Сергеј Јесењин

Рјазанска област на сјевероистоку Русије, била је од најстаријих времена позорница разних истоцњацких најезда, вјерских метежа, буна, најзад револуционарних покрета и граданских ратова.Овде недалеко од града Рјазана, у рјазанском срезу, у селу Константинову, општине кузминске, рден је 3. октонра 1895. године, пјесник Сергеј Александровиц Јесењин.Његови сиромаШни родитељи сељаци Јесењини, Александар Никитиц и Татјана Фјодоровна, сем њега имају и две кцерке Катарину (Кацу) и Александру (Шуру).Малишана од две године, због неслагања родитеља, узима прилицно имуцни деда по мајци Фјодор Андрејевиц Титов, у цијој куци унук проводи дјетињство и рану младост.Овде је добро запамтио три своја ујака, који су били опаки момци и који су га сваки а свој нацин целицили.Немиран и кавгаџија, мали Сергеј је предводник дјеце, најбоље се пење уз дрвеце, неустрашиво се туце, иде бос, поцепан, изгребен, и зато га цесто грде и кажњавају.Највеци утицај на нњега је имала баба Наталија Јевстајевна Титова, која га је необицно волела.Деда Фјодор, мудри сељак и староверац, такоде је утицао на бистрог и несташног децака, васпитавајуци га у патријахалном духу.Кулак и цтец црквене и побожне литературе, он је и савршени зналац религиозне усмене поезије и повезао је у себи одлике побожности иапстрактних интересовања са практицношцу. Јесењин је говорио о њему:"Темељан је цовјек био мој деда.Богу божје а цару царево.Није залуд био имуцан сељак а уз то склон пицу.У кругу бабе,деде и ујака Јесењин је безбрижан,весео, и увек у пољу, шуми, на реци, у друштву сеоске деце и младежи, у стајама за стоку, у дворишту са омиљеним псима, или на језеру крај ловаца и рибара.Тако су запамцене коњске трке у травним степама, девојацке љубави на гумнима, балалајке и песме у гајевима, завијање хармоника, птица и зверова у шумама, бесни плес младежи у пољима и завицајна туга рјазанских сељака.Па ипак, рано га поцињу муцити сумње, нароцито религиозне -" У моме дјетињству било је необицно оштрих прелаза" -писао је он доцније - "цас периоди када сам се молио богу, цас време необицних разузданости, све до жеље да омаловажам светиње и хулим на бога".Код куце су знали за то, вели његов биограф Е.Ф.Њикитина и проверавајуци његова расположења, давали су му цетири копејке за просфору којиу је морао носити свештенику да је освети.А овај је за тај обред наплацивао две копејке секуци просфору на три дела."Доцније", сецао се Јесењин, "ја сам науцио ову процедуру секуци просфору својим ножем, а две копејке стављао сам у џеп и ишао на гробље да са дјецом играм крајцарица.Али једном се деда досјетио.Направио се лом и јасам побегао тетки у друго село и не вратих се све док ми нису опростили."Прве појмове о писмености мали Сергеј добија од укуцана, и деда га доцније уписује у сеоску основну школу, па после у црквено уцитељску семинарију старовераца, коју издржава верска општина у Спас-Клепику, тридесет километара од Константинова.Требало је да у свом завицају постане уцитељ деце цији родитељи исповедају хришцанство ван званицне цркве, и да проповиједа христову науку у најцистијој форми.али се то није догодило јер је њега више од школе, више од свега интересује поезија:нароцито откако се спријатељио са школским другом Гришом Панфиловом, сином сељака, који је имао велики утицај на духовно формирање.

