Пабло Неруда

Пабло Неруда, право име Нефтали Рикардо Рејес (шп. Пабло Неруда; 12. јул 1904 — 23. септембар 1973) био је чилеански књижевник и добитник Нобелове награде за књижевност. Свој литерарни псеудоним Неруда који је касније прихватио као лично име одводио је од имена чешког песника и писца Јана Неруде.

Биографија

Рођен је 12. јула 1904. године у граду Перал у Чилеу као Рикардо Нефтали Рејес (шп. Рицардо Нефтали Реyес). Син железничара, Хосеа дел Кармен Рејеса Моралеса (шп. Јосé дел Цармен Реyес Моралес), и учитељице Росе Басоалто Опазо (шп. Роса Басоалто Опазо), која је само месец дана након рођења сина преминула од турбекулозе. Недуго после мајчине смрти, његов отац је нашао нови посао у месту Темуко у ком ће је Рикардо провео своје детињство. Почео је да пише веома рано. У гимназијским данима објавио је своје прве радове у регионалном часопису „Сутра“ (шп. Ла Маñана) и склопио је пријатељство са директорком женске гимназије, и већ познатом књижевницом, Габријелом Мистрал, која је на њега пренела љубав према руским ауторима. У 19. години (1923). објавио је своју прву књигу поезије Црепусцуларио, а у 20. и другу под називом „Двадесет поема о љубави и једна песма без наде“. Студирао је француски језик и педагогију. Шпански грађански рат и смрт свога пријатеља Федерика Гарсије Лорке на њега оставља неизбрисив траг. Прикључио је се револуционарном покрету и тада је пицао песме са револуционарно-социјалном тематиком. Од 1927. до 1935. радио је при чилеанском конзулату у Рангуну. Од 1939. до 1940. био је конзул у Паризу, а након тога у Мексику, до 1943. године. У Чиле се вратио 1945. и постао сенатор. Због неслагања са тадашњим председником Чилеа био је прогоњен. Успео је да побегне у Европу, где је боравио у разним земљама. У Чиле се поново вратио 1952, где је живео до своје смрти 23. септембра 1973. године. Објавио је још десетак књига поезије. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1971. Јуна 2011. покренута је истрага о околностима његове смрти 1973. године.[1] Форензичари су утврдили да је имао узнапредовали карцином када је умро.[2]

Почетак каријере

Нерудин отац није подржавао занимање свог сина у писању и у књижевности, али Неруда је добио подршку од других, укључујући и будућег нобеловца Габриела Мистрала. Дана 18. Јула 1917. у тринаестој години објавио је свој први рад, есеј, под називом „Ентузијазам и Персерверанција“ (шп. Ентусиасмо y Персеверанциа) у локалном дневном листу „Ла Мањана“ (шп. Ла Маñана). Наредних година објавио је бројне песме као што су „Моје Очи“ (шп. Мис Ојос) и есеје у локалним часописима. Учествовао је на локалном литерарном конкурсу „Игре Флоралес дел Мауле“ (шп. Јуегос Флоралес де Мауле) у 1919., а освојио је треће место са својом песмом „Комуњон Идеал“ (шп. Цомуниóн Идеал) такође као „Ноктурно Идеала“ (шп. Ноцтурно идеал). Са шеснаест година, 1921. године, Неруда се преселио у Сантијаго да студира француски на Универзитету у Чилеу, са намером да постане учитељ, међутим, убрзо је све своје време посветио поезији. Године 1923. његов први стих „Крепускуларио“ је објављен, а затим следеће године „Двадесет љубавних песама и песма очајања“ (шп. Веинте поемас де амор y уна цанциóн десесперада), збирка љубавних песама које је контраверзна за своје еротике, поготово што је тако млад аутор. Оба дела су критички похваљена и преведена су на разне језике. Током деценија „Двадесет песама“ се продало у милион примерака и постао Нерудин најпознатији рад, иако није изашао у другом издању до 1932. године. Неруда је успоставио међународну репутацију као песник, али је суочен са сиромаштвом. Године 1926. објавио је збирку „Покушај бесконачног човека“ и роман „Становник и његова нада“. Године 1927. почео је своју другу дипломатску каријеру у латиномаеричкој традицији. Био је цењени песник и дипломата који је често путовао широм света. Нерудина намера објављивања под измишљеним именом је била да избегне незадовољство свога оца због своје поезије. До средине 1930. године, када је усвојио своје измишљено име „Пабло Неруда“, он је био објављен аутор поезије, прозе и публицистике. Верује се да је он себе називао „Неруда“ по чешком песнику „Јан Неруда“.

