Радоје Домановић (1873-1908)
припада хумористичко-сатиричној традицији српског реализма, чији је зачетник Глишић.
Књижевни рад започео је приповеткама из сеоског живота у којима се, као и код његових
претходника, осећа оштра поларизација између идеализације и критичког разобличавања,
али без њихове снаге и свежине. Најбољи део његова рада, сатиричне приповетке, настале
су у неколико последњих и најцрњих година обреновићевског апсолутизма, између
1898. и 1903. Син сеоског учитеља опозиционара, одгојен у духу народне поезије и
Горског вијенца, касније као професор гимназије због политичких уверења прогањан,
премештан и отпуштан с посла, Домановић је, уз ватрено слободољубље, носио огорчену
мржњу на све видове тираније, која је надахнула његове најбоље политичке сатире.
После пада апсолутизма (1903), незадовољан што се у земљи тако мало изменило, разочаран
у властиту странку, одајући се све више неуредну боемском животу, он је покушао
да и у новим приликама настави рад на политичкој сатири (издавао је политичко-сатирични
лист "Страдија"), али без пређашњег успеха. Умро је усамљен, огорчен,
сиромашан, у 35. години живота. Домановић је писао хумористичко-сатиричне приповетке,
у којима све што се збива остаје у границама реално могућег (Позориште у паланци,
Гласам за слепца, Не разумем и др.), хумористичко-сатиричне приповетке с елементима
гротескне фантастике (Марко Краљевић по други пут међу Србима, Размишљање једног
обичног српског вола), али је највећи успех постигао у жанру алегоријско-сатиричне
приче, коју и уводи у српску књижевност (Укидање страсти, Данга, Вођа, Мртво море,
Страдија и др.). Сатирична визија стварности обично је уоквирена причом о имагинарном
путовању. Писац, односно његов заменик у приповеци, наратор, путује по свету, на
јави или у сну, и стиже у некакву далеку, непознату земљу, која се разликује од
свега што је пре и после тога видео. Све што се у њој догађа друкчије је од нормалног
и природног. Људи добијају ордене и признања за ствари због којих се иде у затвор,
министри се интересују свачим, само не оним зашто су задужени, посланици, које поставља
министар полиције, уче оно што им је задато да кажу у скупштини као ђаци лекције
(Страдија). Највећа грађанска врлина јесте ропска понизност пред представницима
власти. Грађани се поносе што их јашу кметови и пандури, с радошћу прихватају одредбу
власти да се сваком удари жиг на чело како би се разликовали од странаца, чин жигосања
претвара се у велику свечаност, манифестацију националних осећања (Данга). Школским
васпитањем и посебним мерама власти грађани се одвраћају од сваке опасности, сваког
ризика, сваког смелог подухвата. Они живе мирним дремљивим животом, без амбиција
и страсти, без врлина и порока, у којем је активна једино мржња према оном ко хоће
нешто више да постигне, да се уздигне изнад просека (Укидање страсти, Мртво море).
У тим сатирама Домановић готово никад не прикрива своје праве намере. Ироничним
примедбама о "милој нам и напаћеној мајци Србији" и другим алузијама,
нарочито у уводним деловима приповетке, он нам јасно даје на знање шта се крије
иза чудновате земље о којој говори, што доприноси актуелности и убојитости сатиричне
жаоке али исто тако понекад нарушава алегоричност приче и смањује универзалност
њеног значења. Пун склад између сатире и алегорије те посебног и општег значења
постигнут је у Вођи, најбољој Домановићевој сатири, узбудљивој причи о колективној
опседнутости вођом. Чврсте унутарње архитектонике, она се и формално разликује од
других његових сатира, где имамо мозаичку композицију, ређање више или мање независних
тематских целина унутар оквирне приче.
|