Меша Селимовић

Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) је био истакнути српски писац из Босне и Херцеговине, који је стварао у другој половини 20. века.

БИОГРАФИЈА

Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.

Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, умјетнички директор "Босна-филма", директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП "Свјетлост". Године 1971. је пензионисан и преселио се у Београд. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности.

Био је биран за председника Савеза књижевника Југославије, био је почасни доктор Сарајевског универзитета (1971), редовни члан АНУБиХ и САНУ. Добитник је бројних награда од којих су најзначајније НИН-ова награда (1967), ГОРАНОВА награда (1967), Његошева награда (1967), потом Двадесетседмојулска СРБиХ, награда АВНОЈ-а, итд.



ДЕЛА

После прве књиге, збирке приповедака "Прва чета" (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман "Тишине" (1961). Следе књиге, збирка приповедака "Туђа земља" (1962) и кратки поетски роман "Магла и мјесечина" (1965).

"Дервиш и смрт" (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат је био на Голом отоку, што је био додатни мотив. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка. Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.

Роман "Тврђава" (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. "Тврђава" је ту и стварност и симбол, а као симбол она је "сваки човјек, свака заједница, свака идеологија" затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и "Тврђава" је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.

Након романа "Острво" (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе дела: "Дјевојка црвене косе", "Писци, мишљења и разговори", "За и против Вука", "Круг" и "Сјећања" (1976). Ово последње дело је аутобиографско. У њему Меша С. описује многе важне догађаје и личности које су на његов живот утицале и оставиле неизбрисив траг.



НАЦИОНАЛНА ПРИПАДНОСТ

У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком.".


СПИСАК ДЕЛА

  • 1947. Увријеђени човјек
  • 1950. Прва чета
  • 1957. Туђа земља
  • 1958. Ноћ и јутра (филмски сценарио)
  • 1961. Тишине
  • 1965. Магла и мјесечина
  • 1966. Есеји и огледи
  • 1966. Дервиш и смрт
  • 1967. За и против Вука
  • 1970. Тврђава
  • 1974. Острво
  • 1983. Круг


*  *  *

Исте године кад и Владан Десница објавио је прву књигу Меша Селимовић (1910—1982), приповедач из источне Босне. Његово сазревање било је споро, још спорије него Десничино. Прву књигу, збирку приповедака Прва чета (1950), објавио је у 40-ој, а другу, роман Тамница (1961) у 51-ој години живота. Обе је критика примила с неповерењем. Нису много боље прошле ни следеће његове књиге, збирка приповедака Туђа земља (1962) и кратки поетски роман магла и мјесечина (1965), иако су то била већ сасвим зрела остварења. Њихова вредност уочена је тек када се појавио велики роман Дервиш и смрт (1966), који је критика одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Радња романа збива се у 18. веку, у Сарајеву; јунак је Ахмед Нурудин, дервиш; свако поглавље почиње неким цитатом из Курана као мотом. Међутим, тај историјски и цивилизацијски слој представља само једну, и то мање важну, страну овог дела. По гледању на човека и разумевању његова односа према друштвеним институцијама оно је изразито модерно и посве савремено. Роман снажне мисаоне концентрације, писан у исповедном тону, монолошки, с изванредним надахнућем, Дервиш и смрт повезује дрвену мудрост с модерним мисаоним немирима. Он почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошао до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца човековог живљења. Све те квалитете Селимовић је поновио и у следећем роману, Тврђава (1970), која нас враћа у још дубљу прошлост, у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је "сваки човјек, свака заједница, свака идеологија" затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у аутентични живот, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, Тврђава је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија. Последњи Селимовићеви романи, Острво (1974) и постхумно објављени Круг (1983), оба с темом из савременог живота, нису достигли снагу и упечатљивост претходних двају. Меша Селимовић је први књижевни великан који је потекао из босанскохерцеговачке муслиманске средине. С њиме је муслиманска компонента, присутна видљиво од последњих деценија прошлог столећа, доживела пуну афирмацију у српско-хрватском и југословенском књижевном мозаику.
Comments