Томас Стерн Елиот

Томас Стернс Елиот рођен је 26. септембра 1888. године у Сент Луису, држава Мисури, у Америци. Његов отац био је успешан бизнисмен, а мајка песникиња и социјална радница. Елиот је последње од шесторо деце, родитељи су га добили кад су имали, свак, по 44 године. Од 1898. до 1905. он је ученик „Смит академије“, припремне школе за Вошингтонски университет. Студира латински, грчки, француски и немачки. После дипломирања хтео је да се упише на Харвард, али су га родитељи послали на Милтон академију, у Масачусестс, близу Бостона, на још једну годину припремних студија. Тамо је упознао Скофилда Тајера који ће, касније, бити издавач његове поеме „Пуста земља“. На Харварду је провео три године – од 1906-1909. „Харвардски адвокат“ је лист у којем је објавио своје прве песме; тада се спријатељио и са Конрадом Ејкеном, песником и будућим антологичарем. Годину дана потом, 1911, студира на Сорбони. Вративши се на Харвард године 1911, Елиот проучава будизам и индијску философију (научивши санскрит и пали, како би читао на оригиналу религиозне текстове писане на тим језицима). Неко време проводи на Оксфорду, а потом у Марбургу. Почетком Првог светског рата поново одлази у Енглеску, где се, јуна 1915, жени Вивијаном Хеј-Вуд. Наредне године брани докторску дисертацију на Харварду. Неко време ради као учитељ, а од 1917. године прихвата место у лондонској Лојд банци, где ради као рачуновођа, до 1925. године, када прелази у издавачку кућу „Фабер и Гвајер“ (касније преименовану у „Фабер и Фабер“), у којој је остао до краја радног века, као директор. У Паризу је, августа 1920, Елиот упознао Џојса, за кога је нашао да је арогантан (Џојс је сумњао у Елиотову песничку вредност). Двадесет деветог јуна 1927. године, Елиот је постао припадник англиканске цркве и узео енглеско држављанство. Године 1932. прихватио је позив Харвардског универзитета да буде професор, оставивши супругу у Енглеској. По повратку, године 1933, он и Вивијен су се и званично развели. Тај брак, кажу биографи, није био срећан, не пропуштајући да забележе чињеницу да је Вивијен 1947. умрла у душевној болници, где је била од 1938. године, а да је Елиот ниједанпут није посетио. Током тридесетих година и он, као Јејтс и Паунд, поздравља Мусолинијев долазак на власт, а бије га глас и да је антисемита. Но, то се не тиче његове песничке славе, која, са годинама, расте, да би Нобелову награду за књижевност примио 1948. године.
Други његов брак био је срећнији, али и кратак. Десетог јануара 1957. оженио се Есмом Валери Флечер, дугогодишњом секретарицом у „Фабер и Фаберу“. Валери је тридесет седам година млађа од мужа. После Елиотове смрти, добила је његову заоставштину, уредила и објавила његову преписку.
Елиот је умро од емфизема, у Лондону, 4. јануара 1965. године. Као страсни пушач, годинама је патио од бронхитиса и трахикардије. Његово тело спаљено је у Голден грин крематоријуму, а по песниковој жељи, његов пепео је похрањен у цркви на Ист Куокеру, месту где су се Елиотови преци населили кад су емигрирали у Америку. На једноставном надгробнику уклесани су стихови из песме Ист Куокер: „У мом почетку је мој крај. У мом крају је мој почетак“. На другу годишњицу смрти, подигнута му је плоча у песничком кварту опатије Вестминстер, где стоји натпис из поеме „Литл Гидинг“: „Веза са смрћу језик је ватре изван језика живих“.
Елиотов опус није велики. Он је, по правилу, објављивао обимом мање књижице, у скромним тиражима, које су, касније, стицале репутацију. Прву збирку „Пруфрок и друге опсервације“ објавио је 1917. године, да би до 1925, у Енглеској и Америци, објављивао мање колекције већ штампаних циклуса, допуњаваних новим (од „Пусте земље“ до „Празних људи“). Иначе, славну „Пусту земљу“ је први пут објавио 1922. године. Следиле су поеме „Пепелна среда“ и „Четири квартета“. Осим поезије, Елиот је писао и драме, од којих је најпознатија она о Томасу Бекету, „Смрт у катедрали“. Драма „Коктел“ награђена је 1950. године наградом „Тони“. Елиот је, такође, ванредан есејист, један од утемељивача тзв. „Нове критике“ у Енглеској. Његов есеј „Традиција и индивидуални талент“ (1917) има статус студентске уxбеничке лектире, као и идеја „објективног корелатива“ из огледа „Хамлет и његов проблем“. Као есејист, Елиот је, готово сам, вратио суштинско занимање за метафизичке енглеске песнике.
Елиот је мајстор белог стиха, али и један од ретких таквих песника који су имали потребу да, повремено, задрже риму, чак и тамо где за тиме није било потребе. Због тога његове римоване песме делују насилно оденуте у римаријум – у песме улазе проза и иронија, али, заузврат, много шта није песнички оправдано. Или бар далује мање оправдано него код песника које убрајају у његов ранг. Такви стихови, понекад, више изгледају као израз доколице, мање као потреба. Томас Стернс Елиот остаје песник важно постављеног питања „смем ли да узнемирим свемир“. Он се запитао, а други су покушали.

