Zanimljivosti‎ > ‎Razni tekstovi‎ > ‎

Muzicki instrumenti

Podela muzičkih instrumenata:

Još u vreme prvih civilizacija muzički instrumenti su bili podeljeni na:

1. membranofone (instrumenti sa membranom od životinjske kože, preko koje se stvarao zvuk);

2. idiofone (takođe udaraljke, poput membranofona, samo, zvuk se dobijao udarom jedne drvene palice o drugu);

3. kordofone (Ovi instrumenti su imali žice, čijim se okidanjem stvarao se ton. Danas su to žičani instrumenti.)

4. aerofone (Ton se dobijao uduvavanjem vazduha kroz cev instrumenta. To su duvački instrumenti).

Do danas se ova podela nije mnogo promenila i dele se na:

1. žičane

2. duvačke

3. udaraljke.

Postoje i podvrste ove opšte podele. Tako se žičani instrumenti dele na:

1. gudačke
Gudalo prelazi preko žica instrumenta i to dovodi do treperenja, odnosno do stvaranja tona; ovoj vrsti instrumenata pripadaju violina, viola, violončelo i kontrabas.

2. trzane
Žice se okidaju prstima ili trzalicom i na taj način dolazi do stvaranja tona. To su prvenstveno harfa i gitara.

3. udarne
Ton se dobija udarom palice ili čekića o žicu (takav mehanizam ima klavir). Pre pronalaska klavira u upotrebi je bio cimbal. Razlika između klavira i cimbala je u tome, što se ton kod klavira dobija udaranjem čekića u žice preko posebnog mehanizma, a kod cimbala ručnim udaranjem drvenim palicama).

Duvački instrumenti

Kod ove grupe instrumenata ton se dobija uduvavanjem vazduha u cev instrumenta. Podeljeni su prema materijalu od kog su napravljeni; to su:

1. drveni
flauta, pikolo flauta, oboa, engleski rog, klarinet, fagot i saksofon. Iako se sada neki od ovih instrumenata prave od plemenitog metala (flauta, pikolo i saksofon), u prvobitnom stanju su pravljeni od abonosovog drveta.

2. limeni 
truba, trombon, tuba i horna.

Posebnoj podeli pripadaju orgulje (cevi su joj i metalne i drvene), harmonijum i harmonika, koji nemaju cevi (svirale), ali imaju metalne jezičke, koji svojim treperenjem proizvode ton.

Udaraljke
Osnovna podela je na udaraljke sa određenom i neodređenom visinom tona. Pored toga dele se još i na:

1. Opnozvučne
Udarom palice treperi zategnuta opna, odnosno membrana. Predstavnici su timpani i razne vrste bubnjeva.

2. Metalozvučne 
Udarom palice o metalne cevi, šipke i pločice nastaje zvuk. Udaraljke sa određenom visinom tona su zvona, zvončići, čelesta, vibrafon a bez određene visine su trijangl, gong, čineli (zvuk se dobija udarajem dva tanjirića – "piatti" jedan o drugi) i sl.

3. Drvozvučne 
Zvuk, odnosno ton, nastaje udarom palice o drvene pločice, kutije, štapove i školjke. Predstavnici su klaves, drveni doboš, kastanjete, ksilofon, marimba, itd.

Horna

 

Horna spada u grupu limenih duvačkih instrumenata. Sastavljena je od dugačke cevi, koja je izuvijana. Na početku cevi je nausnik (deo na kom svirač stavlja usne), a na njenom kraju je levak koji je veoma proširen. Pored glavne cevi, horna ima i splet dopunskih cevi na kojima su postavljeni ventili pregradnog tipa. Dopunske cevi su različite dužine, samim tim se i njihovo sniženje razlikuje.

Tonski raspon kod horne je od 1H do f2, a ponekad čak i do b2. Srednji zvučni registar mu je najkvalitetnijeg zvuka, (od f do c2). U ovom registru horna raspolaže potpunim dinamičkim i zvučnim karakteristikama.

Notni zapis horne vrši se u dva ključa u violinskom i u bas ključu.


Horna nije virtuozan instrument, zbog svoje veličine, kao i zbog same tehničke prirode ovog instrumenta. Njoj leže više mirniji melodijski tokovi u sporijem ritmu, kao i lovačke melodije u bržem i pokretljivijem ritmu.