Одлазак у Москву и Петроград

Када је стекао средњошколско обрзовање , "снови о богатству и слави" одводе га са пролеца 1912. у Москву, гдје намјерава да ступи у Педагошки институт.Тим пре, што му и отац у древној престоници ради као месарски помоцник код замоскворецког трговца Крилова.Требало је и син да се запосли у администрацији истог предузеца, али како није устајао као остали службеници при доласку "газдарице" у радњу, морао је напустити трговину, па привремено и оца.Материјално незбринут и на улици Москве , Сергеј се одлуцује да крене књижевним путем.Долази у додир да московским књижевном-музицким кружоком "Суриков", кои се стара о обдареним поцетницима из радницких и сеаљацких редова, и неко вријеме станује код његовог предсједника С.Кошкарова-Заревог.Као суриковцу цланови клуба, радници типографије Ситина, помажу му да ступи као помоцник лектора у коректорско одјелење штампарије.Повеан са типографима, уцествује на њиховим "конспиративним састанцима" и радницким зборовима у околини Москве;због штрајкова 1912. пада у оци полицији и агенти му двапут претресају стан.Пишуци Гриши Панфилову о томе, он подвлаци да му је осам другова затворено због покрета солидарности са трамвајским радницима, док је он, као и сви други, постао синдикалац, и да је претрес код њега срецно прошао-Наредне 1913. године млади Јесењин је и више у водама демократске средине.На путу да постане још мало па револуционар, пише Панфилову да га полиција прати, да му писма обазриво отварају и да је принуден да цути.у току 1914. године Јесењина у Москви поцињу штампати.Његови стихови, под псеудонимом Сергеј Молот, излазе у московским цасописима Добро јутро, Децји свет и другим листовима издаваца И.Д.Ситина.истовремено је секретар цасописа Народни пријатељ, социјалдемократске групе суриковског клуба, цији су цланови прије тога објавили и проглас против рата.Овде Јесењин предаје за први број своју "антимилитаристицку поему", Цавке, али полиција је "још при слагању конфискује".1913.-1914. слуша предавања на Универзитету Шањавског, ради на свом лицном образовању, цита Бјелинског, Гљеб-Успенског и руске класике,а нароцито роман Цернишевског Шта да се ради, док су у поезији љубимци Колцов и Њекрасов.Послије годину и по дана у москви, поремецен ратом и нередовним приликама,Јесењин одлази у село.Вријеме проведено у старој престоници оставља на њега дубок траг.У поезији, као што се види из његовог раног стварања, Јесењин од своје девете до шеснаесте године пише многе стихове који су знацајни "као пут песника до револуције".Меду њима ваља поменути Булкин шаре, слагане у духу народне лирике и духовне стихове посвецене Миколију.Проза из 1909-10, У дубодолини, затим Бобиљ и друг, такоде у народном стилу, у којим је дат симбол потукаца и слободног цовека безземљаша, представља белетристицке покушаје који доцније нису развијани.Као осамнаестогодишњи младиц, зацуден што му листови не објављују пјесме, Јесењин одлази у Петроград.Када се непознати сељак-пјесник, који је доскора напасао краве у рјазанској губернији, обрео у престоници, наишао је на добар примјер и тешку књижевну атмосферу.Петроградски салони и интелигенција потпуно одвојена од народа били су сити литературе позе и геста, булеварске поезије, пуне с једне стране бандитизма и демимонткиња, а с друге - свилених тоалета и будоарског мириса великог свијета.Осецала се заиста потреба за ваздухом и свежином.Уморној и апатицној средини уоци и у току првог свјетско рата требало је више сировости, здравља, непосредности да би могла одржати душу и интересовање за умјетност.Презасицен отменом рјецју, замор и колнулост врхова, с друге стране разна револуционарна настројења, подупирана илегалним радом интелигенције, радницким покретима, штрајковима, сељацким бунама и протестима гладних,главна су карактеристика времена у коме се нашао млади Јесењин у престоници као песник.И, наравно, рјазанско сељаце у белој руској кошуљи са црвеном врпцом и сеоским празницним цизмама, плавих оцију и густе коврџаве косе, овај пастир који није залуд "из звезда и зора уцио школу", цврсто везан за многомилионско мужицко тијело, душе пуне народних мотива, одмах је скренуло пажњу на себе, и то више од других.Он је доњео овој средини и отупелом граду мирис ражи и тамјана, свежину родних степа, руменило рјазанских зора сву драж рускога села.Цим се појавио у Петрограду, у марту 1915., Јесењин је пришао пјесницима из народа, ција се група формирала још 1912.