Јанко Веселиновић

Животна и стваралачка биографија приповедача, романсијера и драмског писца Јанка М. Веселиновића (1862—1905), једног од зачетника српске реалистичке сеоске приповетке и, по тумачењу Јована Скерлића, једне од најкрупнијих личности оновремене српске књижевности, обележена је светлошћу дара и трагичношћу кратковечности.

Рођен у Мачви као син сеоског свештеника, он није стигао ни успео да стекне високо образовање, мада је, као толики други српски интелектуалци и ствараоци, извесно време, провео у Бечу учећи. У том граду он се посебно зближио са Јовом Алексићем, потоњим првим ветеринаром у Србији и од њега више сазнао о Алексићевом претку хајдуку Станку. Пошто је постао сеоски учитељ имао је прилику да се упозна и сроди са народним животом. Тако је под утицајем лектире малоруских реалиста, и српске народне и савремене књижевности која му је била доступна почео литерарно да уобличава слике из сеоског живота. После почетничких тешкоћа, осокољен успехом првих радова и приповедних књига, Јанко Веселиновић је за око две деценије створио обимом велико и значајно књижевно дело, а оно му је донело углед и славу једног од најпопуларнијих писаца на српском језику. Његов романтичарско-историјски роман Хајдук Станко и данас је код нас једна од најобјављиванијих и најчитанијих прозних књига.

Одан идејама Светозара Марковића о врлини патријархалног и традиционалног начина живота, он је, у већини својих прозних текстова, фолклорном стилизацијом, са лирско-сентименталним патосом сликао идилични живот мачванских и посавотамнавских сељака, односно исписао еп о сеоској задрузи чија је деоба, по правилу, бивала основ за трагично осипање и пропаст заједнице и појединца. То је посебно видно у кратком роману Сељанка који садржи обиље етнографских чињеница, тако да је сматран штивом које поуздано приказује видове и начин народног живота, у Западној Србији у другој половини 19. века. У роману Хајдук Станко Веселиновић је дао романтичарску слику борбе за ослобођење од Турака, без развијенијег историјског плана и сложенијег психолошког нијансирања ликова, али због пријемчивог евокативног тона у коме је оживљена далека јуначка прошлост, развијене фабуле и динамичне радње тај роман је доживео велику наклоност публике. Постао је незаобилазна младалачка лектира и права народна књига, слика-споменик свога доба.

Потпуно супротну страну Веселиновићеве стваралачке генезе представља недовршени роман Јунак нашег времена. У тематско средиште романа постављена је прича о развоју једне каријере. Са јасном намером да, сликајући развојни пут Срећка Срећковића (за изградњу тог лика Веселиновић је узео пример Владана Ђорђевића, режимског политичара) представи све оно до чега доводи несразмера између невеликог талента, големих амбиција и карактерне несавршености. Романсијер је, на ширем плану, сликао грађанско-политичке прилике последње четвртине 19. века у Србији. У том роману Веселиновић је реалиста у дословнијем смислу: индивидуално-психолошки и друштвено-политички аналитичар. У таквом његовом креативном настојању назиру се црте модернијег приступа наративном обликовању. Мада незавршен, роман Јунак нашег времена представља најоствареније Веселиновићево књижевно дело. Он показује да је овај популарни писац традицијском низу српске књижевности приложио остварење које, истина, одудара од тематског опсега оних књижевних радова који су га учинили популарним, али при том показује и другу страну његовог књижевног поступка — сасвим одређен друштвено критички и политички ангажман. То је, заправо, онај Јанко Веселиновић грађанин-писац који се, као такав, неоправдано ретко помиње.

А читав низ српских романа на друштвено-политичке теме у 20. веку, има несумњивог претечу у овом Веселиновићевом роману.

Веселиновићеви драмски текстови Потера и Ђидо имали су судбину сличну његовим прозним делима. Док је критика о њима имала подељено мишљење, публика их је безрезервно прихватала, посебно драмски комад Ђидо, најпре због лепих народних мелодија које су биле укључене у драмски текст. Слично другима и Веселиновић је, као писац, од савременика био оспораван. Толико популаран и вољен није био нико, мада је према мало коме, као према њему, судбина била толико варава.

Легенда о стаситом, мужевном, лепореком писцу, боему који је волео и лепо певао народне песме зачела се још за његовог живота. Допуњавана и проширивана, она је, у форми анегдотских цртица, жива и данас. Онај који је приповедао о величини и снази љубави, побратимства и слоге, доживео је да га пријатељи и поштоваоци обаспу љубављу и пажњом. Но, она није била довољан лек за опаку болест, као ни за личне несреће и разочарења. Страсна веза са лепом београдском глумицом Велом Нигриновом давно је прешла у причу око које се већ формирао озарујући нимбус сентименталне повести.

Усуд кратковекости није мимоишао ни Јанкове потомке. Једино дете, ћерка Персида, родила је писца и новинара Јанка Туфегџића. Поред дединог имена и литерарног дара, наследио је и љубав према роду. Због тога из таме светског (грађанског) рата није изашао. Често судбина, у поремећеним временима, узима најодважније и најбоље.

Сећајући се данас имена, живота и дела Јанка М. Веселиновића ми уочавамо како се оно најбоље што је написао држи и опстаје. А, при том, увиђамо и да су неке његове прозне странице важне за оснивање нововременог књижевног модернизма. Накнадни читалачки и аналитички поглед на један део његовог опуса показаће да он није био само буколички приповедач већ и самосвестан и ангажован интелектуалац у свом времену.


Милета Аћимовић Ивков

Comments