Светислав Стефановић

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ
(Нови Сад, 01.11.1877 — Београд, новембар 1944)

Светислав Стефановић је био песник, критичар, преводилац, есејист, драмски писац, лекар.

Светислав Стефановић је по професији био лекар, оснивач је Катедре за патологију, а био је председник и оснивач Југословенског лекарског друштва. Учествовао је у Балканским ратовима и у Првом светском рату, више је пута одликован. Био је председник Српске књижевне задруге. После Другог светског рата оптужен је као клеветник совјетских власти у вези са злочином у Виници, док су каснија истраживања потврдила његово сведочење. Оптужен је и као саветодавац Велибора Јонића у прогону књижевника, али у оптужници нису наведени докази који би поткрепили овакве тврдње. Замерало му се и то што је 1937. године превео Мусолинијеву књигу О корпоративној држави. 1944. године је стрељан као непријатељ народа и ратни злочинац.

Био је модерниста и авангардиста. Поезију је објављивао у следећим листовима и часописима: Стражилово (1893), Бранково коло (1911—1914), Босанска вила (1911—1914), Хрватскосрпски алманах (1911), Летопис Матице српске (1913, 1926, 1928), Српски гласник (1916—1917), Српски књижевни гласник (1914), Дело (1914), Вихор (1914), Српске новине (1916), Забавник (1917—1918), Дан (1919), Критика (1921—1922), Мисао (1919,1922,1923), Република (1922, 1923, 1924), Време (1926), итд.

Објавио је и следеће књиге поезије:

Песме оригиналне и преведене И, ИИ, ИИИ, Мостар, 1903, 1904, 1905.
Сунце и сенке, Београд, 1912.
Строфе и ритмови, Београд, 1919.
Границе, Београд, 1926.

Гојко Тешић каже да је од Стефановићеве поезије знатно важнији његов критички ангажман у одбрани концепције модерног српског песништва. Бранио је Дисово песништво у програмском чланку Част и слобода творцима! (Бранково коло, 15. ИX 1911), значајни су есеји у Босанској вили (1912—1913), Више слободе стиха, Стих или песма?, а у међуратном периоду брани модернистичко песништво, нарочито у есеју Узбуна критике и најмлађа модерна (Мисао, 1921) и у полемици са Марком Царом (Мисао и Политика).

Стефановић је био познат као критичар својих савременика. Сматрао је да се превише енергије троши на рат са старом уметношћу, уместо на ослобађање нове. Критиковао је вештачку конструисаност и недостатак интуитивности и спонтаности у авангардној поезији. Веровао је у побуну, обновитељску мисију, али и у повратак варварста и примитивизма у књижевност, сматрајући да представљају освежење за уметности. Међутим, тридесетих година Светислав Стефановић напушта концепцију за коју се залагао, одриче се модернизма, постаје конзервативан и прелази на књижевну десницу.

Литература


  • Гојко Тешић: Антологија песништва српске авангарде 1902—1934, Светови, Нови Сад, 1994.
  • Гојко Тешић: Српска авангарда у полемичком контексту, Нови Сад, Светови, 1991.
  • Станислав Винавер: Сунце и сенке. Песме г. Светислава Стефановића, Штампа, XИ/180, 2. ВИИ 1912.
  • Миливој Ненин: Светислав Стефановић — претеча модернизма, Нови Сад, 1993.

 

Comments