Sastavljena je od više cevi koje su različite dužine, svira se levom rukom i to samo srednjim prstima, a desnom se pridržava instrument i po potrebi se šaka uvlači u završni levak horne. Ukoliko je to potrebno da bi prigušilo zvuk, stoji krstić (+) iznad samog mesta na notnom zapisu. Kružić (o) označava ponovno otvaranje zvuka posle takvog postupka, odn. prestanak prigušenja. Prigušenje se još može izvesti i sordinom. I ona se stavlja u završni levak horne. Sordina može biti izrađena od drveta, plastike, kartona, a retko od metala. Sordina ima funkciju da priguši zvuk horne, ali i da promeni njenu boju. Da bi svirač znao da je potrebna upotreba sordine, na notnom zapisu stoji con sordino (sa sordinom) i senza sordino (bez sordine). Ponekad je i potrebno da se levak horne podigne u vis da bi se istakla njena jačina zvuka. U omiljene efekte spada i često menjanje jačine zvuka fp (prvo forte zatimo dmah piano).

Primer:
Rihard Vagner - Holanđanin lutalica
Petar Iljič Čajkovski - IV simfonija f moll I stav

Istorijat:

Horna je jako star muzički instrument po svom poreklu. Naš predak još u praistoriji je otkrio da može dobiti zvuk ako uduvava vazduh u šuplja tela, kućicu od puževa, razne rogove i dr. Ali to je sve bilo na animalnom nivou za mamljenje životinja prilikom lova i kultnih obreda.
Primena horne u muzičke svrhe počinje tek u XVII veku. To je bila prirodna horna, tako da je njena upotrebljivost bila prilično skučena. Tadašnja horna je imala glavnu cev (koja je predstavljala današnju glavnu cev), a u nju su se umetali lukovi različite veličine (predstavljaju današnje dopunske cevi). Ventilni mehanizam se javio tek početkom XIX veka.

Horna je pretežno orkestarki instrument. Takođe ona ima i solističke deonice prilikom orkestarskog izvođenja. Ali solističko koncertna uloga joj je jako mala, zbog svog ograničenog virtuoziteta.


Klavir:



Osnovu građe klavira čine: okvir sa razapetim žicama, rezonantna daska, klavijatura sa mehanizmom pokretnih čekića, i pedale.
Zbog prevelikog opterećenja, okvir za žice se gradi od livenog gvožđa ili od čelika. Zato se žice ukrštaju, a samim tim se smanjuje njihova dimenzija.

Oko čeličnog jezgra se žice(pošto su najdublje) obmotavaju bakarnim nitima, da bi se postigla savršena zvučnost i da bi se debljinom, kao i težinom nadoknadila smanjena dužina.

Tonski raspon klavira (u proseku) je od 2A do c5. Da bi se zvučnost ujednačila, obično je deset tonova najdubljeg registra zastupljeno samo jednom žicom, a sledećih šesnaest tonova sa po dve žice, dok svi tonovi gornjeg registra imaju po tri.

Postoje metalni klinovi (zavrtnji), koji su pričvršćeni za okvir i prednjim, kao i zadnjim delom. Njihovim okretanjem pomoću specijalnog ključa, podešava se zategnutost žice, odn. štimuje se instrument.

Na prednjoj strani se nalazi klavijatura.Unutrašnji mehanizam s kojim su dirke povezane, najsloženiji je i najprecizniji deo klavirske konstrukcije. On se završava nizom drvenih čekića, koji pri udaru o žicu proizvode zvuk. Glava ovih čekića je obložena filcom.

Važnu ulogu unutrašnjeg mehanizma čine prigušivači, koji sa otpuštanjem dirke padaju na žicu i prekidaju njen odzvuk.
Pored prigušivača postoje desni, levi i srednji pedal.

Desni pedal omogućuje jači zvuk, zbog otpuštanja prigušivača. Tako da, kada svirač prestane da svira (pusti dirku), žice rezoniraju, jer ne postoje prigušivači ni na jednoj od žica. 

Levi pedal stišava, odn. umekšava zvuk. To se postiže tako što se ceo mehanizam pomera malo udesno, pa čekići udaraju samo o jednu žicu, ili o dve (zavisi da li postoje dve ili tri žice).

Srednji pedal služi za prigušeni zvuk. Može da postoji, ali i ne mora.

Notacija se vrši u dva ključa. U violinskom ključu se zapisuje ono što svira desna ruka, a u bas ključu se notira ono što svira leva.