Битни догађаји

По завршетку гимназије, Рикардо је одлучио да настави студије у главном граду Чилеа, Сантјагу, где се 1921. уписао на универзитет на којем је студирао педагогију и француски језик. ије напустио ни своју највећу страст, писање, које ће му је донела прву награду на прослави пролећа, у чију част је написао песму „Празнична песма” (“Ла цанциóн де ла фиеста”) која је касније објављена у листу „Младост” (“Јувентуд”) под псеудонимом Пабло Неруда. Када је већ букнуо грађански рат у Шпанији, убиство Нерудиног блиског пријатеља Лорке променило је не само његов стил писања већ у неку руку и његов живот. Због своје подршке Шпанцима, чилеанске власти су скинуле Неруду са места конзула. У том периоду настала је његова поема „Шпанија у срцу” (“Еспаñа ен ел цоразóн”), која ће бити део збирке „Трећи боравак“ (“Терцера ресиденциа”). Овога пута његова поезија јасно се бавила политиком и социјалним питањима.

Мексичко именовање

Након неуспелог атентата 1940. на Лава Троцког, Неруда је организовао чилеанску визу за мексичког сликара Давида Алфара Сикероса, који је оптужен да је био један од завереника у атентату. Неруда је касније изјавио да је то урадио на захтев мексичког председника, Мануела Авиле Камача. То је омогућило Сикеросу, који је затим био затворен, да напусти Мексико и оде у Чиле, где је боравио у Нерудиној приватној резиденцији. У замену за помоћ, Сикерос је провео више од годину дана сликајући мурал у школи у Чиљану. Нерудин однос са Сикеросом је привукао критику и Неруда је одбацио наводе да је његова намера била да помогне атентатору као „сензационалистичко политичко-књижевна узнемиравања“. У Мексику, Пабло Неруда је упознао чувеног мексичког писца Октавија Паза, са којим је скоро у сукоб 1942.

Повратак у Чиле

Године 1943. посетио је и Перу и остатке светог града Инка Мачу Пикчу којем је посветио поему „Висине Мачу Пикчуа” („Алтурас де Мацху Пиццу”). Године 1945. чилеанске власти постављају Неруду за сенатора, а баш те значајне године добија и Националну награду за књижевност.

Комунизам

Подстакнут својим искуствима у Шпанском грађанском рату, Неруда , као и многи левичарски оријентисани интелектуалци своје генерације, дошао је да се диви Совјетском Савезу комунистичког диктатора Јосифа Стаљина, делом због улоге коју је одиграо у победи над нацистичком Немачком и идеалистичким погледима. Ово је истакнуто у песмама као што су „Цанто а Сталинградо“ (1942) и „Нуево цанто де амор а Сталинградо“ (1943). 1953 Неруда је добио награду за мир Стаљина .

Изгнанство

Неколико недеља касније у 1948, сматрајући да му прети хапшење, Неруда је отишао у илегалу, а он и његова жена крили су се од куће до куће од стране присталица и поштовалаца наредних тринаест месеци. Док је био у бекству, сенатор Неруда је уклоњен из канцеларије а у септембру , 1948 , Комунистичка партија је потпуно забрањена под “Леy де дефенса перманенте де ла демоцрациа (Закон за трајну одбрану демократије), под називом критичари: „Леy Малдита” (проклете Закон), који је преко 26.000 људи елиминисао из изборног регистара, чиме им онемогућава њихово право гласа. Неруда се касније преселио у Валдивиу у јужном Чилеу. Од Валдивиа је прешао на имање шумарства у близини Хуисхуе језера. Неруда живот под земљом завршио у марту 1949, када је побегао преко Лилпела (Лилпел) у Аргентину на коњима. Он је драстично пребројавао бекство из Чилеа у свом предавању Нобелове награде. Други повратак у Чиле До 1952, Гонзалес-Видела Влада (Гонзалес Видела Говернамент) је била на издисају, ослабљена корупцијским скандалима. Чилеанска Социјалистичка партија(Цхилеан Социалист партy) била је у процесу номиновања Салвадора Аљендеа(Салвадор Алленде ) као свог кандидата председничких избора у септембру 1952 и било је важно да Неруда буде присутан, од стране до сада најугледнијег Чилеанске левичарске књижевне фигуре, да подржи кампању . Неруда се вратио у Чиле у августу те године и придружује се Делији дел Карил, који је путовао испред њега неколико месеци раније, али се брак распадао. Дел Карил је у међувремену сазнала сазнала за његову аферу са Матилде Уррутиа (Матилде Уррутиа) и вратила је у Чиле 1955. После смрти Че Геваре у Боливији у 1967, Неруда је написао неколико чланака жаљења за губитком „великог јунака“ . У исто време, он је рекао свом пријатељу Аиди Фигуероу (Аида Фигуероа) да не плаче за Че, већ за Луисом Емилиом Рекабареном(Луис Емилио Рецабаррен) , оцем чилеанског комунистичког покрета, који је проповедао пацифистичку револуцију преко насилних Чеових начина.

