".

Vezir se vrati, te kaže caru, šta govori govedar. Sad postane čudo još veće. Oni su mislili, da će to za govedara biti najveća milost i čest, što mu carski sin uzima kćer; a on pita kakav zanat zna carev sin! Car pošlje drugoga vezira; ali govedar kaže jedno te jedno: "Dok carev sin (veli) ne nauči kakav gođ zanat, i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ništa od prijateljstva"!

Kad se i ovaj vezir vrati, te kaže, da govedar neda đevojke, dok carev sin ne nauči zanat kakav gođ (samo nek je zanat); onda carev sin zađe po čaršiji, da gleda kakav je zanat najlakše naučiti.
Odajući od dućana do dućana, i gledajući kako različni majstori rade, dođe na dućan, đe se pletu rogožine, i to mu se učini najlakši zanat; pa ga počne učiti, i nauči za nekoliko dana; pa onda oplete sam jednu rogožinu, te je odnesu govedaru, i kažu mu, da je carev sin naučio zanat, i da je to njegova rukotvorina.
Govedar uzme rogožinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: "Koliko to vrijedi"? A oni mu kažu: "Četiri pare". – "E! (veli) dobro! četiri pare danas, četiri sjutra, to je osam, a četiri preko sjutra, to je dvanaest itd. Da sam ja taj zanat znao, ne bi danas čuvao seoski goveda". Pa im onda kaže, ko je on, i kako je tu došao; a ovi se onda obraduju još većma (što uzimaju đevojku od cara, a ne od govedara), i s najvećim veseljem vjenčaju momka i đevojku i provedu svadbu; pa onda dadu ovome caru lađe i vojsku, te otide preko mora i nađe svoju zemlju.

Ero i kadija


Čuvao Ero kadijna goveda, pa imao i svoju jednu kravu, te išla s kadijinim govedima. Jedan put se dogodi, te se pobode kadijna krava s Erinom, pa Erina krava ubode kadijnu na mjesto. Onda Ero brže bolje otrči kadiji:

"Čestiti efendija! tvoja krava ubola moju kravu."

– "Pa ko je kriv, more! je li je ko naćerao?"

– "Nije niko, nego se pobole same."

– "E! vala, more! marvi nema suda."

– Onda Ero: "Ama čuješ li ti, efendija! što ja kažem: moja krava ubola, tvoju kravu."

– "A a! more! stani dok pogledam u ćitap;" pa se segne rukom, da dovati ćitap, a Ero te za ruku:

"Ne ćeš, Bog i Božja vjera! Kad nijesi gledao mojoj u ćitap, lje nećeš ni tvojoj."


Đevojka, udovica i puštenica   

Bio čovek neoženjen, pa ga jedni nudili đevojkom, drugi udovicom, treći puštenicom. Sad on nije znao, koju će uzeti; zašto su po sebi sve tri bile dobre i lijepe; nego otide nekakom starcu, da ga pita: ili je bolje uzeti đevojku, ili udovicu, ili puštenicu; a starac mu kaže: Sinko! ja ti na to ne umijem ništa kazati, nego idi premudrome (t. j. Solomunu) on će ti znati kasti,

šta je bolje, pa dođi poslije, da mi kažeš, šta ti je rekao."

Onda čovek otide k Solomunovu dvoru. Kad dođe pred dvor, pitaju ga sluge, šta će, a on im kaže, da ide premudrome. Onda ga uzme jedan sluga, te ga uvede u dvor, pa pruži ruku na jedno dijete, koje bijaše uzjalo na štap, pa trči po dvoru.

"Eno ono je premudri."

Čovek se začudi, pa pomisli u sebi: "Šta će ono dijete meni znati kazati! Ali već kad sam došao dovde, ajde da vidim, šta će reći!" Pa se onda uputi k Solomunu; a kad dođe k njemu, on stane lijepo sa svojim konjem, pa ga zapita, šta će, a čovek mu kaže sve redom šta je i kako je. Onda mu premudri odgovori: "Ako uzmeš đevojku, ti znaš; ako uzmeš udovicu, ona zna; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja!" pa se onda okrene, i čoveka malo predre krajem štapa preko nogu, i stane opet trkati po dvoru. Onda čovek pomisli u sebi: "Baš sam prava budala! ja mator čovek, pa sam došao đetetu, da me svjetuje, kako ću se ženiti;" pa se vrati na trag, i otide onom starcu, da ga pita, kome ga je poslao po svjet! Kad dođe starcu, i vičući na njega i srdeći se kaže mu sve kako je prošao s premudrijem; onda mu starac reče:

"E moj sinko! nije to premudri ništa onako rekao: ako uzmeš đevojku, ti znaš, t.j. ona će držati, da ti sve znaš bolje od nje, pa će te slušati kakogođ ti oćeš; ako uzmeš udovicu, ona zna, t.j. ona je već jednom bila žena, pa sad misli sve da zna; zato neće te ćeti slušati, nego će sve ćeti da ti zapovijeda; ako li uzmeš puštenicu, čuvaj se moga konja (pa tebe štapom preko nogu), t.j. čuvaj se da te ne ožeže onako, kao što je i prvog muža ožegla.


Comments