Ових не песника вец пјеваца било је много, а меду њима треба споменути С.С.Клицкова, "сељацког Фета",А.В.Абрамов-Ширјајевца, песника Повложја а као најистакнутијег Н.А.Кљујева пјесника ољонецке губерније.Јесењина у Петрограду одмах прихватају С.М. Городецки и Њ.Кљујев, воде покрета нових сеоских песника, али у уметницке кругове, као што је сам говорио у својим изјавама уводи га Рјурик Ивењев.Долазак младог Јесењина у Петроград да тражи објављивање стхова, славу и бронзани споменик знацио је датум у историји клуба нових сеоских песника.Кљуц за разумијевање овог успјеха представља пјесников став према животу као и психологија сељака који први пут долази у престоницу и коме је потпуно туд великоварошки живот.Јесењин скреце на себе пажњу и Максима Гроког, који је вец осјетио нову поезију са Мајаковским на целу, изводеци на пут многе младе и талентоване писце.Овог пута он штампа Јесењину у свом летопису 1916 усјеве је спарушила суша.Максим Горки у својим сјецањима бележи Јесењинов долазак у Петроград и вели да је по првој његовој пјесми осјетио снагу творца.Зато је још тада заволео и искрено помагао песника-сељака ције су дивне оци и бујна плава коса одмах освојили Петроград.И Мајаковски скицира Јесењина из раних Петроградских дана.Они се сусрецу први пут у једној од бољих престониЦких куца.Јесењин је тада по Мајаковском, у опанцима, у руској кошуљи са "некаквим везовима на крстице".и њему изгледа театралан, тим прије што је вец писао стихове који су се допадали, па би се и за ципеле нашла која рубља.Упитан нашто муи та реклама одговорио је отприлике: "Ми смо сељаци, ми ваше не разумемо...и вец некако... по нашински....у исконској...у пртеној".Цим је Јесењин ушао у књижевен кругове и својом сеоском поезијом наговјестио снагу талента, узома маха рат и настаје општа поремеценост у свету.Он је ових дана у Петрограду и селу, пише и објављује пјесме у периодиЦним листовима меду којима и успјели циклус Русија у коме слика сеоски живот у поцетку и за вријеме првог свјетског рата.Ове дивни стихови су истовремео и једине патриотске пјесме Јесењина.Годин 1916. позван је у војску.Преко његовог познаника, Д.Ломана, царицног адутанта, који је цјенио пјесников таенат, издејствоване су му извјесне олкашице и умјесто да иде на фронт остао је у Царском селу.Ту је у то вријеме живјео и познати социолог, књижевни критицар и социјалист Иванов-Разумњик, који је први популарисао Јесењина као пјесника.Од 1914. до закљуцно са 1916. годином Јесењин припрема двије збирке, Радуњицу и Плаветнил, у које уноси своје ране пјесме.Оне представљају готово његоцо цјелокупно стварање до револуције и прву фазу развоја.све су везане за природу, најцешце за пејзаж села, поред света бајки, мита и религије.Букти спектар боја у Јесењиновим првим пјесмама у којима се оцртавају ликови светаца, народних јунака и представника биљног и животињског свјета.Али плава боја преовладује, зари све, па прожима и самог пјесника.Душа му је плава, оци имају плаво дно, и све што живи плаво је.Иза свих ових стилизованих слицица, у далекој позадини, назирала се као силуета, велика отаџбина - "црвено поље".То је била Јесењинова Русија, тиха смирена и сањива.Као што се види у првој фази стварања поред пејзажа и идеје о завицају и отаџбини,Јесењин култивише у пјесмама и религиознос.У вези са тим, осјецања добијају мистицни карактер или се изливају у пантетистицки доживљене мотиве.Јесењинове пјесме првог периода имају симболистицко обележје и то у духу времен.симболизам као књижевни правац и велики покрет, трајао је у Русији све до окторбарске револуције и својом завршном фазом дотакао се нашег пјесника.Од симболиста на Јесењина највише утицу А.Бели и А..Блок.Када се пјесник појавио у Петрограду у пролоце 1917, одушевљен револуцијом, његов глас се некако одмах издвојио з круга сеоских пјесника и снажно одјекнуо.Фебруарску револуцију је поздарвио на свој религиозни и сеоски нацин.Послије прве револуције Јесењин са сеоским пјесницима одмах прилази револуционарима.Јесењинов пјесницки период стварања у револуцији има двије фазе, као одзива на догадаје од 1917. до 1920. а овдје поред библијских мотива и уопште стихова религиозног карактера, коа што су Исус Младенац, Сеоски цасловац и триптих, најзнацајније збирке су Преображење и Трерјадњица.Јесењин у револуцији верује у срецу, своју и општу, обожава све око себе, довикује револуционарном ветру да витла, и да буде блажен онај ко је "радост земље ознацио ка пастирску тугу".