Томас Ман

Томас Ман (6. јун 1875 - 12. август 1955)

1875. године, две године пре но што ће „Лабудово језеро", Петра Илича Чајковског имати своју премијеру у Бољшој театру у Москви, а у Вимблдону се одржати први тениски турнир, у Либеку се родио Томас Пол Ман. Либек, град-лука на Балтичком мору, током средњег века био је највећи трговачки центар на северу Европе, седиште Ханзеатске лиге (савеза градова за заштиту трговачких интереса), чији закони и устав су утицали на преко стотину градова у окружењу. Манова породица била је аристократског порекла, а у време његовог рођења, угледна, богата трговачка кућа. Његов отац, Томас Јохан Хајнрих Ман, сенатор у градској управи и трговац, умро је 1891.године, а породични посао је угашен. Његова мајка, Јулија да Силва, бразилка са немачким коренима, повела је са собом своја два сина, најстаријег Хајнриха и најмлађег, Виктора, као и две ћерке, у Минхен, уметнички и књижевни центар Немачке. Томас Ман је остао још једно време у Либеку, како би завршио гимназију. Од малена се одушевљавао музиком и изнад свега књижевношћу, тако да је, иако је мрзео школу (два пута је понављао у основној школи), уређивао школски часопис и у њему објављивао своје прве песме и приче под псеудонимом Пол Томас.

„Усамљеник, ненавикнут да дели са другима своја гледишта и осећања, има много жешћа ментална икуства и мање је разумљив од друштвеног човека." (Томас Ман)

По дипломирању, Томас се придружио породици у Минхену 1894. године и извесно време присуствовао настави на Минхенском универзитету, иако га није званично похађао, са жељом да постане новинар, те проучавао историју, економију, историју уметности и наравно, књижевност. Затим се на кратко запослио у осигуравајућој компанији, чији власник је био пријатељ његовог преминулог оца, али ју је брзо напустио, јер га овај посао није занимао.

1895. године, Ман се придружио брату Хајнриху, који је живео у Италији, и тамо провео наредне три године. Изолован од друштва, читао је много, углавном скандинавску, француску и руску литературу. Одушевљавала су га дела Лава Толстоја, посебно „Ана Карењина", мада није волео његова каснија дела. У овом периоду започео је рад на роману који ће му једнога дана донети Нобелову награду - „Буденброкове". У почетку замишљена као кратка новела, коју је намеравао да напише заједно са братом Хајнрихом, који је до тада већ стекао име у књижевним круговима, почетна идеја се преобразила у велики родословни роман, скандинавског типа.

„Онај ко воли више је инфериоран и мора да пати." (Томас Ман)

1898. године умро је истакнути енглески писац и математичар Луис Керол, најпознатији по бајци „Алиса у земљи чуда", а Томас Ман је објавио своје прво дело, збирку кратких прича „Мали господин Фридман" и тако и званично започео књижевну каријеру.

„Завичај и ред не само да су лежали далеко иза њега, они су поглавито лежали дубоко испод њега, а он се још непрестано пео. Лебдећи између њих и нечег непознатог, питао се како ли ће му бити тамо горе. Можда је било глупо и непробитачно што се он, рођен и навикнут да дисе само неколико метара над морем, наједном попео у те екстремне пределе, а није провео бар неколико дана на каквом месту средње висине. Пожелео је да је већ на циљу, јер кад једном буде горе, мислио је, живеће као свугде и неће као сад, док се пење, све подсећати на то у каквим се неприкладним сферама налази." (Томас Ман - „Чаробни брег")

Све ове приче представљају варијације једне исте теме: оне се, углавном, баве изолованим појединцем, креативним ствараоцем и његовом борбом против бесмислености постојања. Такође су приметни утицаји његових доживотних узора, под чијим утицајем је стварао, филозофа Артура Шопенхауера и Фридриха Ничеа, и композитора Рихарда Вагнера.