Primer:     Mesečeva sonata (Ludvig Van Betoven)
                Fantazija za klavir - c-moll (Volfgang Amadeus Mocart)
                Koncert u c-mollu i d-molu (Sergej Rahmanjinov)

Limeni duvački instrumenti

Limeni duvački instrumenti su napravljeni od mesinganog lima i zato imaju takav naziv. Zajedničko još za ovu grupu je i to što imaju ventile kojima se snižava ton. Ventili po svojoj unutrašnjoj građi mogu biti pregradnog ili klipnog tipa.

 

Truba

 

Truba spada u grupu limenih duvačkih instrumenata, koja ima najkraću cev od svih iz ove grupe. Sastavljena je od cevi dužine od 1,30m do1,45m, koja je dvostruko savijena. Između dva kraka smešten je ventilni mehanizam sa dopunskim cevima. Truba ima tri ventila klipnog tipa. Prvi ventil snižava ton za ceo stepen, drugi za polustepen, a treći za stepen ipo. Pririskom na dva do tri ventila istovremeno može se sniziti ton za kvintu (5 tonova).

Truba kao i svi duvački instrument ima nausnik, s tim što je kod nje plitak i čašičast.

Truba se pravi u dva štimovanja in C i in B.

Notni zapis za trubu vrši se u violinskom ključu.

Tonski raspon trube je od fis do c3, a ponekad i do d.to je truba in C, dok je kod trube in B raspon niži za sekundu (e do b2.Srednji zvučni registar mu je najkvalitetnijeg zvuka, (od c1 do g2). U ovom registru truba raspolaže potpunim dinamičkim i zvučnim karakteristikama. Tonovi najdubljeg i najvišeg registra se jako teško izvode prilikom tihog sviranja (piano).

Za prigušivanje zvuka se koriste metalne sordine u raznim oblicima, ređe se prigušenje vrši rukom. Da bi svirač znao da je potrebna upotreba sordine, na notnom zapisu stoji con sordino (sa sordinom) i senza sordino (bez sordine)

Istorijat:

U vreme baroka.su se koristile klarino trube.One su bile trube višeg registra sa svetlom bojom zvuka. Zbog teškog izvođenja visokih tonova nastala je mala truba in D sa ventilnim mehanizmom.

Postojala je egipatska Aida truba sa 1 ventilom koja je pravljena po zahtevu Đuzepa Verdia i njegovu istoimenu operu.

Duboke i snažne bas trube su pravljene u XIX veku po zahtevu Riharda Vagnera za operu "Prsten Nibelunga".

Alt truba in F napravljena je po zahtevu Rimskog-Korsakova krajem XIX veka.

 

Primer:
Pogledajte i poslušajte uvodni deo pesme Deliver us (prvih 35 sekundi) iz crtanog filma "Princ Egipta" koji izvodi truba.

Primer



Flauta

 

 

Flauta spada u grupu drvenih duvačkih instrumenata, jer je prvobitno pravljena od abonosovog drveta. Ali vremenom se usavršavala i sada se pravi od plemenitih metala (najčešće srebra i zlata).

Sastoji se od tri dela; glave, srednjeg i zadnjeg (trećeg) dela. Na glavi se nalazi bočni otvor, odn. usna. Preko nje se uduvava vazduh i on pravi vazdušni jezičak.

Drugi deo ima klapne i pritiskom na njih omogućava se dobijanje tona, (podrazumeva se i uduvavanje vazduha). One mogu biti popunjene, ali su najkvalitetnije klapne sa otvorom. Time se postiže pravilno držanje instrumenta. Levi palac svirača naleže na ovaj (srednji) deo instrumenta, a tonovi, koji se mogu dobiti na njemu su srednjeg registra. 
Na trećem delu se takođe nalaze klapne, koje omogućuju dobijanje tona, ali u ovom slučaju nešto niže intonacije. Na njemu se mogu odsvirati najdublji tonovi c1 i cis1 .
Tonski opseg kod flaute iznosi od c1 do c4 , ali je najlepša boja srednjeg registra, od g1 do g3 . Notacija se vrši u violinskom ključu.
Koristi se kao solo instrument, ali je zastupljen u orkestru, a i u kamernim ansablima. U XVIII veku su najviše pisane sonate i svite Johana Sebastijana Baha, i Georga Fridriha Hendla i koncerti Jozefa Hajdna i Volfganga Amadeusa Mocarta.

