Милан Ракић

МИЛАН РАКИЋ
(Београд, 1876 — Загреб, 1938)

Милан Ракић рођен је у Београду 1876. године. Потиче из угледне београдске породице у којој је рано стекао широко образовање и понео интелектуалне способности. Поред оца Мите и деде по мајци, академика Милана Ђ. Милићевића имао је све услове за тако нешто. Студирао је права у Паризу, а по повратку у земљу ушао је у дипломатску службу. У њој је провео већи део живота. Био је у Скадру, Букурешту, Стокхолму, Копенхагену, Софији и Риму.

Својим првим песмама јавио се у "Српском књижевном гласнику" из 1902. године. Његови узори у поезији били су у почетку француски парнасовци и симболисти. Од њих се учио савршенству форме, прецизности израза, јасности и уметничкој дисциплини. Мало је писао, објавио је око педесет песама и две танке свеске стихова 1903. и 1912. године и после тога само још неколико песама.

Сав прожет осећањем опште недовољности, пролива сузе бола над "туђим несрећама и неисцрпном нашом бедом". Ситуација човекове учмалости и његовог робовања на земљи нашла је у њега особен израз у "Долапу" и "У квргама". Једини излаз из те ситуације по њему је смрт. Ракићев песимизам обојен је иронијом и самоиронијом.

Противтежу том егзистенцијалном очају налазимо у његовом снажном сензуализму, у жудњи за пуноћом живота. Он одбацује сваку обману, сваку улепшавајућу слику и без страха се суочава са смрћу. У љубави, пак, сматра да је истинит само тренутни занос. Љубав је у његовим песмама стављена под лупу хладног разума. Познате његове песме љубавне тематике су "Искрена песма" и "Очајна песма".

Свог песимизма и скепсе Ракић се ослобађа само у родољубивим песмама и то у циклусу "Са Косова" са свега седам песама. Ракићеве косовске песме носе у себи нешто од аутентичности нашег средњег века. Његово родољубље је племенито, а језик чист и крепак, што и показује песма "На Гази Местану". Умро је у Загребу 1938. године, а сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу.

Ракић је један од стубова наше поезије: скромнији од "највећих, али стуб свакако", написао је језгровиту оцену о овом српском песнику Војислав Ђурић. Скерлић је поводом прве Ракићеве песничке збирке написао да је реч о великом уметнику стиха. Касније је, међутим, сасвим променио мишљење — поводом "Нових песама" он Ракића препоручује новом нараштају као учитеља у поетици. Миодраг Павловић, међутим, констатује да битне разлике између две Ракићеве књиге у песничкој вештини није било. Богдан Поповић је у своју антологију уврстио четрнаест Ракићевих што љубавних, што мисаоних, што родољубивих песама. "Чак ни млађи, бунтовни духови, који су се јавили уочи рата као претходница авангарде, чак ни они у Ракића нису дирали, каже Предраг Палавестра, 'него су му признавали мисаону напрегнутост и припадност "замишљеној поезији"'.
Comments