1901. године из штампе излазе „Буденброкови" и истога часа постају бестселер и у његовој домовини и ван ње. Само у Немачкој биће продато преко милион примерака. У овом роману (у великој мери аутобиографском) Ман приказује успон и пад трговачке породице кроз четири генерације. Прве две генерације, које су створиле породично богатство, чине чврсти и агресивни буржуји, а последње две генерације носе на себи обележја декаденције, али оне су, истовремено, носиоци увећаних интелектуалних дарова и великог уметничког сензибилитета. Четврту генерацију представља мали, патетични, болешљиви, неуротични дечак који воли само своју музику. Са његовом смрћу у 16. години, некада истакнута породица престаје да постоји.

Након овог дела следе приповетке „Тристан" (1902) и „Тонио Крегер" (1903). Ова потоња постала је популарнија и од „Буденброкових", а централна личност је поново даровити писац, изолован од свог окружења.

У фебруару 1905. године оженио се са Катјом Прингсхајм, женом која је потицала из утицајне и богате јеврејске породице, и која је била ћерка чувеног Минхенског математичара и истакнутог познаваоца Вагнерових дела. Са њом је Ман имао шесторо деце и свако од њих је, на свој начин, стекло углед у уметничким круговима. Вероватно под утицајем нових околности и среће у браку, 1909. године објавио је роман-бајку „Његово височанство", дело које у многоме одступа од његових ранијих, али и каснијих радова, јер је препуно оптимизма.

Крајем септембра 1911. године Италија је објавила рат Турској и упала у либијску провинцију Триполитанију, а пар месеци раније, Томас Ман је поново је посетио колером заражену Венецију. Током боравка прати га читав низ злокобних догађаја, а чудне импресије готово моментално му сугеришу основу приче из које ће настати мрачна новела „Смрт у Венецији" (1912). Херој је поново писац, али сада већ педесетогодишњак, који је целога живота строгом само-дисциплином успевао да одржи преко потребну контролу над својим животом и иде ка зацртаном циљу. Али, пошто је предуго потискивао своје емоције, оне експлодирају у најгорем могућем тренутку и на најодвратнији начин, он губи само-контролу и почиње да се распада.

„Усамљеност у нама рађа оригиналност, непознату лепоту и склоност ка поезији. Али такође, буди и супротно: перверзију, забрањено и апсурдно." (Томас Ман)

Након тронедељног боравка у Давосу током лета 1912. године, Ман је добио инспирацију за своје, вероватно, најбоље дело - „Чаробни брег" (1924). Стандардна интерпретација овог дела иде отприлике овако: Ово је роман једног времена, у којем се бије битка између хуманости у нехуманости, слободе и неслободе, а између фронтова се налази обичан, често збуњени немачки грађанин. Јунак романа, млади Ханс Касторп, као и његови „тутори" Сетембрини и Нафта, а пред крај романа и остарели Пеперкорн, у роману само наизглед воде обичан живот болесника у санаторијуму а, у ствари, представљају слику болесне Европе пред Први светски рат. Санаторијум представља нездраву ратну средину у којој се зарази свако ко борави у њој. Роман приказује време политичких нетрпељивости, а аветињски свет болесника оличава тежину и проблеме рата. Глупости! Извињавам се ако сам био благ.

Одмах на почетку треба поменути оно што Томас Ман истиче непрекидно током целог романа, а што постаје сасвим очигледно у завршници: „Збогом, Хасне Касторпе, безазлено сироче живота! Твоја је историја завршена. Испричали смо је до краја. Није била ни кратка ни дуга, била је то једна херметичка историја." („Чаробни брег") Дакле, херметичка историја! Овај роман не спада у реализам, иако се тако на први поглед чини. Не, он је препун симбола и сви ликови су само представници одређених идеја, покрета, мишљења, историјских токова итд. Зато, у складу са оним што нам сам аутор на више места напомиње, ако желимо да исправно протумачимо ово дело, морамо разумети симболику којом се користи.