Primer:  Svita iz baleta”Ščelkunčik” VII stav, igra frula (Petar Iljič Čajkovski)
             Sonata II  Es-dur, g-mol, Es-dur - za flautu, violinu i čembalo (Georg Fridrig Hendl)
             Koncert za flautu u G-duru (Antonio Vivaldi)

Pikolo flauta

 

 

Ova flauta je sastavljena od glave i drugog dela. Na glavi se nalazi bočni otvor, preko koga se uduvava vazduh, i on pravi, tzv. vazdušni jezičak (tj. treperenje vazduha). 

Drugi deo ima klapne i pritiskom na njih omogućava se dobijanje tona, ( podrazumeva se uduvavanje vazduha u cevi). Kao i kod velike flaute, klapne mogu biti pune i prazne. Prazne omogućuju pravilnu postavku prstiju i samim tim pravilno držanje instrumenta. 

Treći deo kod pikolo flaute ne postoji, jer ona nema tako duboke tonove. Njen raspon je od d2 do c5. Notira se u violinskom ključu za oktavu niže, zbog previsokih tonova. 

Pikolo flauta je pretežno orkestarski, a retko je možemo naći kao solo i kamerni instrument. Ova flauta je jedna od najpokretljivijih instrumenata i zato je njena deonica uvek živahnog karaktera visokog registra. Koristi se po potrebi u orkestru.
Pored pikolo, postoje još i bas (za oktavu je niža od obične) i alt flaute, koje nalaze primenu u novijoj orkestarkoj muzici.

Primer: svita iz baleta “Ščelkunčik” VIIstav, Kineska igra (za pikolo i flautu) (Petar Iljič Čajkovski)
            Koncert za pikolo flautu u C-duru (Antonio Vivaldi)

Istorijat:
Preteča današnjih flauta je Panova frula, koja umesto jedne, ima niz cevi različite dužine, koje proizvode zasebne tonove. U istorijskom razvoju flaute , javljaju se dva tipa: uzdužni i poprečni. Sve do XVIII veka je preovladavao prvi tip, a karakterisala ga je blokflauta, (kod nas je poznatija kao frulica). Građena je u sopran, alt, tenor i bas varijanti.
Tokom XVIII veka, razvojem klasičnog orkestra, razvio se i poprečni tip, čiji se mehanizam dugo usavršavao, dok nije nastala današnja flauta.


Gitara

 


Na prvi pogled gitara ima velike sličnosti sa gudačkim instrumentima, ali ukoliko se bolje pogleda, njena konstrukcija je ipak nešto drugačija.

Gitara ima korpus (telo) kruškastog oblika, koji predstavlja rezonator i napravljen je od drveta. Na glasnjači se nalazi kružni odušak (otvor), koji omogućuje treperenje vazduha i dobijanje tona. Žice se prostiru od letvice, (koja ima ulogu žičnika), preko oduška i hvatnika, sve do glave gitare. Na glavi se nalaze čivije, koje služe za štimovanje, a na hvatniku pragovi preko kojih se prostire šest žica. Od visine tona zavisi i debljina same žice (što je ton viši, to je žica tanja). Prilikom umetničkog izvođenja se najčešće koriste crevne žice, jer daju mekši i plemenitiji zvuk, ali se žice još prave i od najlona i metala. 

Raspon tonova kod gitare je od E do e3, a štimuju se u kvartnom razmaku (razmak od četiri tona). Ovakvo štimovanje je italijansko, a pored njega postoje i rusko (gde gitara ima sedam žica) i havajsko, koje je karakteristično po tome što preko žica prelazi mali metalni valjak, koji kliza od tona do tona.

Notacija kod gitare je u violinskom ključu. Piše se za oktavu više od realne visine tona.

Istorijat
Gitara je još pre XIV veka dospela u Španiju, odakle i kreće njen razvoj. Najveći španski kompozitori, koji su pisali za gitaru su Garsia, Sor, Tarega, Turina. Kasnije i u celoj Evropi dobija veliki značaj i privlači pažnju svetskih kompozitora Vebera, Šuberta, Paganinija, Berlioza i dr.
Osim originalne muzike za gitaru, izvode se i transkripcije najčešće barokne literature namenjene čembalu, violini i dr. instrumentima.


Comments