У вријеме обе револуције Јесењинова идеологија је сељацка, али са социјалистицким тежњама у правцу народњака, ипа Цернишевског и религиозним тенденцијама у духу сеоских пјесника и левицара симболиста.Он је заиста усхицен ноим збивањима и као пастри и ходоцасник занет пјева пробуденом народу.Сада не поставља питање да ли треба примити све што револуција пружа, нити захтјева аутономију умјетности, као петрградски сликари који су послије октобра хтјели да се обрате народу против режимског присвајања умјетности.Слицно Мајаковском и Блоку он без резерве прихвата све и заједно са владом прелази 1918. у Москву.А овдје поцетком дурге половине 1918. године Јесењин се слуцајно упопзнаје са младим пјесником Анатолијем Мариенгофом, са којим це остати нераздвојан друг по патњи и пјесми у току многих дана и мјесеци.У Јесењиновој поезији не само у Московском периоду вец и раније осецала се потреба да све буде у сликама.У овој фази постиже врхунац сликовитости, неоцекиваних поредења и и званредних метафора.Оваквп Јесењиново ставрање у Москви одмах је добило присталице и привукло мног пјеснике.Меду њима највише се одушевио млади футурист А.Б. Мариенгоф, који је за собом повукао и познатог модернисту у књижевности Вадјима Шершењевица.У друштву њиховом и друштву других умјетника, Јесењин у Москви живи боемски.Најцешце је у кафеу Питореск на Кузњецком мосту, или у малим локалима и мензама око Њикитске улице и булевара.Овдје су се за вријеме револуције скупљали писци, сликари, глумци да уз скромне обједе дискутују, цитају стихове, или да приредују изложбе, да изводе своја и туда дјела, сакупљајуци напојнице од публике или да организују разне приредбе и предавања за намирнице.Пјесници су у револуцији брзо дошли у јавни и отворени сукоб са званицном критиком и комесаром просвјете.Цијеле гладне јесени и муцне зиме 1918-1919, која је доњела мразеве, дебеле сњегове, пегавац, грип и друге болести, пјесници се заносе припремањем новог књжевном покрета.У мрацним и хладним јазбинама у којима се и мастило ледило млади песници до дубоко у ноц разговарају, припремају алманахе, збирке пјесама и књига са удним називима.Послије многих састанака и дугих разговора А. Мариенгоф, В.Шершењевиц, Р. Ивњев, С. Јесењин и други незадовољни школама симболизма и футуризма, оснивају у стану Мариенгофа, уз цај од мркве имажистицки правац у поезији.Имажисти су били буцниј на улиции него у књижевности.Пропагирајуци свој пјесницки правац свуда су се видјели и цули.Колективна збирка Бојаџинца реци, у којој је објављена Пема о Керуши која је Јесењина својим оригиналним хуманизмом необицно популарисала, штампана је на грозној хартији.Њихово издавацко предузеце, ставрно иблиотека, у доба када се све национализује и када нико не може ништа самостално објвљивати, одржава се само захваљујуци Јесењиновој окретности.Имажисти су предузимали и путовања по русији да би се исхранили, пропагирали имажизам и приредивали књижевне вецери.Најцешце су напуштали Москву да се склоне од оцију власти које их нису трпеле због улицних скандала.Имажистицки покрет знацајан је у Јесењиновом раду као извјестан прелом.Под његовим утицајем он се осјетио последњим пјесником села, кој прилази лагано граду и постаје све више градански поета.Преокрети са Јесењином су се догадали цесто, ало овога пута 1920. у Москви није била посриједи само лицна судбина, нити тежак живот, ни неимаштина , ни потуцање по хладним цумезима.Јесењин је највише патио у себи због биједе живота,због недаца и срозовања којима није било крајаСве догадаје око њега Јесењин је упијао у себе, патеци као јунаци Достојевског.Самоцу је избјегавао, јер је од свега виденог и доживљеног постајао мрацан, а ноцу, када нико ње био крај њега, поцињао је вотком лецити страх од грозних призора и усамљености.Послије оваквих бдења и напетости, наравно да су наилазили тренуци тешке меланхолије, опјевани у Кобиљим корацима.Због имажистицког покрета а и да се снаде цесто у доба глади Јесењин цесто путује на југ Русије.На једном од оваквих путовања, у лето 1920. године Јесењин доживљава судбоносан преокрет у своме животу.У возу од Кислеводска до Баука, негдје измеду станице Тихорјецке и Пјатигорска, посматрајуци кроз прозор кавкаске пејзаже гледа трку ждрепца и локомотиве.Мериенгоф, који је стајао крај њега, посматрајуци и сам ово занимљиво надметање, описује овај призор у Роману без лажи-"Степом, упоредо са нашим возом, јурио је до лудила уплашен од локомотиве, врани лаки ждребац.