Љубавна песма Алфреда Џ. Пруфрока

S’io credesse che mia risposta fosse
A persona che mai tornasse al mondo,
Questa fiamma staria senza piu scosse.
Ma perciocche giammai di questo fondo
Non torno vivo alcun, s’i’odo il vero,
Senza tema d’infamia ti rispondo.

Па да кренемо, ја и ти, до града,
сад, када вече с неба пада
у сан ко болесник под наркозом, на столу;
хајдемо низ полупусте улице,
та уточишта за убице,
крај куплераја с грешним бољкама,
и ресторана с јефтиним шкољкама:
улице ко да дебату неку следе
што подмуклошћу леде
водећи неумитном питању: „И ти си ту?“
Хајдемо, у визиту.

У соби жене, уђу, па оду,
о Микеланђелу причају у ходу.

Жута магла кичму о прозоре таре,
жути дим њушку о прозоре трља,
лиже углове вечери,
над базенима и над локвама се гусне
и пушта да се врати чађ из димњака,
клизи низ терасе, да изненада пљусне ван,
виђена у млакој октобарској ноћи,
још једном кућу обавија и пада у сан.

Али биће још времена
за тај дим жут што клизи дуж улице
и трља леђа о прозоре;
биће ту времена, биће,
да се припреми лице за сусрет с лицем;
Биће времена за убиство и стварање,
и времена за све послове и дане у длановима
који питања уздижу као на послужавник;
времена за тебе и за мене, и доста
времена додатног за хиљаду одустанака,
и хиљаду визија и растанака,
пре него се латимо чаја и тоста.

У соби жене, уђу, па оду,
о Микеланђелу причају у ходу.

И ипак ће бити времена
да питам: „Смем ли ово“, и „Смем ли оно“?
Времена да се вратим, и дам на вољи телу,
слабо кријући у коси ћелу
(рећи ће: „Како му се проредила коса!“)
Моја кравата отмена је ко и кравате многе,
колир и модни капут, као део улоге
(рећи ће: „Како су му мршаве руке и ноге!“)
Да ли смем
да узнемирим свемир?
У једном само трену
све одлуке и одустанци претрпеће промену.

Јер све сам их већ познао, у тој кући
вечери, јутра, поднева су ме затицала,
свој живот измерих кафеним кашичицама,
знао сам гласове који падају замирући
док музика допире из соба пуних дружбе.
И шта ту да се предузме?

И знао сам те очи, познајем њихов вид -
те очи што те следе сред започетих фраза,
и кад их формулишем, уз речи сочне,
трзнем се као прибоден иглом уза зид,
и како да започнем,
да ван избацим све свршетке мојих дана и путева?
Како, шта да предузмем?

И јесам знао те руке одавно, знао сам их све -
руке те беле и наге, које украсе носе
(али у светлу лампе ништавне пред сјајем риђе косе!)
Да ли сам мирис одеће
све моје мисли однеће?
Руке те леже дуж стола, или завијају шал.
И како да се усудим?
И како било шта да почнем?

+ + +

Да ли да кажем, кретох сутоном низ улице уске
мотрећи дим винут над лулама
осамних људи што се у кошуљама кроз прозоре нагнуше?

Требало је пар канxи одрпаних да будем
што дна тихих мора продубљују.

+ + +

И подне, и вече, спавају у ћутању!
Дуги су је прсти миловали.
Спава… Уморна… Или се прави,
пружена на поду, близу тебе и мене.
Имам ли, после чаја, слаткиша и колача,
снаге да тај трен доведем до напрснућа?
Ал, премда плаках, постих и молих се, задржавши дах,
и видех да ми је глава (са све ћелом) на тацни донесена,
нисам пророк ја – и то је небитно овог трена:
видех тренутак своје величине
и видех да вечни Слуга придржава капут, и при том шмрца,
и укратко, било ме страх.