Не знам због чега (могу само да нагађам), али се у рецензијама упорно избегава помињање онога што је сам Ман отворено записао. Не ради се овде ни о каквом идеолошком сукобу једног назадног и другог, напредног човека, већ о сукобу између Илумината, масона (Сетембрини) и Језуите (Нафте). Ни Пеперкорн се не појављује случајно и никако није случајно описан са свим својим краљевским достојанством, јер је он управо представник ројалистичког блока који се гаси и нестаје, а отворене симпатије које Ханс Касторп, јунак романа, приказује према њему само су огледало Манове личне дугогошиње фасцинације. Пред избијање Првог светског рата, Томас Ман је био ватрени патриота и присталица аутократије насупрот демократије, поборник креативног ирационализама насупрот „тупог" рационализма, као и заштитник унутрашње немачке културе од европског идеализма. Следио је немачке мислиоце XИX века, као што су Паул Антон де Лагарде и Хоустон Стеwарт Цхамберлаин, који су били заговорници супериорности германске расе и идеолошки претходници нацизма.

Током рата прекинуо је рад на „Чаробном брегу" како би учествовао у „рату помоћу оружја мисли". У серији својих есеја, он истражује саме основе своје филозофије и упорно и снажно брани Немачки Рајх. Због супротних ставова, посвађао се са братом Хајнрихом, убеђеним пацифистом, републиканцем, космополитом и критичарем Империје. 1920-тих Ман је трансформисао своје ставове и од убеђеног поборника аутократије постао присталица Вајмарске републике, снажни противник нацистичке идеологије, па се самим тим помирио са братом, али њихови односи више никада нису били блиски, што сведочи о жестини претходног сукоба, а самим тим и о дотадашњој Томасовој оданости немачком кајзеру Вилхелму ИИ.

Сада смо дошли до разрешења симпатија према Пеперкорну, које у „Чаробном брегу" показује млади Ханс Касторп. Пеперкорн се убија и нестаје са сцене заувек, окончавајући тиме једну епоху.

Пошто смо недвосмислено утврдили да је Пеперкорн представник краљевских породица, које у новим временима нестају и уступају своје место новим формама владавине, поставља се очигледно питање: кога, онда, представљају Сетембрини и Нафта.

Италијан Сетембрини је нескривени масон, поборник просвећености и идеја напретка и постепеног прогреса човечанства. „И господин Сетембрини настави да са топлином говори о идејама ове светске лиге, која се родила у Мађарској, и чије ће остварење... обезбедити масонима моћ да одлучују о судбини света. Он узгред показа писма која је по овом питању примио од страних масонских величина, својеручно писмо Великог Мајстора Швајцарске, брата Картије Ла Танта, 33°, и поче да објашњава пројекат по којем ће вештачки језик есперанто постати универзални језик Лиге. У својој загрејаности, он се уздизао у сфере високе политике... и процењивао изгледе ревулиционарне републиканске мисли у својој отаџбини, у Шпанији, у Португалији... Тамо ствари несумњиво сазревају и улазе у последњу фазу. Нека га се сети Ханс Касторп ако у најскоријем времену дође тамо до бурних догађаја." („Чаробни брег")

Насупрот њега налази се представник језуитског крила, Нафта, заступник другачијих гледишта на свет. Нафта је, на пример, противник класичног васпитног идеала, противник је реторско-литерарног духа европског школског и педагошког система и његове граматичке-формалистичке отужности. Дакле, отворени противник једног од главних оруђа којим се служи Сетембринијево друштво (а које је, узгред буди речено, само преузело овај рецепт индоктринације управо од језуита, тако да се овај сукоб на пољу образовања може схватити и као борба за превласт над умовима младих људи). „Међутим, оно образовање и васпитање, које је народу потребно у борби против труле буржоаске владавине, народ већ одавно тражи на другим местима, а не у принудним установама којима управља државна власт, и већ и врапци на крововима цвркући да наш тип школе уопште, онакав какав се развио из манастриских школа средњег века, представља смешну старудију и анахронизам, тако да нико на свету више не дугује за своје образовање захвалност школи, и да је слободна, ничим неометана настава преко предавања, изложби, кинематографа итд, далеко боља од сваке школске наставе." („Чаробни брег")

