Стеван Јаковљевић

СТЕВАН  Ј.  ЈАКОВЉЕВИЋ

(Књажевац, 24.11/7.12.1890 — Београд, 02.11.1962)



Стеван Ј. Јаковљевић, српски писац и ботаничар по струци, професор Универзитета у Београду и ректор од 1945. до 1950. године. Као официр српске војске, борио се у Првом светском рату, а у Другом светском рату био је у италијанским и немачким логорима.

Књижевно име и популарност стекао је романом "Српска трилогија" који чине: "Деветсто четрнаеста", "Под Крстом" и "Капија слободе".

Његова књижевна судбина није нимало једноставна. Значајна сведочанства пружа нам у својој аутобиграфији, писаној уочи смрти и у разговорима које је са њим водио новинар и књижевник Синиша Пауновић. Разговори су објављени у књизи Писци изблиза, 1958. године. Јаковљевић прича о детињству, школовању, ратовима, Српској трилогији, и редом објашњава једну по једну своју књигу. Текст је у целини поуздан извор информација како бисмо боље упознали Јаковљевића као личност а и његово књижевно деловање. Кажу да је "исте ствари увек говорио и писао на исти начин."

"Друкчијој традицији српске прозе припада Стеван Јаковљевић... Његово главно дело 'Српска трилогија' (1937), у ствари романсирана историја Србије у првом светском рату, дата из перспективе малог човека, учесника у рату, доживела је необичну популарност код читалаца и све до данас није се престала прештампавати. Тој популарности нису сметале ни све оне слабости на које је критика од почетка указивала: дилетантизам, репортерска површност, расплинутост, фактографизам, сувопарност, слабости које су још наглашеније у другим његовим романима."

Дела Стевана Јаковљевића из ботанике: Студије о биљном свету Преспанског језера, Макрофитска вегетација Охридског језера, Систематика лековитог биља.

 

КЊИЖЕВНИ ОПУС СТЕВАНА ЈАКОВЉЕВИЋА


Књижевни опус Стевана Јаковљевића је веома импресиван. За мање од три деценије настало је око 300 ауторских табака прозе — која се сада једва сместила у десет дебелих томова овог, првог издања сабраних дела. Оно обухвата углавном хронике и романе:

Српска трилогија, И—ИИИ,
И издање 1934—1936 (све три књиге заједно први пут 1937);
Смена генерација, 1939;
Велика забуна, 1954;
Ликови у сенци, 1956;
Земља у пламену, 1961;
затим књигу приповедака Сузе и осмеси, 1959,
и већу новелу Крвава авлија, 1958.

Најпознатије и најпопуларније дело Стевана Јаковљевица, Српска трилогија је доживела до ИИ светског рата 6 издања, а после рата још 10; преведена је на неколико језика (словеначки, чески, словачки); за живота пишчевог (новијих података нема) објављено је укупно око 150 приказа на српскохрватском, словеначком, мађарском, немачком и француском језику. Смена генерација је такође имала знатан одјек, нарочито уочи ИИ светског рата. Новија дела су му некако остала у сенци првих двеју књига, уопште на периферији послератних књижевних збивања.—

У Српској трилогији је Стеван Јаковљевић тријумфовао ипак због безумне храбрости да се ухвати у коштац са најосетљивијом тематиком тога доба — са тек минулим ратним крвопролићем, које је још наткривљивало послератну стварност. И то конкретно: дао је хронику истинитих догађаја, стварне људе под њиховим именима и презименима. Ангажована на страни правде, човекољубља и мира, Јаковљевићева реконструкција је научно детаљна, исцрпна, проверена. Апсолутна аутентичност, као резултат укрштања извора писаних и усмених о биткама и другим ратним операцијама, о покретима трупа, о свим догађајима, а изнад свега о људима — то одликује Српску трилогију. И тако јој је прибављен имунитет којим се одбранила. У разговорима Синише Пауновића са аутором, на једном месту се за њу тачно каже: "Иако је писана непосредно, нико досад није демантовао ниједан став, што само потврђује њену веродостојност."

Сличне истраживачке послове данас обављају тимови научника у институтима. Потребна је била заиста велика акрибија, дисциплина и самоорганизација да један инокосни посленик приведе крају и само сређивање материјала. Стевану Јаковљевићу је то ишло од руке, а материјал није уз пут изгубио душу. Погрешно је уверење да се Стеван Јаковљевић задовољавао сведочењем о времену, људима и догађајима. Његове прозе, а Српска трилогија на првом месту, не могу се сврстати у сива сведочанства или суве хронике. Као човек који зна шта ради, овај аутор је недвосмислено, јасно и адекватно изнео и своју поетику. Најкраће речено, он се у књижевности залаже за лепоту истине тачно уочене и доказане. Уместо неке варијанте схватања уметности као сазнања, уочава се истицање лепоте у преображеном сазнању, које одговара визији, виђењу целине и, још шире, одговара истицању стваралачке црте у човеку. Стеван Јаковљевић је веровао да је тзв. стваралачко мишљење, којим се доста бави модерна психологија, исто или бар еквивалентно код научника и уметника. Разлике су веће тек у крајњем резултату, тј. у различитим језицима којима се једни и други изражавају.