Призор је био дирљив.Вицуци из петних жила, машуци гацама и климајуци својом тршавом плавом главом, Јесењин је бодрио вранца да истраје.Целицни и живи коњ трцали су упоредо два километра,затим је цетвероножац поцео да одустаје и ми га изгубисмо из вида Јесењин је био ван вида.....".Уметницку евокацију овог цијелог догадаја даје у Цетрдесетодневном помену.Тада први пут у његовој поезији труби рог и објављује селу долазак госта са гвозденом трубом.Ови стихови циклуса представљају врхунац његовог бола и истовремено слом свихе његових идеала, везаних за село као главни извор снаге.Од њховог постанка па до смрти, некадашњи пјесник радости и свитања остаце на раскрсници путева: једном ногом у старом а другом у новм свету..Овој фази Јесењиновог развоја, коју углвном одредује трагедија села и лицна пропаст, припадају и њеогве драме.Земља лупеж је ауторов потпуни крах приказивања савремених руских драмских збивања.Медутим, драма Пуацпв је врацање животу и револуцији или покушај свесног тражења излаза и утјехе послије слома. Али Пуацов је знацајан по другом нецем:он представља последњи Јесењинов имажистицки потез.У њему су пјесникове стилске фигуре и слике понекад усиљене, једноставне, цесто понављане, док је језик тежак и непомицан као у болесника.Мада и ту његова топла лирика понесе дјело, ипак се оно не развија драмски снажно, нити пјесник стиже да обасја са свих страна грандиозну фигуру сељацког револуционара.Зато је можда у праву један совјетски критицар када примјецује да овдје Јесењин није писао о Пугацову вец Пугацов о Јесењину.

 

У Јесењиновом животу жене су играле велик улогу.Он је увијек за собом вукао безброј крупних и ситних љубави и прљавих авантура.Али највише се у његов живот увлаци цувена играцица Исидора Дункан.По неким ова перверзна странкиња била је кобна за Јесењина као и убица Дантес за пушкина.Прије сусрета са Исидором, Јесењин се у доба имажизма растао са својом првом женом Зинаидом Николајевном Рајх, са којом је имао кцерку Татјану и сина Константина.Тај први боемски брак био му је више досадан и он се постарао да га раскине.Ускоро за овим је на сцени Исдора Дункан.Јесењинова веза са њом је довела до брака којим се бавила у поцетку руска, затим европска и америцка јавност.За оне који су пратили живот велике уметнице и талентованог лирицара то је био не брак вец низ интересантних сензација.Одмах послије познанства балерине и пјесника се по Москви о љубави јесењина који није знао ниједан језик сем руског и Исидоре која на том језику зна неколико ријеци.А јавно се прица о њима тек када се Јесењин сасвим преселио у палату Балашова;када у школи поцињу оргије и туце; и када заслепљена Исидора јури Јесењина по Москви.Обицним људима смешни су односи жене, на заласку лепоте и страсти, и пјесника у пуном сјају млдости.И док малоградани поводом 26 на према 46 праве шале,љубавницима је све јасније да јендо без другог не могу.А ево како је стварно дошло до јединства двеју плоти и двеју душа, најзад и до трагике уморних путника.Сирови сеоски пјесник, талентован, бујан и жељан славе, успјеха и љубави нашао се крај жене која је била олицење вјековне културе Запада.Зацаран он гледа као у цудо, не знајуци шта да ради "са својим рукама и ногама", у жену у цијем сваком покрету се огледа "љепота антицке хармоније".А још када први пут види њену игру,он осеца страст која окива и Исидору.Да га одвоји од ноцних локала, прљавих жена, пијаних другова који су га наговарали да бјежи у Персију;да би га спасила за књижевност и себе, пристаје да се вјенцају.сутрадан по венцању Исидора и Јесењин су на московском аеродрому и њихова лица блистају од дјеције радости.Они се гледају са "пуно нежности и љубави" оцекујуци у "будуцности нешто ново нешто лијепо и необицно".Не знајуци шта це са рукама, пјесник за тренутак некако несвјесно овија око руке Исидорин шал. као да везује супротна свјета и два иста краја.А када узлецу попут Икарових снова, за њима остаје земља младости и револуције, пуна невоља и брига, са проблемима оскудице, глади, епидемије и Непа.А у Јесењиновом дјелу, и књига стихова Исповијест мангупа, са тужним мотивима граданина и боема.Када 11.маја 1922. Јесењин и Дункан стижу у Берлин нико није срецнији од њих.Али тај сан у луксузном хотелу Адлон не траје дуго.Отпоцињу и овде прво неспоразуми, онда сукоби и скандали које штампа претвара у сензације.