И је ли вредело, после свега,
после колача, xема и чаја,
окружен порцуланима, окружен брбљањем,
је ли вредело
у неважност послати све са смешком,
сабити свемир у лопту
и закотрљати је у неизбежност питања,
те рећи: „Ја сам Лазар, дођох вам из мртвих,
вратио сам се да вам кажем све, све да вам кажем“ -
Је ли вредело, ако неко, јастук јој намештајући за главу,
каже: „То није оно на шта сам мислио;
то није то, уопште“.

Је ли вредно, после свега.
Је ли одиста вредно,
после сумрака, дворишта и уличица,
после романа, чајева, сукања које по поду шуште
после свега, много вишег од приче немуште -
признати немогућим изрећи то што мишљах!
Ал, ко да магична лампа све нерве затишта:
би ли труда било вредно,
ако би неко, ушушкавајући јој јастук, ил скидајући јој шал,
окренут прозору, могао да каже:
„То није то уопште,
није то што сам хтео, уопште“.

+ + +

Не! Нисам ја принц Хамлет, нити треба да будем,
ја сам један из пратње који сме
да убрза ток радње, започне сцену ил две,
посаветује принца; без сумње лак,
попустљив, срећан да искоришћен буде,
лукав, разложан, и ситничав;
извор високих сентенци, али не баш оштроум;
каткад такорећи забаван -
каткад попут луде.

Старим… Старим…
С потаман панталона подвијаћу ногавице.

Да загризем брескву? Косу рашчешљам над ћелом?
С панталонама белим шетајући по плажи врелој,
чух, певају једна другој сирене, с дивним телом.

Не умишљам да ће певати за мене.

Видео сам где јашу вале према пучини,
чешљајући белу косу валова у ходу
док је ветар, у црно и бело, бојио воду.

Поостајасмо у собама морским,
крај девица крунисаних травом, рујне и риђе косе;
и док су нас гласови људски дозивали, утописмо се.

Путовање магова

Хладно приспеће беше то,
баш у најгоре доба године
за путовање, и баш овакво:
дубоки сметови и време непријазно,
најгоре зимско доба.
а камиле изранављене, папака болесних,
непокорне,
полегле по снезима што се топе.
Било је часова кад зажалисмо
за летњим палатама на косинама,
за терасама
и девојкама мазним што чај нуде.

А онда гоничи камила, мрмљају и куну,
бекству склони, траже своја пића и жене,
па ноћне ватре што се гасе, мањак склоништа,
градови негостољубиви, места сумњива
и села прљава, и цене тродупле:
тешка су времена за нас била.
Напокон, радије путовасмо ноћу,
спавајући с мене на уштап,
уз гласове што у ушима певају
да све је ово лудост.

Пред зору, у тиху смо долину ушли,
влажнy, под снегом који на биље мирише,
с потоцима и воденицама које разгоне мрак,
и са три стабла испод сниског неба,
са старим белим коњем који јурну ливади далекој.
Тада стигосмо у крчму с виновом лозом на вратима,
шест руку крај врата отворених коцкаху се у сребро,
а стопала нервозно лупкаху о празну мешину винску.
Али не беше ту вести никакве, и тако настависмо даље,
и стигосмо, пред вече, у трену не одвећ касном,
таман да нађемо собе; беше то (ако се тако може рећи) утешно.

Све је то било давно, давно, добро се сећам,
и опет бих учинио исто, али промислите,
промислите
о томе: ко нас је водио читавим путем,
Рођење или Смрт? Рођење, мора бити,
доказ смо нашли, сумње нема. Видео сам рођење и смрт,
ал мишљах да су различити; рођење беше
тешка и горка за нас агонија, као смрт, наша смрт.
Вратисмо се у наша места, Краљевству овоме,
али више се не осећајући угодно, у старим чегрстима,
међ туђинима што богове потржу.
Радовала би ме друкчија смрт.

Празни људи

Керц – па он је мртав.

Подајте староме Геју

1

Празни смо,
страшила а не људи.
Привисмо се једно уз друго
глава сламом набијених. Авај!
Наше увеле речи, када
на уво шапућемо један другом,
тихе су и бесмислене
као ветар у усахлој трави
ил пацови на сломљеном стаклу
у подруму нашем.

Тело без облика, сенка без боје,
окован импулс, гест без побуде.

И они који проникнуше
у Царствије смрти мрачне, ако нас и памте,
онда не као узнемирене изгубљене душе,
ако и памте, онда тек
као празна
страшила, а не људе.