Заоставштина

Три куће које су биле у његовом власништву, у Чилеу су претворене у музеје, па су доступне широј јавности, а могу се посетити у: Ла Цхасацона у Сантиаго, Ла Себастиана у Валпараисо, и Цаса де Исла Негра у Исла Негра где су он, као и његова жена сахрањени. Нерудина биста се налази на јужној страни дворишта зграде Организације америчких држава у Вашингтону. Многи композитори, музичари, уметници и други људи из свере музичког света користили су Нерудине песме као инспирацију за своја дела. Велики број његових песама је препеван, реализован у албуме. У част овог великог уметника настале су и опере, песме о његовом животу, као и песме које величају његово дело и поезију, поготово ону љубавног карактера. Нерудин боравак у вили на острву Капри је фикцијализован од стране чилеанског аутора Антонија Сакрамента у новели познатој као Ариденте Пациенциа, касније позната као Ел цартео де Неруда. 2008. године писац Роберто Ампуеро написао је новелу о Нерудином приватном животу, где је сам Неруда главни лик. Новела се зове Цаyетано Брулé. „Сањар“ је дело створено 2010. И представља фиктивно детињство овог песника, где је приказан успон и цветање једног дечака из Чилеа упркос препрекама на које наилази због негативног става његовог оца. Написано од стране Пам Муñоз Рyан-а, а извео га је Петер Сис. По комаду већ поменутог аутора Антонија Сакрамента, направљен је филм о Нерудином боравку на острву Капри, где упознаје локалног поштара који му постаје најбољи пријатељ и који га инспирише да ствара и пише на пољу љубавне сфере. „Зов песника“ је документарни филм који прати Нерудин живот и стваралаштво режиран од стране мексичких режисера Царлос Бордао-а и Марк Еиснер-а. Постоји још један документарни филм о Неруди у трајању од 120 минута. Укључује и интервјуе са Нерудиним блиским пријатељима и познаницима, и као такав наишао је на врло добар одзив код публике.

Последње године

Примио је Нобелову награду за књижевност 1971. године, која је на најбољи начин заокружила његов дугогодишњи рад. Нобеловој награди претходила је номинација за председника државе (1970), које се Неруда одрекао у корист Салвадора Аљендеа (Салвадор Алленде), који га је убрзо номиновао за амбасадора у Паризу, ту дужност је вршио од 1970—1972. Током свог мандата утицао је да на поновне преговоре о спољном дугу Чилеа. Након неколико месеци боравка у Паризу, његово здравље знатно се погоршава. Неруда се вратио у Чиле где је и преминуо од срчаног удара у ноћи 23. септембра 1973. у Сантиаго Санта Мариа клиници. Сахрана је одржана уз масовно присуство полиције. Нерудина кућа је обијена а његови радови и књиге су отети или уништени. После његове смрти биће објављена и његова аутобиографија под називом „Признајем да сам живео” (“Цонфиесо qуе хе вивидо”) коју је писао све до последњег дана укључујући и последњи сегмент који описује смрт Салвадора Аљендеа током побуне код Монеда Палаце Пиночеа и других генерала . Правоснажни органи Чилеа пристали су недавно, да отворе истрагу поводом сумњивих околности под којима је умро чилеански Нобеловац. Већ у мају ове одине, његов лични секретар и возач Мануел Араја (Мануел Араyа) изразио је своју сумњу да је Пиноче одговоран за смрт Нобеловца јер му је Неруда сметао, али је пишчева фондација убрзо негирала Арајине наводе. Судија који је пристао да отвори Нерудин случај каже да има моралну обавезу да истражи смрт песника, која се догодила две недеље по државном удару, а да ли ће нова истрага изнети на светлост дана нову истину, остаје да се види…

 

Comments