Нажалост, овде немамо места да се нашироко бавимо свим гледиштима и да у танчине улазимо у садржај и смисао богате симболике овог дела. Али, наведимо још неке примере, чисто као илустрацију, али и подстицај да пажљивије читамо написана дела, да не срљамо у закључке подстакнути званичним гледиштима и да се потрудимо да сами пронађемо истину. Није ли управо проблем целокупног школског система у томе што од свих нас ствара најамне раднике, што је тако устројен да од нас тражи унапред спремљене одговоре како би нас оценио позитивном оценом и проследио друштвеном систему у којем ће нас на основу управо тих оцена процењивати.

„Наука је вера, као и свака друга... Зар, на пример, идеја о материјалном свету који постоји само за себе није најсмеонија од свих претпоставки? Па ипак, сваремена наука о природи, узета као догма, живи само и једино од метафизичких претпоставки да су облици сазнања наше организације - односно да су простор, време и каузалност, у којима се огледа свет појава - реални односи, који постоје независно од нашег сазнања. Та монистичка тврдња је најпростија бестидност која је духу икад принешена. Простор, време и каузалност, то на монистичком језику значи: развитак - у томе лежи централна догма оне слободномислилачке атеистичке лажне вере, којом се жели обеснажити Прва књига Мојсијева, с тим да се насупрот ње стави заглупљујућа бајка просвећеног знања.. Емпиризам!." („Чаробни брег")

Зар образовање не треба да послужи личном самоуздизању, личној потрази за истином? Али, не! Нас у школама не упућују на пут истраживања, већ нас спремају за радна места. Када је целокупан систем тако устројен, када није битно знање већ оцена, свака жеља за сопственим путем, свака индивидуална потрага осуђена је на маргину, на изопштење. Управо зато, Томас Ман је радњу овог романа сместио у санаторијум, пошто су питања интелектуалне потраге увек блиско повезане са „болешћу", односно са оним стањем које се разликује од свакодневне халабуке, јер појединац понире у себе и понирући открива бездан, из којег му, на сасвим необјашњив и противречан начин, до свести допиру делићи истине. Истина се открива само човеку изван система.

„Болест је у највећој мери човечна, успротиви се одмах Нафта, јер бити човек значи бити болестан. У ствари, човек је суштински болестан, али га управо болест чини човеком, и ко хоће да га учини здравим и да га наведе да склопи мир са природом, „да га врати природи" (иако у ствари никада није био природан), тај, као и сва данашња пропаганда што проповеда препород, сирову биљну исхрану, ваздушне бање, суначна купања итд. - дакле свако угледање на Русоа - не тежи ни за чим другим него да човека обешчовечи и поживотињи..." („Чаробни брег")

Већ је наведено да је Томас Ман био под снажним Ничеовим утицајем, који је област духа увек блиско повезивао управо са болесним стањем.

„Једном речју, то значи постоји нека алхемијско-херметичка педагогика, транссуптанцијација, и то навише, неко уздизање... Али, наравно, материја која треба да буде способна да се уздигне, да се спољним утицајима покрене и потисне ка нечем вишем - мора имати сама у себи неких квалитета. А оно што сам ја имао у себи... то је да сам поодавно био у присном односу са болешћу и смрћу..." („Чаробни брег")

Заплет Шопенхаурове филозофије, као и заплет свих добрих књига, заснован је на контрасту и опозицији, и у књижевности Томас Ман се готово дословно држао овог модела. Правио је опозиционе парове на различитим нивоима, сукобљавао уметност и морал, уметност и цивилизацију, културу и друштво, генијалну болест и здраву глупост. Све фантазије његових протагониста пролазе кроз забрањене жеље, љубави и смрт, и неизоставну болест, а управо ту се огледа сва дубина Ничеовог утицаја у Мановим делима, посебно Ничеово гледиште на распадање и повезивање болести и креативности. Отуда симболично „уздизање" Ханса Кастропа у уводу „Чаробног брега" и његово откривање креативности у средишту болести.