2

Очи у сну не видим,
у царствију смрти и сна
не могу да се укажу.
Јер тамо очи су
сунчев сјај на разбијеном ступу.
Села тамо тихо
гранама њишу
и на ветру гласови
још даљи су, још свечанији
од звезде замируће.

Нек поживим не ближе свити
у царствију смрти и сна
да почнем да се китим
посебном ношњом: да оденем
капут пацовски, кожу вране,
у пољу сличан да будем
ветру, али нимало да не
буде ближи –

не, тај завршни сусрет
у царствију мрачном.

3

Ово је мртва земља
земља кактуса
овде камење поштују
као божанства
и длан мртваца се буса
под светлуцањем умируће звезде.

Је ли то као
у другом царствију смрти
ходати сам
у часу кад стигнемо?
С дрхтајем и нежношћу,
то усне желе да пољубе
облик молитве на смрвљеном камену.

4

И нема више тих очију,
и нема овде тих очију,
у долини звезде умируће,
у празној долини,
тој чељусти сломљеној царствија нашег изгубљеног.

У том, последњем месту сусрета,
тапкамо заједно
и избегавамо говор
окупљени на плажи завојите реке.

Невидљиви смо, уколико
очи опет се не појаве
као бесконачна звезда
ил предивна ружа
мрачног царствија смрти:
у празних људи
друге наде нема.

5

Плешемо међ кактусима,
кактусима, кактусима,
плешемо међ кактусима
у пет сати изјутра.

Између идеја
и реалности
између побуда
и поступака
сенка пада
Ибо твоје Царствије јест

Међу замишљеним
и оствареним
међу страдањем
и милосрђем
сенка пада
Живот је тако дуг

Између чежње
и грча
између могућег
и датог
између створеног
и причине
сенка пада
ибо твоје Царствије јест.

Ибо твоје јест.
Живот је тако
Ибо твоје

Тако ће нестати свет
тако ће нестати свет
тако ће нестати свет
не у праску, цвилећи.

Марина

Quis hic locus, quae regio, quae mundi plaga?

Која мора које обале који сиви камен и која острва
која вода полизала прамце
и мирис боровине и дрозд запевао кроз маглу
које се слике врате
о кћери моја

Оно што тупи зубе псета, значи
Смрт
Оно што заблиста славом колибрија, значи
Смрт
Оно што седне на колац задовољства, значи
Смрт
Оно што пати екстазом животиња, значи
Смрт

Постадоше вансупстанцијални, редуковани ветром,
дах бора, шумских песама магла
милошћу овом растворени као замена
за оно лице, мање јасно и јасније
од пулса у руци, мање јачи и јачи
даром ил позајмицом? Даљи од звезда и оку ближи.

Шапат и смешак међ лишћем и ноге вреле
у дубинама сна, тамо где су се воде сусреле.

Јарбол напукао од леда и боје растопљене.
Учиних то, и беше заборављено,
ал ја се сећам.
Опрема никаква, и једра сагњила,
између Јуна и следећег Септембра.
Учиних то и не знајући, полусвестан, незнан, сам.
На кобилици пукотина, шафове ваља зашафити,
овај облик, то лице, живот тај
живећи да се живи у свету времена пре мене; пустите ме
да одбацим свој живот за такав живот, свој говор за неизговорено,
за пробуђеност, раздвојене усне, наду, за брод нов.
Која мора које обале која гранитна острва у сусрет стаблу мом
док дрозд кроз маглу зове
кћери моја.

Стихови мојој супрузи

Њој, која дарује радост неизмерну,
чула ми оживљава у доколици
и ритмом управља у време одмора нашег -
нека дишемо складно

са заљубљенима чија тела једно на друго миришу,
којима реч не треба да би се разумели,
чије су неповезане речи каткад и нежније.

Ветар зимски неће нас прехладити.
Врелина која пали неће исушити
врт ружа, где руже само за нас цветају.

Нек строфе ове прочитају многи:
то је интимност, поверена људима.

Очи

Очи у којима последњи пут видех сузе,
кроз раздеобе и слишћеност,
овде, у краљевини смртног сна
ко опет златне визије преузе?
Видим очи, ал не и сузе,
у томе моја је потиштеност.

И то је моја потиштеност,
очи те више видети нећу,
очи одлуке,
очи те видети нећу, изузев ако не
кроз врата смрти другог краљевства,
где, као унутар овог,
очи друкчије,
друкчије и без суза,
смеше се и кроз муке.

Comments