У поетаци Стевана Јаковљевића, која се — како је једном постављена у Српској трилогији — није битно мењала до Земље у пламану, полази се од живота, односно од животног материјала. Посао аутора, у почетној фази, јесте да материјал прикупи, што више на извору, у кантакту с људима и у литератури. Следи провера и селекција, распоређивање и књижевно уобличавање. Кад догађаји и личности постану аутору зрели и јасни, онда седа да пише. За писце као што је Јаковљевић, то је физичко-технички посао, који се изводи коначно, без знатнијих преправки. "И — тада је рукопис спреман за штампу."

Тим речима се и симболично завршавају пишчеви разговори са Синишом Пауновићем.

* * *

Књижевна судбина Стевана Јаковљевића била је одлучена Српском трилогајом. Кад се слегла прашина око препознавања појединих личности и утихле остале чаршијске приче, испоставило се — у смеши литерарних и ванлитерарних (на првом месту националних) разлога — да је Јаковљевићева књига неоспорива. Примедбе су биле потиснуте на периферију. Или само заташкане — до прве следеће прилике?

У ствари је Српска трилогија још тада изузета. Због тематике и, допустимо, неодољивог "тајног пламена", признавана јој је вредност, али без конкретних поређења са другим књижевним делима у традицији или садашњици, домаћој и страној, у жанру романа или неком другом. Дело је истицано и тумачено као "наше", у смислу "нашко", јединствено и у српској и у осталим југословенским књижевностима; али та јединственост висила је у ваздуху.

Кад се, убрзо затим, Стеван Јаковљевић у свом следећем делу Смена генерација приближио савремености као теми и роману као жанру, попустиле су бране — и бујица се сручила на нову књигу. Иако је Српска трилогија била углавном поштеђена, оштрина тона као да се инспирисала свиме што је у вези са Јаковљевићевим првенцем остало неречено. Зар научнику није доста једна књига? Испричао је ратничка сећања, испричао! Сад би хтео да дели лекције и из савремености — као да је прави романописац?!?

Негације су биле двојаке, и одмах после објављивања Смене генерација су се уобличиле у трајне дилеме о Стевану Јаковљевићу као књижевном ствараоцу, које су га пратиле до смрти. Прва је порицала, или се питала за књижевну страну Јаковљевићеве прозе, налазећи јој мане у расплинутости, голом хроничарском ређању факата, у збиру фрагмената датом уместо органске, живе целине, и сл. У овом делу оцене слагали су се критичари различитих оријентација, закључно са бившим надреалистом, потоњим левичаром Ђорђем Јовановићем, који је вероватно био и најстрожи од свих.

Друга негација или дилема тицала се идеолошко-политичке стране. Масони и грађански кругови су нападали критичку слику свог света, коју су нашли у Смени генерација. Присталицама, пак, социјалне литературе, као Ђорђу Јовановићу, та је слика деловала млако и разводњено.

После другог светског рата, кажемо, ситуација се није битно променила. Прва примедба се готово аутоматски понављала при појави сваког новог дела, а и при прештампавању Смене генерација. На другој примедби се није инсистирало, али није ни оборена. Судећи по аутобиографији, то је погађало Јаковљевића, који се по повратку из заробљеништва живо ангажовао у новом југословенском друштву — као посланик, ректор Београдског универзитета и члан Српске академије наука и уметности.

Једино је Српска трилогија имала свој живот, прештампавана је непрекидно, без рекламе и тако рећи без критике, али са својом многобројном публиком, и старом и још више новом, и која се и даље обнавља. Најадекватније су у овом раздобљу о прози Стевана Јаковљевића писали: Милан Боковић у предговору Српске трилогије у школској библиотеци "Просвета", 1968, и Предраг Палавестра у својој студији Послератна српска књижевност, 7972. године. Но, издвајајући претерано Српску трилогију међу његовим делима, они и њу мере аршином коме одговара, у пуном смислу речи, једино класичан роман, још стриктније, роман из сфере тзв. критичког реализма.