„Дуализам, антитеза, то је покретни, страсни, дијалектички, оштроумни принцип. Дух је исто што и подела света у два непријатељска табора." („Чаробни брег")

Тако се и рат приказује као продукт сукоба између два тајна друштва, две идеологије које уопште нису тако различите како се на први поглед чине, што се у роману и види, јер се ставови њихова два представника, Сетембринија и Нафте, преплићу и често је тешко препознати који од њих двојице говори. Смисао њиховог сукоба можда и није идеолошки, већ чисто практични. Борба за власт. Нафта отворено говори о неопходности рата, чак и страховитог терора, јер је он, по њему, неопходан ради човечанства: „.... Гргурове су речи: „Проклет да је човек који неће да окрвави свој мач"... Пролетеријат је прихватио Гргурово дело, у њему је обновљена Гргурова ревносна служба богу и он, као ни велики папа, неће смети да заустави своју руку пред крвопролићем. Његов задатак је да успостави терор ради спаса света и да постигне Спаситељев циљ: живот у богу, без државе и без класних разлика." („Чаробни брег")

Већ је наведен цитат из романа у којем Сетембрини отворено подсећа Ханса Касторпа да га се сети уколико ускоро дође до немира у неким државама, чиме сасвим јасно указује на умешаност његовог тајног друштва у кројење светске политике.

Душа Ханса Касторпа налази се на размеђу између ове две струје, подељен и разједињен, покушава да спозна шта је истина и да ли ју је могуће спознати. Да ли је човек уопште скројен да би спознао истину и ако јесте, може ли до ње продрети кроз измаглицу лажи којом га окружују? „Човек је у животној опасности - ђаво и десно и лево, како до ђавола да се извуче." („Чаробни брег") А када Хансова велика љубав, удата мадам Шоша („У даху којим га је окрзнула пролазећи, он стоји, луд од среће који му ствара тај сусрет, а и зато што је једна реч из њених уста... била упућена директно њему"), која веома мало времена проводи код куће, већ се углавном лечи по европским санаторијумама, иако, заправо, не болује у правом смислу те речи, ни од чега, већ је њено лутање само симболично приказана потрага на нечим, за смислом који јој стално измиче, када она заувек оде из санаторијума у Давосу, остављајући му као једину успомену малу, уоквирену стаклену плочицу, коју је требало држати према светлости да би се на њој нешто видело - заправо, рендгентски снимак њеног стомака - Ханс Касторп губи све илузије и одлази као добровољац у рат. Није он ништа спознао, није се трансформисао, како то уобичајено сугеришу у рецензијама! Па каква је то спознаја, решити да идете да убијате друге људе?! Не, он је просто пао у депресију, стигао до крајње границе својих могућности и решио да на најприхватљивији начин оконча свој живот. Он се предаје и враћа у равницу, где доживљава судбину као и сви људи који теже вишем духовном животу али остају заробљени у овом свету: „Сумрак, киша и прљавштина, пожарно црвенило мутног неба које непрестано бруји од тешке грмљавине. Влажни ваздух је испуњен и искидан оштром песмом, бесним урлањем као да лију сви пси пакла, урлање које се свршава распрскавањем, шикљањем, ломљењем и пожаром, јечањем и крицима, трештењем труба које само што не прсну, и ударањем добоша који све брже и брже дају знак за јуриш... То је равница, то је рат." („Чаробни брег")

Ханс Касторп је био само још један у низу занесењака, који су живели у илузији да је могуће открити истину, постићи неки виши живот и остварти савршену и чисту љубав.

„Авантуре крви и духа, које су твоју једноставност уздигле, допустиле су ти да у духу проживиш оно што физички по свој прилици нећеш преживети. Наилазили су тренуци кад си замишљао да владаш и кад ти је из смрти и телесног сладострашћа сан о љубави загревао душу. Да ли ће се и из ове светске свечаности у част смрти, из ове опаке грозничаве ватре која сад свуда унаоколо захвата вечерње небо, такође једном уздићи љубав?" („Чаробни брег")

1929. године Томас Ман је добио Нобелову награду за књижевност, за роман „Буденброкови". Сада, већ као трансформисани демократа, поборник Вајмарске републике, као човек који се одрекао идеологије од пре Првог светског рата, Ман добро уочава све опасности нацизма и зато све више иступа у јавности против њега.