СМРТ

Последње године живота, 1925., Јесењин је у напрестаној агонији стварања и смрти.Пјесме просто клуцају из њега да се и сам он томе цуди."не могу да их зауставим", "то је као навијена машина", говорио је познаницима.Прије тога, 1924., на Кавказу, такоде је грабеци од живота бележи све што се годинама гомилало у души.Незаборавна исповијест Ана Сњегина излива се снагом бујице у дивну лирску пјесму.Ана Сњегина је пјесниково и најреалистцније остварење, са утисцима из родног краја 1918. гдје је Јесењин провео љето и био оцевидац многих догадаја.Пред смрт Јесењин се највише сеца љубави, која за њега знаци највецу срецу и цудо на свијету.Њена пролазност муци, он би хтјео вецно да сања мај и ону коју заувијек воли и да никада не прецвјета.Исповјести смртника, тако би се могле назвати последње Јесењинове пјесме.Праштајуци се са животом, он у њима, тономинтимности, узбудљивих осецања,тихих радости и туге, изражава најнепосреднија осецања најдражег себе.У јесен 1925. пјеснику се тешко могло помоци"Када се у последње вријеме говорило", вели Мариенгоф,"Јесењин пије", ријеци су звуцале као"ударци маља" и сви су бјежали од опасног,махнитог и изгубљеног цовјека.По свима свједоцанствима Јесењину је ових дана остајао само један излаз-болниац, а пријатељима - опасност да је не одбије као некада санаторијум.увеце 23.децембра,Јесењин по забелешкама зета Неаседкина, одлази сестрама у Замоскворецје и не поздравља се иде у собу и купи све своје ствари.Јесењин стиже у Петроград 24.децембра ујутро, одседа у хотелу Англетер и три дана јури обављајуци послове.Болесно узнемирен и нуропат,Јесењин се тих дана осецао страховито усамљен.У хотелској соби бр.5, коју је некада долазио са Исидором, атмосфера постаје све тежа, нароцито увеце.Кад год би пред спавање отворио прозор улетало бих јато врана које дуго није могао истјерати.У души се стварао још веци пакао, и он је ујутро 27. децембра, немајуци мастила - како је сам прицао преко дана познаницима - написао пјесму крвљу, из расецених вена.То су били стихови "До видења, пријатељу",предати увеце младом пјеснику В.Ерлиху, који је заборавио да их процита и завирио у њих тек кад је било доцкан.Увеце 27. децембра, Јесењин је у ресторану свог хотела замишљен и тужан.Послије вецере је у вестибилу, гдје дуго сједи сам, нервозно пуши и тоне у несану миса, док се одмара у у огромном граду и великој куци.Уморан, душевно болестан,оцајан,он каткад устане, шета, гледа кроз прозор у сњежну ноц пуну облака и магле, па опет скрушено сједа, наставља пушење, и трља цело.Роб утисака и претераних црних уобразиља, зловољан и утуцен, остаје тако до поноци и до безумне свјести када усплахирено поциње јурити ходницима;онда куца на врата сусједа и моли да их отворе и преклиње да га пусте унутра.Али у мутном сјају дубоких и бешумних ходника нигдје никог: ни жене, ни брата, ни друг.Пред замагљеном свјести отварају се само врата најмљене гробнице.Он јури у своју собу, разбацује намјештај, прави неред, и у ужасу, опет сијеце ножем вене, затим пребацује у углуг собе преко цјеви за парно гријање уже од пртљага, навлаци омцу око врата и после поноци измеду ноци 27 и 28 децембра 1925. врши троструко убиство:сецењем вена, вешањем и горењем уз цијев за парно гријање...
Сахрањен је у Москви 30.децембра 1925.године на Вагањковском горбљу.

Comments