Неспоразум, који у публици не постоји, ево где се продужава у критичким интерпретацијама, чак и најдобронамернијим. Прво издање сабраних дела Стевана Јаковљевића права је прилика за поновно читање и ревизију судова. Књиге су сада први пут све заједно, а много је вода протекло, стечена су и нова искуства, која упућују на нужност промене, пре свега, начелних гледишта у критици. Сам Јаковљевић био је свестан, још пре више од две деценије, да почињу да се догађају у књижевности и око ње неке друкчије ствари. У разговору са Синишом Пауновићем, он видовито каже о својим послератним критичарима и поводом њихових интерпретација следеће:

"Кад је изашла Српска трилогија, а и Велика забуна, критика је наравно на разне начине оцењивала моја дела: роман, репортажа, хроника, фактографија, романсирана хроника, мозаик-роман и тако даље. Било је и таквих који су мојим делима оспоравали сваку књижевну вредност. Јер, моје књиге, веле, нису писане у класичној форми реалистичког романа. Кажу то, а заборављају да у последње време долази у питање чак и та опробана форма (подвукао С. Л.), јер се роман, бар по мом мишљењу, не пише романа ради, већ да се што веродостојније изложе животне радње људи и догађаји у друштву."

На овом месту Стеван Јаковљевић износи најексплицитније, као свој књижевни кредо, ставове који одговарају принципима документарне прозе, једне струје која се на наше очи развила у целом свету током последње, осме деценије овог века и која је у садашњем тренутку можда и доминантна у светској прози. Стеван Јаковљевић је — без обзира на декларације, дакле карактером свог књижевног стваралаштва — у часној претходници те модерне струје. Он је, штавише, отац српске документарне прозе.

Чак и не морамо да у расправу уводимо категорије које се у Јаковљевићево време нису употребљавале. Ако његову прозу читамо недогматски и недоктринарно, јасно је да он веома модеран писац већ у раној и давнашњој Српској трилогији. У прожимању факата и визије, она је хибридно дело, и свеједно је како ће бити крштена: као роман-хроника или као романсирана хроника. У сваком случају, она је једна од најбољих проза српске књижевности између два рата и уопште, уз бок Сеобама Црњанског, Дану шестом Растка Петровића, Покошеном пољу Бранимира Ћосића, као и нешто каснијим Андрићевим двема хроникама. Не уступа ни новијим остварењима; интересантно би било направити детаљно поређење са Временом смрти Добрице Босића.

На ширем плану југословенском и међународном, Српска трилогија се приближава Крлежиним антиратним прозама, затим романима Ремарка, Барбиса и Рена. Горчина ратника-учесника и сведока је заједничка поента већине тих дела. Код Јаковљевића се рано гласи њен сигнал и јављаће се све до завршетка, тј. до епилога треће књиге. Али наш писац не одлази у крајност десперације; држи га његов колективни јунак, обични људи из народа који чине језгро Српске трилогије, слично Голој години Бориса Пиљњака, Тихом Дону Михаила Шолохова и још неким књигама руске прозе о октобарској револуцији и грађанском рату.

Колективни јунак преплиће се са писцем-приповедачем, који и сам равноправно учествује у догађајима. Тако књига има модерну пуноћу која на крају прераста у монументалну, а живу, стално конкретну, животну, дрхтаву визију целог народа и епохе.

Друге ствари Јаковљевићеве не досежу увек дотле, и не издржавају у свему поређење, пре свега са самом Српском трилогијом. Али такође ни са њима не треба бити крут. Неправда сувише погађа Смену генерација, роман из живота у граду који ни данданас нема свој прави роман, јер је као град још неконституисан, сав ровит (од менталитета до језика), па ни Андрић (рецимо у повести Зеко) није ту постигао изузетније домете. Истини за вољу, можда је у Смени генерација писац ипак превише одступио са свог терена и од свог стваралачког поступка, управо под притиском критике, да би написао прави реалистички роман, у жанру који му није "по мери".

У духу поетике Српске трилогије, Велика забуна представља прво послератно сведочанство о слому старе Југославије у априлу 1941. године, као што су и Ликови у сенци прва — и досад једина — детаљнија хроника робовања у Немачкој 1941—1944. Материјал је на махове савладавао концентрацију писца — и то су разлози скромнијег домашаја ових двеју хроника, а, нарочито Земље у пламену, коју је Јаковљевић радио већ озбиљно болестан и у претераној трци са временом, не би ли је завршио за двадесетогодишњицу крагујевачког покоља.

Читалац ће свакако имати изузетну могућност да благодарећи Јаковљевићевој прози, види и доживи узбудљиво платно превратне епохе од четири рата: два балканска и два светска, са временом и између та два светска рата. Писац ових редова је исто тако уверен да ће сада и критичари дати књижевном стваралаштву Стевана Јаковљевића, за четири деценије преданости и доследности, пуну сатисфакцију постављајући га на часно место које му у историји српске књижевности и припада.


Света Лукић
31. март 1981.


Стеван Јаковљевић
Српска трилогија
"Слобода"
Београд, 1982.

Comments