Почетком 1930-тих, Ман је објавио јавни „Апел здравом разуму", покушавајући да упозори јавност на огромну претњу коју представља нацизам, али глас разума у општем лудилу је као глас вапијућег у пустињи. 30. јануара 1933. године председник Немачке, фелдмаршал Паул фон Хинденбург, именовао је Адолфа Хитлера за канцелара. Томас Ман је већ у фебруара исте године кренуо у једно од својих путовања Европом, желећи да одржи предавања у Амстердаму, Бриселу и Паризу, али се више никад није вратио. Ускоро су му нацисти одузели немачко држављанство и забранили књиге, а универзитет у Бону му је одузео почасни докторат који му је додељен после Првог светског рата.

До 1938. године живео је у Швајцарској, а онда се са женом преселио у Сједињене америчке државе, где ће и остати до краја Другог светског рата. Током рата његов живот био је препун активности: активно је помагао избеглицама из Европе; служио је као консултант о немачкој књижевности при Конгресној библиотеци; држао предавања у многим америчким градовима и апеловао на немачки народ преко британског радиа ББЦ.

1943. године умро је један од највећих светских научника, Никола Тесла, Совјетска Црвена армија је победом код Стаљинграда присилила немачку Шесту армију на капитулацију и тиме извојевала једну од пресудних битака током Другог светског рата, а Томас Ман је објавио четворотомно дело на којем је радио преко десет година, „Јосиф и његова браћа". Сажето посматрано, Ман у овом делу тумачи стару библијску причу као архетипску причу о напредном појединцу унутар заједнице, којег заједница изопштава да би му се после обратила као једином спаситељу. Иако је ово дело засновано на научној студији и историји, ово није историјски роман, дело је прожето иронијом и хумором, свешћу о нужности модернизације. Ман је желео да напише мит свога времена и подстакне своју генерацију у вери у моћ људске креативности и интелекта.

1947. године објавио је „Доктора Фауста". Ово је дубоко песимистична књига, јетка оптужба његове некадашње домовине, која је, попут др Фауста, направила пакт с ђаволом. У овој фикцијској биографији Ман пише о уметнику, немачком композитору Адриан Леверкухн-у - пошто је музика, по Мановом мишљењу, уметност најближа декаденцији, болести и смрти. Усамљени, отуђени јунак романа, говори о искуствима свога времена кроз музику, а прича о композитору је прича о немачкој култури у декадама пре Другог светског рата, прецизније, прича о колапсу традиционалног хуманизма и победе мешавине софистицираног нихилизма и варварског примитивизма.

Манов стил је помало китњаст, карактеристичан по обиљу података, ироничном хумору и пародирању; његова композиција је суптилна и на много нивоа, фантастично реалистична на једном нивоу, а ипак, носи у себи дубоки симболички смисао. Његовим делима недостаје једноставност, те стога и нису за сваког читаоца.

1952. године Ман се са супругом враћа у Европу, у Швајцарску, настављајући живот у селу крај Цириха, у којем је живео у периоду пре Другог светског рата.

1955. године одлуком савезника, Савезна Република Немачка поново је добила суверенитет, 18. априла умро је Алберт Ајнштајн, а недуго за њим, 12. августа, два месеца након прославе 80. рођендана, умро је и Томас Ман.

„У област његових студија одувек су спадали они тамни и пространи предели људске душе који се назива подсвест, премда би било боље речено надсвест, пошто из тих сфера допире на махове неко знање које далеко превазилази свесна знања појединца и наводи на мисао да би могли постојати неки односи и веза између најнижих, тамних региона појединачне душе и једне свезнајуће универзалне душе." („Чаробни брег")

Comments